Радојица Таутовић

Љути мелем за љуту рану: Научна фантастика насупрот „масовној култури“

1. Културна хомеопатија

Посматрајући данашњу уметност, човек би могао стећи утисак да се она грчи и распиње између манастира и бордела, то јест између »елитне« и »масовне« културе. Другим речима, њен положај је сличан ситуацији осуђеника коме би »милостиво« била остављена слобода избора између – метка и конопца. Било да се приволи манастиру »елитне« културе или борделу »масовне« културе, уметност у суштини умире, мада наставља да егзистира као своја сопствена сен или карикатура. У првом случају, она издише као жедан путник у безводној пустињи; у другом, она скончава попут утопљеника у бујици. Па опет, изгледа да већина данашњих уметника више воли да се утопи у поплави »масовне културе« неголи да увене у безводном песку »културе« за такозвану елиту. Њихова уметност је више склона да се проституише но да се замонаши; најчешће, можда, она се проституише под ризом калуђерице.

Док реномирана уметност (и квазикласична и псеудомодерна) улази у манастир или у бордел, – и при том наизменично прелази из првог у други, и обратно, – из те исте јавне куће и тог истог самостана излази научна фантастика, која уз то још и превазилази распињање савремене уметности између ова два противуположена пола. За списатеље – аристократе као и за читатеље – снобове, научна фантастика је сублитерарни, ниски, недостојни бастард науке и новинарства; али, уздижући се до праве и нове уметности, то незаконито дете сада озакоњује неопходан брак својих родитеља. У ствари, научна фантастика постаје аутентична уметност која све присније зближава савремену науку и модерну масу. Ако је и била зачета и заточена у јавној кући »масовне културе«, та фантастика израста у Самсона који се ослобађа из своје тамнице рушећи је изнутра, и ослобађајући заједно са собом и читалачку масу. Здруживањем масе и науке, она избавља науку из манастира »елитне« културе, а масу – из бордела »масовне« културе.

Као уметност, она тиме извлачи и саму себе из маказа бордел-манастир. Штавише, она постаје способна и предодређена да из ових, одиста погубних маказа спасе читаву уметност, а посебно поезију и књижевност, које су је изгониле из својих (оронулих) двора као изрода, пасторка или уљеза. Пошто је истерала научну фантастику из свог окриља, уметност може да се спасе и да опстане управо у наручју – те исте фантастике. Испливавајући из мутних вода проституције, заправо из вода »масовне културе«, проституисана science-fiction спасава »чисту« уметност која је на најсигурнијем путу да се утопи у овој истој проституцији. Доиста, на мрзану кућа остаје.

Негде на периферији свести, наведена народна пословица асоцира се с именом Вука Караџића. Али: Вук и – science-fiction! Бог и шеширџија. Па ипак, однос између научне фантастике и садашње уметности креће се по истој схеми по којој је Вук извршио преврат у нашој књижевности и култури. По тој схеми, сублитерарно стварање пење се на висину литературе, док извесна литература истовремено силази на сублитерарни ниво. Жигосана и прогоњена као пасторче или копиле, као накарадна творевина говедара, слепаца и хајдука, наша народна поезија оживела је српску књижевност коју су умртвљавали њени тадашњи миљеници – учени славјаносербски списатељи. Вук Караџић и Филип Вишњић били су мрзани на којима је остала кућа наше књижевности. У светској литератури нашег доба, »сублитерарна« научна фантастика игра, у суштини, исту револуционарну и препородитељску улогу коју је »подкњижевна« народна поезија одиграла у српској књижевности свога времена.

Ако густ и отрован коров »масовне културе« прети да угуши цветове аутентичне уметности, ови се могу спасти једино својим калемљењем на један изданак исте културе, наиме на научну фантастику, јер ова фантастика је изданак гигантске секвоје која обећава да надвлада коров. Лек од болести »масовне културе« мора се тражити у самој тој култури, – а он се овде може наћи, углавном, у научној фантастици. Ова последња је љути мелем за љуту рану данашње уметности. Мелем нуди иста она »масовна култура« која наноси и саму рану. У ствари, мелем је нека врста вакцине: ублажен, преображен, савладан бакцил, – чинилац обољења преобраћен у чинилац оздрављења. Према томе, научна фантастика јавља се као неопходан хомеопатски лек уметности у кужној атмосфери »масовне културе«.

