Божићна посланица Српске Православне Цркве

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2008. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Сваке године, драга децо духовна, па ево и ове, дочекујемо Божић, рођендан Сина Божјег, са радошћу, вером, надом и љубављу. Зашто? Зато што се у том догађају остварила „пуноћа времена", па је Бог Отац, „послао Сина Свога Јединородног да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни" (Јн 3,16). Тај догађај је и пуноћа космичких и историјских збивања: све што се у творевини Божјој и у историји људској догађало, добило је у том дану, „који створи Господ", своју пуноћу и своје остварење. Улазак Бога у матицу живота представља, такође, испуњење свих најдубљих људских тежњи посведочених и пројављених у свим земаљским народима пре Христовог рођења. Његовим рођењем засијала је свету светлост богопознања. У тој Божанској светлости открио нам се смисао света, природе и коначни циљ човековог постојања и постојања свих створења, свих видљивих и невидљивих светова.

У Христу Господу, Кога у Символу вере исповедамо као „Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, једносуштног Оцу кроз Кога је све постало, Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек..." - остварена је једном за свагда победа над несавршенством, грехом и смрћу. Јављањем пуноће Његовог Божанства и Његовим сједињењем са људском природом, остварена је и пуноћа човековог бића и његово савршенство. Несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно јединство и заједница у Богочовеку Исусу Христу божанске и човечанске природе, обдарује свет и човека, човечанство, неразоривом истинском и вечном, богочовечном заједницом, Црквом Божјом.

Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9).

Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5,17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету дадем пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4,13).

На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој.

Тако се, Рођењем Њега као човека, потврђује светиња сваког рођења и светиња живота. Страшно је и помислити - а камоли прихватити и озаконити- за нешто нормално, обесвећење светиње рађања - чедоморство, оно што се, нажалост, догађа у многим савременим браковима, који убијају своју децу. Тако постају не само детеубице него и Богоубице, јер је свако људско створење по природи богоносно и христоносно. Навешћемо потресно тужан пример једне мајке која је родила неколико ћерки, и заједно са мужем бескрајно желела да роди мушко дете. Кад је поново зачела, будући да је лекар погрешно проценио да опет носи женско дете, она је и против свих молби, па и свог мужа, извршила побачај. Испоставило се, авај, да је носила два дечака близанца! Шта може, дакле, утешити и зацелити дубоку рану ове несрећне мајке?! Нека јој се Господ смилује, као и свим мајкама чедоморкама које, својој саможивости или било чему томе сличном, жртвују оно најсветије што им Бог дарује. Не претварају ли тиме родитељи материнску утробу - ту радионицу живота - у радионицу смрти и ништавила?!

Себичност човекова и саможивост, слична овој наведеној, води човека и угрожавању и злоупотреби саме природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња - све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо - оно се отуђује, пропада, распада, свети се ономе ко га злоупотребљава. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе - човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу.

Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања - човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сâм ограничен и сакат. Права, истинска пуноћа свега управо и јесте богочовечанска личност Христова у Коме је „устројство тајне од вечности сакривене у Богу" (Еф 3, 9). Када се „ Христос вером усели у срца наша", тек тада можемо „укорењени и утемељени у љубави, ... разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум" (Еф 3, 17-19).

Поред тога, данас је човечанство веома забринуто започетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза није само економска него је много дубља и сложенија. Зар није чудо да се она јавља првенствено код најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара, рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односа према свеукупној творевини. Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и морална криза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима - као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос. Ради властољубља и економских интереса, гази се право и правда, Божија и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичних интереса моћника овога света изнад правде и људских права, најбоље се види на трагичном случају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.

Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављани на пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавају оне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење живота на инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн 2,16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

У свему томе, ми хришћани као некада, као свагда, „чекамо Христа, а не боље време" (Владика Николај); чекамо Онога Који је и „јуче и данас и сутра исти". Ми се увек враћамо Њему - „Детету младом, предвечном Богу", као врховном мерилу и критеријуму свега што се дешавало и дешава у свеукупној људској историји. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21).

У име тог и таквог Бога Који је Љубав, и у име те и такве Љубави на коју смо призвани сви људи и сви народи, поздрављамо вас, децо наша духовна - нарочито вâс на страдалном Косову и Метохији и свуда у свету, поздравом истине Божије, правде и вечне љубави:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Благословен венац новог лета
доброте Господње!

Дано у Патријаршији Српској у Београду,
о Божићу 2008. године.

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду

Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ,

Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД