Марко Недић

"Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића некад и сад

Већ сама чињеница да је роман Кад су цветале тикве, први од шест колико их је досад написао Драгослав Михаиловић, од свог појављивања 1968. године па до данас објављен у више од двадесет издања на српском језику, указује на значај који он има у српској књижевности и култури последњих деценија XX века. Кад се томе дода податак да је роман преведен на већину познатих светских језика, да је и у иностранству доживео неподељено позитивну критичку рецепцију – о Драгославу Михаиловићу и његовој прози досад су одбрањене две универзитске дисертације, једна у Швајцарској, друга у Украјини – да је сам аутор на основу садржине романа написао веома успелу драму истог наслова, да је главни лик романа, душановачки боксер Љуба Сретеновић, у детињству звани Врапче, а доцније Шампион, постао готово култни лик нашег друштвеног и свакодневног животног простора, то само по себи говори да је одиста реч о књижевном остварењу које је своју славу стекло не због ванлитерарних разлога и подстицаја, како је то чест случај и у нашој и у многим страним литературама када се ради о такозваним књижевним бестселерима, иако су и такви разлози у почетку имали извесну улогу у доживљају романа, већ искључиво захваљујући својим примарним књижевним и естетским квалитетима. Овоме таксфе треба додати да су и остале Михаиловићеве књиге имале сличну критичку и читалачку рецепцију и по више издања у земљи – Петријин венац десет, Чизмаши, за које је добио Нинову награду критике, седам, књига приповедака најмање по три – као и да су готово све оне, у преводу на познате светске језике, доживеле сусрете и са страним читаоцима. Исто тако је важно нагласити да је овај аутор у нашем књижевном и културном простору веома присутан и својим драмским остварењима, ранијих година, додуше, много више него данас, својим сценаријима за филмове, телевизијским и радио драмама, као и својим иублицистичким текстовима и документарном прозом. (Његова документарна проза Голи оток, у којој је дата најобимнија аутентична грађа о тој теми, објављена је 1990-1995. у три књиге.) Ипак је у књижевној јавности и међу читаоцима Драгослав Михаиловић најпознатији као романсијер и приповедач. Поред романа Кад су цветале тикве, објавио је и романе Петријин венац (1975), Чизмаши (1983), Гори Морава (1994), Злотвори (1997) и Треће пролеће (2002), као и књиге приповедака Фреде, лаку ноћ (1967), иначе своју прву књигу, затим Ухвати звезду падалицу (1983), Лов на стенице (1993) и Јалову јесен (2000). За већину од тих књига добио је најугледнија признања која наша књижевна критика додељује једном прозном писцу, од Нинове и Андрићеве награде, до награде „Бора Станковић", Бигзове награде, Октобарске награде града Београда и других, као и Награду за најчитанију књигу – за роман Чизмаши – која се додељује у Народној библиотеци Србије. Међу савременим српским писцима сада већ старије генерације, Драгослав Михаиловић, и поред тога што не наилази на одговарајући рецепцијски одјек код једног броја млађих књижевних критичара, сигурно спада у најцењеније прозне ауторе, а његови романи Кад су цветале тикве и Петријин венаи, према оценама стручне критике, без сумње улазе у круг најзначајнијих остварења српске прозе друге половине XX века.

