Павел Рудјаков

Роман Д. Михаиловића "Кад су цветале тикве" у контексту српске прозе 60-70-их година 20. века

мотив сеобе јунака

У историји српске књижевности и књижевности народа Југославије, у оквирима заједничког књижевног процеса шездесете-седамдесете године 20. века представљају изузетно интересантну и плодну етапу, богату уметничким открићима и достигнућима, и у садржаји и по форми. У том периоду појављује се низ занимљивих, индивидуално самосвојних, па чак и запажених дела с обзиром на особености садржаја и форме, као на пример, Хајка М. Лалића, Дервиш и смрт М. Селимовића, Црвени петао лети према небу М. Булатовича, Дан шести Р. Петровића, Сеобе-2 М. Црњанског, Ходочашће Арсенија Његована Б. Пекића, Башта, пепео Д. Киша, Мемоари Пере-богаља С. Селенића и др. У књижевност улазе и у њој заузимају место нови аутори. У исто време своју стваралачку делатност продужава плејада познатих представника претходних књижевних поколења. Неки од писаца старијих генерација, после дуготрајне паузе, обнавља своју књижевну делатност.

По мишљењу многих истраживача, са којим је тешко не сагласити се, споменутих двадесет година, не представља посебан самодовољан период у историји српске књижевности друге половине прошлог века. Он је део целине, која, с једне стране, доноси извесно заукружење књижевног развоја претходног периода и оних судбоносних „помака”, који су се дешавали на прелому четрдесетих и педесетих година (П. Палавестра одређује ту појаву као „најважнији прелом”), с друге, пак, то је својеврсно „стартно поље” за квалитативни скок који је српска књижевност учинила у бурним осамдесетим.

Међу водећим тенденцијама прозе шездесетих — седамдесетих година вреди посебно издвојити и продубљавање психологизма (неки говоре чак о „буму” психологизма у шездесетим годинама) и о новим квалитетима филозофичности.

Роман Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве, који је објављен 1968. године, у много чему је типичан и узоран за своје време, мада се својим основним својствима не уклапа у потпуности у општи ток тадашњег књижевног процеса, а тим пре у његов главни правац. Ово дело, као да стоји са стране, а истовремено, је и чврсто уклопљено у књижевни контекст времена. Ову тезу, сматрам, добро илуструје мотив пресељења јунака. У структури садржаја романа он заузима важно место, мада се схвата и као нешто прикривен мотив који је аутор свесно или несвесно одгурнуо на други или чак трећи план приповедања. Управо тај мотив, како се чини, даје основу за за успостављање односа дела Д. Михаиовића са другим моделима српске књижевности, не по принципу „одбијања” због њихове изразите различитости, а на основу онога што је тим обрасцима заједничко (али и истовремено и индивидуално особено).

Било би преувеличано сматрати мотив сеобе „проналаском” управо српске књижевности, тим пре, неодвојивим атрибутом књижевности 20. века, јер је он познат од античких времена, вишеструко је отелотворен у конкретној историјској форми у разним националним књижевностима током читавог времена постојања тог феномена, у тзв. светској књижевности.

Поред тога, неспорна је чињеница и да је у српском културно-психолошком ареалу мотив сеоба, како због објективних, тако и субјективних фактора, добио посебан значај, задобивши чак и на светском фону потпуно оригинално звучање и уобличење релативно целовите филозофеме са јасно означеним низом чинилаца.

Главни разлог за такво стање очигледно треба видети, с једне стране, у склоности српског етноса ка испуњавању дубоким метафизичким садржајем чак и потпуно „прозирних” историјских догађаја по току и значењу (углавном, трагичних за Србе), а с друге, за тако релативно малобројан народ, у огромној количини катастрофалних препрека и радикалних промена природног историјског развоја, почевши од познате битке на Косову пољу 1389. године и даље у десетинама других.

Као један од јарких примера такве склоности може да послужи тзв. „косовски мит”, који се не без основа разматра као неодвојиви део и чак као својеврсни угаони камен српске националне свести, захваљујући чему се историјски утвржен трагични пораз у битци против Турака у „паралелној” равни у односу на материјалну раван, прихвата и осмишљава као духовна победа, као почетак принципијелно друге етапе постојања етноса у новој његовој улози, „богоизабраног”, месијанског.

