Dragan Bošković
Identitet roman
Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice
Identitet koji se konstituiše u Desničinom romanu Proljeća Ivana Galeba, iako „ediplaizovan“ frojdističkim psihološkim kompleksima, (malo)građanskom tradicijom, modernističkim idealom lepog i obrisima prosvetiteljskog morala, kao da ne dopušta da bude jednostavno uklopljeno u očekivane zakonitosti/predrasude identiteta. Nasuprot, dakle, identiteta posredovanog stereotipima (građanstvo, estetika, moderni subjekt, itd), Ivan Galeb se konstituiše kao žanr, kao roman koji omogućava da se ovakav identitet uopšte pojavi. Svest romana, čovek-roman, ja-fikcija, strukturiraju (trans)humani, metepripovedni i metanarativni Galebov identitet, tako da se pred nama ne nalazi psihološko-prosvetiteljski subjekt već roman-subjekt, mi ne vidimo svest junaka nego svest romana, i to kao svest o sebi, pripovedanju, poetici, kulturi, modernističkoj tradiciji, epohi. Naša istraživanja pokušaće, dakle, da odrede dva mehanizma (de)konstruisanja identiteta u Proljeću Ivana Galeba: 1. fikciono konstruisan identitet posredstvom stereotipa (porekla, tradicije, umetnosti, itd), koji se dekonstruiše u korist 2. identiteta koga metafikciono i metanarativno konstruiše poetika romana.
Ključne reči: identitet, roman, subjekt-roman, stereotip
Od Fridriha Ničea do savremenih mislilaca gradi se i uporno razgrađuje autonomije modernog humanističkog subjekta, koji se formira u jednoj premanetnoj igri koju sa njim igraju različiti (ontološki, ideološki, metakulturološki, sociološki, psihološki, rasni, klasni, rodni. . .) simbolički i diskurzivni registri. Impersonalnost i transpersonalnost, kao mehanizmi formiranja identiteta, potvrđuju višestruke oblike diskurzivnog «edipalizovanja» modernog subjekta. Prepoznavanje značaja i mehanizama diskurzivnih praksi za konstituisanje njegove (virtuelne) prirode nameće se kao nužnost. Podrazumevajući, dakle, jednu prelogičku teritoriju koja se skriva iza utopijske samorazumljivosti, identitet se proizvodi civilizacijskim, kulturnim, etnvfičkim, političkim i nacionalnim predrasudama, pa se traganje za njim ne može odigravati u nekom nepristrasnom prostoru.
Identitet – modernistički pre shvaćen kao upražnjeno mesto identiteta – uvek je laž, višak, nestabilno mesto naših ideoloških, socioloških ili psiholoških projekcija. Njega «edipalizuju» tragovi pola, porekla, rase, seksualne energije; on tako postaje mnogostruki znak, nesvodiv na jedno značenje kroz koje bi sebi pribavljao legitimitet. Poststrukturalistički diskursi zato naglašavaju otpor prema unapred definisanom, celovitom i konačno osmišljenom identitetu, u koji je pohranjena transcendentalna i teleološka hegelijanska ideja emancipacije. Međutim, koliko god su, ugasivši humanistički shvaćen subjekt, emancipovali identitet, toliko su ga zatvorili u beskrajni lavirint postderidijanske igre simboličkih, semantičkih, semioloških, gramatoloških skrivalica. Ako diskurzivne prakse pozivaju pojedince u odgovarajuće uloge identiteta, onda svaka diskurzivna formacija ima transcendentalni simbolički prostor kojim identitet biva određen. Zato je pred nama danas ostalo pitanje: da li mi - iako zbog njega možemo čak i život izgubiti - uopšte posedujemo identitet, da li je moguća personalna samoidentifikacija, da li je uopšte moguće da ga proizvedemo a da ne budemo proizvedeni, da li u društvenoj raspodeli dikurzivnih moći naše JA može da pretenduje da bude protumačeno, i koju to masku moramo navući na lice da bi ona postala znak naše trajne drugosti, naše slobode.
Pošto je nemoguće prisvojiti temelje vlastitog identiteta, uvek iznova krećemo u potragu za nekim novim, drugim identitetom, za nekom drugom ulogom, za nekom drugom igrom diskursa. S toga se u ovom radu – istovremeno rasterećen i opterećen autoritetima i teorijama – nudi jedno staro/novo prezentovanje identiteta, identiteta kao romana, fikcionog identiteta, i to posredovano romanom Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice. Moje interesovanje tako je usmereno ka opisu dva mehanizma (de)konstruisanja identiteta u Proljeću Ivana Galeba: 1. fikciono konstruisan identitet posredstvom stereotipa (porekla, tradicije, umetnosti, itd), koji se dekonstruiše u korist 2. identiteta koga metafikciono i metanarativno konstruiše poetika romana. Ovde ću, takođe napominjem, govoriti ne o romanu kao žanru koliko o romanu kao diskursu, kao jednoj figuri, funkcionalnoj figuri koja prisvaja mogućnosti ustrojavanja humanog identiteta.
*
Figura romana simbolički ukazuje na jedan širi, istorijski, civilizacijski, ako hoćete, evropski kulturološki kontekst kojem sam roman pripada. Figura romana nam raskriva, pre svega, jednu istorijski bezobličnu stvarnost koja je gurnuta u vrtlog umnoženih konstruisanja. U tom smislu, ne mora se govoriti samo o narativnom identitetu koliko o metanarativnom, metadiskurzivnom, metakulturološkom identitetu romana. Roman, dakle, znak je istorijski uslovljenog interdiskurzivnog posredovanja, on postaje prekritički prihvaćana paradigma identiteta, kroz roman rade kultura, civilizacija, epoha, ideologije. Roman tako nije nevini prostor prenošenja značenja već, rasklapajući značenja, on do neprepoznatljivosti skriva autorsku intenciju, društvene, ideološke i kulturne kontekste.
Proljeća Ivana Galeba su roman koji se, u hrvatsko-srpskom književnom kontekstu, možda po prvi put nakon drugog svetskog rata strukturira kao metanarativna figura: ona koja u samom tekstu romana neprekidno signalizira novu epohalnu pripovednu i poetičku situaciju i mesto samog teksta romana u njoj; ona koja neprekidno razotkriva sam poduhvat pripovedanja kao (ne)mogući poduhvat, a sam čin pisanja kao utopijski projekt, nedaleko od granica postgrađanskog i posthumanističkog sveta. Ovako strukturirana metanarativna figura romana analogna metanarativnoj figuri identiteta temelji se upravo u svesti o kraju jednog sveta. Otuda se roman/identitet sa vrhovnog mesta autoriteta apsolutno Drugog, koji daje pravo na govor i ovlašćuje narativni glas da postane narator, mora povući u metapoziciju sa koje je dozvolu za naraciju moguće dati samo posredno, kroz ukazivanje na njenu krhkost, fragmentarnost, dislociranost. Dozvola za naraciju izdaje se posredstvom intertekstualnih veza i metafikcionog odsustva priče tj. ustanovljvanjem jednog disperzivnog, nomadskog i beskonačnog sistema referenci evropske kulturne i književne tradicije koji su pod indirektnom kontrolom figure romana i samo preko odnosa sa tom figurom dostupni i razumljivi naratoru Proljeća Ivana Galeba.
*
Ono JA koje se konstituiše u Desničinom romanu Proljeća Ivana Galeba - iako klišetizirano modernističkim predeterminantnim repertoarom identiteta: frojdističkim psihološkim kompleksima, (malo)građanskom tradicijom, modernističkim idealom lepog, obrisima prosvetiteljskog morala - kao da ne dopušta da bude jednostavno uklopljeno u očekivane zakonitosti/predrasude antroploški shvaćenog identiteta. Identitet se, dakle, «krivi» potencijalnim viškom narativnog teksta, on, dakle, ne podleže mimetičkim predrasudama. Njegova struktura tako odbija da bude shvaćena u referencijalnom smislu: ono je isuviše kompleksno, ono mnogo zna, previše misli, opsednuto je sobom, ono je megalomansko, ono želi sve i ništa, ono je uništilo sebe kao humani i otvorilo kao romaneskni/estetski identietet. Ono je, dakle, preglomazno da bi odgovaralo konvencionalnoj strukturi opšteshvaćenog humanog identiteta jer ga nadilazi onoliko koliko roman nadilazi bilo koji humani identitet. Ovakav identitet zapravo jedino može biti uspostavljen romanom, što znači da ovakav identitet može biti samo figura, kao što je to i roman: tu ne treba tražiti realan subjekt koliko jedan višak, prelaz, ukrštanje, koji od subjekta pravi figuru. Preterane refleksije i narativne igre određuju identitet nečega što je više od subjekta, a što je blisko romanu. Proljeća Ivana Galeba, dakle, neće prezentovati samo kako čovek živi u sebi, koliko kako ja živi svuda osim u sebi. Ukoliko savremene teorije upadaju u zamke mimetizma, analoške veze stvarnost-fikcija ili nihiliraju te razlike i aktiviranju rezove, pukotine, mimoilaženja granice realnost-fikcija, identitet (kao) roman ostaje jedino utočište za subjekt koji se isključivo u romanu samootkriva i samoprepoznaje.
Za Ivana Galeba nije karakteristična metodička skepsa u klasične pojmove istine, razuma, identiteta, objektivnosti, naracije, progresa – još uvek mlad, modernizam u Ivanu Galebu nastavlja da igra svoju višestruku egzistencijalističku dijalektiku (biće - ne-biće, svetlo – tama, ja – ne-ja, postojanje – nepostojanje, itd) – pa se još uvek neće osetiti kao postmodernistički nepredvidiv, nezasnovan, divergentan, nestabilan, neodređen. Međutim, u Proljeću Ivana Galeba po prvi put u srpskoj-hrvatskoj-našoj-među književnosti istaknute su granice ispovednog govora u korist poetike romana. Romaneskni diskurs zatvoren unutar subjekta kao da ne dozvoljava da poetička svest prodre u oblik/diskurs/svet romana. Jedna nemoguća pripovedna i poetička, epohalna i egzistencijalna situacija koju u prvi plan istura Desničin roman podrazumeva da permanentno naglašavanje apsolutne artificijelnosti identiteta jeste nekakav, relevantan odgovor jednog subjekta, jednog romana. Samosvest pripovedača postaje svest o oblikovanju romana, zapravo o oblikovanju sebe, svoga glasa, identiteta, jedna uporna predstava subjekta na osvešćenim marginama poetike.
Preuzimanje ja-pozicije i to kao afirmacije individulanosti subjekta iskazivanja, u Proljeću Ivana Galeba zatiče sebe već ubačenog u označiteljski lanac diskursa. Subjekt, naime, postaje odsutni zasnivajući uzrok diskursa, a ne njegov vlasnik, on ne vlada diskursom već diskurs vlada njime. Subverzivni individualni subjekt, koji deluje u ime društvenog simboličkog poretka (romana), da bi razgradio/učvrstio imaginarne identifikacijske matrice samo odražava «dobrog» univerzalnog subjekta. Pripovedač Desničinog romana samo navodno pokušava da se oslobodi civilizacijskih predrasuda nekim subverzivnim govorom. Njegova potreba da ostane u stereotipu, međutim, osposobljava ga da nadiđe stereotip, da sebe prepozna kao roman. Kada kaže:
Čitavog sam se svog života od nečega oslobađao. Život mi i nije bio drugo do niz susljednih oslobađanja. (...) Vjerovao sam da tako postajem cjelokupniji, više svoj, više ja. . .»
samo je predrasuda koja nam ukazuje da su i roman i subjekt u vlasti ideje emancipacije, kao i da produženje subjekta mora da krene negde van njega, ili baš u njega kao drugog, u njega-roman jer «prilično mi je prihvatljiva misao da je osnovni, ili bar najglavniji poticaj na pisanje težnja za oslobođenjem». Samoidentifikacija pripovedača raskriva ga kao onog koji je zarobljen u sebi i romanu, iznad svega u romanu koji misli na njega, proizvodi ga i analizira bez njegovog znanja.
Ideje Boga, drugog, znanja, umetnosti, besmrtnosti, istine, muzike, vremena, smrti, prirode, lepog – kojima je opsednut pripovedač Desničinog romana - jesu «rekviziti» sa kojim se tradicionalno predstavlja humani autoritet: to su ona obeležja koja određuju identitet pre njegovog samoprepoznavanja kao određenog identiteta opredeljujći tako njegov identitet kao-već-prepoznat tj. kao-već-ustanovljen. Utoliko je u Proljeću Ivana Galeba do granica dovedena pozicija građanske koncepcije identiteta kao svojine i procesa prisvajanja, i načet kontekst novih ideja o identitetu. Ako pripovedač uvek vidi lepo, smisao, predrasudu, onda se on u svemu tome prepoznaje i samoosmišljava: ako u nedelji vidi «nadljudski dan» koji je upisan i u prirodu i u mrtve stvari, a u «pohanoj piletini», kao bolničkoj ponudi, vidi «građansko (zašto baš građansko? vjerovatno je to opšteljudsko)», vidi «jedan apsolut ponude», onda nam on, supstancijalizacijom konvencija, otkriva sopstvenu zarobljenost stereotipima. Ono što je, dakle, za pripovedača prirodno to je zapravo supstancijalno; ono što je građansko, civilizacijsko, to je opšteljudsko, dakle, opet supstancijalizovano.
Otvaranje pitanja početka i kraja teksta, strukture fragmenata, eliptičnih pasaža, odsustva hronikalnog načela dnevničke proze, koja se uključuju u roman kasnog modernizma, postavljaju granice subjektivnog glasa kao poetičke rezove romana. Tu se prelamaju „tačke gledišta“ poetike, romana i subjekta. One su još drastičnije izražene u autopoetičkim deonicama u kojima se pripovedač pita o pisanju kao o nikada dosegnutoj mogućnosti jer, reći će, «Da ja pišem knjige...» ili «Da sam pisac...». Da je Ivan Galeb, dakle, pisac, pisao bi knjige u kojima se «ne bi događalo ama baš ništa». Defabulizacija kao da postaje drugo ime za dehumanizaciju i denarativizaciju identiteta i nagoveštaj njegovog rasipanja. Kada Ivan Galeb konstatuje da «Jutros sam listao sve ove bilješke i opet se nasmijao nad samim sobom», nije li to marker poraza subjekta. Kome pripada čitanje beležaka i «smeh nad samim sobom»: subjektu i/ili romanu?
«Irealni dnevnik» ili «Jedan neosmišljeni životopis», kako pripovedač naziva ovaj svoj narativ, jeste u potpunosti hipotetički tekst čija je pouzdanost, kao svakog drugog dnevnika, uvek samo prividna. Utoliko se subjekt govora ovoga romana, koga bi Derida odredio kao instancu «zaborava, odnosno pamćenja» zapadne kulture, takođe nalazi u sablasnoj poziciji mučnog prepoznavanja i neizvesnog konstituisanja vlastitog narativnog identiteta. Taj identitet je, reći će roman, «pun kontradikcija», jer i Ivan Galeb i poetika romana zasnovani su na paradoksima kontradikcija. Jer ono što se «zove čovjek», a ne ono što jeste čovek, «skup je intimnih kontradikcija zašivenih u ljudsku kožu», pa, saglasno tome, «Da sam pisac», tvrdi Galeb, «nikada ne bih strahovao da ne upadnem u kontradikciju i nedosljednost». Poetika romana saobražava se poetici identiteta, iako nas Desnica dovodi do situacije u kojoj se više ne zna šta je identitet, a šta roman, već nam signalizuje da se nešto, već preliveno u drugo, samo zove subjekt ili roman.