За готово четири деценије активног постојања и деловања у српској књижевности и култури, роман Кад су цветале тикве, с веома сложеном романескном причом о некадашњем душановачком боксеру Љуби Шампиону и његовој породичној трагедији у време Информбироа, његовој освети и одласку у иностранство због те трагедије и освете и о снажној и трајној жељи да се једном врати на Душановац и у средину у којој је некад био најпотпунији као личност, с великим разлозима стекао је статус књижевног дела од трајне важности за српску књижевност. То је само по себи књижевној критици наметало обавезу да укупне уметничке особине овог романа посматра и тумачи у вишеструком књижевном и духовном контексту, посебно у књижевно-еволутивном и поетичком, а исто тако и у интерпретативном и вредносном. Књижевна критика је ту обавезу више него одговорно испуњавала и у случају романа Кад су цветале тикве и у случају осталих Михаиловићевих књига. Најрелевантније критичке текстове о првом Михаиловићевом роману и о прози овог аутора у целини потписали су Иван В. Лалић, Петар Џаџић, Милован Данојлић, Милош И. Бандић, Мирослав Егерић, Чедомир Мирковић, Ђорђијс Вуковић, Љубиша Јеремић, Владета Јанковић, Владислава Рибникар, Мухарсм Первић, Јасмина Лукић, Владста Јеротић, Роберт Ходел, Ана Једлинска и неки други критичари и тумачи књижевности. У већини критичких текстова, од оних новинских и часописних, писаних у време појаве овог романа најпрс у Летопису Матиие српске а затим у познатој Матичиној библиотеци „Данас", до дужих критика и огледа настајалих накнадно, поводом исте књиге или поводом других Михаиловићевих прозних остварења, нарочито после објављивања Петријиног венца и Чизмаши, сагледане су и протумачене основне одлике првог Михаиловићевог романа, од оних тематске и садржинске природе до оних у којима се тумачи наративни поступак и специфична Михаиловићева употреба језика и стила. Први Михаиловићев објављсни роман на тај начин је сагледан и критички свестрано протумачен из различитих методолошких перспектива и у најважнијим аспектима свог књижевног функционисања.

Неке од важних тематских, садржинских и естетских одлика романа Кад су иветале тикве, као књиге која је свом аутору широм отворила врата наше књижевности, намећу се као незаобилазне у сваком непосреднијем читалачком и критичком доживљавању његове садржине и значења. Иако доноси на изглед врло једноставну, мада драматичну животну причу бившег београдског боксера, роман Кад су цветале тикве заправо је врло сложен и у основном садржинском слоју романескне приче и њеног значења, и у третирању главног јунака и његовог карактера, као и у кључним тачкама у мотивацији текста. Један од всома важних момената у потпунијем критичком и поетичком сагледавању Михаиловићевог романа свакако је, с једне стране, указивање на општији књижсвни контекст у којем се он први пут појавио пред читаоцима и, с друге стране, његово упоређивање са данашњом књижевноеволутивном и поетичком ситуацијом у српској књижевности. Драгослав Михаиловић се као писац појавио – то треба посебно нагласити када је реч управо о његовом првом роману, а то је књижевна критика с разлогом и наглашавала – у једном веома важном, готово преломном тренутку развоја српске прозе друге половине XX века. Непосредно пре његове појаве у српској прози су доминирала остварења аутора који су се оријентисали на наративну пројекцију стварности у којој су превагу односиле сасвим одређене, такозване универзалне животне теме и садржаји и општије особине прозног стила и његових обликовних могућности, затим модершзована књижевна форма и општија и симболична и поетска значења књижевног текста. Генерација писаца која се афирмисала у српској књижевности око 1965. године, када су објављене неке од њених најзначајнијих прозних књига, знатно је допринела приближавању тадашње српске прозе актуелним поетичким токовима великих европских књижевности тога времена и истицала значај који за развој прозног говора имају различите могућности које књижевној структури и индивидуалној наративној пројекцији стварности пружају језик и стил, као иницијалне вредности књижевноуметничког исказа, и њихове многобројне комбинације у уметничком компоновању и распореду грађе из стварности. Драгослав Михаиловић је такве могућности свакако имао на уму када је писао своју рану прозу, на шта посебно указује његова прва објављена књига, приповедачка збирка Фреде, лаку ноћ, у којој се преплићу различите наративне перспективе и прозни поступци, али је ипак много већи значај давао ономе што једно савремено прозно остварење треба да има да би било у непосреднијем и живљем контакту са својим читаоцима и општим духом епохе и средине у којој је настало причу о животу и о људским судбинама, наративну слику времена и егзистенцијалних околности у којима се одвија та прича и опште књижевно и уметничко значење које произилази из аутентичне језичке пројекције стварности и препознатљивих емотивних, етичких и укупних међусобних релација у којима се налазе њени изабрани представници. Књижевно значење општије природе, чак и симболичне или поетске, само по себи је у таквој прози произилазило из функционално сложених и на одговарајућем уметничком нивоу постављених односа књижевних јунака с конкретним