Драган Бошковић

Идеолошки простори "Гробнице за Бориса Давидовича" Данила Киша

Данило Киш је постао идеолошка парадигма. Естетички и поетички проблеми све више места уступају испредању мреже идеолошких тумачења Кишовог опуса. Кишова поетика, посебно поетика Гробнице за Бориса Давидовича , већ је помало неспретно убачена у политиколошке расправе. Она се отворено препознаје као идеолошка фигура, алегорија, парабола, метафора, загонетка са јасним етичким разрешењем, и захтева преданије развијање идеолошких полова. Идеологија, а тако и историја, у Гробници за Бориса Давидовича претварају се у историографију и идеографију, у текст подложан идејној, естетској и епистемолошкој претекстуалној спознаји. Кишов текст није „невини“ простор преношења значења већ он раскрива ауторску интенцију, друштвене, историјске и идеолошке контексте. Историјско-политички догађај и у Гробници за Бориса Давидовича се не распадају, он и су унапред осмишљени феномени у једној иманентној хуманистичкој метанарацији. И док упорно разграђује један идеолошки поредак, Киш остаје веран неком другом: истраж ујући порекло идеолошких предрасуда текстова који су стварани под велом тоталитарних система, не би ли те текстове укључио у историјску и политичку „ свест “, Киш открива своје идеолошке позиције.

И у много ширем контексту, сваки (наративни) текст, сваки (наративни) дискурс, могуће је тумачити из угла његових „ политичких “ амбиција, и тако га препознати као идеолошко-симболички, или, одредио би Фредерик Џејмсон, друштвено-симболички чин. И ставови савремених мислилаца - „Идеолошки став аутора – идеологија, представља скуп упутстава за заузимање става у постојећем свету друштвене праксе и за деловање на њега“ ; [1] „Свако представљање прошлости има идеолошке импликације“ [2] - подразумевају идеолошки ангажман аутора, идеолошки контекст, идеолошку фигурацију. Могуће је отићи и корак уназад, и појмовима ранијих теорија рећи да је „заплет у романима заправо идеолошки, баш као што су то и лик и место догађања и дијалог“. [3] Све ово утолико више кореспондира са Кишовим програмом и Гробницом за Бориса Давидовича, која се, убризгавајући свој „ логос “ у друштвени простор, поставља као етичко-идеолошка смерница и списатељском еснафу и јавности једног идеолошки обојеног друштва. У, макар само на плану идеја, избалансираној књизи, идеолошки налог, макар прекривен мрежом симболизације, експлицитно се поставља према постојећим политичким „линијама“. У СФРЈ, Гробница за Бориса Давидовича , приређујући историјске трагове битне за идеолошку свест друштва, себе је одредила и према револуцији, комунизму, тоталитарним системима, и према налозима просвећеног Запада .

1.

На питање: зашто је уопште потребно продрети у друштвену свест, због чега је неопходно изрећи неку „истину“ коју друштво (не)познаје, Киш и Кишова Гробница за Бориса Давидовича дају недвосмислене одговоре. Нужност литерарног ангажовања, Кишовим очима виђено, намеће се историјско-политичким контекстом и екстремним негирањем хуманитета у 20. веку. Историјско-идеолошке мотиве за симболички ангажман Киш налази у концептуалном истребљењу људи, историографском фалсификовању историјских чињеница, екстремно нехуманим политичким системима, у идеолошком слепилу француских левих интелектуалаца [4], епохалним идејама несазнатљивости и нестанка човека са историјске сцене, релативизованом моралу постструктурализма, у прикривеној или раскривеној вези између домаћих писаца и политичког система.

