Радојица Таутовић

Смрт и васкрс Утопије

(Карл Манхајм: Идеологија и утопија, Београд, 1968. године)

За време хладног рата, људска свест и култура биле су подвргнуте тоталној идеологизацији, која се служила систематским хипнотисањем маса; у исто време оне су биле изложене и дезидеологизацији, то ће рећи – деградирању човекових свесних акција на несвесне реакције и „условљене рефлексе“. Изгледа да се човекова свест дезидеологизовала чак и путем једне своје особене идеологизације: истина, милионима појединаца усађиване су одређене идеје, али су ове при том спуштане из финалног статуса у инструментални статус (у ствари, оне више нису представљале никакве циљеве, него пуке инструменте у служби безидејних, сирових и партикуларних интереса). На сваки начин, вредност и судбина културе постале су зависне од њеног односа са идеологијом. У вези с тим, идеологија се указивала као систем владајућих, лажних или правих вредности, а култура – као остварење тих вредности у комплексу материјалних и духовних добара. Уз то, разним идеологијама одговарала је различита хијерархизација културе: тако, једна идеологија је фаворизовала науку, а друга – религију.

„Социологија знања“ Карла Манхајма покушава да расветли читав овај компликован, драматичан и пресудан однос између идеологије и културе. Манхајмов покушај могао би да буде од користи за социологију уметности, па и за књижевну историју. Са своје стране, ове дисциплине могле би користити социологији знања не само као помоћни чинилац већ и као узор или путоказ: сам Манхајм изјављује да његова социологија „и може и мора учити... нарочито од метода историје уметности као и историје стилова“. Једном речи, оне би биле упућене на неку врсту узајамне помоћи.

Захваљујући таквој помоћи, наука о књижевности умногоме би се оспособила да савлада свој садашњи застој који личи на критичну ситуацију. Та наука данас тапка и муца пред неким најактуелнијим отвореним питањима, као што је питање о месту идеологије и утопије у књижевности. Ово питање је актуелизовано и потенцирано бујним порастом научне фантастике, нарочито од средине нашег века. Мада наша књижевност у том погледу пати од провинцијалног закашњавања за светском литературом, научна фантастика чак и у њој описује извесну кривуљу успона, која је повучена од неправедно занемареног романа Ђорђа Јовановића „Плати па носи“, па преко сатиричне прозе Ериха Коша „Снег и лед“, све до стихова младог београдског песника Мирољуба Тодоровића (поема Планета).

Чини се да би нас ка решењу постављеног питања могле упутити Манхајмове тезе: да се различити симултани облици утопије узајамно разарају, те да се за утопију (дакле, и за научну фантастику) везује акција разних „аутсајдера“ постојећег друштва. Манхајм нас још непосредније приближава решењу када констатује да конзервативна свест органски не подноси теорију, па дакле ни утопију. (Отуда филипике свих могућих конзервативаца против „филозофирања“ и „фантазирања“).

Предмет Манхајмовог дела ипак се не ограничава на идеологију и утопију; он претендује да обухвати цеолкупно знање друштва. Међутим, са гледишта савремене књижевности, а посебно с обзиром на научну фантастику, од нарочитог интереса било би Манхајмово објашњење и схватање утопије, као и његов поглед на однос идеологије и утопије. Према том схватању, утопију не рађа свака духовна трансценденција друштвене стварности, већ само она трансценденција коју поентира делотворна негација датог друштва. Следствено, утопију могу неговати и пригрлити једино повлашћене класе које нешто очекују од сутрашњице, те стога доживљавају историју као континуитет прошлости, садашњости и будућности. Штавише, Манхајм закључује да се „најсуштинскији принцип обликовања неке конкретне свести може увек наћи у њеном утопијском слоју“. У исти мах он разликује утопију од утопијске свести, која се по њему, образује када дати облик утопије захвати целокупну свест одређене групе.

