Хасан М. Ребац

Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини (политичка прошлост)

Летопис Матице српске, књ. 306, 1925, св. 2-3, стр. 109-118

Електронски извор: http://kovceg.tripod.com/hasan_rebac.htm

У нашем јавном животу настале су групације не баш онаке какве је себи замишљала наша омладина у својим дебатама о југословенској идеологији у Бечу пред Видовдан 1914. год, када се окупила да прослави педесетогодишњицу друштва „Зоре". При стварању групација играли су улогу многи моменти, које је бујна машта наших омладинаца просто превидела. Ми имамо данас врло чудноватих политичких група, али је свакако најчудноватија група наших муслимана у Босни и Херцеговини, дакле муслимана наше расе, крви и језика.

Док су се наши Хрвати, под утицајем свога донедавног живота и сватања, груписали чисто племенски, а исто тако и Словенци, само са нарочито подвученом верском политичком нотом, наши муслимани нису извели своје груписање ни по племенској припадности ни по некој нарочитој својој верској политици него по својој заосталости у старим навикама, по своме тешком привикавању европској цивилизацији, и по своме још задржаном романтичарском менталитету, али је то све заогрнуто једним врло танким верским плаштом, из чисто дуго уобичајене навике. Да бисмо потпуно сватили став наших муслимана, најбоље ће бити да се упознамо с неким елементима њихове вере, који заправо и чине главну разлику између ње и хришћанства.

Исламска вера дели цео свет на двоје, на „дари ислам" и на „дари харб", т. ј. на свет где господари Ислам и на свет против кога муслимани треба да воде рат, или, кратко, на муслимански и немуслимански свет. Само монотеисти не-муслимани могу живети у исламској држави ако плаћају кораном предвиђен порез на главу и ако се покоравају законима, а оним који то неће и свим политеистима најављен је рат до истраге. Цела замисао ислама је да он буде господар, а нема нигде ни помена нити о апсолутној једнакости, а камо ли о подређености с другом којом вером. Поред овога, у корану је изричито наглашено да у исламу нема клира („ла рухбанијете филислами"), а то значи: муслиману ни у којој прилици, од рођења до смрти, није потребан свештеник, па тога уопште и нема, него је сваки муслиман сам себи свештеник; али, кад их има више, заједно бирају једног између себе да буде први међу једнакима, и овај их предводи, а сви остали у једнакој мери сарађују.

Ова два момента су врло важна за разумевање муслимана и њихове психе. Кад муслимани имају своју самосталну државу, они, руковођени тим двама начелима, имају иницијативу за акцију на свим пољима људског настојања, тада су они позитивни у свом правцу, и као такви дали су у своје време арапску и перзиско-муслиманску цивилизацију, и турску војну организацију, базирајући све своје творевине на коранским прописима. Међутим, други је случај кад муслимани изгубе своју самосталну исламску државну заједницу и хегемонију; онда изгубе компас, престаје њихова активност, завуку се у саме себе постану потпуно дефанзивни, и систематски пропадају у средини некоранске концепције.

Наши муслимани српске крви и језика били су под Турцима носиоци турске државне идеје у нашим крајевима, јер је то била у исто доба муслиманска државна идеја. Имали су турског султана, који је био први верник међу њима, који је био халифа и који их је водио у свете ратове против свих неверника. После окупације настала је неугодна измена: наши муслимани, који су се дотад управљали по коранском сватању државе, били су присиљени да живе у држави по законима који им не само не дају првенство него их чак и унижавају и стављају у други ред грађана. То их доводи до очајања и стотине хиљада њих напуштају своју Босну, коју су толико волели и коју у туђини и сада још воле, селе се у бели туђи свет, али онамо где се корански појима држава. Они који су остали пустили су се животу као тиква низ воду, не дају од себе знака јавног живота: животарили су и стално ишчекивали неки рат и, помоћу њега, повратак муслиманске државе; а други су пропадајући стално ишчекивали кад ће осванути судњи дан, јер у простом муслиманском свету живи предање да ће пред судњи дан превладати неверници, а муслимани ће ићи Меки и Медини одакле је и почело проповедање праве вере у Бога – Ислама. Нико није хтио да учи модерне школе „неверничке", нарочито нико од кољеновића; тек после дужег времена почела их је посећивати сиротиња, па и она само намамљена стипендијама и помоћима већ у основној школи.