Други пример чини филозофема сеоба, коју је, у принципу, такође могуће одредити као један од „митова”, чврсто укорењених у српској националној свести. Историјски предуслови њене појаве и јачања била су многобројна пресељавања већих или мањих група Срба са места традиционално компактног живљења на друге територије, најпре у потрази за средствима за живот (како сами Срби кажу, „трбухом за крухом”), а потом с циљем ослобођења од турског (касније аустријског), како физичког, тако и духовног јарма. Међу најпознатија таква пресељења спада за Србе култна сеоба 1690. године, на челу са Арсенијем Чарнојевићем до Аустрије, те сеоба у Русију у 18. веку.

Управо последњи историјски догађај је дао и почетни подстицај познатом српском књижевнику 20. века, Милошу Црњанском за уметничко истраживање теме српских сеоба и обликовања индивидуално особеног филозофског погледа на њих.

У свом познатом роману Сеобе-2 Црњански иде путем који се може у принципу сматрати својственим за српску и југословенску уметност историјског романа друге половине 20. века, будући да се приповедање на чврстим темељима „историјске свести” и „везује” при томе и за важан, у буквалном значењу „историјски” догађај из прошлости свог народа, који је ушао, како до документима исписане историје, тако и до комплекса знања и представа о прошлости који се чувају у колективном памћењу народа.

Аутор Сеоба-2 доследно се задржава у границама одређеним историјском прошлошћу, али се не ограничава на стварање историјски тачне слике, премештајући акценат на нешто друго. Роман Црњанског у основи је историјски роман, али при томе, то дело „није само историјско”. Историјски верну слику прошлости писац не апсолутизује, већ користи као средство, које даје могућност за откривање психолошког света јунака одређеног типа у одређеним условима и приликама. Заједно с тим, уметник ставља пред собом и успешно решава још један задатак: уопштавајући конкретну грађу, уграђену у дело, он предлаже оригинални поглед на њу и на све што је са њом повезано или може бити повезано, на дубљем, филозофском плану. Резултат таквог осмишљавања постаје, с једне стране ново разумевање српских сеоба (са успутном оценом сеоба, њихових непосредних и посредних ефеката и последица), а с друге, формирање филозофског тумачења феномена сеоба.

Јунацима Сеоба-2 (посебно, за Павла Исаковича) сеоба се у неком тренутку неприметно претвара у начин живота. С премештањем у простору они подсвесно почињу да сеобу виде као инструмент савладавања животних проблема и сукоба или, барем као инструмент бекства од тих проблема.

Важну особеност романа Црњанског чини представа о изгледу места на које се премештају главни јунак и његово околина. Место крајњег одређења поистовећује се са „обећаном земљом”, у којој све мора да буде добро, за разлику од места покрета, где је све у животу јунака у одређеном трену пошло наопако и где се сам живот претворио у трагедију.

Мотив сеобе, подсећам, постоји и у роману Д. Михаиловића Кад су цветале тиве, мада се, за разлику од споменутог романа М. Црњанског, не налази у предњем плану приповедања, и не игра одлучујућу улогу у процесу формирања садржаја дела. Код Михаиловића овај мотив има своје специфичности, условљене, управо, општим карактером романа и особеностима обликовања његовог садржаја.

Јунак Д. Михаиловића — Љуба Шампион, — као и јунак М. Црњанског, дакле, креће у кардиналну промену места сталног боравка, а с тим, и у промену начина живота. Међутим, за разлику од Павла Исаковића из Сеоба-2, за самог Љубу са њему прирођеним алгоритмом разумевања света, практично лишеног дубоких уопштавања и оцена, такав развој догађаја изгледа немотивисан. За пажљивог читаоца, пресељење јунака у потпуности је у духу ауторске замисли, логично произилази из атмосфере доминације зла и насиља, у коме стално борави како главни јунак, тако и сви други ликови романа.

Живот београдске периферије, на којој расте Љуба-Шампион, темељи се на принципу јачег и доминације силе. Тај принцип условљава стално насиље на које се јунак, сасвим природно, толико навикава, да га схвата као једини могући начин битисања, као норму постојања. Чак и када следећа жртва насиља постане његова сестра, он не преосмишљава ситуацију. Смрт сестре изазива жељу за осветом и кажњавањем кривца, а не подстицај да се одрекне силе и насиља.

Мотив сеобе у роману Кад су цветале тикве је изведен, другостепен. Он се јавља као додатни елемент, условљен особеном судбином јунака. О сеоби, при томе, ни јунак, ни аутор не мисле као о самосталном, самодовољном и вредном решењу. Прилике се стичу тако да је јунак приморан да се пресели у нови крај, изнуђено прекинувши везе са дотадашњим стаништем. Нови амбијент, при томе, баш никако не изазива његову очараност. С обзиром на чисто материјалну страну, тамо је, безусловно, добро, али на равни субјективног поимања, не може бити речи о било каквом поређењу са простором у коме је јунак провео свој претходни живот.

У свести Павла Исаковича, дуго до практичног остварења идеје о сеобе у Русију, формира се и сазрева представа о тој сеоби, попуњавајући се све новијим елементима и задобијајући нови смисао. Код Љубе-Шампиона нема ничега сличног и не може га ни бити.

Јунак романа Кад су цветале тикве исељава се спонтано, без плана о новом боравишту као о „обећаној земљи”. Павле Исакович креће у Русију, најпре јер му је постало веома лоше у Аустрији, а затим, јер му се Русија свиђа (тачније, она представа о Русији коју је он сам себи створио; судар те представе са реалношћу у једном тренутку довешће до дубоког разочарења јунака). Љуба креће из родне Југославије на Запад, само зато, што му је у Југославији мучно, без икакве идеје да ће му тамо куда је кренуо уистину бити добро. Представа о месту на које ће се преселити, у његовој свести уопште не постоји. Када се, стицајем околности, јунак тамо нађе, он ново окружење прихвата искључиво формално, као место привременог боравка тела, потребно дотле, док дух тражи пут за препород.

Сеобу Љубе Шампиона не прати промена његовог идентитета. „Поновно откривање” новог простора карактеристично за Павла Исаковича, не дешава се у његовом случају.

За јунака М. Црњанског сеоба је изнад свега пут духовне потраге, усавршавање не само услова свог постојања, него и самог себе, за јунака Д. Михаиловића — то је чисто физичко, материјално кретање у простору, које ни на који начин није повезано са представама о идеалном простору, нити са маштом о свом духовном препороду у том новом простору и захваљујући коме и том метафизичком садржају који му јунак придаје.

Управо та суштинска разлика условљава и различита реаговања сваког од ликова на непогодан (или не сасвим погодан) развој догађаја на новом месту боравка. Павле Исакович се разочарава. Љуба-Шампион се затиче у плену носталгије, коју не могу да униште ни одсутност материјалних проблема, ни сасвим нормалан, уређен породичан живот.

Носталгија јунака, као и неке њене манифестације (као, нпр. пробање бензина на пумпи крај Љубљане, који се јунаку чини веома укусан и пријатан), задобијају хипертрофиран изглед. На одређеној етапи развоја приповести може се стећи утисак да аутор романа свесно оптерећује стање свести лика изазвано носталгијом, да би оспорио правилност Љубиног решења о бекству из Југославије. У неком трену чак набацује се, помало, можда баналан закључак о томе да је код куће боље апсолутно све, укључујући и насиље у коме је Љуба живео, лежање у затвору, које му је очигледно претило, смрт рођених, које му је било суђено да доживи. При томе, питање, у којој мери тај закључак одговара ауторском погледу нас свет, остаје отвореним за дискусију. На наш поглед, књижевниково разумевање ситуције је дубље и сложније. Он је, подсећам, далек од предлагања поједностављених схема и свођења проблема на банална решења.

Код Павла Исаковича представа-машта, с којом се повезују сва надања и на којима се темељи унутрашњи свет, постаје нови простор, а код Љубе-Шампиона — ново стање свест, садржај који одређује носталгија. Моћ тог осећања достиже такву снагу, да јунак Д. Михаиловића почиње да машта о рату (!), као о једином, по његовом мишљењу, инструменту који би му дозволио да се врати у домовину. Вратити се, раскрстивши на тај начин већ не само на равни свести, већ и у равни материјалног живота, своју ранију одлуку о исељењу.

Садржај романа Кад су цветале тикве, се не исцрпљује мотивом сеобе. Место овог мотива у општем систему дела није основно. Заједно с тим, ван њега, лик главног јунака, изгубио би одређене важне елементе, који за аутора имају принципијелно значење. Са носталгијом на коју је осуђен да се бори без наде да је победи или да је се макар ослободи, Љуба Шампион, не оправдава зло и насиље које је владало у његовом „родном” животу и крају. Она само још једном испоставља на дневни ред уметничког осмишљавања света проблем идентитета појединца, место и улогу простора пребивања у формирању тог идентитета и чувања његове целовитости у судару са непогодним условима и приликама живота.

Рад Павла Рудјакова је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко” на скупу „Српски књижевник Драгослав Михаиловић”, 24. априла 2008. Превод Дејана Ајдачића