Посредством подтекстуалне игре и метанаративне полемике са историјским текстовима, Кишова Гробница за Бориса Давидовича претвара се у параболу о људском историјском постојању . Кишовим „ Ко има муда нека пише “, заправо профетским „ Ко има уши нека чује “ , на привилегованом месту краја, у п.с.-у Гробнице за Бориса Давидовича [5] постављене су етичке координате неопходне за идеолошку оријентацију чланова једног друштва. Претварати се, као Дармолатов, у „ слона “ и имати огромне мошње не значи бити, у моралном смислу, човек. Етичка и декларативна нота последње реченице Кишове књиге подразумева следећи идејни поредак, у чијем духу су артикулисани и Кишови паралитерарни текстови:

„књига (и многе друге) детерминише, по свом присуству (без обзира о чему говорила), дакле, простор у којем смрт једног детета негде у свету не би имала већи значај од смрти неке животиње у кланици.' Дакле, ово је пример и у односу на логоре, где се, на смрт једног детета, него на милиона деце и људи, у једном или другом логору понавља и то кроз концептуализацију. Литература је управо та која својим присуством осмишљава и кроз осмишљавање надвладава такав концепт у главама људи, и чини да се то никад више не назове историјском нужношћу у име одређених идеологија, било каквих идеологија.“ ( Живот, литература, 189-190 ) [ 6 ]

Камен спотицања етичких детерминација савремене литературе јесу, за Киша, логори. Насупрот модернистичке приповедне нарцисоидности, огољеног трагизма и огољене егзистенције, аутор Гробнице за Бориса Давидовича , ослањајући се на хуманистичке предиспозиције литературе, њене улоге и својих ликова, критички се осврће према прикривању политичких убистава. Над чињеницом смрти, приповедач неће ламентирати него ће, посежући за искупљујућом моћи литературе, симболички разрешити њену енигму . Идеалистички став да терапеутски, „ илуминистички “, литература осмишљава људску смрт, и да она, освешћујући појединце, раскрива и надвладава тоталитарне концепте, Киш ће протежирати кроз целокупан свој опус. Оваква, „ херојска “ визија уметности, као друштвеног преображаја, или отпора нежељеном преображају, није за Киша ствар прошлости, већ се у контексту двадесетовековних историјских апокалипси она рехебилитује. Зато,

„Ако се човек определио за литературу, то опредељење већ само по себи, без обзира на иницијалне разлоге тог опредељења, јесте ангажовање . Писање је заправо хуманистичка акција: писац жели да учествује у свету идеја [...] Или пишете књиге са хуманистичком поруком, иманентном делу, или се бавите публицистиком? [...] Јер ако је литература слобода, а она то јесте, онда је писац дужан да се за њу бори својим средствима, ‘свим средствима, па макар по цену да буде смешан', како каже Сартр.“ ( Homo Poeticus , 279-280)

Писац је, сматра Киш, идеолог, а његова дела провоцирају и образују чланове једне заједнице, постављајући се као њихов историјски глас савести. Ангажовање се (опет) намеће као завет литерарне мисије, литература се (опет) укључује у традицију „ корисне “ литературе, а писац, хуманист , прихватајући ангажман, артикулише хуманистичку визију егзистенције:

„Но стваралац је свестан овог парадокса – он не жели, он неће да замени пустоловину живота пустоловином интелектуалне аскезе. Песник се не мири са тим да постане функциja песме, ‘чудовиште без осећајности'. Зато он тражи увек нову и нову ситуацију, увек нову авантуру, авантуру која ће моћи да савлада у њему то чудовиште, пустоловину која ће моћи да победи у њему песника. Зато он прихвата ангажованост, борбу, зато он силно пркоси животу и смрти, зато је, најзад, песник увек хуманист.“ ( Varia , 90)

Кишов ангажман остварује се унутар најшире схваћеног хуманитета, а Гробница за Бориса Давидовича , резонантна овом програму, активира прагматичну страну литературе. Семантика идејних потенцијала Кишове књиге неће бити мултипликована, већ подржана на тачно одређеним плановима. Ослањајући се на универзалну просветитељску идеју о слободи, повезану с идејама о општој правди, демократији и разуму, Киш свој поетички концепт ставља у службу просветитељске (по)етике. Као естетичко-социјално-просветитељски пројекат, и литература мора бити рационално фундирана, [7] да би и поетику друштва и историје представила као разумљиве тоталитете конституисане у складу са појмовно објашњивим законима. Свој естетско-хуманистички програм, Киш ће, дакле, довести у најближу везу са просветитељским програмом, а свој дискурс, као дискурс високе одговорности према поетичким и друштвеним проблемима, уложити у враћање гласа ућутканом просветитељском дискурсу.

