Мирољуб Тодоровић
Заборављени Радојица Таутовић
Радојица Таутовић (Београд, 1923 – Београд, 1998), књижевни критичар и теоретичар, есејист и преводилац. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Једно време радио је као новинар и службеник. Већи део живота провео је као слободни уметник живећи оскудно и тешко од књижевног рада. Због свог политичког опредељења робијао је на Голом отоку.
Према оцени критике, Таутовић „у низу есеја и критика о савременим писцима показује поуздано мерило, аналитичку проницљивост, објективан суд и сликовиту изражајност“ („Југословенски књижевни лексикон“).
Своје критичке текстове, Радојица Таутовић је објављивао у новинама, на радију и бројним књижевним листовима и часописима широм Југославије: у Београду („Политика“, „Књижевне новине“, „Савременик“, „Студент“, „Видици“), у Сарајеву („Ослобођење“, „Израз“, „Одјек“), у Титограду („Побједа“, „Сусрети“), у Скопљу („Современост“), у Приштини („Јединство“, „Стремљења“), у Крушевцу („Багдала“), у Краљеву („Повеља“, „Октобар“), у Крагујевцу („Кораци“), у Нишу („Градина“), итд. Публиковао је и десетак књига есеја међу којима и књигу „Хефест у свемиру“ (Багдала, Крушевац, 1973) где се веома сериозно бавио односом уметности и науке као и проблемима научне фантастике. Први је и један од ретких есејиста и критичар из такозваног главног литерарног тока, који је још шездесетих година у српској и југословенској култури истицао значај и вредности научно-фантастичне литературе.
Готово је невероватна и апсурдна чињеница да нове генерације писаца (па и оне нешто старије), које се баве научном фантастиком, пишући или, пак, тумачећи и истражујући овај жанр, не помињу нити знају за драгоцени есејистички рад Радојице Таутовића на том плану. Његовог имена нема ни у „Историји српске научно-фантастичне књижевности“ Александра Б. Недељковића, Београд; 1989, ни у двотомној „Енциклопедији научне фантастике“ Зорана Живковића, Просвета, Београд, 1990.
Шта је навело ове људе да превиде и забораве на допринос Радојице Таутовића тумачењу и вредновању научне фантастике, није јасно? Јесу ли у питању незнање или политичка неподобност, жиг и мора којима је овај аутор, после робијања на Голом отоку, био обележен и притиснут читавог живота?
Ово је још један пример да се у српској књижевности случајеви одбачених, презрених, дуго времена заборављених и касно откриваних писаца, као што су то били, у домену жанровске литературе, Драгутин Илић и Лазар Комарчић, и у време велике медијске и информатичке експлозије, понављају.
Литература о Радојици Таутовићу:
-
Недељко Крављача, „Радојица Таутовић: Хефест у свемиру“, Поља, 191, 21, 1975;
-
Владета Вуковић, „Радојица Таутовић: Изазов политике и технике“, Ревија, 3, 1990;
-
Б. Новаковић, „Таутовић Радојица“ у: „Југословенски књижевни лексикон“, Нови Сад, 1984, стр. 827;
-
Радован Поповић, „Радојица Таутовић“ у: „Књижевна топографија Београда XX века“, Београд, 1995, стр. 842-843;
-
Предраг Палавестра, „Радојица Таутовић“ у: „Историја српске књижевне критике“ том 2, Нови Сад, 2008, стр. 490 и 879-880.
Избор есејистичких и критичких прилога Радојице Таутовића из књиге „Хефест у свемиру“ и белешка о аутору, Мирољуб Тодоровић.
На Растку објављено: 2010-01-27
Датум последње измене: 2010-01-26 23:37:52