Ненад Димитријевић

Берлински зид – успон и пад

Драмолет у шест слика

(Црвена армија је на домак Берлина, само што није изгубила још 300.000 људи, док се западни савезници још бакћу недалеко око Зигфридове линије. Треба што пре започети преговоре. Рузвелтова радна соба на Јалти...)

I

ФРЕНКЛИН: Еленор, Еленор драга!

(Из кухиње.)

ЕЛЕНОР: Да драги?

ФРЕНКЛИН: Где се део Винстон?

ЕЛЕОНОР: Ено га у башти, пуши и пије са својим папагајем.

ФРЕНКЛИН: Ах, тај његов папагај, доћи ће ми главе.

ЕЛЕОНОР: Немој бити љубоморан.

(Рузвелт окреће точкове својих инвалидских колица, упућује се ка дворишту. Черчил седи у плетеној баштенској столици са цигаром у устима, чашом вискија у једног руци и џепним сатом у другој. Мрмља себи у браду. Папагаја нема...)

ФРЕНКЛИН: Винстоне, старо момче, морамо да попричамо.

ВИНСТОН: Само тренутак, нешто ме мучи овај проклети сат.

ФРЕНКЛИН: Време је, дакле...

ВИНСТОН: Заиста.

ФРЕНКЛИН: Слушај. Сад су јавили да је Георгије на ивици Берлина. Јосиф Висарионович је већ наложио прављење споменика палим војницима СССР-а.

ВИНСТОН: Већ? Још није готов рат!

ФРЕНКЛИН: Не само то, почео је да гомила трупе на истоку. Ако уђе у Токио пре нас никако неће бити добро.

(Черчил се мешкољи у столици.)

ВИНСТОН: Френк, попиј са мном.

ФРЕНКЛИН: Не могу сада.

ВИНСТОН: Ја сам мислио да ти баш желиш да се чика Џо прикључи борби на Далеком истоку.

ФРЕНКЛИН: Мислио сам, али он сувише брзо напредује ка Берлину.

ЕЛЕОНОР: (Изван сцене.) Шарл би да те чује, драги. Шарл де Гол.

ФРЕНКЛИН: Не могу сада, причам с Винстоном.

ВИНСТОН: Ех, Чарли, Чарли, требало је да га поведемо.

ФРЕНКЛИН: Берлин ће бити проблем.

ВИНСТОН: Зашто?

ФРЕНКЛИН: Како – зашто?! Берлин је симбол овог рата, ко га заузме биће победник, Берлин ће остати појам за будуће генерације, разумеш.

ВИНСТОН: Много си напет, Френки. (Драмска пауза.) Не знам зашто се толико узбуђујеш, Берлин смо и онако практично сравнили са земљом, неће остати чика Џоу шта да ћапи.

ФРЕНКЛИН: Поента није у томе! Човече!

ВИНСТОН: Знам, али ме ипак бринеш. Гуцни мало, крвни судови се рашире...

ФРЕНКЛИН: (Енервантно.) Имаш ли неку идеју?

ВИНСТОН: Поделићемо Немачку на четири дела, исто тако и Берлин.

ФРЕНКЛИН: Како то мислиш на четири?

ВИНСТОН: Ти, ја, Чарли, то јест Шарл де Гол и Чика Џо.

ФРЕНКЛИН: То ми је јасно...

ВИНСТОН: Наша су на три.

ФРЕНКЛИН: (Црвен у лицу.) Која три, човече!

ВИНСТОН: (Трепће, мада се то не види на његовим набреклим очима.) Ти и ја по један и један за Чарлија, то јест де Гола.

ФРЕНКЛИН: Зар и за Шарла? Твој најбољи пријатељ је – Шарл. Шарл је ово, Шарл је оно. О чему је заправо реч?

ВИНСТОН: Немој бити љубоморан Френк.

ФРЕНКЛИН: (Повиси тон.) Љубоморан! Нисам ја љубоморан, шта је са вама данас!

ВИНСТОН: Са нама? Не разумем.

(Рузвелт се окреће и одгурује се назад у кућу.)

ФРЕНКЛИН: Еленор!

(Черчил остаје сам и враћа се у првобитну позу, на раме му слеће папагај.)

ВИНСТОН: Кажем ти, Чарли, нешто није у реду са Френком, плаши ме. Уосталом знаш и сама да сам са Шарлом договорио интензивирање односа Француске и Немачке после рата. Таман да се опоравимо и видимо однос снага.

ПАПАГАЈ: Проклети, прљави Нацисти! Хунииии...

II

(Стаљин на тераси која гледа на море. Заклоњен од сунца дремка. Одједном се буди из ружног сна и за мало да падне.)

ЈОСИФ: Јагода! Ух, шта ја то сањам. Серјожа!

(Улази Серјожа, салутира.)

СЕРЈОЖА: На расположењу, друже Стаљине! Стојим вам!

ЈОСИФ: На располагању, колико пута треба да ти кажем. Ех... ти. Где је Лаврентиј!? Где је Лаврентије Берија!

СЕРЈОЖА: У Москви, друже Стаљине!

ЈОСИФ: Престани да се дереш.

(Серјожа шапуће.)

СЕРЈОЖА: Разумем, друже Стаљине.

ЈОСИФ: Дај ми га на телефон.

(Серјожа истрчава и утрчава са телефоном.)

ЈОСИФ: Хало! Лаврентије Павловичу?

ЛАВРЕНТИЈ: На располагању, друже Стаљине.

ЈОСИФ: Зашто си ти сад у Москви?

ЛАВРЕНТИЈ: Рекли сте ми да све уредим за споменик.

ЈОСИФ: И?

ЛАВРЕНТИЈ: Нашао сам неког талентованог младића, добар вајар, све ће бити готово за годишњицу.

ЈОСИФ: Кад се враћаш?

ЛАВРЕНТИЈ: Само папирологију да средим...

ЈОСИФ: Папирологију!? Ваљда има ко то за тебе да уради.

ЛАВРЕНТИЈ: Знате да ја ништа не препуштам случају.

ЈОСИФ: Тако, тако. Онда на радне задатке.

(Даје телефон Серјожи и враћа се у полулежећи положај. Одмах затим устаје. Одлази до радне собе и узима телефон.).

ЈОСИФ: Георгије Константиновичу?

ГЕОРГИЈ: Да, друже Стаљине.

ЈОСИФ: Како ствари напредују? Сутра имам важан састанак.

ГЕОРГИЈ: Сјајно. Моје трупе су на десетак километара од Берлина. Мељемо их.

ЈОСИФ: Изванредно. Чим их самељете, правац Далеки исток.

ГЕОРГИЈ: Разумем, друже Стаљине. Треба ли и ја да се припремим за...

ЈОСИФ: Свашта! Доста си се ти мени намучио, треба да се ваљано прослави победа у Берлину, па у Москви, а ко је бољи од тебе! Хајде сада, што пре то завршиш имаћеш више времена да се одмараш.

(Спушта слушалицу. Записује нешто на папир..)

ЈОСИФ: Серјожа!

СЕРЈОЖА: На расположење, друже Стаљине!

(Стаљин преврће очима..)

ЈОСИФ: Тише, тише! Кад смо заказали сутра састанак са пријатељима са запада?

СЕРЈОЖА: У 10 ујутру, друже Стаљине.

ЈОСИФ: У 10? Много касно. Јави им да почињемо у 8.

СЕРЈОЖА: Разумем, друже Стаљине!

(Серјожа одлази.)

ЈОСИФ: Није баш топло овде. (Излази на терасу.) Варљивог ли сунца. (Леже на кревет.) Војничка униформа је најбоља за све временске услове.

III

(Око 9 сати ујутру је. Черчил седи и пије виски, Стаљин лежи са облогама преко очију, а Рузвелт шета лево-десно.)

ФРЕНКЛИН: Немам ja времена за сликање, треба отићи до Египта, треба поднети извештај мом Сенату.

ВИНСТОН: Смири се Френк, удариће те срчана кап.

ФРЕНКЛИН: Ујка Џо, то јест господине, овај, друже Висарионовичу, да ли смо се све договорили?

ЈОСИФ: Јесмо Френки, не знам само шта ћемо за тај Берлин.

ФРЕНКЛИН: Поделићемо га, разуме се. Другачије не може, и твоја и наша јавност морају бити задовољене.

ЈОСИФ: Јавност? Баш свашта с тобом, Френки. Уосталом мени је свеједно, ви сте осудили део Немаца да поживи у затвору.

ФРЕНКЛИН: Већ смо причали о томе. Тако се мора, није довољно што смо поделили Немачку, погледај само шта су направили за последњих 30 година, два светска рата...

ЈОСИФ: Зато сам лепо рекао да препустите целу Немачку мени.

ФРЕНКЛИН: Не претерујмо, нисмо деца. Него, требало би још нешто урадити, мора се појачати изолованост западног Берлина, из три, то јест из једног дела.

ЈОЗЕФ: Па, ако вам је толико стало, направићу блокаду.

ФРЕНКЛИН: Добра идеја, онда ми из авиона бацамо намирнице! Одлично! Не решава проблем на дуже стазе, али је атрактивно.