временом у којем живе и простором у којем се исказују као личности. Сличне поетичке сугестије постојале су и у приповедачким и романескним остварењима других сриских прозних писаца тога врсмена, Александра Тишме, Слободана Селенића и Живојина Павловића, на примср. Они су се тадашњој књижевној јавности намстнули прозним остварењима у којима се одиста даје изоштрена наративна слика конкретне стварности у препознатљивим животним околностима и са садржинским одликама и нијансама којс карактеришу свакодневни живот и његовс заоштреније друштвене, чак и политичке ситуације. Не супротстављајући сс дскларативно својим постичким претходницима који су неговали стилизовану слику стварности, међу којима су неки били чак млађи од писаца који су се враћали наративној пројекцији елементарне, врло често бруталне и натуралистичке представе света, и Драгослав Михаиловић, и Александар Тишма, и Слободан Селенић, и Живојин Павловић и неки други аутори, заправо су тежили томе да књижевну слику стварности и времена о којима говоре ни у тематско-садржинском ни у формално-стилском погледу не подређују стандардизованим и једнообразним наративним представама, већ да их виде у њиховој разумљивој сложености и природној унутрашњој динамици. Стога су се сасвим легитимно окретали неким на изглед старим а заправо трајним обликовним средствима прозне књижевности – конкретно именованом времену и простору, сложеној причи и судбини књижевних јунака, књижевно продуктивним карактеролошким особинама и активним међусобним релацијама књижевних ликова, препознатљивој и логичкој мотивацији приче, индивидуалном језичком изразу наратора дела и књижевних јунака, често обележеном дијалекатским одликама и усменим изразом, као и другим стандардним особинама прозне структуре. При том они себи очигледно нису унапред постављали задатак да њихова слика обавезно сугерише неко универзалније или симболичније књижевно значење, како су понекад знали да ураде писци претходне поетичке оријентације, већ су можда само очекивали да се она у добро оствареној прозној структури евентуално наметне сама од себе.

У тренутку у којем се појавио први Михаиловићев роман неке од поменутих књижевних особина, које су биле чврсто уграђене у његову структуру, мање обавезним читаоцима и тумачима могле су изгледати као нека врста ауторовог свесног програмског и поетичког супротстављања и сувише симболизованој слици стварности коју је нудила претходна књижевна генерација. А оне су заправо најспонтаније извирале из стабилне стваралачке природе Драгослава Михаиловића као писца и из његове најдубље унутрашње потребе да у прозни текст пренесе што је могућно више препознатљиву индивидуалну слику спољашње стварности и одиста драматичних друштвених околности које су постојале у њој у годинама после Другог светског рата и у време Информбироа, о којима се говори у роману, и да ту слику тако функционално компонује да она сама, својом унутрашњом снагом и распоредом, индиректно укаже на своје потпуније егзистенцијално, а самим тим добрим делом и на своје дубље књижевно значење. Утисак о Михаиловићевом супротстављању официјелној поетичкој и политичкој ситуацији тога времена умногоме је био оснажен после забране коју је доживела драмска верзија његовог романа, у којој је додатно проналажено ауторово наглашеније и отвореније критичко обраћање актуелној политичкој стварности, чега у прози генерације која је претходила појави романа Кад су иветале тикве није било чак ни у наговештајима. Михаиловићев роман је. међутим, политички контекст четрдесетих и педесетих година минулог века – Други светски рат и Информбиро – додириво одиста само у наговештајима и искључиво преко његових позадинских последица, иако је управо такав контекст најнепосредније условљавао иотресну унутрашњу драму протагониста романа. Драгослав Михаиловић је као аутентичан прозни писац наслућивао да се кључна драма у човеку пре свега догађа због њега самог, а не толико због спољашњих околности у којима се он налази, које је само у изузетнијим ситуацијама изазивају или до одређеног степена појачавају њен интензитет. Па чак и онда када су те околности најодлучније утицале на судбину његових књижевних јунака, као што се то дешавало управо у роману Кад су иветале шикве, он их је у кључним моментима романескне садржине и композиције свесно држао на одговарајућој психолошкој дистанци од емотивних и етичких разлога које су спонатно носили у себи његови књижевни ликови. То је за последицу имало известан стеиен затворености и фрагментарности које они као ликови поседују, а, с другс стране, омогућавало је такву сажетост, економичност и једноставност нарацијс какну у времену у којсм се појавио Михаиловићев роман није остваривао готово ниједан други тада саврсмсни српски писац. Управо у таквим околностима, поред провокативне животне судбине коју је Драгослав Михаиловић подарио главном лику романа Љуби Шамииону и његовог нестандардног психолошког портрета, у којем, мада потиснути у други план текста, бсз престанка делују индивидуални пориви емотивнс и моралне природе, нашли су се основни разлози за разгранату критичку оцену најважнијих књижевних аспеката овог романа и његовог трајнијег деловања у српској књижевности и култури последњих деценија XX века.

Данас, међутим, када се Михаиловићев роман сагледава у знатно другачијим поетичким, културним и политичким околностима, његове кључне књижевне особине, а не евентуални политички мотиви у његовој садржини или прећутна дугогодишња забрана његовог поновног штампања, и даље се виде као основни услов и разлог његове стабилне читалачке и критичке рецепције у нашој средини и нимало се не разликују од оних разлога које је, говорсћи о њему, својевремено истицала књижевна критика. После више романа у којима је тема Информбироа и Голог отока обрађена на далеко непосреднији начин него што је то учињено у роману Кад су цветале тикве – треба ипак додати да је ослобађању табу-тeме Информбироа и Голог отока у српској књижевности знатно допринео и сам Драгослав Михаиловић и својим првим романом и доцнијом уметничком и документарном прозом – много другачије се гледа и на ту тему и на политичке теме у књижевности уопште. Поготово се на њих другачије гледа после, с једне стране, трагичног политичког и историјског искуства кроз које је прошла наша средина у последњој деценији XX века, и, с друге стране, после сложеног књижевног искуства у истом времену, у којем су се смењивале различите духовне и поетичке тенденције, које су повремено доводиле у питање целокупну вредносну скалу српске књижевности после Другог светског рата. Под непосреднијим утицајем и једног и другог искуства, нарочито политичког, као и под утицајем општих духовних промена које су крајем XX века захватиле европску, а самим тим и српску културу и уметност, знатно су релативизоване такозване велике теме књижевности, оне теме које су се добрим делом ослањале на одиста драматично егзистенцијално и историјско искуство простора у којем живимо и које су одувек одређивале један од уметнички најпродуктивнијих токова у српској прози. Такве теме више нису имале повлашћено место у непосредној критичкој рецепцији књижевног текста, а поготово га нису могле имати у оној врсти критичког доживљаја који у књижевном остварењу пре свега види пројекцију индивидуалних ауторских могућности и искључиво естетске употребе језика, стила, изабране теме и њеног уметничког значења.

У том контексту посматран, први роман Драгослава Михаиловића веома успешно се опире сваком упрошћенијем упоређивању на властиту штету са актуелном књижевноеволутивном и поетичком ситуацијом у српској књижевности, чак и са ситуацијом претходних деценија. Тачније речено, он из тог упоређивања увек излази још оснаженији. Основни разлог томе је што он наглашено поседује неке од трајних, од универзалних књижевних особина које у мањој или већој мери поседује свако добро прозно остварење независно од поетичког контекста у којем је настало – драматичну животну причу, сложене и противуречне књижевне јунаке, јаку наративну тензију коју условљава изабрана перспектива приповедања, специфичне језичкостилске одлике текста и, на крају, опште књижевно значење, које је у извесном смислу резултат обједињавања свих претходних важнијих одлика књижевног рукописа. Али он поседује и нешто што се на први поглед не види потпуно јасно, а што се постепено намеће као основни тон приповедања у њему, као онај тон који најодлучније утиче на непосредни читалачки и критички доживљај сваког текста, па и текста овог романа. Тај специфични тон приповедања у овом роману умногоме произилази из потиснуте и прикривене емотивности главног јунака, из његовог осећања празнине које га, и поред различитих механизама одбране које користи, с времена на време отворено обузима у хладном простору севера при помисли на завичај из којег је морао да оде. Тај меланхолични тон приповедања парадоксално је ојачан у роману као извесна противтежа његовој садржини и суровости, бруталности и елементарности представљеног живота у њој. Они моменти у композицији текста у којима сс незаустављиво пробија потискивана емотивност Љубе Шампиона а то је, између осталог, сусрет с болесном мајком нрсд њену смрт, последњи сусрет са оцем у којем је наговештен његов скори крај, разговор са Столетом Апашем пред одлучујући трснутак освете над њим, разговор с мајком Столета Апаша после њсгове сахране и неколико других сличних ситуација – знатно обогаћују тсматску и значењску основицу романа и усмеравају је према амбивалентној природи његовог главног јунака као једном од најважнијих момената за потпуније разумевање целине рукописа романа. Психолошки, морални и емотивни портрет Љубе Шампиона, односно садржина романа кроз коју се гради тај портрет и коју он казује властитим језиком, тако се указују као кључна места његове књижевне структуре. У њеном најважнијем слоју, у слоју садржине, Михаиловићев роман је, са сигурношћу се може рећи, заправо посвећен сложеном и готово противуречном психолошком портрету Љубе Шампиона и начину на који се овај књижевни јунак неминовно открива пред читаоцима као дубоко емотивно људско биће. Чак и неки посебни елементи романа, који имају сасвим одређену и независну функцију у њему, веома активно су повезани са општим портретом главног јунака и са оним моментима у садржини рукописа који употпуњују његов унутрашњи лик.

У роману је, на пример, већ при овлашном читању уочљиво неколико важних елемената његове структуре и примењеног наративног поступка који су међусобно наглашеније повезани. Један од њих односи се на причу романа која се казује у првом лицу и на посебну улогу коју у причању има језик књижевног јунака, уједно и наратора дела, други на начин на који он доживљава одлазак из Београда и начин на који прикрива жељу да се у њега некад ипак врати, следећи на коришћење наративних средстава да би се прича романа развијала по законитостима добро компоноване прозне целине. Међу најважнијим њеним моментима свакако је наративна перспектива из које се саопштава судбина Љубе Шампиона. У том контексту је веома важно што се главни лик и фиктивни наратор током целе приче обраћа неком свом невидљивом слушаоцу и пасивном саговорнику, који се, међутим, ниједном не оглашава властитим исказима. А ипак тај саговорник, чак и својим одсуством, постоји у структури романа као њен реалан чинилац. Основна улога невидљивог и пасивног слушаоца у роману јесте да у конкретном простору у којем главни јунак саопштава своју причу буде њен медијум, њена прва рецепцијска инстанца, и да својим, макар и пасивним присуством, на известан начин услови, покрене и мотивише причање. Самим тим Драгослав Михаиловић је открио читаоцима да је основа његове мотивације реалистичке, односно миметичке природе, и да се његова наративна поетика креће у сличним оквирима. У њој нема експериментисања ни иотребе за њим, нема комбинација са улогом наратора и главног лика и његовог стварног или фиктивног саговорника у роману. Све у тексту сведено је на најнужнију наративну меру. Нема ништа сувишно, ништа епизодно, ништа декоративно. У исповести Љубе Шампиона остале су само речи и реченице које означавају оно што он одиста жели да саопшти своме саговорнику – причу о свом животу и разлозима због којих се нашао у иностранству, као и да наговести неке од разлога који га снажно повезују са завичајем. Чак, и да у роману не постоји неактивирани јунаков слушалац и евентуални саговорник, роман би могао задржати сав наративни интензитет и драмски набој који сада поседује јер су и његова тема и садржина и његови ликови и њихови међусобни односи од грађе која превазилази све књижевне условности формалне природе. Са скривеним саговорником, међутим, роман појачава управо своју непосредну везу с конкретним животним, социјалним и културним простором у којем се одвија причање, а самом причању даје много већи значај од пуког саопштавања животне судбине Љубе Шампиона и информација о околностима које су довеле до његовог одвајања од завичаја и одласка у иностранство, у Шведску, одакле саопштава своју причу. Приповедање у првом лицу, у форми сказа, с наглашеним коришћењем одговарајућих средстава усменог казивања, односно приповедање из интелектуалне, емотивне и језичке перспективе главног јунака романа, при чему су ауторске интервенције у причању, како је то истацано у књижевној критици. биле потпуно искључене, одређивало јс и смер и тон исповести Љубе Шампиона. Захваљујући таквом приповедању, које је веома успешно примењено и у Петријином вениу и у јсдном броју Михаиловићевих приповедака, знатно је смањена дистанца између унутрашње и спољашње приповедачеве стварности, пошто главни јунак у улози фиктивног наратора искључиво говори из властите интелектуалне и дожинљајне перспективе, и успостављена је непосреднија комуникација са читаоцима. Приповедање је стога постало живље, динамичније, спонтаније, уверљивије. Оно тече бсз застоја, без посредника, без празних места. Из њега је искључена свака ексиликација и свака могућна патетичност, често својствена наративним огшсима такозваних всликих животних тема и великих преокрета у судбини књижевних јунака. У таквом је приповедању било природно да сс на адекватан начин – причом, сликом. детаљем, наративном ситуацијом, а не вербалним исказом – саопштавају читаоцима кључне јунакове животне одлуке, каква је, на пример, била одлука да се освети Столету Апашу, који му је силовао сестру, због чега се она после тога убила, или изненадна одлука да након извршене освете, пошто је остао потпуно сам, напусти свој аутентични животни простор на Душановцу и одс у иностранство. Све то допринело је да се у Михаиловићевом наративном тексту нађу искључиво чињенице, сликс, призори и ситуације које говоре о битном, о суштинском односу главног јунака према стварности, према властитој судбини и судбини своје породице.