2.

Кохерентног значења и прецизно артикулисаног отпора, Гробница за Бориса Давидовича ће, параболом о репресивним системима, свој алузивни спектар ширити и на титоизам, а последњом причом и на писце Кишове/наше епохе. Алегоријски дискурс „ Кратке биографије А. А. Дармолатова “ маркира литерарно-историјске симптоме времена у којем Кишова књига настаје, да чак и у малим, „ занемарљивим “ фрагментима алудира на Кишове савременике. Како ће Киш нагласити, за креирање лика Дармолатова су му „ послужили као модел још неки писци – не само руски “ ( Час анатомије, 119 ), и додати да

„ У једној јединој тачки ти су писци, имали све прсте или не, имали ' муда ' или немали, имали уста пуна слатких речи или немали, сасвим у праву : прича о Дармолатову јесте прича о њима, она је нека врста алегорије у којој су се препознали .“ ( Час анатомије , 74-75) .

Прича о њима, Дармолатовима, Булатовићима и Шћепановићима, постаће парабола о многим другима. [8] У само једној слици, боравак Дармолатова на броду Стаљин , [9] Киш индиректно алудира и на авантуру садашњег „ песника “ нације, а ондашњег „ песника револуције “, Добрице Ћосића на „ броду мира и пријатељства “, Титовом Галебу , а овај књижевно-историјски куриозитет опевао је у сатиричној поеми „ Песник револуције на председничком броду “ . [10] Удаљено од ове алузије на Ђосића, али ипак иза ње, и непосредно испод описа „ фотографије “ Дармолатовљевог обиласка изградње Балтичко-балтајског канала, интертекстуално је скривена историјска чињеница да су „ невидљиве маглене обале “ овога канала засуте стотинама хиљада мртвих затвореника. [11] Ова историјска трагедија, евоцирајући идеју увек кобне спреге између литературе и политике, у Гробници за Бориса Давидовича сагледана је из угла партиципације литературе у историјским несрећама, а као одговор акцентована је идеја песничке (не)одговорности у политичким и историјским збивањима .

Финале Кишове приче, болест Дармолатова, његово претварање у „ слона “ и његова морална и духовна деградација, јасно поручује: преображавање писца у животињу знак је дехуманизације света, као што је литература у којој партиципирају животиње болесне од „ дармолатовштине “ ( Час анатомије , 121) последица њене перманентне деетизације . Насупрот, међутим, Дармолатову, полупеснику-полуживотињи, Киш ће поставити Осипа Мандељштама, и тако раскрити и позитиван пол своје идеологије . Већ сама чињеница да је Мандељштам одбио да учествује у мрачном културном подухвату обиласка Балтичко-балтајског канала [12], као и чињеница да га је, „ пред полазак у Саматиху, где су га чекали хапс и погибељ “ ( Гробница за Бориса Давидовича , 143), Дармолатов избегао да поздрави, потврдиће Мандељштама као Кишов симбол литерарне одговорности, бескомпромиса и жртве .

3.

Идеолошки најдалекосежнија фуснота Гробнице за Бориса Давидовича , која је и „кључ саме књиге“ ( Homo Poeticus , 59), откриће етику лишену предодређења дефетизмом, злом и смрћу:

„У памијерској диоцеји Јевреји су имали, на основу декрета Арноа Дежана, памијерског инквизитора, право да живе слободно; тај декрет од 2. марта 1298, који забрањује житељима и цивилним властима да се опходе према Јеврејима ‘сувише строго и окрутно', показује само у коликој мери лични став и грађанска храброст у тешким временима могу да измене судбину коју кукавице сматрају неминовном и проглашавају је фатумом и историјском нужношћу.“ ( Гробница за Бориса Давидовича , 135-136 )

Историјска нужност, као једна од историјско-онтолошких синтагми социјал-марксизма, подвучена и у овом пасажу из Кишове књиге, али и у већ наведеном програмском пасажу који програмира етику и позив писца, отвориће питање облика хуманистичке нужности који, супротно идеји историјске нужности, Киш види. Пресија идеолошко-историјске нужности над свим зонама у којима појединац делује подразумева Кишову радикалну приповедну артикулацију тоталитарне онтологије подређене детерминистичком концепту. Због тога су у Гробници за Бориса Давидовича простор и наде и слободе измештени изван тако обликованог света, а историјско искуство драматично поцепано на детерминистичку слику и на слободну визију историје откривену на маргинама књиге, која је подударна дедукцији (пара)историјских чињеница из биографија историјских личности .

