Драган Бошковић

Зинаида Мајснер – "Муза револуције"

Једaн подтекстуално и сижејно обимнији „кадар“ из исцепкане биографије Бориса Давидовича Новског непосредно након револуције, односи се на његову љубавну „авантуру“ са Зинаидом Михајловном Мајснер. Из неколико мемоарских пасажа које у својим књигама, Страх и нада[1] и Сећања и размишљања [2], Надежда Мандељштам посвећује једној историјској женској личности, Киш ће у Гробници за Бориса Давидовича створити лик Мајснерове. Њено име је хибрид, а могло је настати из имена Зинаиде Гавриловне Орџоникидзе (Нека хисторија суди, 394) [3], или имена Пастернакове жене, Зинаиде Николајевне (Страх и нада, I, 49), можда имена сујетне Зинаиде Хипијус (Мерешковски), која, како нас Мандељштамова упозорава, поезији Осипа Мандељштама није хтела да посвети посебну пажњу док не постане „признат“ (Сећања и размишљања, I, 42). Њено презиме, опет, представљаће варијанту презимена Ларисе Рејснер, од које ће Мајснерова „покупити“ свој карактер и поједине делове своје биографије; оно, опет, у себи крије фонетску игру презимена Рејснер, али можда и дословно бива преузето из Арихпелага гулага у којем се помиње извесни „М. М. Мајснер“ (Архипелаг гулаг, II, 459) [5].

У Гробници за Бориса Давидовича ће историографском мимикријом бити јасно записано: „У хроникама револуције забележено је њено име: Зинаида Михајловна Мајснер“ (95) [6], што ће кореспондирати са следећом фуснотом из првог дела Сећања и размишљања: „Лариса Рејснер“, заправо је „‘жена руске револуције’ како је назива Надежда Јаковљевна у одговарајућем поглављу своје прве књиге“ (Сећања и размишљања, I, 51). Синтагма „муза револуције“, коју ће Киш употребити, своје значење ће, дакле, црпети из књиге Страх и нада Надежде Мандељштам, у којој је једно поглавље насловљено: „Жена руске револуције.“ (Страх и нада, I, 106) Када приповедач Гробнице за Бориса Давидовича каже да

онда метафора „муза револуције“ у себи крије следеће, трагикомично значење:

Иронијска сенка која прати Надеждин текст о Лариси Рејснер неће се у осећати у Кишовом тексту, чак се неће ни интертекстуално подразумевати. Киш, стварајући прототип револуционарке, то чини искључиво идеалистички, и тако трагично и патетично креира фигуру Мајснерове.

Обликовање лика Зинаиде Мајснер уз већа или мања одступања пратиће текст Надеждиног поглавља о Лариси из Страха и наде. У Гробници за Бориса Давидовича за њу ће бити речено: „Природа јој је дала све: интелигенцију, таленат, лепоту“ (Гробница за Бориса Давидовича, 95). Само једна од поменутих особина посебно је истакнута у тексту Надежде Мандељштам, „Она је била лијепа на некакав тежак и волебан, германски начин“ (Страх и нада, I, 109), и иста особина наглашена у Записима Лидије Гинзбург: „Лариса Рејснер је била лепа жена са ружним рукама.“[6]. Када се, сижејно даље, у Гробници за Бориса Давидовича прославља спасавање брода „Спартак“ од енглеске ескадре, Кишов приповедач прецизира да је

што свој могући, веома удаљени подтекстуални контекст има у белешци Надежде Мандељштам о једном сасвим другачијем Ларисином подвигу. Она је на почетку револуције намамила у своју кућу „беле“ адмирале, и после целоноћног гошћења, ујутру их је предала бољшевицима. Адмирале су

У опису венчања Новског и Зинаиде у одређеном тренутку умешаће се и једна Борхесова наративна формула, јер ритам и склоп, као и значења делова Борхесових реченица – „Двапут је полиција покушала да се умеша, двапут је била одбијена. При првом бледилу зоре [...]“ (Маштарије, 196) [7]– пронаћи ће своје место у делимично измењеним Кишовим реченицама: „строге тројке чекиста три пута се пењу на палубу [...]; три пута враћају револвере у футроле [...] У прво свитање [...]“ (Гробница за Бориса Давидовича, 84).

Кишов приповедач, прелазећи са Страха и наде на Сећања и размишљања, у даљем опису „брачног“ живота Новског записаће:

Овај фрагмент Кишовог текста у дослуху је са следећим пасажем Надежде Мандељштам:

Историјска личност Раскољникова, чије презиме кореспондира са презименом јунака Злочина и казне, у Кишовом тексту постаће лик са презименом јунака једног другог романа Фјодора Достојевског. Карамазов из Гробнице за Бориса Давидовича је, као и Раскољников, дипломата, а исто место њихове службе, Авганистан, биће потврђено чињеницом о месту смрти Зинаиде Мајснер, и названо историјско-географским синонимом – Персија. Историјски посматрано, раскид брака између Ларисе и Раскољникова, догодио се 1922 („[...] растала се с Раскољниковим 1922.“ (Сећања и размишљања, I, 51)), и годину дана одступа од раскида брака између Зинаиде и Новског, који се збио осамнаест месеци након венчања обављеног „двадесет и седмог децембра хиљаду деветсто деветнаесте“ (Гробница за Бориса Давидовича, 96). Осип Мандељштам је, како сведочи његова супруга, „хвалио судбину што га је сачувала од уплитања у авганистанску свађу између Раскољникова и Ларисе Рејснер“ (Сећања и размишљања, I, 51), коју Кишов текст неће превидети: „нека сведочења говоре о мучним сценама љубоморе и о страсним помирењима“ (Гробница за Бориса Давидовича, 98), као што ће специфична и трагична смрт Ларисе,

наћи посебно место у Кишовом тексту:

Поклапање године смрти, као и година живота Зинаиде Мајснер и Ларисе Рејснер (1897-1926), као и, иако различитог, али симптоматски блиског узрока њихових смрти, још једном ће линеарно потврдити и усложнити пресликавање ова два лика.

У Сећањима и размишљањима, за мужа Ларисе Рејснер биће забележено и да је био „на челу“ воза који путује у Авганистан, а у који су покушали да се укрцају Осип и Надежда Мандељштам. Како Надежда сведочи, Ларисина мајка им је рекла да Раскољников не жели да чује за Мандељштама и „да је са собом повео Никуљина“ (Сећања и размишљања, I, 51). Даљи текст саопштава да

Лав Никуљин ће свој идентитет наћи у идентитету једног од Кишових „сведока“ – Лава Микулина − чије фиктивне текстове приповедач „Гробнице за Бориса Давидовича“ користи у приповедном истражном поступку као фиктивне доказне аргументе. Кишов текст наговештава Микулинову притајену наклоњеност Зинаиди Мајснер, и наглашава његову „распеваност“ (97), деградирајући тако објективност његових сведочења. Зато ће, у најдаљем могућем синтагматском дослуху са Борхесовим текстом („дивну опору прозу дон Винцента Росија“ (Маштарије, 162)), приповедач Гробнице за Бориса Давидовича одредити Микулинов стил као „трапаву лирику Лава Микулина“ (Гробница за Бориса Давидовича, 98), као што ће чињеницу да „распевани“ Микулин „прелази тако рећи ћутке преко“ (97) личности Новског такође изразити реторичким потенцијалима, који читаоца такође могу подсетити на, на пример, Борхесовее: „Управљам се према приповедању А. В. Митфорда, који прелази ћутке преко [...]“ (Маштарије, 199).

Зинаида Мајснер, „муза револуције“, „лијепа на волебан начин“, „дивне косе“, никако се не може разумети искључиво као епизодни лик. Интертекстуално резоткривање њеног идентитета продубљује семантику и логику њене појаве. У стотинак редова приче 3„Гробница за Бориса Давидовича“ – што је, у низу фрагмената о Новском пре хапшења обимнији пасаж – смештена је њена фигура која и након ове мале интертекстуалне херменеутике наставља да провоцира. Њена личност је можда само начета. Да ли се иза ње, која стоји уз „бољшевичког Хамлета“ (Гробница за Бориса Давидовича, 99), скрива бољшевичка Офелија? Неки, дакле, будући тумач неће бити пред мањим изазовом. Оно што је сигурно, Кишов интертекст нам доследно открива необичну, „лепу жену са ружним рукама“ - Ларису Рејснер.

1. Nadežda Mandeljštam, Strah i nada, I-II, preveo Zlatko Krasni, Znanje, Zagreb, 1988.
2. Nadežda Mandeljštam, Sećanjа i razmišljanjа, I-II, prevela Anđelija Demetrović-Matijašević, Prosveta, Beograd, 1984; Nadežda Mandeljštam, Strah i nada, I-II, preveo Zlatko Krasni, Znanje, Zagreb, 1988.
3. Roj Medvedev, Neka historija sudi, preveli Sanja Relić i Milan Mirić, Naprijed, Zagreb, 1989.
4. Александар Солжењицин, Архипелаг гулаг, I-III, превео Видак Рајковић, Рад, Београд, 1969.
5. Danilo Kiš, Sabrana dela, priredila Mirjana Miočinović, BIGZ, Beograd, 1995.
6. Lidija Ginzburg, Zapisi, preveo Zorislav Paunković, Clio, Beograd, 1998, 46.
7. Хорхе Луис Борхес, Маштарије, превео Божидар Марковић, Нолит, Београд, 1978.
8. Није, наравно, случајност ни чињеница да је преводе А. А. Дармолатова, „на заузимање Бориса Давидовича Новског, поручио часопис Краснаја Нов“ (Гробница за Бориса Давидовича, 146).
9. „Ужасно ми је жао што је [Лариса Рејснер] умрла. Када се разболела од тифуса, било ми је жао што ће јој ошишати косу (имала је дивну косу), а она је умрла.“ (Lidija Ginzburg, Zapisi, 46)