ЧЕРЧИЛ: А што не подигнете један солидан зид? Овамо наши, тамо ваши...

IV

(Овална канцеларија. Кенеди седи, гледа у папире, улази Линдон Џонсон.)

ЛИНДОН: Могу ли да уђем?

ЏОН: Наравно, лепи мој, шта те мучи.

ЛИНДОН: На лето ће почети градња берлинског зида.

ЏОН: Крајње је време.

ЛИНДОН: Требало би отићи у западни Берлин, треба народу пружити наду, подићи морал.

ЏОН: Разуме се Линдоне, али сада немам времена, друге ствари су нешто хитније, сложићеш се. За подизање морала увек има времена, што касније то моћније.

V

(Хрушчов седи, у руци држи своју ципелу, брља прстом и гледа у њу. Улази Серјожа.)

СЕРЈОЖА: Друже Хрушчове, у Берлину ћe на лето почети изградња зида.

НИКИТА: Е, заболе ме! Марш напоље!

(Баца ципелу на Серјожу али овај успева да се сакрије иза врата. Серјожа провирује.)

СЕРЈОЖА: Друже Хрушчове, треба да потпишете! Јер ми градимо зид.

НИКИТА: У материну, дај то овамо! (Потписује.) Ај сад, марш напоље! Чекај! Донеси ми ципелу! (Серјожа доноси, а онда поново излази.) Чекај! Зови Јурија!

СЕРЈОЖА: Тренутно се спрема да уђе у ракету, друже Хрушчове.

НИКИТА: Ама, дај ми га на телефон!

(Телефон звони ли звони.)

НИКИТА: Ко је то?!

ЈУРИЈ: Гагарин овде, друже Хрушчове.

НИКИТА: Ах Јуриј, ти си. Је л' све у реду? Да ли ти треба нешто?

ЈУРИЈ: Све је у најбољем реду, друже Хрушчове, спремамо се за полетање.

НИКИТА: Одлично! Обавезно ми се јави када се вратиш.

ЈУРИЈ: Разумем, друже Хрушчове.

VI

(Реган и Тачер седе за малим фотељама, чај се пуши, трећа столица је празна.)

РОНАЛД: На крају је све добро испало по нас.

МАРГАРЕТ: Систем, лепо сам ти рекла, све је у систему. Њихов је био по-р-о-зан.

РОНАЛД: Мораш признати да су се добро држали, неко време.

МАРГАРЕТ: Чак врло добро. Мада Миша је одрадио лавовски део посла.

(Улази Горбачов и седа на празну столицу са чајем у руци.)

МИХАИЛ: Завршили смо и са тим проклетим зидом.

МАРГАРЕТ и РОНАЛД: Браво Мишо!

(Њих двоје устају, честитају Горбачову, љубе се па одлазе.)

МИХАИЛ: Види молим те, нису ни окусили чај. За Ронија ме не чуди, али Меги... Серјожа!

(Серјожа улази, салутира.)

МИХАИЛ: Престани да салутираш као махнит, нису више она времена.

СЕРЈОЖА: Разумем, друже Горбачов.

МИХАИЛ: Хоћеш ли чај?

(Серјожа седа тамо где је седела Тачер, узима чај, пије наискап.)

МИХАИЛ: Узми и други слободно.

(Серјожа узима и други.)

МИХАИЛ: И сад, шта даље? Није дуго трајало морам ти признати. Шта је то седамдесетак година, цивилизацијски гледано, ништа. Прдеж у оркану. А опет, то је један људски век, у бољем случају. Једино можемо да гледамо кроз ограниченост људског постојања и да се надамо да ћемо нешто постићи за живота. Оног тренутка када нам тела збрише време, само остају дела, добра или лоша, а од њихове тромости зависи колико дуго ће нас људи памтити. И ту долазимо до главног проблема, људске меморије. Све може бити филтрирано, искривљено, изобличено, разбацано и разбуцано, тако да се истина неће знати већ после пола века, а тих пишљивих 50 година је довољно да човек заборави или отупи. Тако идемо, напред-назад, напред-назад, откривамо истине од пре 300 година са којима немамо никакве физичке нити емотивне везе. Шта је са оним што се дешава сада, овог трена? Није ми само јасно како ме је толико држала моја младалачка лудост, да свој живот практично посветим деди, и да се на крају све усклади. Колико знаш таквих, Серјожа? Реци. Колико знаш људи да су остварили свој дечачки сан? А шта се са њима после тога десило? Хм.

СЕРЈОЖА: (несигурно.) Можда бисте могли да направите вотку са својим именом. Ту је лова.

(Завеса.)

(Савременик; бр. 163-164-165 / 2008, стр. 19-23)