Приређивањем „биографских“ доказа, као трагова непрекидне хуманистичке приче покопане у стварности Гулага, Киш потврђује своје поверење у историјске изворе. Он истиче историографске парадоксе, колизије, али их не оставља разиграним, већ их идеолошки и вредносно рангира. Кишов хуманизам, наиме, подразумева грађански поглед на свет, а његовим континуитетом подупире револуционарни континуитет. Иако демистификује идеолошке злоупотребе у СССР- у, Киш у Гробници за Бориса Давидовича не критикује социјалистичку револуцију - у савременој историографији и филозофији схваћену као терор [13] - већ указује на последице злоупотребе револуције у оквирима историје тоталитарног спровођења комунизма. Киш „ октобар “ имплицитно доводи у симболичку везу са Француском револуцијом, [41] укрштајући њихова историјска значења у којима се афирмишу идеали просвећености. Са овог хоризонта Киш шири слободарске тежње и индивидуалну одговорност грађанина и на она историјска места на којима оне историјски не постоје, у средњи век, као и у будућност, ка неким будућим писцима/херојима који ће чувати хуманистички ред .

Данила Киша тако препознајемо као аутора који верује у хуманистичке вредности као стабилне и непроменљиве суштине од Француске револуције, преко социјалистичке револуције, до данас. За њега, последице револуције нису довољне да би се она демантовала, а слом просветитељских идеала у логорима смрти не представља и њихов крах него њихову злоупотребу . Ако француски мислиоци изједначавају просвећеност са једном историјом терора, од јакобинаца преко метанарација до совјетских Гулага, [15] за немачку левицу – блиско Кишу - логор ипак „ није проистекао из превише просвећеног ума – мада је био организован као савршена фабрика смрти - него из једног насилничког афекта анти-просвећености и анти-модерности, који је модерност безобзирно експлоатисао у сопствене сврхе “ [16] . Просвећеност која је, постструктуралистички, заправо извор идеолошких „митова“, репресивних и нехуманих прича [17], у Гробници за Бориса Давидовича представља подлогу за афирмацију универзалне хуманости. Кишова идеја о човеку, тако, неодржива је без идеје о грађанском друштву и историјског хода ослободилачких потенцијала просвећеног ума .

Кишов хуманизам обухвата целокупног човека, за кога су истрајност, храброст, отпор злоупотребама и одважност сведочења поглед на свет, а у истомишљеницима режима које је исти режим злоупотребио, Киш види модерне историјске хероје :

„херојство je, напротив, као и нада, људска могућност, тријумф човечности [...] Виновници и жртве победа и пораза човечности успели су да створе оно што литератури све теже полази за руком – интегралну личност, хероја“. ( Varia , 93 )

Гробница за Бориса Давидовича упућује на ранопросветитељску етику индивидуалне и кишовску етику грађанско - херојске одговорности. Кишов искорак из модернизма, парадоксално, враћа га његовим темељима : утврђујући промашај научног, идеолошког и друштвеног концепта човека, Киш се окреће елементарним грађанским вредностима појединца.

Посредством идеолошког саосећања са својим херојским ликовима, Данило Киш ствара перманентну апологију грађанског хуманизма. „ Тај храбри човек “, Новски, и „ грађански храбри “ памијерски инквизитор Арноа Дежан, али и храбри будући приповедач, стварају позитивни пол хуманитета. Необичан облик Дежанове средњовековне грађанске храбрости не разликује се од храбрости Новског или храбрости писаца, јер оне изражавају храброст грађанина у оној мери у којој Киш у препросветитељским јунацима, револуционарима и приповедачима види и њих и себе као творце позитивне грађанске историје . Правећи инверзну утопијску пројекцију ( памијерски инквизитор у средњем веку може бити „ епски “, не и грађански храбар), Киш артикулише трансисторијски континуитет просвећеног хуманизма, који је, за њега, оличен у одважности, критичности и људској еманципацији. Као наличје позитивног пола хуманитета, у Гробници за Бориса Давидовича се, пресликавањем Жана Гија у Стаљина, формира и хуманистички негативитет. Киш успоставља паралелне линије хуманизма и злоупотреба хуманизма, које потврђују манихејску концепцију етике, онтологије и идеологије Гробнице за Бориса Давидовича : насупрот Дармолатова постављен је Осип Мандељштам, насупрот хуманизма – злоупотребе хуманизма, насупрот револуције - злоупотреба револуције, насупрот Новског – Федјукин, Арноа Дежана – Жан Гиј, насупрот детерминизма – прогресивна историја, насупрот цикличног схватања времена – линеарно, итд.

Ако је за Данила Киша херојство тријумф човечности, онда је људска жртва знак у којем је потврђен апсолутни смисао херојских идеала. Идеолошки потенцијали Кишове књиге пренаглашени се управо зато што је етички принцип иманентан чињеници жртве. Критика тоталитаризма у Гробници за Бориса Давидовича о стварена је изградњом (или надоградња) историје жртава, које поседују саморазумљивост и сопствену потврду добијају без било каквих методолошких или логичких аргумената. Киш у жртвама петрификује своје аргументе, остављајући их ван полемичког дискурса: жртвама се верује, јер он е постоје с оне стране доказа, у „искуству немогућег“, „десиметричне “, у апсолутном простору сведочења, извучен е из логичко-научних законитости, слободн е од деконструкције. [18] Њихов глас је неприкосновени глас, а њихов налог се прихвата као позив и обавеза да се у њиховим херојским подвизима, макар посредно, партиципира.

Пошто не активира хришћанску жртву – Киш ће хришћанство сводити на институционално хришћанство, власт, моћ, репресивну идеолошку свест [19] – он у свој мартиријум смешта јеврејску и револуционарну/социјалистичку жртву. Киш, ипак, неће жртве поистовећивати са етничким/расним обележјима, већ ће их мимикријски подвести под општи појам жртве, идеолошки сливати у хуманости, херојству, сведочењу. Зато што у себи уздиже жртве на „ недодирљивом “ најопштијем плану хуманитета (слободе, морала, итд), мимикрија, превучена преко Кишовог дискурса, јунака, идеологија, омогућава рецептивну синхронизацију различитих идеолошких перспектива (јеврејства, просвећености, марксизма, либерализма, конзервативизма, њихових варијанти). Сви херојски, хумани гестови спајају се у идеји, идеалу хуманистичке одговорности, па је иза јеврејске или комунистичке, средњовековне или модерне жртве, видљив једино хуманистички идентитет. Киш, тако, у једној јединој тачки у којој се симболички окупљају жртве, без обзира на „ секундарна “ обележја (род, расу, класу, идеологију), постаје читљив и прихватљив из најразличитијих идеолошких позиција.

4.

Гробница за Бориса Давидовича рачуна са сопственим спознајним потенцијалима у дослуху са спознајни м мо ћима изван литературе . „ И стинитост“ Кишовог текста загарантована је, рекао би Дерида, „хегемонијом присуства“, „истинитошћу“ реалног референта. Свој текст Киш подупире са, за њега, арбитрарним изворима знања, допуњујући/оспоравајући формирано идеолошко знање о историјским догађајима : историјски и идеолошки реалитети у роману конвертибилни су реалитетима изван романа. Историјско-идеолошко искуство Кишове књиге, дакле, неће бити релативизовано већ ће „поновити“ полове хуманизам-нехуманизам који постоје у модерном европском хуманистичком наслеђу. Знајући одгонетку историјског постојања човека и одгонетку историјско-идеолошке манипулације, одгонетку историјских текстова и идеолошки пројектоване утопије, Гробница за Бориса Давидовича зна, дакле, истину. Загонетајући приповедним техникама, употребом докумената, мемоарских, историјских и квазиисторијских текстова, боравећи с оне стране логичко-научног доказа, Гробница за Бориса Давидовича постаје власник над одгонетком, која је увек „откровење“ : литерарна и самим тим људска истина.

У историјском моменту, у којем историја, филозофија, психологија или социологија губе надлежности етичког и историјског сазнања – Гробница за Бориса Давидовича их преузима . Педагошке методе Кишове књиге подразумевају анимирање потенцијалних читалаца, њихово извлачење из заблуда тоталитарних дискурса и увлачење у историју жртава. Позив читаоцима за поверење у откривену истину, као позив за окупљање око идеје хуманизма, позив је и за партиципацију у овој педагошкој херменеутици: „приповедач позива своју публику да разуме причу, што значи да је протумачи “.[20] Као историјски освешћено биће, читалац је стављен у позицију да посредством „читања “ мења своје мишљење формирано кроз наталожене слојеве званичних идеолошких интерпретација, и да афирмише трајн е људск е вредности, а приповедач је преузео позицију педагога, и тако инстанце која, ограничавајући одлагање смисла унутар постструктуралистичке игре значења, исправља и усмерава друштвену свест.

С обзиром да је просветитељство ушло у орбиту „ криве свести “, [21] педагошке методе Гробнице за Бориса Давидовича више не могу да, као залог модернитета, артикулишу просветитељску технику „образовног“, „слободног“ дијалога неистомишљеника, у којем постоји разумевање за „непријатеља“ као онога који је у „заблуди“ и кога треба „занатски добро“ извести на пут разума, већ у стварности оштрих идеолошких конфронтација критику свега што је препознато као манипулација мишљењем и људским животима.[22] Како Киш каже

„Покушај оправдања постојања логора је не само недопустив него истовремено доказ о изопачености морала. Можемо разговарати на идеолошкој равни о било којој другој теми, али на овој тачки ја застајем. Постајемо непријатељи, и ту нема више толеранције...“ ( Homo Poeticus , 305)[23]

Овај „ агресивни “ став не може бити погрешно тумачен: у контексту Кишове етике, он је једносмеран и применљив искључиво на историјску чињеницу логора, концептуалног истребљења људи и злоупотребе људске слободе. Овако ригидан став, такође, открива да је Кишу једино остао отпор. На линији отпора идеолошком оправдању зла или историјско-политичком заташкавању зла, дискурс Гробнице за Бориса Давидовича упућује отворен у оптужбу - „У читавој тој књизи, а у овој причи („Пси и књиге“) посебно, смисао је био оптужујем .“ ( Homo Poeticus , 125) - против тоталитарне историје, политике, идеологије. Кишов приповедач, дакле, нема моралне дилеме : у сусрету са злом и злоупотребом једноставно ће указивати на могућност литерарне оптужбе и литерарне одмазде.

5.

Mодернитет је стања одвојен о од метафизичке суштине хуманитета, па тако и од начетих идеја истине, правде, знања, лепог, које већ више од два века формирају савремени грађански идентитет. „ Чим метафизичко разликовање добра и зла постане ломно, а све што јест појави се у метафизичком смислу неутрално, тада тек збиљски започиње оно што именујемо модерношћу “ . То је епоха у којој „ морали и вриједносне свијести даду се коначно студирати попут ствари [...] . Свијест се може [...] политички и економски искористити. “[24] Само један модернистички корак даље од политичке (зло)употребе, људска судбина претвара се у холокауст, а „модерни пројекат (пројекат реализације универзалног)“ је не само „напуштен, заборављен, него уништен, ‘ликвидиран'“[25], да би након тога наступило (пост)модерно релативизовање етичких, логичких, друштвених концепција . Унутар постојећих диспозиција, у којима добро и зло, сврха и средства могу заменити места, и у којима је све препуштено уписивању значења, Кишу није било немогуће рехабилитовати изворно хуманистичку позицију, потврдити наизглед изгубљени континуитет, прецизно се поставити према радикално „ левој “ и радикално „ десној “ репресији. Задржавајући се у сферама логоцентрично осмишљених етичких простора, и разоткривања резличитих облика тоталитарне свести – као залога просветитељства за сва хумана времена – Киш посеже за естетичком артикулацијом хуманистичких идеала.

Статус етичког искуства се мења када се оно не исказује логичким судовима већ естетичким, када се естетика уплиће у спознајне процедуре и нормативне апеле тј. када је доведена у однос према проблемима егзистенције. Насупрот постструктуралистичком ослобађању уметности од претеране одговорности да мења живот, „јединство искуства [ етичког, идеолошког, епистемолошког и егзистенцијалног ] остварује се посредством уметности“.[26] Тамо, дакле, где историја и филозофија историје, као и књижевна теорија постају лавиринти (са)знања, литература делује „кохерентним“ смислом, целовитошћу идеја и планова значења . Границе теорије/историје очигледне су на идеолошким местима које Кишова Гробница за Бориса Давидовича описује . Ако логори „обележавају границе до којих важи надлежност историјског сазнања“,[27] и ако хуманизам након логора мора „ појести своје детерминације “, [28] литература ће (н е ) обуздавајући „игру значења “ и „игру духа“, као наличје логичко-херменеутичке игре, понудити заокружен доживљај тоталитета света као хуманог историјског и идеолошког постојања.

На месту на којем је оспорена тради ционална метафизика – „при тумачењу зла у свијету – у празнину ускаче умјетност“ . [29] Оно што је под притиском идеологије историја фалсификовала или није хтела/могла да сачува – остављајући празнину на местима историјског постојања − литература ће, потврђујући епохално ограничењ а историјско- филозофског сазнања, произвести. Кишова хуманизована идеја литературе шанса је за успостављање литерарног идентитета, а њена симболичка улога предстваља се као последња одступница човечности. Ако литература осмишљава смрт људи – што је, Кишовим речима, „Слаба утеха за човекову смртност. Али утеха . “ ( Homo Poeticus , 321 ) - и чини да се разликују од животиња, писцима, унутар хуманистичког космоса, који још увек живимо, заправо не остаје избор: или ће одговорно откупљивати и себе и друштво од бесмисла, тоталитарних идеја и поредака, или ће их прогутати тишина, машине, можда нека нова цивилизација лишена хуманитета или будући нуклеарни холокауст.

