Биљана Панић-Бабић

Соларићеве мисли о језику и правопису

Биљана Панић-Бабић, Филозофски факултет, Бања Лука

Електронски извор: http://kovceg.tripod.com/solariceve_misli.htm

САЖЕТАК: Досадашња проучавања језика XIX вијека заиста су исцрпна и пружају обиље чињеница. Међутим, може се рећи да многа питања у вези с овим периодом, још увијек, нису довољно истражена, нити довољно позната. Тако, на примјер, језик Павла Соларића, пјесника епохе предромантизма, аутора радова из филозофије, филологије, историје, географије, библиографије и етнологије – аутора чија су дјела штампана у првим деценијама XIX вијека, до данас није систематски и цјеловито истражен. У нашем раду је дат преглед досадашњих осврта појединих аутора на језик у дјелима Павла Соларића, такође су наведене Соларићеве мисли о језику и правопису.

Biljana Panić-Babić

SOLARIC’S THOUGHT ON LANGUAGE AND ORTHOGRAPHY

Modern studies of the XIX century language are comprehensive and contain plenty of facts. However, a lot of issues in relation to this period are not examined enough, or they are not familiar enough. For example, the speech of Pavle Solaric, pre-Romanism poet, the author of philosophical, philological, historic, geographical, bibliographical and ethnological works – the author whose books were printed in the first decades of the XIX century – until today are not systematically and thoroughly examined. In our papers, a review of recent studies of some authors on the speech in the works of Pavle Solaric was given; some of Solaric’s thoughts on language and orthography are also mentioned.

1.0. Почетком XIX вијека међу српским интелектуалцима расправља се интензивно о књижевном језику, а основна мисао која се у тој расправи искристалисала јесте: српској култури и књижевности потребан је један и јединствен књижевни језик. За народни језик у књижевности и просвјети залагали су се млади писци – Павле Соларић, Јован Дошеновић, Сава Мркаљ и Лука Милованов1. Иако се сваки од поменутих аутора трудио да му текст буде разумљив читаоцима, дакле, најширој читалачкој публици, нису могли у потпуности да тај идеал и остваре.

Наравно, расправа о предностима једног или другог облика књижевног језика потекла је раније, још почетком XVIII вијека, а приједлози за народну основицу књижевног језика први пут су се појавили шездесетих година XVIII вијека и то у дјелима Захарија Орфелина2. Дакле, и у XVIII вијеку, слиједећи захтјеве да се за народ пише њему разумљивим језиком, српским језиком нека своја дјела пишу, између осталих, Венцловић, Орфелин и Рајић, а томе треба додати и Доситејева настојања да пише народним језиком3.

Језик који се одражава у Соларићевим дјелима представља тип књижевног језика који се употребљавао до Вукове реформе. Тај период, у историји српског књижевног језика који претходи Вуковој реформи, обиљежен је изразом славеносрпски. У дјелима писаца славеносрпског периода4 уобичајено је било истовремено присуство особина рускословенског језика и народног који је био у основици матерњег језика одговарајућег писца5 чак у једном истом тексту односно дјелу6. „Степен присуства једних или других поменутих особина није био устаљен већ је зависио од разних чинилаца: од тематике којој је одређено дело посвећено, од читалачке публике којој је то дело намењено, од писца и његовог односа према употреби народних и рускословенских језичких црта и сл.“ (Младеновић 1977:157).

Ипак, „општа линија развитка славеносрпског језика ишла је, прво, ка већем приближавању српском народном језику, ка већој његовој србизацији“ (Младеновић 1989:83).

Према Љиљани Суботић, оно што се углавном подразумијева под термином славеносрпски „не треба схватити као статичну вредност већ као динамичну структуру која се мењала и еволуирала од структуре у чијој је основи био рускословенски систем са којим су се мешали елементи српског регионалног вернакулара на готово свим нивоима језичког система, до оног типа језика – чијим се родоначелником може сматрати Доситеј Обрадовић, а кога су следили многи војвођански писци током прве половине XIX века, који је у својој основи био српски са одређеним елементима, углавном из периферне језичке структуре (пре свега из лексичког система), који су били рускословенске провенијенције – такозвани 'славенизми'“ (Суботић 2004:164).

Павле Ивић овај тип језика сматра 'сложеном мешавином' у којој је било „поред рускословенских и српских елемената, још увек и правих руских. За разлику од руског књижевног језика, у којем је мешавина током више векова постепеног развоја стигла да се кристалише, у славеносрпском је владала флуктуација са мноштвом неједнакости између једног писца и другог, између једног дела и другог, чак од једне реченице до друге. Славеносрпски је језик чија се граматика не може написати. У њему је у начелу било могуће све што постоји у најмање два друга језика, српском и рускословенском, евентуално још и у трећем, руском. Уместо граматике, адекватан начин приказивања стварности овог језика је статистички пресек“ (Ивић 1971:171).

У сваком случају, српска култура предвуковског и вуковског периода без славеносрпског језика и писаца славеносрпског периода данас се не може замислити7, управо зато што је славеносрпски језик неодвојив дио српске духовности.

1.1. Павле Соларић8 рођен је у Великој Писаници код Бјеловара 27. јула 1779. године9. Угледна породица Соларић доселила се у Велику Писаницу из Босне у првој половини XVIII вијека10. „Павле, књижевник, био је унук Павла, званога Пауна, капетана ... једнога од оне тројице браће, што су се по предању доселили овамо из Босне...“ (Соларић 1913:620). Породица Соларића имала је библиотеку11 у којој је, између осталог, било грчких и латинских књига, те српских литургијских књига из XVI вијека. Павлов отац Никола12 написао је, поред ситнијих дјела, географију на "Славенском эзику"13, коју је намјеравао да објави, али није то и учинио.

Основна школска знања Соларић стиче прво у Великој Писаници, а затим у Крижевцима14. Школске године 1793/4. ученик је Загребачке гимназије. Послије тога, Соларић одлази на петогодишње школовање у Сремске Карловце15. У Карловачкој гимназији учи славеносрпски, латински и њемачки језик. Међу најбољим ученицима је у својој класи, увијек први или други по успјеху16.

Почетком 1799/1800. Соларић започиње, а крајем школске 1802/1803. године завршава студије на загребачкој Краљевској академији наука (Regia Academia Zagrebiensis). Дипломирао је с одличним успјехом студије филозофије и права, а након тога „морао је Соларић пожелети да настави школовање у неком од великих духовних центара западне Европе“ (Чурчић 1980:89), те је отпутовао у Италију, у Падову.

Када се 10. децембра 1803. у Падови састао са Доситејем Обрадовићем и Атанасијем Стојковићем, „два најученија оновремена Србина“ (Чурчић 1980:89), Соларић је, без сумње и на њихов подстицај, одлучио да се посвети књижевно-научном раду17. Убрзо је прешао у Венецију, гдје је радио као коректор у штампарији Пане Теодосија, а од 1804. године почео је да објављује своја дјела. У наредном периоду много је писао, преводио и објављивао.

Управо у том периоду долазе и многа познанства и пријатељства Соларићева са угледним личностима тог времена, између осталих, 1810. године са пољским научником грофом Јузефом Сјераковским (1765–1831)18, чланом варшавског Друштва пријатеља науке, који је скупљао грађу о историји Словена19, затим, 1816. године, са лордом Фредериком Гилфордом (1761– 1827), бившим гувернером Цејлона, који се интересовао за Словене и био цијењен у тадашњим славистичким круговима20.

У Венецији се упознао и са архимандритом Герасимом Зелићем (1817) и књижевником Иваном Крељановићем Апендинијем (1819). С Вуком Стефановићем Караџићем се дописивао износећи му своје идеје о језику и правопису, а познато је да му је и Копитар слао књиге. Соларић је имао велику жељу и намјеру да „преузме надзорништво над српским школама у Хрватској или Далмацији“ (Андрић 1902:112), али му се та жеља није остварила.

Умро је у Венецији 6. јануара 1821. године, измучен болешћу, у крајњој биједи и оскудици21. Нажалост, нема података гдје је сахрањен и гдје му се налази гроб.

1.2. Једина монографија о животу и стваралаштву Соларићевом настала је прије нешто више од сто година из пера аутора Николе Андрића, али и она представља „само скицу“ (Маринковић 1962:137) за будућа систематска истраживања дјела Павла Соларића.

О вриједности поетског стваралаштва Павла Соларића написан је већи број радова. Писано је и о његовом раду на пољу историје, географије и библиографије. Поједине оцјене су каткад неодмјерене и иду од заиста неоправдане критике22 до (пре)наглашеног величања23 Соларићевог књижевног и научног рада.

С друге стране, међутим, о језику Павла Соларића до данас није цјеловито писано, иако је било аутора који су се у својим радовима дотицали неких језичких црта код Соларића или су пак коментарисали његов филолошки рад24, углавном узгред. Према томе, навешћемо, прво, уопштене оцјене и мишљења аутора о Соларићевом језику, а затим споменути, додуше малобројне, ауторе који су проучавали конкретније језичке црте у Соларићевим дјелима.

1.2.1. Никола Андрић25 дао је сљедећу оцјену о језику Соларићевих дјела: „видјет ћемо, да је Соларић у свим својим дјелима дволичан. Поједина су му дјела штампана елегантним грађанским писменима и бираним народним језиком, а поједина (већином филолошка, као Буквар, Дабишина диплома и Римљани) тврдом и дебелом црквеном ћирилицом са свом тежином славеносрпског научног апарата, гдје је чак и стране пагинирао – словима. Имао је – а у томе је много сличан Лукијану Мушицкоме – превише респекта пред ортографским и језичним традицијама. Стајао је, рекао бих, одвише под моралном влашћу чича Стеве (како је Вук сатирички називао непријатеља свог и непријатеља народних писаца, уображеног и немилосрдног митрополита Стратимировића). У томе је и Соларић имао – да се послужимо Вуковом ријечју – нешто Лукијанове 'калуђерштине' (Андрић 1902:150).

1.2.2. И други су аутори уочили двојство код Соларића у погледу језика и правописа. Тако, на примјер, Андра Гавриловић пише: „Шта је Соларић мислио о књижевном језику и о правопису? Он је могао писати добрим језиком народним, и он је тако, кад што, и писао, употребљавајући грађанску азбуку. Али је он имао и часова када је мислио да је главно сачувати Српству православље са свим, и најтежим, атрибутима његовим, те да због тога треба цркви чинити уступке и у језику и у употреби црквенога писма па чак и у обележавању страна у књигама – не бројевима него, по црквеном обичају, писменима“ (Гавриловић 1910:88–89).

1.2.3. Јован Скерлић истиче да је Павле Соларић26 своје идеје излагао „често неразумљивим језиком“ (Скерлић 1967:121).

1.2.4. По оцјени Александра Младеновића, претходно изречена констатација није без основа27. Ријечи Соларићеве „понекад нису сасвим јасне“, а неки дијелови текста су „недоречени“ (Младеновић 1991:370).

Младеновић истиче да „новија проучавања језика штампаних текстова и дела појединих писаца предвуковског периода, XVIII и почетка XIX века, који су писани народним језиком, показују да је овај језик у великој мери био у функцији књижевног језика, да је и народни језик у то време чинио посебан тип литерарног језика напоредо са рускословенским и славеносрпским.

Поред Доситеја Обрадовића ... новија поменута истраживања показала су да је било и других писаца који су писали добрим народним језиком свога краја одакле су потицали и свога времена када су живели. Да напоменемо неке од њих: Сава Мркаљ, Јован Дошеновић ... Павле Соларић“ (Младеновић 1973:46-48).

На овај рад се надовезују још два Младеновићева рада гдје он у првом пише о Соларићу и његова два савременика и земљака (Ј. Дошеновићу и С. Мркаљу), те износи Соларићев књижевнојезички програм28, а у другом се пита у којој мјери је Соларићев књижевни језик био народни, али не даје одговор већ то питање оставља отвореним за будућа истраживања: „Тај славеносрпски је бивао све више србизиран а то значи подвргаван једном процесу који је имао своје давне почетке: негде од половине XVIII века. Како се тај процес огледао у самом Соларићевом славеносрпском језику, у његовим властитим текстовима као и у оним који су настали његовим превођењем с других језика, и да ли је његов књижевни језик био више или мање разумљив од језика других славеносрпских писаца његовог времена – то је друго питање, за чије су одговоре потребна свестранија и дубља филолошка испитивања“ (Младеновић 1991:371).

Међутим, Младеновићева оцјена о језику Соларићевог предговора Доситејевом Мезимцу је сасвим јасна: „нису сви наши писци у другој деценији XIX века писали језиком какав налазимо у горе цитираним одломцима. У том времену има аутора који пишу мање србизираним славеносрпским језиком, као што је нпр. П. Соларић у свом предговору уз издање Доситејевог Мезимца 1818. године“ (Младеновић 1973: 116).

1.2.5. Михало Стевановић међу писце који су се залагали да пишу народним језиком убраја и Соларића, али додаје да поменути писци у тој намјери нису успјели. Дакле, „Захарије Стефановић Орфелин, Емануило Јанковић, Павле Соларић и најзначајнији од свих – Доситеј Обрадовић, тражили су да се у циљу просвећивања простог народа за овај народ пише на његову језику. Ово би, у ствари, имало да значи да се за књижевни језик узме језик простог народа јер је књижевност просветитељског доба претежно баш томе народу била намењена. Али се у пракси ови писци, сем последњег, нису ни наслањали на простонародни; већ на језик 'изображеније класе'. А друкчије није ни могло да буде“ (Стевановић 1964:29)29.

1.2.6. Суд Павла Ивића о Соларићевом језику састоји се у сљедећем: „Мешовитим 'славеносрпским' језиком служили су се многи писци, поред осталих Павле Соларић (Ново гражданско Земљеописаније перво на језику Сербском 1804, Кључић 1804), Лукијан Мушицки (Ода мојему пријатељу Михаилу Витковићу 1811) и Милован Видаковић (Љубов к младој муси Сербској 1812, у ствари уџбеник латинског језика)“ (Ивић 1998:161). У једном другом

Међутим, Соларић се залагао за употребу народног језика: „Године 1804. Соларић, Доситејев ученик и рационалиста, изриче у свом Кључићу уверење да је за просвећивање кориснији народни језик; писати славенски значило би враћати се 'раку подобно' (Ивић 1998:170). Ипак, Соларић „није могао избећи многобројне рускословенске речи, које су сачињавале битан и незаобилазан део лексичког блага књижевног језика“, те он „има наноса из црквеног језика и тамо где он није био неопходан“ (Ивић 1998:170).

Осврћући се на Соларићеву граматику Ивић о њеном језику пише: „После Вука написао је Српску граматику и Павле Соларић, али је она издата тек десет година после његове смрти, у Летопису Матице српске за 1831. ... Језик у тим делима варира углавном у границама тадашњег књижевног језика. Највише рускословенских елемената има код Соларића ... и код Видаковића" (Ивић 1998:205). Иста ова констатација о Соларићевој граматици поновљена је и у раду З. Радуловић31.

Ивић говори да се Соларић, уз још двојицу стваралаца, прије Вука залагао за принцип пиши као што говориш: „К. Георгијевић у чланку Начело 'пиши као што говориш', Гласник Југословенског професорског друштва XV, св. 5 (јануар 1935) 393–403, прати историјат прихватања тог гесла на линији Јохан Христоф Аделунг (1782) – Копитар (1808) – Мркаљ (1810) – Караџић (1814). Додајмо да је и Соларић у свом Буквару (1812) подвлачио да је најбоље 'писмо где како говори се тако пише се, и како је написано тако чита се' (ова шира формулација одговара изворној Аделунговој, а и Вуковој)“ (Ивић 1998:180).

Соларић је, међутим, и прије 1812. године (када је штампао Буквар) истицао ово познато начело у два наврата; у предговору Кључићу (Венеција 1804): „Ми смо били Славяни, али смо данасъ еданъ путъ Славено – Серби. Ова речъ каже, како данасъ писати надлежи, сиречъ како що се говори“ ПК9 и у предговору дјелу О самости (Венеција 1809): „Мени су неки вознегодовали, що би я писати рад рěчи эзика нашега, точно како що и говорим, и како що и они сами говоре“ ПоС63–64.

Дакле, за гесло пиши као што говориш Соларић се залагао не само прије Вука него чак и прије Саве Мркаља.

1.2.7. О Соларићевим језичким погледима и промишљањима изнесеним у његовом чланку Поглед на језик и књижество илирическо писала је Вера Милосављевић32. „Соларићев чланак доказује распрострањеност јасних и јединствених погледа у оно време на српски језик и књижевност као целину. Српски језик се писао ћирилицом и латиницом (пошто се глагољица повукла) а књижевност на том језику стварали су припадници истога народа, Илири или Срби, како они православног тако и они римокатоличког вероисповедања“ (Милосављевић 1999:307).

Основна порука Соларићевог чланка Погледи на језик и књижество илирическо јесте да је илирски језик српски језик који се говори на јасно одређеном простору. Наиме, језик којим се говори од Јадранског мора до граница Бугарске и Турске Албаније, од Македоније и Румуније до средине Мађарске, у Хрватској, на горњој страни ријеке Саве и Драве, у Крајинској и Истри јесте управо „илирически иначе србски“. Да су ови термини за њега синонимни, види се и из других Соларићевих радова – Предисловија Бесједовнику илирическо-италијанском Викентија Ракића (Венеција 1810) и Истоветности Скита и Сармата (1826)33.

Према Соларићу је „илирически иначе српски“ језик који се разликује од других јужнословенских језика и то: нешто мање од бугарског ('славено-бугарског') а више од словеначког ('славено-крајинског'). Илирически се разликује и од хрватског кајкавског ('славено-рватски') и хрватског чакавског ('Истријански, Рватско-приморни и Далматински'). Соларић каже да словеначки и хрватски кајкавски не спадају у илирически, односно српски, а за чакавски каже да је нешто ближи српском од ових. „Ова језичка слика, општеприхваћена у оно време, потпуно се поклапа са систематизацијом српског језика и књижевности Вука Караџића и Шафарика. Мада није употребљавао појмове: штокавски, кајкавски и чакавски дијалекат, из Соларићевог описа се види да је он јасно разликовао те дијалекте“ (Милосављевић 1999:308).

1.2.8. На извјесне карактеристике филолошких радова нашег писца указали су и Петар Милосављевић34 и Мирослав Јовановић35.

1.2.9. Павла Соларића помиње и Н. И. Толстој у раду Литературный язык у Сербов в конце XVIII – начале XIX века (Толстој 1970:322). И Борис Унбегаун у својој књизи Почеци књижевног језика код Срба наводи нека дјела Павла Соларића међу писцима краја 18. и почетка 19. вијека. Помиње многе његове претходнике и савременике: Доситеја, Вука, Рајића, Е. Јанковића, Трлајића, Стојковића, Венцловића и др. (Унбегаун 1995:99).

1.2.10. У свом раду Српски народни језик пре Вука Караџића Соларића спомиње и Милица Грковић: „Народним језиком су писали књижевници у време устанка у Србији. Гаврило Ковачевић 1804. године објављује спев у коме преовлађују народни елементи, а за њим иду Георгије Михаљевић, Сава Текелија, Стефан Рајић, Јоаким Вујић, Јован Дошеновић, Лука Милованов и још неки писци који пишу народним језиком“ и додаје „Још 1804. године, у првој години устанка, Павле Соларић говори да је за широку просвету неопходан народни језик“ (Грковић 2006:14–15).

1.2.11. Конкретнија истраживања појединих језичких црта код Соларића заступљена су, хронолошки наведено, у радовима сљедећих аутора: Александра Младеновића (1967) 36, Петра Ђорђића (1971)37, Александра Албијанића (1981) 38, Ирене Грицкат (1987) 39, Јована Кашића (1988) 40, Саве Дамјанова (1996) 41 и Биљане Панић-Бабић (2003) 42.

Ниједан од наведених радова не даје исцрпнију лингвистичку анализу, осим рада А. Младеновића о једном сегменту графије код Соларића. Сви споменути радови, пак, показују да су њихови аутори обраћали пажњу на Соларићев језик односно на успјешност остварености Соларићевих залагања да се за народ пише народним језиком.

1.3. За расвјетљавање Соларићевих мисли о језику и правопису значајно је да размотримо његов однос са савременицима. Наиме, савременици су много уважавали Соларића и цијенили његову ученост. Јован Дошеновић43 и Сима Милутиновић Сарајлија44 писали су пјесме у његову част.

1.3.1. За Мркаља је он био „Соларить, дика и милота Сербска“ (Мркаљ 1810: Предисловое), а назива га јољ и „наш Аделунг, Господин Соларить" (Мркаљ 1810:8). Управо је, међу првима, Сава Мркаљ констатовао за Соларићеву графију да: „Соларить ... што му се овде отвише види, заметье, и, што му не достае, приметье властельски“ (Мркаљ 1810: Предисловое). Познато је да се правопис у славеносрпској епохи ослања на „рускословенска решења и одређује се у литератури као историјски, етимолошки (коренски) или морфонолошки“ (Милановић 2004:97), те да су правопис и графија овог периода били „делимице нерационални, пуни непотребних слова и тешкоћа“ (Албин 1973:43).

Борба за реформу таквог правописа започета је и вођена и прије појаве Вука Караџића, а Павле Соларић је, наравно, њен активан учесник. То потврђује и његово мишљење изнесено у Предговору Бесједовнику (1810): „Велико е злоупотребленїе или недостатакъ у писму, кадъ една иста буква мора выље гласова изражавати" (ПБе19). Затим, против је употребе свих непотребних знакова, у првом реду против употребе дебелог јера, те у свом Буквару (1812) пише да „буква ъ, какω непотребный знакъ у наљей Азбуцы, може изωставитисе“ (Бу 87–88) и даље: „Безъ ≈, я, ν, може ωбойти се Славенскїй єзыкъ“ (Бу19). Инсистирао је и на обиљежавању ть = ћ, дь = ђ. Оваквим својим захтјевима Соларић се приближава Мркаљу а исто тако и Вуку.

1.3.2. Соларић је познат и као најдаровитији ученик Доситеја Обрадовића и Доситејева улога у Соларићевом животу је значајна. Доситеј је подстакао младог Соларића на бављење књижевно-научним радом. Међутим, сам Соларић је посједовао велико знање, по суду Павла Поповића можда веће од Доситејевог. Соларић је Доситеја називао „Просвěтоначалникомъ Сербскимъ“ (ПМ30–31) и „Сократ серпски“ (ПМ30–31) и имао високо мишљење о његовим дјелима: „Дјела господина Доситеја Обрадовића јесу заиста сваке препоруке достојна. Он је био први, штое писо пре тридесет година добро, простим управо језиком, и основаније положио новом Књижевству илирическом.''45

Сасвим је разумљиво да је Соларића, који је много поштовао свог учитеља Доситеја Обрадовића, иритирао назив говедарски језик, те је у Предговору Мезимцу написао: „Негдě на годину дана прїе, него ћу я єсени 1803 у Терсту первый путь свидěтисе и пристати съ Просвěтоначалникомъ Сербскимъ, нетко у писму некаквомъ къ некому отвалїо бě попреко као сěкиромъ, да є Досїθеев єзыкъ, говедарскїй! — Казуюћи ми о томъ свеобщеповольнěйљїй Списатель, чудомъ се чудьаље, како Крїтїкъ онай ( савь имерекъ! ) размыслїо небяље: Да у свакомъ єзыку на Свěту и было є, и бытће говедара, кои су нуждни и полезни люди у своїой окружности, коликогодь и сви другїи, коега му драго званїя, чина, достоинства и степена, или крви и порěкла, у своїой; Да, кадъ є Народъ єданъ непросвěщенъ, валя, да му се пиље, како може разумěвати, не бы ли се просвěтїо; И, тко се спусти, да поучава и найпростїю братью свою, валя да се у нечемъ такне и говедарскогъ єзыка, кадъ и говедара има у той простоты, отъ коихъ другоячїегъ некаквогъ и сасвимъ различитогъ єзыка не могу опеть баљъ ни господскїи снародцы ньихови имати“ ПМ30–31.

Затим, у Предговору Доситејевом Мезимцу тражи да се за Србе књиге штампају српским језиком и српском азбуком: „И право намъ є! а мы стоймо у своемъ характеру, и печатаймо Сербльи Серблěмъ, сербски, сербскомъ своїомъ Азбукомъ“ ПМ28–29.

Из ових Соларићевог цитата, у Предговору Мезимцу (Будим 1818), јасно се види његово мишљење да за народ треба писати, њему разумљивим, српским народним језиком. То исто налазимо и у Кључићу (1804) гдје Соларић истиче да ће „просто сербско на светъ издати Землеописанїе“ ПК6.

Дакле, просвјетитељске идеје Доситејеве, које је његов ученик Соларић прокламовао, наглашене су како у Предговору Мезимцу (1818) тако и у првим штампаним дјелима Павла Соларића (1804): „Ко э просвещаватисе наканїо, онай мора заедно старатисе и о езику, у коему напредовати мисли. Езикъ э едно съ временомъ неминуемо премěнно умосообщенїя средство. Други вěци и други езици. Хотети дакле езикъ некакав све еданъ имати, естъ ни виље ни манě, него хотети за еднимъ до века стаати плотомъ. Сви су народи несретни и порабощенни дотле пребивали, доклегодъ единоплеменникъ Селянинъ тайнственни езикъ волљебногъ Книжника разумевати ние могао или смео... Мени э славенски езикъ угоданъ; но краткости и точности ради нěгови изговора, и као нека остава, гди я многоречивїй бивамъ Сербъ, а нипощо да се за ньимъ раку подобно враћаюћи, дангубити идемъ“ ПК8–946.

Према мишљењу А. Младеновића ово је Соларићев књижевнојезички програм47: „То су мисли једног 25 (23)-годишњака па су, самим тим, свакако његов најранији књижевнојезички програм. За Соларића је основно – а пре њега, као што је познато, и за Д. Обрадовића – да обичан сељак треба да разуме језик писаних или штампаних дела књижевника – свога сународника што му може само срећу донети“ (Младеновић 1991:370-371).

Претходно цитирано Соларићево мишљење у Предговору Кључића значајно је према Н. Андрићу због „прве изразитије списатељеве изјаве о некорисности славеносрпског књижевног нарјечја. Тко се даде на просвјетни посао, тај се – по схватању Соларићеву – мора много старати и о језику, у којем мисли радити. Језик је средство саобраћаја књижевног у појединим епохама. Друга епоха, други и језик. Онај, који мисли, да се више епоха може служити истим застарјелим језиком, тај је као онај, који хоће 'до вијека да стоји за истим плотом' (Андрић 1902:126 ).

Међутим, није у праву Н. Андрић када каже да је Соларић против „славеносрпског књижевног нарјечја“. Треба напоменути да је Соларић попут својих савременика употребљавао, за српски народни језик, термине прости, српски и славеносрпски језик. Иначе, „у штампаним текстовима из XVIII века српски народни језик назива се српски језик, прости српски језик, простосрпски језик.

Чешће него српским, књижевни језик се у овом раздобљу називао славенос(е)рпским. ... Као славеносрпски именује се, заправо, књижевни језик који је намењен Србима Словенима, и у том значењу се може сматрати синонимним са појмом српски“ (Милановић 2004:96). Према томе, Соларић у наведеном цитату говори о некорисности „славенског“ тј. рускословенског језика, а не славеносрпског.

Међутим, Соларић није против употребе 'славенског' (рускословенског) језика код Срба: „У својој књизи Поминак књижески (Венеција 1810, 66–68) говорећи о неопходности духовног обједињавања свих Срба, нарочито оних који не живе у Србији већ ван ње ... Соларић истиче да се то јединство може остварити само путем Цркве и језика, а за језик су 'надобне [потребне] двојаке књиге'. 'Церковне су књиге перве' наравно са својим славенским (рускословенским) језиком, јер 'ми морамо с Церквом живити'; али за ванцрквену употребу 'ми морамо и за многоразлично наше свјетско [световно] жителство46 [становништво] у исто време наставленија [поучавања] имати и књиге' – а ове књиге, наравно, не могу бити на славенском већ на славеносрпском језику. Ту је Соларић потпуно у праву, сасвим је у духу и току доба у којем пише ове редове. То је било време када је рускословенски (славенски) језик већ увелико био ограничен на црквену употребу, тако да је славеносрпски 'покривао' остале области употребе књижевног језика код Срба... „ (Младеновић 1991:370–371).

1.3.3. У питањима језика и правописа нарочито је занимљив однос Павла Соларића и Вука Караџића. „Вукова појава у другој деценији XIX века и његови захтеви за књижевнојезичком реформом нису се супротстављали основном Соларићевом, Дошеновићевом и Мркаљевом усмерењу ка српском књижевном језику на народној основи. Напротив, ти захтеви су само убрзали процес србизације славеносрпског типа књижевног језика којим су, како смо рекли, ова тројица писаца писала“ (Младеновић 1991:375). Соларић је с Вуком био у вишегодишњој преписци и износио му је своје идеје о језику и правопису, скупљао му пренумеранте. У писму упућеном Вуку Соларић подржава Вукова рад на реформи језика и правописа, али је истовремено свјестан неслоге између Вука и његових противника: „У име начина Вашега писаня (што се тыче и нарěчия, и правописания) Вы треба да слěдуете, какω сте се посадили и ωсновали, доклегодь тко другий не ωпровергне Ваша ωснования съ больими; у до двě године дана нећу имати ништа за печатанě, а прие печатаня састатћемо се, акω Бог да, и обширнω ћемо онда бесěдити ω слозы, кою у, каω и Вы, желимъ" СПП73048.

Соларић је чак упућивао на Вукову Граматику за потребе писања на народном језику: „За прости језик илирически нови, као што га восточни Илири или Србљи уче, има Граматика Вука Стефановића, коју је године 1818. предпоставијо своме Словару Србско-Немецко-Латинском у Вијени. Заслуга пак за придано латинско изјасненије реченоме Словару, припада Високоученоме господину Копитару дјеиствителноме сохранитељу Царске Библиотеке в Вијени, мужу у Књижевству славенском и у свакој струци лепи вјежества преискусном. Све је ту назначено са најстрожијим вниманием“ (Соларић 1820, превео с италијанског Ј. Поповић).

Међутим, ни добронамјерна критика није изостала па је Соларић поручио Вуку: „Не согласуемсе съ Вашимъ мнěниемъ о наљемъ старомъ єзыку: вěруйте ми, и Вы ћете га се отрећи“ СПП37049. Такође је и против потпуног повођења за простим (народним) говором: „Ние у путу, сасвимъ и посве подаватисе у писму за простонарěчиемъ, и изчерпавати му и послěднě маане, и ругобе" СПП40850.

Према М. Пантићу, иако се Соларић није слагао са свим оним што је Вук Караџић чинио на пољу језика, ипак је „тај ватрени и прилично конзервативни Србин, који је, истина, један део Вуковог рада пратио с неслагањем и зебњом, дочекао ... с весељем Вукове Мале простонародње славено-сербске пјеснарице и чак, како се може видети у његовој преписци, подстицао Вука да, иза прве две књиге, брзо изда на свет и 'трећу част' (Пантић 1979:9)51.

А. Гавриловић констатује да је Соларић желио „да се н.пр. и Вуков 'Рјечник' штампа црквеном азбуком, а за црквени је језик држао да је отац српском језику. Такви су му били већином филолошки радови. И што је ишао даље, све је више зазирао од новачења која су га у почетку била популарисала, те је умесно мишљење како би се временом нашао са свим у табору Вукових противника да је дуже поживео“ (Гавриловић 1910:89).

Већ је Н. Андрић запазио да Соларић против Вука „није нигдје отворено говорио осим у писму на архимандрита Зелића, савјетујући га, да не би своје 'Житије' издавао одвише на херцеговачку – по Вуку“ (Андрић 1902:183–184). И заиста, у Соларићевом писму од 8/20. Ноемв. 1820 упућеном Герасиму Зелићу пише: „У Унгарďи всуе ћете тражити кога ради вашега Житďя: лěни су; стνлъ имъ е мěшовитъ и не умïю преводити съ Θталïанскога. Ако се прихвати Г. Вукъ, пригледайте, да не буде верло Ерцеговачки, нити по нěговой новой Орθографïи; но, ако вамъ се нрави, онако, како самь я започео" СП157.

Такође, својим бачким пријатељима Соларић савјетује „да се 'најпаче у училиштних сочињенијих' држе Кириловог црквеног писма! Ово му се писмо чинило некако српскије, па је мислио, кад би се Срби потпуно одрекли старог свога писма и црквеног језика, да би тиме учинили неко непатриотско дјело. Неодлучност или дволичност ова Соларићева у писму и у језику напокон му је сасвим одвратила склоност Копитарова круга, који је по свој прилици у њему гледао човјека – који би – својом научношћу – могао више шкодити него ли користити благословеном раду Караџићеву“ (Андрић 1902:110).

С друге стране, у Вуковом односу према Соларићу, види се да је Вук цијенио ученост Соларићеву. Када је 1818. г. у Бечу изашао Вуков Рјечник коме је додана и мала Српска граматика, Вук је у предговору поменуо и Соларићев позив да се сачини граматика, те додао: "надам се да ће бити мила Г. Соларићу, и осталим ученим Србљима." У свом писму Копитару од 20. маја 1814. позива се Вук на „ауторитет Соларићев ... говорећи о некоректности облика 'ћеју' и 'ћеду' и тврдећи, да их 'ни у Соларића нигди нема'. – Да је у то доба Соларић био Вуку поред Мркаља највиши углед тадашње српске књижевности, види се и по том, што је у писму стављао намјесто прономиналног 'х' у ген. пл. оштри акценат на наставак 'и' као што је то радио Соларић у многим својим књигама (н. пр. донде ћу путем тражити пэсама сербскиì и другиì коэкаквиì ствариì народньиì)" (Андрић 1902:119).

За Вука је Соларић такође и дубоко замишљени Соларић, превише окренут језичкој прошлости: „Ја сам прије неколике године дана хтио да издам малу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и загонетака, био сам им овај предговор написао:"..Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и за Хорацијем, нека се дружи и пореди с Рамлером, с Клопштоком, с Державином и с Дмитријевим; нека дубоко замишљени Соларић истражује и доказује какијем су језиком говорили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме Србину Српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; Не завидим, на част сваком своје; а ја ћу само готово да скупљам оно што је народ Српски већ измислио" (Вук у Предговору Српских народних приповиједака, 1853).

Да је Вук цијенио ученост Соларићеву, види се, још и по томе што своју прилично оштру критику на Соларићев Предговор Мезимцу Доситеја Обрадовића није објавио за живота Павла Соларића. Вук је, пишући ову критику, критичку оштрицу упутио и Соларићевом означавању акцената: „Писали ми књиге Ћириловим словима, или новим Руским, знаци нам гласоударенија не требају: зашто без њи можемо бити (као н.п. и Латини и Руси и сви остали народи Европејски), а њиово писање чинило би нам сметњу, дангубу и досаду; а особито кад би се писали овако наопако, као што и пише г. Соларић (н. п. у об'яснению ко снимку подлинног дплωма (!) Стефана Дабише краля Сербскога: наро’дъ, зало’гъ, моега‘, дочέ’кати, тога‘, ěзы’ка, трудку’, чита’ти, пренести’се, очи’ма, никому‘, саму‘, принапоминě, на страны‘, была‘, покрыва‘, служе‘, свиле‘ и т. д.) онда би нам ружили, не само писмо, него и језик наш! Да какав Србљин стане говорити Г. Соларићу по његовим знацима гласоударенија, он би га питао од кога је народа“ (Караџић 1818: 27). Из биљешке на стр. 29 у Предговору Мезимца – гдје говори о „новој, проглађеној и краћој азбуци (но великому језику нашему недостаточној) и проти акцентуирању ријечи, избија на површину да није био задовољан с њим. И тако је можда само смрт спасла овог ученог Србина, да се није сасвим испријечио благословеном раду великога Тршићанина, и срушио све оно добро, што га је с појединим својим простонародним књигама саздао“ (Андрић 1902:183–184).

2.0. Из свега претходно наведеног може се закључити да је Соларић имао своје погледе на српски језик и правопис у вријеме стварања услова за стандардно-језички развитак на народном језику код Срба, који нису били антивуковски премда се није сасвим с Вуком ни слагао. Као и Вук, Соларић се залагао за употребу народног језика а слагали су се и у многим питањима реформе правописа. Иако је био одушевљен Вуковом реформом, Соларић је ипак био нешто опрезнији у том погледу, сматрао је да би ваљало поступније кретати напријед а не онако нагло како је то чинио Вук. Свјестан сукоба између Вука и његових противника надао се да ће размирице бити превазиђене. Без обзира на чињеницу да се Соларић у својим дјелима декларисао за народни језик, трудио да пише народу разумљивим језиком и што у појединим његовим дјелима има доста елемената и народног језика, без обзира што је Соларић посједовао знање неколико страних језика, боравио у различитим језичким и дијалекатским подручјима, био у контакту са ученим странцима и водио кореспонденцију на страним језицима, образујући се у гимназији у Сремским Карловцима он је усвојио и славеносрпску компоненту која је долазила до изражаја у његовим дјелима. Тиме се Павле Соларић уклапа у слику књижевног језика првих деценија деветнаестог вијека код Срба, језика који се изграђивао у преплитању традиционалних и нових настојања усмјерених ка томе да се за народ пише на народном језику.

НАПОМЕНЕ

1 „Можда није случај што су сва четворица рођена у малим местима у западнијим, ијекавским областима. Ти су предели били подаље од непосредног утицаја Сремских Карловаца, тврђаве црквеног језика, а и славеносрпски језички узус тамо није могао имати чврстог корена, не само због рускословенских састојака него и због војвођанских дијалектизама“ (Ивић 1998: 169-170).

2 „Може се рећи да 'питање језика' код Срба започиње 1690. године, Великом сеобом са турске територије у тада хабзбуршку Војводину, и оно ће бити актуелно и трајати све до коначне победе Вукове реформе у другој половини XIX века“ (Суботић 2004:163).

3 Наравно, „појава да се пише језиком који се на разне начине приближава народном није била непозната у епохама пре Вука. О томе сведоче, осим кратких записа, поменика, писама, пословне грађе, нпр., млађе прераде законских списа ... сведоче и стари путописи" (Грицкат 1987: 113).

4 „Процес стандардизације српског књижевног језика био је дуг и сложен. Он не представља једноставан прелаз са касне фазе српскословенског језика (такозваног „србуљског“ типа), који је постојао крајем XVII и почетком XVIII века, на књижевни језик на народној основици, који је кодификовао Вук Караџић, већ је био повезан са покушајима формирања различитих типова књижевног језика – рускословенског (руске редакције црквенословенског), руског књижевног језика XVIII века ... славеносрпског (који се често дефинише као „средњи“ или мешани тип језика са неодређеном количином елемената рускословенског односно регионалног, српског језика) и „доситејевског народног“ (Суботић 2004:164).

5 Младеновић 1977:158.

6 Њихов језик је „у мањој или већој мјери проткан 'ненародним' особинама и позајмљеницама преузетим у првом реду из рускословенског језика. Проценат 'ненародних' елемената није исти код свих писаца, а често је неједнак и у дјелима истог аутора“ (Реметић 1977:184).

7 Младеновић 1989:7.

8 „Сваки језик као средство комуникације је социолингвистичка појава. Писмени језик при томе има изразите социолингвистичке спеифичности, које траже, да се увек узима у обзир фактор 'човек'. И то као индивидуум и као члан одређеног друштва, као корисник тог језика и као његов стваралац. Иза тог човека, наиме стоје одређене социјалноисторијске и културне парадигме, које преко њега утичу на формирање писменог односно стандардног језика“ (Кречмер 1989:211). Полазећи од ове чињенице, у раду смо навели Соларићеве биографске податке.

9 У појединим радовима погрешно се наводи 1781. година као година Соларићевог рођења. За тачан датум рођења уп. Соларић 1913:620.

10 „Музеј СПЦ у Београду, Оставина проф. Радослава Грујића, Архивалије бр. 1350. чува оргинал родословни графикон породице Соларић. „Родословље“, како гласи назив ове табеле, исцртао-написао је један од потомака ових угледних Срба, Михаило Соларић, парох у Великој Писаници, августа 1905. г.“ (Милеуснић 1980:13).

11 Ево шта је Соларић записао о свом најранијем образовању: „Са свим тим я сам ту, у селу зовомом Велика-Писаница (медьу Вировитицом и Бěловаром), предье свпю училища и видěнďя љирега свěта, имао срећу получити познанďе писма нашега, нěмецкога и латďнскога" ПоС10 (Предисловије дјелу О самости, Венеција 1809).

12 „Књиге из очеве библиотеке и очеве амбиције нису га јамачно оставиле равнодушним. И оне су му на почетку животног пута одређивале судбину“ (Чурчић 1980:88).

13 ПоС10. 14 Исп. Здравко Крстановић: Животопис Павла Соларића у: „Гозба: сабране пјесме Павла Соларића“, 1999.

15 Денић 1995:178.

16 „Бољи од њега био је једини еминенс Аврам Бранковић“ (Петровић 1936:108).

17 То се види из Соларићевог Предговора дјелу Сверх воспитанија к человјекољубију (Венеција 1809): „я сам од тада дерзнуо, славно, по могућству моем, подражавати Двоици" ПСв6.

18 Исп. Живановић 1940: 432.

19 Сјераковски је Соларићев спис Јероглифика високо оцијенио, било је и примједаба, што је Соларића нагнало на додатна истраживања, јер је управо овај спис Соларић сматрао својим најзначајнијим дјелом.

20 У писму упућеном Вуку Соларић пише о свом путовању са овим енглеским племићем сљедеће: „Съ концемъ овога мěсеца оставићемо Римъ, я и Г. Графъ Фредерикъ Гилфордъ, Пер Английский, коему самь спутникъ, и преићићемо у Неаполь. Оданле, после 15 или 20 дана, отпловитћемо на фрегаты єдной Английской у Ионске Острове, изъ кои ћемо поспěшити у Млěтке, и у Триестъ. Преко Рěке, Карлштадта, на Будимъ, и Пожунъ, дойћемо, ако Богъ да у Бечъ...“ СПП552 (Соларићева писма штампана у Сабраним делима Вука Караџића, Преписка I (1811–1821).

21 Андрић 1902:115.

22 "Најзад, бавио се и поезијом, а после његове смрти штампан је у Сербскомь лěтопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова" (Скерлић 1967:121). Према Ј. Деретићу, Павле Соларић је "тврд, опор, језички неспретан стваралац. Његови римовани четрнаестерци котрљају се споро и тешко као по неравном путу" (Деретић 1983:214). Тек Милорад Павић посвећује знатнију пажњу Соларићевом дјелу, „смјестивши га у предромантизам и трудећи се да га тумачи у оновременом српском и европском књижевном контексту, другачије од претходника" (Крстановић 1999:15). Исп. Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижевности, IV, Београд, 1991.

23 „Из Трста, 18. децембра 1804. у писму већ пријатељу Павлу Соларићу узвикнуо је Доситеј Обрадовић: „Има Греција Темистокла! – Има Сербија Соларића и чрез њега имати ће многе“ (Чурчић 1979:207).

24 „У овом периоду имамо и зачетке српске филологије. Доситејев ученик, Србин из Хрватске, Павле Соларић (1779–1821), писац популарних научних и философских дела, и песник, бавио се, уз остало, историјом српског и хрватског писма и штампане књиге и започео с издавањем средњовековних писаних споменика“ (Деретић 1983:210).

25 „Матерински српски језик народни био му је у први крај „неполезан", јер је све, што је било ученије писано, издавано у славенском нарјечју“ (Андрић 1902: 107).

26 „За свјетлоносца Соларића готова два вијека једва се знало, своју негативну улогу ту је имао и сирови Скерлић који се пред Соларићевим божанским дворцем нашао као слијепац пред огледалом“ (Крстановић 2002: 6).

27 Младеновић 1991: 372.

28 Александар Младеновић: Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ о српском књижевном језику свога времена (Зборник о Србима у Хрватској, 2, уредник Василије Крестић, САНУ, Београд 1991, 371).

29 Овдје под појмом језика „изображеније класе“ М. Стевановић подразумијева славеносрпски језик. Исп. Херити 1983:16. свом раду30 Павле Ивић ће написати: „А језик Павла Соларића је народни, арматура је српска, са црквенословенским и руским лексичким елементима“ (Ивић 1991:151).

30 О језику (Република Српска Крајина, зборник радова, главни и одговорни уредник Зоран Каличанин, Топуско–Книн–Београд, 1991, 151).

31 Исп. Зорица Радуловић: Развој граматичке мисли у Србији и Црној гори до 1850. године, 1990, 11.

32 У листу L’ osservatore triestino (бр. 55 и 56, 6. и 9. V 1820). Тршћански учитељ Јефтимије (Јефто) Поповић превео је тај Соларићев текст са италијанског и објавио га у Новинама србским у Бечу (бројеви 91. и 92) 1820. године под насловом Погледи на језик и књижество илирическо (Милосављевић 1999:307).

33 „Наконецъ требало е їсторически и природно рěшити, откуда равнозначность наименованїя Іллνры и Сербли“ ПБе6; „Нарěчїе Сербско, второ медьу нарěчїями славенским и за свою обдěланность, а перво за свою любкость, есть умегчало и почти уравнило већу часть дїалекта, употребителни у землями, понятыми подъ љаткимъ, но преодолěвающимъ именемъ Іллνрика. Ево зашто Азбука или нарěчїе Сербско и Іллνрическо узимлюсе найвыље кратъ као едноименна названїя“ ПБе36; „Нїе ли овдě неоспоримо, да Овїдїй под езыкомъ Сарматскимъ обузе и Гетскїй? или другима рěчма, да Сарматкїй езыкъ разумěвашесе и говорашесе и одъ Гета, да бяље онай истый, кои и Гета, бяље самъ еданъ езыкъ подъ двама различныма именама, као на пр. наљъ езыкъ Сербскїй, кои често зовесе промěсно и Іллνрїческимъ?" И55–56.

34 Српска писма (Бесједа, Бања Лука 2006, 318-327).

35 Против Вука. Српска грађанска интелигенција 18. и 19. века о језику и његовој реформи (Београд 2004, 55-57).

36 Сава Мркаљ и његови претходници у реформи предвуковске ћирилице, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. Х, Нови Сад 1967. А. Младеновић објашњава графијске поступке у дјелима претходника Саве Мркаља, те је међу њима и анализа графијских поступака у четири дјела Павла Соларића.

37 Историја српске ћирилице, Београд 1971, стр. 132, 200–201. Петар Ђорђић пишући о реформи азбуке код Срба истиче Соларићев удио у томе.

38 Прилог познавању деклинирања позајмљеница у неким делима Јоакима Вујића и Павла Соларића (Научни састанак слависта у Вукове дане, 1981, књ. 7, св. 1, стр. 113–122). Албијанић се бавио деклинирањем позајмљеница из Соларићевог Новог гражданског Земљеописанија (као и из шест дјела Јоакима Вујића).

39 Још нека питања у вези са славеносрпском епохом, Јужнословенски филолог, XLIII, Београд 1987, 113. Ирена Грицкат описује неке језичке појаве у радовима штампаним у периоду 1809–1847. године различитих аутора. Ти радови су углавном преводи страних аутора, а међу њима је и Соларићев превод с њемачког језика филозофског списа О самости (1809). Анализиране су неке лексичке, терминолошке, синтаксичке и стилске црте.

40 Исп. Однос Павла Соларића према лексици књижевног језика (Лексикографија и лексикологија, посебна издања, зборник радова, књ. АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књ. 21, Сарајево, 1988, 181–187). Кашић сагледава Соларићев однос према ријечима страног поријекла као и Соларићево лексикотворство.

41 Исп. Кодерово језикотворство у дијахронијској перспективи (Реч, Београд 1996). Дамјанов се уз, у првом реду, Кодерово, такође осврће и на Соларићево лексикотворство.

42 Исп. О граматичкој терминологији Павла Соларића, Научни скупови: Јединство наука данас (интер-дисциплинарни приступ сазнању), Бања Лука 2003, књ. 4, том 468 И, 169–177. У нашем раду дат је списак граматичке терминологије у Соларићевој постхумно штампаној граматици.

43 „Припјев" Г. Павлу Соларићу кад је Земљеописаније сербско издао, Лирическа пјенија, Будим 1809.

44 „Ти у бивше погледо си зорно,

За будуће радећ беспрекорно –

У небеском звезда т' јату сјаје,

Неспокојном благи покој даје".

„Павлу Соларићу“, С. М. Сарајлија, Годишњица Николе Чупића 1905.

45 Цитат је из Соларићевог чланка Погледи на језик и књижество илирическо, писаног италијанским језиком, а нама је био доступан у преводу Ј. Поповића из 1820. године.

46 Дио овог Соларићевог цитата: „Ми смо били Славяни, али смо данась [. . .] Славено-Серби“ ПК9 наводе у својим радовима В. Гудков: Борьба концепций „славенского“ и „простого“ языка в истории литературного языка у Сербов, Славянское и балканское языкознание – История литературных языков и письменность, Москва 1979, 210 и И. Грицкат: Јољ нека питања у вези са славеносрпском епохом, ЈФ, XLIII, Београд 1987, 113.

47 Да бисмо отклонили недоумицу, наглашавамо да је Соларићу тада било двадесет и пет година. Уп. Михаило Соларић, Дан рођења Павла Соларића, Српски књижевни гласник, књ. XXXI, Београд, бр. 8, 619–621.

48 У писму Вуку Караџићу (Венеција, 17. децембар 1819).

49 У писму Вуку Караџићу (Венеција, 30. XII 1816).

50 Писмо Вуку из Венеције 11. фебруара 1817.

51 „Исп. Вукова преписка II, 398, где Соларић 25. октобра 1816. пише Вуку између другог: „...Г. архим. Мушицки не писа ми јоште. Је ли довершио словар старога нашега језика? Ви велите: 'Са овим садашњим (начињеним) славенским језиком'. А ја велим да сви филолози овога земнога круга нису верстни отрећи да је ови језик једини прави и рођени отац садашњега сербскога, и тако наш стари, негда свеобшти, илирически илити по Илирику владавши језик.''

ЛИТЕРАТУРА

1. Албијанић 1981: Александар Албијанић, Прилог познавању деклинирања позајмљеница у неким делима Јоакима Вујића и Павла Соларића, Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 7, св. 1, с. 113–122.

2. Андрић 1902: Никола Андрић, Живот и рад Павла Соларића, Рад ЈАЗУ, Загреб,103–194.

3. Гавриловић 1910: Андра Гавриловић, Историја српске и хрватске књижевности словенско–народнога језика, Београд, 88–92; 101–102.

4. Грицкат 1987: Ирена Грицкат, Још нека питања у вези са славеносрпском епохом, Јужнословенски филолог, XLIII, Београд, 111–135.

5. Грковић 2006: Милица Грковић, Српски народни језик пре Вука Караџића, Радови Филозофског факултета, Источно Сарајево, бр. 6–7, 7–16.

6. Дамјанов 1996: Сава Дамјанов, Кодерово језикотворство у дијахронијској перспективи, Реч, Београд, 87–109.

7. Денић 1995: Чедомир Денић, Школовање ђака у карловачкој гимназији 1791–1848, Зборник о Србима у Хрватској, књ. 3, 95, 178.

8. Деретић 1983: Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 209, 214.

9. Ђорђић 1971: Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд.

10. Живановић 1940: Ђорђе Живановић, Павле Соларић и Пољаци, Српски књижевни гласник, књ. LXI/6, Београд, 432–438.

11. Ивић 1971: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Београд.

12. Ивић 1991: Павле Ивић, О језику, Република Српска Крајина, зборник радова, главни и одговорни уредник Зоран Каличанин, Топуско–Книн–Београд, 151.

13. Ивић 1998: Павле Ивић, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Нови Сад, књ. VIII.

14. Караџић 1986: Вук Караџић, Примјечаније на предговор г. Павла Соларића к Мезимцу, Сабрана дела В. Караџића, XIII, приредио М. Павић, Београд, 21–28.

15. Кашић 1988: Јован Кашић, Однос Павла Соларића према лексици књижевног језика, Лексикографија и лексикологија, посебна издања, зборник радова, LXXXV, АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књ. 21, Сарајево, 181–187.

16. Крстановић 2002: Здравко Крстановић, Предговор, Чудесном кладенцу, Антологији српског пјесништва од Барање до Боке которске, СКД „Зора", Београд.

17. Крстановић 1999: Здравко Крстановић, Гозба: сабране пјесме, Српско културно друштво Зора, Београд, 230.

18. Маринковић 1962: Боривоје Маринковић, Прилози библиографском изучавању писама Павла Соларића (штампани извори), Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XXVIII, св. 1–2, 137–144.

19. Милановић 2004: Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Београд.

20. Милеуснић 1980: С(лободан) Милеуснић, Родослов породице Соларић, Глас светих апостола Ћирила и Методија, VII, 104, Загреб.

21. Милосављевић 1999: Вера Милосављевић, Погледи на језик и књижество илирическо, Павле Соларић, Србистика, бр. 1–2, 307–318.

22. Милосављевић 2006: Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа, Бања Лука, 318–327.

23. Младеновић 1967: Александар Младеновић, Сава Мркаљ и његови претходници у реформи предвуковске ћирилице, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. Х, Нови Сад.

24. Младеновић 1973: Александар Младеновић, Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и почетком XIX века, Реферати за VII међународни конгрес слависта у Варшави, Филозофски факултет у Новом Саду, 39–53.

25. Младеновић 1977: Александар Младеновић, Прилог познавању односа између српскога и славеносрпскога језика у другој половини XVIII и у првим деценијама XIX века, Зборник МСЦ-а, књ. 6, св. 1, с. 157–163.

26. Младеновић 1989: Александар Младеновић, Славеносрпски језик, Нови Сад.

27. Младеновић 1991: Александар Младеновић, Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ о српском књижевном језику свога времена, Зборник о Србима у Хрватској, 2, уредник Василије Крестић, САНУ, Београд.

28. Мркаљ 1810: Сава Мркаљ, Сало дебелога ера либо азбукопротрес, Будим.

29. Павић 1991: Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижевности, IV, Београд.

30. Панић-Бабић 2003: Биљана Панић-Бабић, О граматичкој терминологији Павла Соларића, Научни скупови : Јединство наука данас (интердисциплинарни приступ сазнању), Бања Лука, књ. 4, том I, 169–177.

31. Пантић 1979: Мирослав Пантић, Одушевљење и журба заборављеног просветитеља, Дневник, бр 8980, Нови Сад, 31. Х, 9.

32. Петровић 1956–7: Душан К. Петровић, Шест писама Павла Соларића, Зборник МС за књижевност и језик, Нови Сад, 247–256.

33. Петровић 1936: Петровић, Школовање Павла Соларића у карловачкој гимназији, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XVI, св. 1, 107–108.

34. Радуловић 1990: Зорица Радуловић, Развој граматичке мисли у Србији и Црној Гори до 1850. године, Никшић.

35. Реметић 1977: Слободан Реметић, О неким рускословенским особинама у језику пјесама Гаврила Ковачевића (почетак XIX вијека), Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 6, св. 1, с. 183–192.

36. Скерлић 1967: Јован Скерлић, Историја српске књижевности, Београд.

37. Соларић 1913: Михаило Соларић, Дан рођења Павла Соларића, Српски књижевни гласник, књ. XXXI, Београд, бр. 8, 619–621.

38. Стевановић 1964: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик I, Београд.

39. Суботић 2004: Љиљана Суботић, Предавања из историје језика, Нови Сад.

40. Толстој 1970: Никита Илич Толстой, Литературный язык у Сербов в конце XVIII – начале XIX века, Москва, 269–328.

41. Унбегаун 1995: Борис Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба, Београд – Нови Сад.

42. Херити 1983: Питер Херити, Књижевни језик Емануила Јанковића, Нови Сад.

43. Чурчић 1979: Лазар Чурчић, Павле Соларић: два века после рођења. – Зборник МС за славистику, Нови Сад, 207–211.

44. Чурчић 1980: Лазар Чурчић, и Јованка Тодоровић, Павле Соларић – два века после рођења, Годишњак Библиотеке Матице српске за 1980.