Тако се то животарило до 1899. год, кад се десио један ситан и незнатан догађај, али који је дао врло велике последице по наше муслимане. Те године, у околини Мостара, католичке свештенице — часне сестре украду муслиманску сеоску девојчицу, неку Фату Омановић, покатоличе је и венчају за неког младића. Кад се за ово сазнало у Мостару, масе муслиманске, узбуне се и образују одбор, којем ставе у дужност да најенергичније тражи од власти да пронађу отету девојку и да је врате вери и родитељима. Аустриске власти нису узеле озбиљно овај покрет, и на захтеве ладно су одговориле да је „крив слаб верски одгој муслимана у Босни и Херцеговини да се оваке ствари могу дешавати". Овакав одговор и овакав став власти узбуни целу Босну и Херцеговину, и мало по мало покрет за враћање отете девојке родитељима и вери претвори се у покрет и борбу за аутономију верских и верско-просветних вакуфских добара и установа муслиманских у Босни и Херцеговини. Борба је била врло упорна с обадве стране, и трајала је пуних десет година, док се није окончала свршетком анексионе кризе кад су аустриске власти, царском санкцијом од 15 априла 1909. год., одобриле „Статут за аутономну управу исламских вјерских и вакуфско-меарифских послова у Босни и Херцеговини."

Анексија Босне и Херцеговине је најпоразније деловала на наше муслимане. Кад је проглас о анексији освануо по зидовима босанских вароши, Срби православне вере били су бледи и ћутљиви, и давали су утисак људи који неизмерно пате, али ипак савлађују бол и уздају се да ће им неко притећи у помоћ и ублажити бол, Међутим. Срби муслиманске вере изгубили су били потпуно главу; изгубили су сваку наду и уздање и јавно су плакали као деца.

Православни Срби имали су у својим најширим народним слојевима дубок национални осећај, знали су да имају браћу и изван Босне, који имају своје самосталне државе и чекали су од њих акцију, уз припомоћ Русије те су своју снагу чували за тај моменат. Зато су они могли да очувају свој национални морал и отпорност.

Срби муслиманске вере, међутим, кроз четири века удаљавани од националног идеала, борећи се за чисто верски исламски идеал, нису осећали своју браћу у Србији и Црној Гори, а још мање у Русији, и све су очекивали од браће по вери, Турака. Анексија им је порушила све наде и сва очекивања заувек. Место поруке „биће дана од мејдана", они сазнају горку истину да су их Турци продали Аустрији јефтиније но што се овнови по глави продају. Ради тога је завладало очајање међу њима, и почела је нагла сеоба у бели свет, ближе Меки и Медини. Услед тога им је отпорност у борби за верску аутономију потпуно ослабила. Аустрија искористи овај повољни тренутак, те убрзо иза анексије долази до компромиса, и борба за верску аутономију завршава се споменутим аутономним статутом.

Вакуфско-Меарифски Аутономни Статут организује све муслимане у Босни и Херцеговини верски, како нису били никада организовани, ни за турско доба. Најмања јединица је џемат (слично парохији), где џематлије бирају председника (џематбашу) и шаљу делегата у среско место. Делегати џемата у среској скупштини бирају среско вакуфско поверенство и делегате за окружну скупштину у окружном месту где опет ови бирају чланове за вакуфско-меарифски сабор у Сарајеву и чланове изборне хоџинске курије. Вакуфски сабор је централни и врховни аутономни орган за управу свих верских и верско-просветних имања, и за решавање свих верско-имовних и верско-политичких питања, а има своје редовно и ванредно заседање. Изборна хоџинска курија састоји се из верски учених људи, и састаје се кад треба изабрати Реисулулему (поглавицу верских зналаца), или чланове улима меџлиса, (највише верске установе), који се брине о чисто теолошким и теолошко–просветним проблемима и узима видна учешћа и у вакуфском сабору. Вакуфско-меарифске и верске аутономне власти решавају самостално све ствари које по статуту припадају њиховој надлежности, а против тих решења не може се тражити никаква правна заштита од земаљских власти, сем ако су дошла у противност са којим општим законом. Нижи органи улема меџлиса су, муфтије, којих има толико колико има у Босни округа односно области, са седиштем у окружном месту.

Вакуфско и верско-просветном аутономијом муслимани су добили да сами управљају свим питањима своје догматске и материјалне природе. Могли су дакле да се побрину за бољи „верски одгој", да се не би могле десити крађе и католичење муслиманких девојака и уопште младежи, и да им се не руше џамије, нити њиховим имањем дижу католичке богомоље. Деловање верске аутономије имало је многоструке последице. Одмах је престала сеоба муслимана у свет. Чим је почела борба за верску аутономију осетила се потреба школованих људи, већ тада је разбијена предрасуда да се у "швапским" школама ђауре муслимани, и било је довољно муслиманске деце у школама. Кад је добивена аутономија, и кад је анексијом дефинитивно скинут с дневног реда државно-правни положај Босне наш муслимански свет бацио се најпреданије на школовање младежи у свим правцима; да би се омогућило школовање и сиротој деци, основано је културно просветно друштво „Гајрет".

Године 1899., кад је почела борба за верску аутономиу, муслимански наш свет имао је у борби и у опозицији добра савезника и друга у својој браћи православним Србима који су се исто тако борили за своју верску аутономију. Иако је и православни и муслимански свет тада све гледао кроз своју верску призму, ипак је заједнички непријатељ, аустријска власт, учинио да су се прваци и једних и других нашли заједно, често заједнички иступали, и у свему се међусобно помагали. Наш муслимански свет, иако је то неоспорно део српског народа у својој вековној концепцији исламске државе изгубио је осећај своје националне припадности па и сада, у заједничкој борби с православном браћом против католичке Аустрије за верску аутономију, није се називао формално Србима него само Србофилима, нешто ради тога што је био нагао прелаз од имена чисто верског карактера, а највише ради тога што је православним Србима име Србин било синоним верском називу православном, Ипак су тадањи прваци муслимана запливали били у струје које би их неминовно довеле да постану присташе и борци праве српске националне мисли како то најбоље сведочи већ тада покрет муслиманске омладине окупљене око Османа Ђикића, која се већ престала називати србофилском и усвојила прави назив Срба муслиманске вере. Овако буђење и развијање српске свести код наших муслимана било је за аустријску политику врло незгодно, и њезине власти су биле упрле све силе да спрече тај развитак. Све могуће су употребиле у ту сврху, али им је то врло слабо успевало, све до анексије и до оне чувене босанске уставности, где се у парламенат бирало по верама и по куријама, а одлуке саборске постајале правоваљане тек кад их одобри и Беч и Пешта. Тек кад је почео „парламентарни" живот Босне и муслимански свет добио своју верску аутономију, и кад га је дуга борба изнурила и анексија разорила, изнурен дугом борбом и разочаран анексијом, тек тада је успела Аустрија у својим намерама. Она је на разне начине умекшала прваке наших муслимана, а верским системом аутономије развила је, место српске националне свести верску муслиманску свест, па је изгледало да ствара муслиманску нацију. Систематски се протурало кроз штампу «Српски народ» за наше православље, «Хрватски народ» за наше католике, а «муслимански народ» за наше муслимане. Ово је толико успело да су и најинтелигентнији Срби православни ову поделу примили и у својој штампи практиковали. Аустрији је дакле успело да од првака наших муслимана, некадањих опозиционара и србофила, направи гувернаменталне људе, а ускоро затим аустрофиле и србофобе. Једино није успела у овом код групе омладине која се окупила била око Османа Ђикића; она је већ тада носила праву српску националну заставу, па ју је пронела и кроз Светски Рат, све до наших дана. Поред ова два типа наших муслимана има и трећи: они који су за време десетогодишње борбе за верску аутономију били на страна Аустрије, они су се називали Бошњацима и Хрватима, а народ их је називао «мехкишима» или «прдектерима», јер су били за народну ствар сумњиви (фердехтиг). Кад су борца за аутономију постали владини, аустриске власти издале су наредбу својим дотадањим хизмећарима, названим прдектерима, да се повуку и ћуте до даље наредбе, што су ови најпослушније и учинили.

У оваким приликама и околностима затиче наше муслимане и Балкански Рат, који врло отежава нашу националну ноту међу нашим муслиманима. Балканским Ратом наново се буди код наших муслимана успавани исламски инстинкт поделе целог света на муслимански и немуслимански део и појавила се нада да може доћи до победе муслимана не само над балканским Савезом, него их је њихова припроста наивност довела и до маштања да ће муслиманска држава, Турска, отерати чак и Швабу из Босне. Колико је и како деловао Балкански Рат на наше муслимане, најбоље ћемо показати једним примером. У Мостару је био млад и богат трговац Мухамед Велић, који је само основну школу свршио; био је познат као толики србофил да се готово признавао Србином. Прва вест о Балканском Рату изазове нешто неочекивано у души тога човека. Нестане га из Мостара, а доцније се сазнало да је погинуо у борби бранећи Скадар од Црногораца.

Било је доста наших муслимана који су мање узимали учешћа у народном покрету, а који су отишли у турске добровољце. Додуше, аустриске власти чиниле су им у томе све могуће олакшице. Брзе ратне операције испале су потпуно обрнуто надама наших муслимана. То је учинило да нестане сваке љубави између маса наших муслимана и православних а вешта аустриска штампа је одлично искористила овај повољни момент за њу; место љубави свуда је сејала најбесомучнију мржњу између та два наша народна елемента. У ову акцију Аустрија је била ставила цео свој службени и неслужбени (прдектерски) апарат. За илустрацију навешћемо један пример, Један тадањи професор муслиман, у своме крају познат као »прдектер«, писао је у »хрватском дневнику« таке оде Турцима а погрде о Србима да је то приметио чак у Бечу професор г. Милан Решетар. Овај поступак бившег његова ђака толико је разгњевио старог професора да је поред све своје удаљености од политике, сматрао за своју дужност да на те срамне чланке свога неваљалог ђака одговори низом чланака у листу »Дубровник« под својим потписом. А какви су тек били они који су били стално под утицајем аустриских језуита и нису имали прилике ни да виде поштеног, и честитог Г. Решетара, а камо ли да добију његове симпатије.

После свршеног светског Рата, кад је и најшира јавност увидела, шта је Аустрија намеравала за време Балканског Рата, јасно је постало зашто је Аустрија онако грозничаво радила да што више завади Србе православне са Србима муслиманске вере. Од Балканског Рата до Сарајевског Атентата дакле до грозног повода рату, није престајала организована и бесомучна пропаганда завађања православних и муслимана. Последица ове пропаганде било је необично запето стање између ова два елемента, а дошло је до ерупције погромима против Срба православних и дела национално свесних муслимана одмах иза Видовданског Атентата, у којима је узео учешћа сав службени апарат и сав олош католички и муслимански, нарочито некадањи „прдектери". Тој пропаганди имају се приписати сва доцнија шуцкорска недела и свирепства «Босанаца» у Србији. Услед ове пропаганде муслиманске масе желеле су победу аустријског оружја, а кад је и Турска ступила у рат као савезник Аустрије, онда су свом душом биле за победу аустријског и турског оружја. Рат су назвали светим Ратом, и по џамијама су држали молепствија за победу над Србијом и њеним савезницима. Тада су широки слојеви муслимана тврдо веровали да је султан халифа направио уговор с Аустријом да, у случају победе, Босна припадне Турској, дакле муслиманској држави. Док су побожни старци муслимани молили Бога за победу, млађи и јачи су гонили православне Србе, а нарочито су показивали бес над Србима муслиманима из групе Османа Ђикића.

Рат је трајао дуго, и нико није био поштеђен од жртава, нарочито у нашој Босни. Аустрија је узимала све, чак и од ,,својих верних и драгих католика и муслимана". Зато су и ови попустили у својој ревности, и напослетку чезнули за миром, па макар и с поразом Аустрије па чак и Турске. Долазак ослободилачке војске дочекан је истински радосно од огромне већине, јер је то значило мир и повратак на огњиште али кривци очекивали су опроштење а велики су се предали судбини, смишљајући како ће се оправдати кад их позову на одговор. Ослободиоци нису никога повукли на одговорност; кривци су поштеђени, правда није удовољена, и због тога су одмах наступиле рђаве последице. Место да се прави кривци казне, почеше да горе куће недужних сиромашних сељака муслимана по селима, од којих је власт била далеко, а уз то није имала у прво време ни ауторитета. Ови догађаји, ширећи се, необично су порасли, и међу муслиманима се појавила паника. Осетише се незаштићени, и због тога су почели да збијају редове, да се групишу за одбрану. Како је зло долазило од православних, за вође им се натурише махом они који су требали бити кажњени за своја недела. Тако се, скоро спонтано, формирала фаланга муслиманских редова; тако је постала политичка странка која носи име организације, и у којој су се окупили по вери али не да бране веру него иметак и живот, а верско обележје натурено је силом околности.

Ни у једном делу наше отаџбине није био народ толико неспреман за управу и позитиван рад као у Босни и Херцеговини. Узрока овоме има више. Српска интелигенција није знала да се снађе одмах по ослобођењу, јер она која је била способна да жртвује, прегара и пати за своје идеале, при наглом преокрету није умела да догађајима даде правац, који су народни и државни интереси захтевали. С друге стране, некажњавање опште познатих ратних криваца и злочинаца, затим парламентарни демократизам, и опште тајно право гласа, учинише да су се окупљеним муслиманским масама ставили на чело све изразити и окаљени србофоби, који не само да нису никада били уз народне идеале него су увек били против њих.

У почетку главно питање нашег државног живота Босне било је аграрно питање, које су форсирале православне партије, а које је било уперено најаче против муслимана. Католици су у овом питању приправили улогу посматрача, а кад је примљена и узакоњена теза православних, користили су се на штету муслимана свакако у истој мери као и православни. Ово питање уноси један нов елемент за заоштравање односа између православних и муслимана. У политичком животу Босне од ослобођења само се говори о житањима која против муслимана заступају православни; а католици су били увек као узгредни. Овакав однос је био дакле од ослобођења до скора. Међутим, у последње време јавља се промена. Свуда је заведен ред и безбедност, дакле престале су паљевине и убиства муслимана. Аграрно питање у Босни готово је потпуно скинуто с дневног реда, јер је у главном решено. У Турској, муслиманској држави, која је била све до недавна звезда водиља за наше муслимане, протеран је халифа и укинуто то звање; Турска држава престала је носити муслимански верски карактер, постала је само национална турско-османлиска република, која се потпуно модернизује, која укида шеријатске судове, укида верске школе медресе, одбацује не само чалме и турбане свих боја и димензија него чак и фесове, и уводи облигатно ношење шешира као и друге „неверничке" одеће. Најпосле, десило се и последње чудо, велико чудо, барем за наше верски груписане муслимане, – измирили су се и споразумели Београд и Загреб. Све то учинило је да је муслиманска југословенска организација као партија остала без програма. Због свега тога данас се у Босни љуљају муслиманске масе. Међу њима је право врење и оне и њихове вође траже пут којим да крену.

Муслиманске масе су партиски дубоко деморалисане услед свих досадањих неуспеха, и тако дуге опозиције и економске изнурености и оне траже себи склоништа.

По своме васпитању у фамилији и у својој средини, ослањајући се на своју бурну прошлост и на своју борбеност и јак темпераменат, наши муслимани нерадо трпе промене. Сви догађаји око њих, међутим, таки су, да их све сили на промену и они се данас смишљају и таласају. Ако неувиђавност православних Срба буде и даље потрајала, треба рачунати с тим да ће муслимани отићи на другу страну, куда их маме и где су им широм отворили врата.

Хасан М. Ребац

(Летопис Матице српске, књ. 306, 1925, св. 2-3, стр. 109-118)