У том контексту је Драгослав Михаиловић развијао романескну причу и градио портрет свога главнога јунака из различитих, мада међусобно условљених психолошких перспектива. У једној су догађаји који се односе на живот пре породичне трагедије, у другој они који су директно везани за ту трагедију и њене последице. Потиснута емотивност главног јунака романа није се исказивала у току саопштавања приче о мирном току породичног и његовог појединачног живота на Душановцу, о бруталном емотивном и социјалном сазревању на београдској периферији, о почецима боксерске каријере, о младалачкој јурњави за девојкама по простору великог града. Али од тренутка у којем његова породица почне да доживљава несрећу за несрећом и од времена у којем он сам успе да идентификује узрочнике породичне трагедије као своје пријатеље и познанике, када осети да зло долази од конкретних, од живих људи, а не од апстрактних, неидентификованих спољашњих сила, он и свесно и подсвесно почиње да укључује механизме одбране у себи и да се мења као социјално, етичко и емотивно биће. Драгослав Михаиловић је и ту промену, нарочито њен негативни етички код, умео да представи, умногоме захваљујући управо убедљивом и спонтаном причању у првом лицу, сасвим природним тоном и готово неприметно, тако да читалац заправо и не осети да је она почела. Зато су сам чин освете над Столетом Апашем и одлука Љубе Шампиона да оде у иностранство веома важни за смисао његове приче и за значење романа као целине. Своме некадашњем идолу са улице Љуба Шампион се свети по неписаном кодексу псриферијског морала, који налаже да је он као старији брат дужан да се освети виновнику трагедије своје сестре. Али он то чини и као брат који и самом себи открива да му је сестра много више значила и пре њене трагедије него што је то показивао. Љубине припрема за освету и сам чин извршења освете теку према његовим предвиђеним очекивањима и с наговештеном свешћу да се од њих не може одустати иако се сам чин освете коси с моралом општијег грађанског живота. Тако тешка одлука и њено извршење, наслућивао је главни јунак романа, могла је имати искључиво тешке последице и по њега самог. Зато он одласком из завичајног простора заправо ритуално кажњава себе због греха који је учинио, иако то не жели себи у потпуности да призна ни у тренутку извршења освете ни у тренутку накнадне приче о њој. Као суштински морална личност, која је и ту своју моралност скривала иза маске коју је преузела на себе као припадник одређене урбане социјалне групе, он је закратко био у дилеми да ли да одустане од освете. То је дилема и из тренутка извршења освете и дилема такозваног продуженог трајања, која постоји у њему и у тренутку причања. Јер он ни тада, у тренутку причања, није иотпуно сигуран да ли јс могао да избегне тако бруталну освету, да ли је морао да се препусти догађајима према којим га је водила нека нејасна сила у њему самом. Али негде у дубини своје личности он је ипак наслућивао да је до освете морало доћи, да се она никако није могла избсћи ни спречити и да је све што му се дешавало пре н”с било усмсрено управо према таквом исходу. „Више се нсма куд. IIIта је ту је" – закључује он у тренутку у којем одустајања од чина освете више није било. То је кључни моменат у осмишљавању и мотивацији романескне приче у Михаиловићевој књизи. Тоје трснутаку којем је у роману активирана она аристотеловска иужност због које се дешава трагедија, због које се из основе мења јунаков живот, који се даље крсћс у сасвим супротном правцу од оног који је очекиван и који је он некад желео. Промену животног пута Љубе Шампиона, међутим, не изазивају само богови и нска недефинисана сила у јунаковој личности, њена подсвест или њени афекти, већ и онај њен део који припада одређеном културном моделу, моделу урбане социјалне групе беспризорних младих људи, социјалне групе која, са своје стране, налаже да је освета над изазивачем трагедије неминовна и на известан начин и праведна. Зато је исповест Љубе Шампиона пред немим саговорником у шведском граду Естерсунду истовремено и његова самооптужба и самоодбрана, и очишћење од греха и објашњење греха, отворени опис нужности трагедије и, поновним проживљавањем кроз причу целог тока трагедије, својеврсна одбрана и очишћење од ње. Љубино признавање властите кривице у исти мах је и његов иокушај ослобађања од ње и нека врста психолошког, духовног, чак и моралног прочишћења од кривице и греха кроз очајање које га трајно обузима због губитка завичаја. Захваљујући моћима саме приче и невидљивом слушаоцу, који је својим присуством на известан начин потврђује, Љуба Шампион се и у самој причи и у њеном закључку представио као одиста веома сложена и противуречна романескна личност. Све то, међутим, у роману је исказано, одговарајућим наговештајима, а не директним и експлицитним исказима. На тај начин је и читаоцима и тумачима Михаиловићевог романа остављена могућност накнадног наслућивања могућног значења исповести Љубе Шампиона и њеног закључка о неминовности драме кроз коју јс прошао.

Свакако сложена психолошка, емотивна и етичка перспектива у којој се непрестано налазио Михаиловићев књижевни јунак у адекватној мери се преносила и на општији приповсдачки план дела, као и на његове појединачне и посебне слојеве. Иако је Љуба Шампион упорно потискивао спољашњи план догађања, као што је потискивао и своја осећања – зато и не каже случајно у једном поглављу на почетку романа, када примети да његов брат и отац за време „оне воловоднице са Русима" притајено прате преко радија шта се догађа у држави, да он сам, „док на овом свету има толико риба!" нема времена за спољашње догађаје – роман и на тематском и на семантичком нивоу очигледно функционише на два плана, на општем и на појединачном. На општем, у облику приче о суровом историјском и идеолошком времену које је без милости уништавало људске животе, а на појединачном, породичном и личном, у облику приче о расулу једне породице као последици бруталног идеолошког времена и човековог психолошког, моралног и емоционалног противуречја и нсминовне унутрашње сложености његове личности у простору псриферијског и маловарошког начина живота и понашања. Та два плана нису у роману одељена један од другог, већ су, као и све остало, чврсто повезана са кључним слојсвима наративне структуре.

Стога је аутор романа Кад су цветале тикве све важније појединачне моменте прозне структурс сасвим очекивано усмеравао према општем значењу његове целине, али то је остваривао не директним указивањем на пројектовано књижевно значење већ индиректним, заобилазним означавањем сугерисаног циља, што је иначе било својствено његовом наративном поступку и у другим случајевима. То је, између осталог, веома усиешно остварио на нивоу наговештаја и аналогија. Он из тих разлога на почстку романа групно силовање једне проблематичне девојке за врсмс окупације, у којем је заједно са Столетом Апашем учествовао и будући Љуба Шампион, тада још само Љуба Врапче, очигледно довео у реалну тематску и значењску везу са силовањсм младе Љубине сестре које је извршио Столе Апаш, иако силовање с почетка романа у његовом даљем току више ниједном није поменуо. Исто тако је успешно, методом индиректне наративне сугестије, остваривао психолошко нијансирање и других књижевних ликова, а нс само лика Љубе Шампиона, који се откривају пред главним јунаком романа и пред читаоцима искључиво својим поступцима и рсчима. Тако се Столе Апаш за време одлучујућег обрачуна с Љубом Шампионом овоме непрестано обраћа њсговим надимком из детињства – „Врапче", а не много природнијим „Шампионе" како му се спонтано обратио на почстку неочекиваног сусрета. Употребљавајући надимак из детињства, када је у свему био супериоран над Љубом, он је наговестио да је тиме и у одлучујућем тренутку жслсо да стекне неку врсту психолошке предности над својим противником. Драгослав Михаиловић, мсђутим, пичим ис наговсштава да је Љуба Шампион открио ту лсксичку замку, всћ препушта читаоцу да закључи да јс самим тим што је запамћена и што је постала део Љубине приче својим правим значењем индирсктно деловала и на њега. На сличан начин се Драгослав Михаиловић односио и према поступцима и речима свог главног јунака. Када овај описује своје боксерске мечеве и важне тренутке своје прошлости, он се повре мено у своју причу уноси и уживљава у толикој мери да изгледа као да непосредно пред читаоцем формира свој доживљај: „Ау! Ово ништа не ваља!", каже он на једном таквом месту, и одмах наставља: „У паузи не могу да се снађем: шта је ово? Још овако чудо нисам срео." Поред тога што причање ове врсте и доживљено усмено саопштавање обезбеђује приповедању сликовитост, узбудљивост и спонтаност, оно умногоме открива и трајније механизме Михаиловићевог индиректног саопштавања важнијих значењских усмсрсња у роману – његов јунак, заправо, каже да још увек преживљава и да и даље носи у себи и своје боксерске мечеве и све важније тренутке своје прошлости. Обогаћивање свог наративног језика и поступка Драгослав Михаиловић постиже и посебно сликовитом лексиком, карактеристичном за београдски жаргон педесетих година прошлог века. У њој се уобичајене речи у одређеним ситуацијама, да би причање постало аутентичније и казано посредним средствима, врло често замењују по звуковној или по значењској аналогији потпуно новим речима, па тако, на пример, девојка постаје „шоља", спавање је „совање", милиционер постаје „цале", дечак у групи градских момака је „скакавац", улична туча је „мара". Аутор такође индиректно упућује читаоца и на поступак ритмичке динамизације причања. Тако, када један део приче зађе и сувише у домен емотивног и приватног, као што се дешава за време Љубиног сусрета с болесном мајком или његовог последњег разговора са оцем, већ у следећем поглављу мењају се и предмет и емотивни регистар приповедања и оно постаје емотивно испражњено, доносећи искључиво информације о боксу или о последњим данима у војничкој униформи. С друге стране, разговор између Љубе Шампиона и његовог оца на железничкој станици у Београду сам по себи, својом шкртошћу, сажетошћу и прикривањем емотивног набоја у саговорницима, можда је најилустративнији пример наративног поступка Драгослава Михаиловића у целом роману. Као да је имао на уму Андрићеву сугестију о нужном „збијању" приче и избегавању сваке отворене емотивности у приповедању, Драгослав Михаиловић је одиста успео да приповедање у роману Кад су иветале шикве сведе на најнужнија, најелементарнија наративна средства, а да при том никако не доведе у опасност његову умстничку оствареност, већ да је управо тиме, као што се то дсшава и у песничком поступку, усмери према битном и суштинском и у животу и у књижевном тексту. На тај начин је овај писац индивидуалну обојеност свог наративног поступка потврдио и на пољу наративних микроструктура, као што је то такође успешно остварио и на најопштијем структуралном плану свога романа.

На крају треба нагласити да је Михаиловићев роман, без сумње, један од најбољих београдских романа написаних у другој половини XX века. У њему се, захваљујући призорима и топонимима из градског простора и посебном језичком идиому социјално отуђених група младих људи, изворни дух периферијског и урбанизованог слоја градског живота толико међусобно иреплићу и допуњавају да сасвим природно и књижевно веома уверљиво реконструишу аутентичну атмосферу живота у граду карактеристичну за педесете године прошлога века. У тако наративно формулисаном градском простору тема насиља, бруталне и натуралистичким бојама виђене стварности индиректно се сугерише као својеврсна противтежа идеологизованом времену педесетих година. Али и с тако индирсктно сугерисаном идеолошком сликом времена, која са своје стране није омогућавала нимало илузија у могућну позитивну промену, Михаиловићев роман остаје и велика мстафора дубокс всзаности његовог књижевног јунака за завичај, за језик, за култ породице, за неспутано детињство и младост чак и у сувише идеологизованом простору роднога града. У том контексту виђен, Михаиловићев роман представља једно од најродољубивијих романескних остварења које је читаоцима дала наша књижевност друге половине XX века. И некад и данас то такође може да буде значајна додатна особина и својеврсна духовна вредност једног савременог књижевног остварења.

Марко Недић: Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића некад и сад // Кад су цветале тикве / Драгослав Михаиловић. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства; НИН , 2005. – с. 117-133.