Nasuprot, dakle, identiteta predeterminisanog stereotipima (građanstvo, estetika, moderni subjekt, itd) – što su tropi koje pisci Desničine epohe nesvesno biraju – Ivan Galeb konstituiše se kao žanr, kao roman koji omogućava da se njegov identitet uopšte pojavi. Svest romana, čovek-roman, ja-fikcija, „edipalizovani“ žanr, strukturiraju ovaj (trans)humani, (meta)narativni Galebov identitet, tako da se pred nama ne nalazi zreli psihološko-prosvetiteljski subjekt već roman-subjekt, mi ne vidimo svest junaka nego svest romana i to kao svest o sebi, junaku, pripovedanju, poetici, kulturi, modernističkoj tradiciji, epohi. To ukratko znači da je (ne)moguće pozivati se na izričitu, apriornu vezu između romana i čoveka, ali da je moguće misliti izvedeni narativno-simbolički identitet. Ukazivanje na prirodu ove veze subverzija je svakog pokušaja da se koncept identiteta struktuira esencijalistički, u skladu sa idejom o postojanju nekakve zadate i nepromenjive suštine. Jer ako je identitet roman, onda je identitet fikcija, a to znači da roman ne postoji kao «nulti» ili realni identiteti kao što ne postoji ni njegov potomak, pripovedač, odnosno čovek. Fikcija/roman, dakle, konstruišu identitet kao (ne)koherentan, i omogućavaju mu da sebe u tom smislu prepozna i imenuje. Otuda se u antropološkim, sociološkim i kulturološkim promišljanjima koncepta identiteta i subjektiviteta nimalo slučajno pojavljuje roman kao kategorija koju je neophodno redefinisati i restrukturirati u cilju razumevanja moguće politike reprezentacije identiteta.
Podsetimo se: svaka politika predstavljanja identiteta podrazumeva neprekidno transformisanje jedne figure u druge, čime se one medjusobno «tumače», «dešifruju» i «usaglašavaju». Ovaj proces (de)kodiranja figure zapravo je beskonačan pa se tako figura romana može sagledati kao neprekidno transformisanje u figuru Ivana Galeba, i obratno. U Desničinom romanu ove figure se dalje transformišu u kontekst kulturološke i prosvetiteljske naracije, humanističkog jezika i kasnomodernističke poetike. Iako je možda moguće braniti ideju o prevazilaženju kulturno-istorijskih kodova u romanu, o romanu kao nad-subjektu, ona nam se vraća kao bumerang. Subjekt-roman je posrednik nečeg drugog/istog jer i roman, kao i subjekt, strukturira građanska svest, zapadna kultura, diskurzivne prakse, narativni stereotipi, fikcione igre. . . Pomeranja u identitetu, dakle, događaju se istovremeno na planu subjektiviteta koliko i na planu poetike romana, pa roman i subjekt tako ostaju otvoreni za nove kontekstualizacije, znak jedne borbe za priču/diskurs kao sinonim za vlast nad sobom, svetom, identitetom.
Pa ipak, celokupni opseg kritike malograđanske svesti humanog subjekta možemo premestiti i na roman. Iza teksta romana, kao i iza teksta subjekta, mogu se prepoznati umnožene strukture moći (politička, društvena, klasna, kolonijalna, kulturna, itd). Ona može biti identifikovana kao sveprožimajuća moć koja u svoju mrežu uključuje i diskurs romana: ukoliko su stereotipi identiteta bili podriveni romanom, roman sada biva podriven sopstvenim humanističkim, prosvetiteljskim, poetičko-narativnim stereotipima. Moć upravo traži subverzivna područja, kakvo je roman, umetnost, koja naizgled počivaju izvan njene nadležnosti, ne bi li sebe samu maskirala, učinila podnošljivijom i garantovala sopstvenu produkciju. Da li nas, konsekventno tome, roman zavodi univerzalnim/partikularnim stereotipima, utvrđujući nas u ideološki kontrolisanim prostorima ili se mi samo selimo sa ravni na ravan, sa diskursa na diskurs, nikada ne sagledavajući kraj humanističkog pisma, granice igre identiteta? Da li je, dakle, roman prostor emancipacije ili našeg zatvaranja u jedan bezizlazni lavirint predrasuda i iluzija emancipacije? Da li posredstvom romana nama vlada društvena moć? Verovatno da, ali isto tako znam da bih voleo da mnome vlada isključivo posredstvom romana, i to takvih kakav je, između ostalih, Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice.
Датум последње измене: 2009-07-08 11:59:33