1. Пол Рикер, Време и прича , I, превеле Славица Милетић и Ана Моралић, . Нови Сад, 1992, 213.
2. Hayden White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century Europe. Baltimor and London, 1973, 25.
3. Lennard Davis, Resisting Novels: Ideology nad Fiction , New York&London, 1987, 91.
4. „и стога ту књигу Архипелаг ГУЛАГ , леви интелектуалци нису хтели ни да читају, сматрајући је актом идеолошке саботаже [...] Јер на идеолошком, социолошком или политичком плану, нису трпели никакав приговор, а обзиром на то да су ти вајни интелектуалци били крајње нетолерантни и полазили су од априорних манихејских концепата: Исток је рај, Запад је пакао! “ ( Живот, литература , 156)
5. „Post scriptum . Остаје у руској литератури као медицински феномен: случај Дармолатов ушао је у све новије уџбенике патологије. Снимак његових мошњи, величине највеће колхозне тикве, прештампава се и у страним стручним књигама где год је реч о елефантијазису (еlephantiasis nostras) и као наравоченије писцима да за писање нису довољна само муда .“ ( Гробница за Бориса Давидовича , 150)
6. Сви цитати из Кишових дела нав едени су према: Danilo Kiš, Sabrana dela , priredila Mirjana Miočinović, BIGZ, Beograd, 1995.
7. Исте идеје неговаће и лево оријентисани немачки филозофи: уметност, за Адорна, никако не би смела да постане уточиште ирационалног у једном рационализованом свету. (Види: Петер Биргер, „ Криза модерне уметности “, Трећи програм радио Београда , Београд, бр. 69, 1986, 235)
8. Понављајући Кишов став, Габријел Мотола примећује да је, својим црним хумором, ова прича усмерена ка онима који су чинили Удружење књижевника Србије. (Види: Gabriel Motola, „Danilo Kiš: Death and the Mirror“, The Antioch Review , Fall , 1993, 51:4, 608)
9. „ Седамнаестог августа хиљаду деветсто тридесет и треће налазимо га на броду Ј. В. Стаљин међу неких сто и двадесет писаца који су посетили тек завршени Балтичко-балтајски канал [...] У белом оделу, раскопчане кошуље, [ Дармолатов ] стоји наслоњен на ограду палубе, загледан у празно . Ветар у коси Вере Инбер, Бруно Јасенски (други с лева) диже руку према невидљивој магленој обали. С дланом прислоњеним на уво, Зошченко покушава да разабере мелодију логорашког оркестра .“ ( Гробница за Бориса Давидовича , 148)
10. Види: Predrag Čudić, Saveti mladom pesniku , B 92, Beograd, 1996, 33 .
11. „Прича се да је прве зиме, 1931/1932. године, умрло 100 хиљада људи [...] а остала је још једна зима. И још једно време међу њима. Без натезања, може се рећи да је умрло и до 300 хиљада. [...] Тајна инструкција с потписима Стаљина и Молотова, од 8. маја 1933. даје бројку од 800 хиљада.“ (Александра Солжењицин, Arhipelag gulag , I-III (књ. 1-7), превео Видак Рајковић, Рад, Београд, 1988, 82)
12. „Чак га је [Осипа] послао у име Савеза на градњу канала на Бијелом мору и замолио га да напише бар какву-такву пјесмицу отој градњи.“ (Надежда Мандељштам, Сећања и размишљања , I, превела Анђелија Деметровић-Матијашевић, Просвета, Београд, 1984, 92)
13. Елен Карер д Анкос, Руска несрећа (Оглед о политичком убиству) , превео Живојин Живојновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Нови Сад, 1998, 33 и даље.
14. „ бољшевички марксизам мобилише, као револуција, ону привилеговану слику европске револуције почев од 1789, слику страсти и универзалних емоција “ . (Франсоа Фире, „ Маркс после марксизма “, Трећи програм радио Београда , Београд, бр. 103-104, 1995, 56)
15. „ Многи крупни догађаји у савременој историји довели су у питање идеју о напретку. Ни хитлеровска апокалипса, ни претварање руске револуције у бирократски и идеолошки Терор не могу се лако укључити у ход човечанства ка остварењу рационалности или слободе. “ (Франсоа Фире, Радионице историје, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1994, 120)
16. Овај Хабермасов став наведен је према: Андреас Хајсен, „Токови постмодерне“, Трећи програм Радио Београда , бр. 69, 1986, 204-205.
17. Бодријар чак децидно тврди да је просветитељски и хуманистички универзализам утемељио расизам. (Види: Жан Бодријар, Симболичка размена и смрт , превео Миодраг Марковић, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991, 140)
18. Shoshana Felman; Dori Laub, Testimony: Crises of Witnessing in Literature, Psychoanalysiss and History , Routedge, New York/London, 1992, 13-15..
19. „ Пси и књиге “ ( Гробница за Бориса Давидовича ), „ Симон Чудотворац “ ( Енциклопедија мртвих ).
20. Susan Rubin Suleiman, Аuthoritarian Fiction: Тhe Ideological Novel as a Literary Genre , New York, 1993, 30.
21. Peter Sloterdijk, Кritika ciničkoga uma , preveo Boris Hudoletnjak, Globus, Zagreb, 1992, 2 9 .
22. Види: Кritika ciničkoga uma , 25-36.
23. Сличан став Киш износи и у Homo Poeticus , 192.
24. Кritika ciničkoga uma , 193-194.
25. Јеаn-Francois Lyotard, Postmoderna protumačena djeci , 33. Види и 75.
26. Postmoderna protumačena djeci , 11-12.
27. Raskol , 97.
28. Raskol , 109.
29. Кritika ciničkoga uma , 182.