Тако дефинисана, утопија би била сушта супротност идеологији уопште. Ова потоња била би преодређена да стабилизује постојећи поредак; напротив, она прва је позвана да га динамизује све до тачке његове негације. При свему томе, Манхајм наслућује да овакво супротстављање прети да изневери стварни однос између оцртаних полова свести; зато се он коригује признајући да су „утопије слојева у успону често у великој мери помешане са идеолошким елементима“. Стварно, идеологија и утопија се узајамно проткивају на органски начин; можда не би било неосновано казати да се прва односи према другој – отприлике – као теологија према вери. Уколико налази да идеологија и утопија имају нешто заједничко, Манхајм држи да им је обема својствена „могућност погрешне свести“. У ствари, идеологија није ништа друго до један целовит и мање-више систематизован поглед на свет; било да је истинит или лажан, прогресиван или конзервативан, он мотивише и регулише деловање одговарајућих група; стога би се његово начело могло назвати још и енергичним принципом“, као што је Маркс назвао комунизам. Представљајући такав Weltanschauung, идеологија обухвата утопију. Она прожима и осмишљава читаву културу. Дакле, и „утопијску“ форму књижевности (у коју спада и научна фантастика).

Манхајм функционализује и релационише идеологију и утопију на тај начин што друштвено сазнање доводи у генеричку везу са друштвеним бићем. То не би било ништа ново, кад ова веза не би била опредељена двојако: као генеза фактицитета и као генеза смисла. Пошто је утврдила да је смисао датог облика свести саобразан једној друштвеној групи, социологија знања настоји да испита фактички однос између тог облика и ове групе. Манхајм налази да истраживач није кадар да разуме означени однос, ако није ангажован у одговарајућем друштвеном бићу (или „контексту“). Разумевање је омогућено овим ангажовањем, јер и групи и појединцу (истраживачу) припада иста социјално-ментална структура, што значи – иста специфична форма односа између субјекта и објекта. Кад неки поглед на свет искривљује човекову оптику, то искривљивање је условљено на првом месту особеном структуром групе, па тек онда њеним интересима. Поводом тога, Манхајм тврди да марксизам одвећ удара гласом на структуру, док фашизам апсолутизује динамику (која разара историјски континуитет и структурисаност друштва). Наведено тврђење изгледа неадекватно бићу марксистичке дијалектике, као и самим чињеницама.

После свега, јасно је да вредност и форму друштвеног сазнања одређује структура одговарајућих група. Група? За Манхајма, ова кључна категорија није истоветна са појмом друштвене класе. У том начелном питању он још једном неадекватно тумачи марксистичку теорију, па јој онда опонира на основу такве интерпретације. По њему, наиме, марксизам догматизује категорију класе, будући да ван ове категорије не признаје никакве друге групе. Сам Манхајм придаје тој категорији „највећи значај“, али, насупрот марксизму, узима у обзир и остале групе: „генерације, животне средине, секте, професионалне групе, школе, итд“. У ствари, то је и становиште аутентичног марксизма. Према томе, ова Манхајмова „критика“ марксизма делује као пуцањ у празно.

Марксистичкој концепцији противставља се један Манхајмов капитални концепт, позајмљен од Алфреда Вебера. То је концепт „друштвено слободнолебдеће интелигенције“ (freischwebende Intelligenz), коју овај социолог дефинише као „један релативно бескласан слој“. Изложени концепт спадао би међу камене-темељце манхајмовске „социологије знања“, пошто би слободнолебдећа интелигенција била позвана да постигне „релативну синтезу“ непријатељских класних идеологија. У датом случају, међутим, комбинација таквих идеологија (комбинација марксизма, ничеанства и фројдизма у склопу саме „социологије знања“) јавља се више као нека еклектичка смеса но као нова синтетичка целина. Уосталом, како нас обавештавају компетентни коментатори, сам Манхајм је одустао од свога фамозног концепта „слободнолебдеће интелигенције“: његово одустајање ослобађа нас обавезе да тај концепт исцрпно разматрамо.

Довољно је рећи да се мора признати незаменљива улога интелигенције у обликовању идеологије – али не и њено слободно лебдење (које данас оповргава нагла, масовна пролетаризација интелектуалаца). Па и сама та улога сада се смањује у одлучујућој мери. Унутар владајуће класе интелектуалац још увек фабрикује идеје, али не као врста самосталног произвођача, већ као најамник технобирократије, поглавито – као индиректан или директан службеник обавештајних сервиса и генералштабова (штабова за психолошки рат), који су на путу да загосподаре производњом и пропагандом идеја.