2. »Масовна култура« у служби варварске »елите«

Научна фантастика данас прераста поменуту »културу« из које је израсла. Извесна њена унутарња диференцијација оспособљава је за такво диференцирање од ове »културе«.

Савремени аустријски мислилац Ернст Фишер овако је окарактерисао песника и уметника: пола романтик – пола трговац. Оцртана двојност обележава, нарочито, писце научне фантастике: они навелико тргују романтиком коју фабрикују за модерну индустрију забаве. Али, ова унутарња двојност сада се испољава у разлучивању тих писаца на две опречне категорије: у једној почиње да преовлађује »романтик«, а у другој – трговац. Прва настоји да меркантилизовану »масовну културу« надвлада научном фантастиком; напротив, друга пристаје да ту фантастику потчини овој »култури«. Разуме се, прва надвишава другу на скали уметности: »Најбољу научну фантастику – предвиђа Реј Бредбери, један од њених најдаровитијих стваралаца у САД – створиће у крајњој линији онај који је нечим незадовољан у нашем друштву, те гневно и неодложно изражава своје узнемирење«. Извесни совјетски аутори овако виде друштвену пројекцију описаног разлучивања: »У савременој фантастичној књижевности Запада с променљивим успехом боре се два начела: апологетско и критичко« (Иностранаја литература бр. 1, година 1967: напис Е. Брандиса и В. Дмитријевског: »Фантастика у свету који се креће«). Ради упрошћавања, овде можемо да се мањевише дезинтересујемо за меркантилизовану и апологетску »фантастику« која безнадно остаје испод доње границе литературе; од интереса је једино критичка, у добром смислу романтична фантастика, која пробија плафон »масовне културе«, надвишавајући свој првобитни сублитерарни ниво. Својим интелектуалним потенцијалом и поетским квалитетом, као и својом социјално-моралном диспозицијом, таква фантастика превазилази »масовну културу«, коју је Рајт Милс изблиза видео и доста тачно приказао као »суштински комерцијалну културу«, подвргнуту »надмоћи комерцијалног дистрибутора«.

Култура се »омасовљује«, то јест комерцијализује и варваризује, услед опште хиперпродукције, омогућене техничким напретком у индустрији, па донекле и у пољопривреди. Пошто примарни (пољопривредни) и секундарни (индустријски) одсек привреде бивају засићени све продуктивнијом техником, то се нагло и пресудно надима број запослених у такозваном терцијарном сектору, који обухвата и културу. Око 1800. године, тај сектор у најбогатијим нацијама није прелазио 15% укупне економске активности; средином нашег века, наиме 1956. године, он је у САД већ достигао 58%; у исти мах, у истој земљи, пољопривреда је запошљавала 9,8 одсто, а индустрија свега 32,2 одсто активног живља (J. Fouraste: Le grand espoir du XXe siecle. Paris 1963). На тај начин, робна производња и тржиште сада анектирају готово целокупну културу као једну парцелу растућег терцијарног сектора. Услед ове анексије, култура постаје послушан инструмент и објект модерне рекламе, у којој врхуни фетишизам робе. Ушавши у орбиту рекламе као њен сателит, култура се до сржи прожима овим фетишизмом, који се у апологетској фантастици изражава као хероизовање и рекламирање робота, будући да робот у суштини није ништа друго до створена ствар као и свака друга роба. Штавише, модернизујући и карикирајући антички мит о Пигмалионовој Галатеји, оваква фантастика дочарава вештачку »герлу« која би била еротички перфектнија од најлепше живе девојке. Веома проницљиво и убедqиво. совјетски писац В. Недељин показује да супермен у обличју фамозног Бонда и осталих »јунака« те фантастике није ништа друго него прерушени робот: »И суперхерој у суштини је тај исти робот«, управо исти онај легендарни Голем о коме су Паул Вегенер и Хенрик Гален направили 1920. године познати филм (Иностранаја литература бр. 1 за 1967. годину, стр. 280).

Преобраћајући се у најамника економске рекламе, култура самим тим постаје и слуга политичке пропаганде, која је данас све више принуђена да се служи високорационализованом и свеобухватном техником ове рекламе. Технизираном рекламом и пропагандом – па стога и »масовном културом« – може да управља само једна компетентна снага: технократија. Према томе, када хероизује робота у виду супермена, апологетска фантастика рекламира и обоготворује – у ствари – технократу који конструише робота и програмира његово деловање: као привидни суперхерој, робот је видљиви двојник невидљивог антихероја у лицу технократа (В. Недељин). Буржоазија и бирократија владају »масовном културом«, али њоме управља технократија.

Технократија управља културом као рационалним средством у служби ирационалних циљева, пре свега – у служби рекламног и пропагандног хипнотисања маса. Ако би се могло рећи да »гноза« представља задатак аутентичне културе, онда би сврха »масовне културе« била – напротив – хипноза: по Рајту Милсу, оваква хипноза је толико овладала масом, да човек често не верује рођеним очима, док га о томе не »обавесте« радио, штампа или телевизија. И тако, под управом технократије, култура губи свако финално значење; она задржава искључиво инструменталну вредност. С обзиром на то, Милсова одредба »масовне културе« као »рационалности без разума« не изгледа довољно темељита ни обухватна; у ствари, та култура није толико »рационалност без разума«, колико један перверзни спрег рационалних средстава са ирационалним циљевима.

По свом учинку, »масовна култура« није ни масовна ни култура, јер служи једном циљу који подједнако погађа хумано биће масе као и рационално начело културе: она се сама проституише и денатурише, да би идиотизовала и проституисала масу. Тачније говорећи, она служи једној варварској »елити чију културну декаденцију разголићује њена лектира: док је Џорџ Вашингтон читао Волтерова Писма и Локове Огледе, Ајзенхауерово штиво чине каубојске приче и детективски романи (Рајт Милс). Као варварска, та »елита« запоставља и злоставља културу; као »елита«, она тлачи масу. Служећи овој варварској »елити«, »масовна култура« постаје оруђе и против културе и против масе. Ако је »масовна култура« ум окренут против самога себе, онда би научна фантастика била та иста »масовна култура« усмерена против себе саме, што значи – отета варварској »елити«, враћена култури и маси.

3. Научна фантастика у служби културе и масе

Израстајући из меркантилизоване и варваризоване псеудокултуре, научна фантастика може да је надрасте, јер је исто толико укорењена у науци и уметности колико и у читавој маси: управо ти корени напајају револтирану фантастику неопходном снагом. Science-fiction црпи ову снагу, на првом месту, из органске синтезе науке и уметности, интелигенције и фантазије. Проистичући из ове синтезе, поменута снага мање личи на прост збир научних и поетских потенција него ли на њихов производ. Уз то, док су италијански футуризам, кубизам и сродни »изми« означавали неуспелу синтезу науке и уметности, научна фантастика се указује као њихова успела синтеза, – коју данас појачавају извесна радикална померања унутар саме науке. Наиме, у авангарду савремене науке помера се биологија, која ту постепено замењује атомску физику. И сада, када се прожима науком, фантастична књижевност прожима се првенствено науком, о животу, то јест о специфичном подручју и предмету свеколике уметности, па дакле и научне фантастике; отуда, само прожимање постаје присније и плодније у поетском погледу. Ову присност и плодност одсудно потенцира савремена биолошка хипотеза о могућној, иманентној бесмртности човечјег организма. На основу те хипотезе. поједини амерички научници предвиђају да ће милиони људи кроз педесет година моћи да буду смештени у специјалне дортоаре (спаваонице), где ће бити успавани за неколико векова, да би се потом опет пробудили у живот; они закључују да ће тада остати још само космичка смрт или смрт од радијације. Изложено научно предвиђање као да репродукује и афирмише песничку визију Мајаковскога у његовом комаду Стеница. Аполон је одувек био Анти-Танатос, то ће рећи непомирљив противник смрти; али, у научној фантастици коју инспирише модерна биологија, Анти-Танатос уздиже се до победника смрти.

Док је наука у »масовној култури« сведена на чисто инструментални статус, она у научној фантастици поново задобија извесну финалну вредност, јер антиципира човеков неотуђив, највиши циљ: остваривање потенцијалне бесмртности људског организма. Тако, човекова бесмртност постаје водећа инспиративна идеја критичке научне фантастике.

Ако се та идеја рађа из укрштања науке и поезије, она се у фантастици оваплоћује у једној прикладној, самосвојној форми, која настаје укрштањем есејистике и белетристике. Како каже један совјетски аутор, таква форма је »интелектуални роман који је престао да буде роман за интелектуалце«. Уврежена у науци, идеја научне фантастике оспособљава ову књижевност да туче масовну културу на тлу саме културе; истовремено, та идеја се уметнички остварује у једној популарној форми, која научној фантастици омогућује да »масовну културу« потискује у крилу саме масе. Благодарећи оваквом садејству свога духа и стила, научна фантастика буди исту ону масовну публику, коју »масовна култура« успављује рекламном, пропагандном или »забавном« хипнозом.

Она подстиче читаоца на неограничено маштање, па самим тим и на критичко умовање, које апологетска »масовна култура« гледа да стопира на самом старту, дискредитујући га као бескорисно и досадно филозофирање. Ова фантастика, наиме, суочава читаочеву машту са неисцрпним објективним могућностима, које карактерише међусобна опречност: управо та опречност наводи читаоца да се определи међу презентованим могућностима, односно да изабере једну од њих, па дакле и да размишља о њима. Сем тога, афирмацијом безграничних човекових могућности које раскриљује будућност, научна фантастика диспонира и наоружава читаоца за критику садашње стварности, коју »масовна култура« шминка да би је улепшала и освештала. Тако, потврђујући објективну могућност човекове бесмртности, ова фантастика у ствари осуђује актуелну стварност, бремениту масовним ратним човекоубиством које, са своје стране, обећава да се крунише термонуклеарном апокалипсом.

Најзад, када дочарава интерпланетарну комуникацију, научна фантастика иницира један радикалан идеолошки напредак, управо један неопходан преокрет нашег погледа на свет и на човека. Ову иницијативу је предсказао – Лењин. Наиме, према неким најновијим подацима, он је у свом разговору са Х. Џ. Велсом изјавио да ће »бити потребно преиспитати сва наша филозофска, друштвена и морална схватања, ако успемо да успоставимо међупланетарне везе«. Иницирајући такво преиспитивање, научна фантастика на најодлучнији начин буди читаоце из идеолошке хипнозе и летаргије.

4. Дванаести час: године 1970 – 1975.

Наши писци, међутим, спавају. Бојати се да се не пробуде прекасно и да их тренутак предстојећег светско-историјског обрта не затекне на спавању. А тај тренутак је много ближи и одреденији но што се чини. Компетентни зналци одређују га као раздобље између 1970. и 1975 године. Имајући у виду ово раздобље као почетак једне нове светско-историјске ере у привреди, већ наведени Фурастије посветио му је целу посебну књигу под насловом La Civilisation de 1975. Доиста, социјалистичке земље Европе тада треба да испуне своје текуће економске планове. Тада истиче и рок НАТО-уговора. Тада...

По свој прилици, исто раздобље биће час одлуке и у повести културе, посебно пак у двобоју демократизоване аутентичне културе са меркантилизованом »масовном културом«, то јест у једном обрачуну у којем научна фантастика изгледа позвана да одигра решавајућу улогу – као љути мелем за љуту рану »масовне културе«. Тај дванаести час није далеко. Не претерујући много, могло би се казати да часовник светске историје показује минут до дванаест. Одиста, последњи је час да се уснула и помало прецветала Трноружица наше литературе прене из властите успаваности, како би избегла своје затварање у »масовни« бордел (каогод и у »елитни« манастир). Крајњи је тренутак да она отвори пут између научне лабораторије и уметничког атељеа, односно списатељског кабинета. А тај пут води преко улице и трга. Кроз научну фантастику.

(Одјек бр. 24, године 1967)