Као да је наслућивао да ће конзервативно технобирократско господарење обезвредити и умртвити сваку идеологију (па и утопију), Махајм је наговестио смрт утопије у једном затвореном, залеђеном, окончаном свету: „Нестанак утопије – закључио је он – доноси једну статичну објективност у којој сам човек постаје ствар“. На срећу, овај резигнирано-меланхолични наговештај о судбини утопије већ се указује нао нека врста социолошке утопије. Наиме, ту теорију „социологије знања“ дезавуише стваралачка емпирија уметности. У првом реду: научна фантастика. Отварајући космичке хоризонте и перспективе будућности, поменута фантастика „васкрсава“ класичну утопију у новом и виталнијем облику, то јест у облику плодног укрштања уметности и науке. С обзиром на то, њен процват изгледа као сличан развоју научног комунизма који је превазишао комунистичку утопију укључујући је у свој, нов и целовит контекст.

По свој прилици, метод Манхајмове „социологије знања“ често није способан да изађе на крај са проблематиком свога предмета, рецимо – са проблематиком научно-фантастичне „утопије“. Отуда, тај метод би ваљало подвргнути посебном преиспитивању. Ваљало би критички размотрити, пре свега, амбивалентан однос тог метода са марксистичком дијалектиком, а онда – и његов однос са поступком неких нових наука: добро би било, на пример, проучити могућност да се идеолошка борба погледа у светлу такозване индиректне стратегије и кибернетичке теорије игара. (Кад је реч о овом другом односу, рекло би се да позитиван историзам Манхајмове „социологије знања“ показује своје негативно наличје у виду анти-математизма, који ту социологију унапред индиспонира према кибернетици). Овде, међутим, нема места оделитом испитивању Манхајмове методолигије, па ћемо се стога вратити његовој тематици и проблематици.

Манхајмова „социологија знања“ вреди знатно више због покренутих проблема но због сугерисаних решења. Другим речима, чини се да су тезе тога социолога некако недорасле његовим темама које не престају да заокупљају и стимулишу савремену мисао. Разуме се, посреди су теме о идеологији и утопији у модерном друштву. Варирајући тему о идеологији, ми данас не бисмо били склони манхајмовској еклектичкој „синтези“, а још мање некој комплетној дезидеологизацији, која се, у ствари, подудара са чудовишним бирократско-полицијским „испирањем мозгова“; ми смо расположени да тражимо и развијамо сразмерно најадекватнију идеологију коју Манхајм назива „најоптималнијим“ начином гледања, а која би требало да одговара објективној истини као и специфичној структури људске културе.

Таква идеологија омогућује и обухвата дијалектичку реафирмацију утопије. Овој реафирмацији иде на руку не само одговарајућа идеолошка суперструктура, већ и савремена социјално-економска структура коју револуционише научно-технички преврат и друштвени напредак. Сам Манхајм, уосталом, назрео је ту реафирмацију: „Ако се каснији ступањ индустријског друштва буде могао постићи једино путем револуције, онда ће се на свим половима поново распламсати утопијски и идеолошки елеменат“. Ова Манхајмова претпоставка обистињује се у текућој друштвеној и културној историји.

Заиста, у жаришту те историје опет се распламсава „утопијски... елеменат“; самим тим, у њему се гаси Манхајмов наговештај о гашењу утопије. Додуше, ту сагорева некадашња романтична и рационалистичка утопија, али из њеног пепела васкрсава реалистичка антиципација у облику савремене научне фантастике. Оваква антиципација била би, дакле, нека врста Феникса што се, подмлађен и ојачан, поново рађа из властитог пепела.

(Часопис Израз, Сарајево, 1969, бр. 8-9)

Први пут објављено: 1969
На Растку објављено: 2010-02-01
Датум последње измене: 2010-02-01 12:02:00
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује