Сава Дамјанов

Караџић Стефановић, Вук: Баук, хук, мук...

Баук вукоманије, вукофилије и вукологије која га храни својим перманентним апотеозама, већ деценијама кружи Србијом и свим оним просторима којима је српска култура интересантна. Према таквим апотеозама, народне умотворине сакупио је и промовисао диљем Европе искључиво Вук Стефановић Караџић, Вукова књижевно-језичка реформа преокренула је српску културу и у основи је њеног модерног развоја, а неистомишљеници нашег епохалног реформатора проглашени су за најобичније незналице, конзервативце и аутсајдере. Што је још горе, баук о којем је реч пренео се са чисто књижевно-језичког на општије културолошко поље, а имао је огроман утицај и на нашу друштвену па и политичку свест. Меша Селимовић је у књизи За и против Вука још давне 1967. године отворио најбитнија питања везана за Вукову књижевно-језичку реформу; 2002. Мирослав Јовановић објављује студију језик и друштвена историја где се бави широм проблематиком стереотипа и митова насталих у просторима вукоманије, вукофилије и вукологије; најзад, исти аутор наредне године приређује хрестоматију под насловом Против Вука у којој први пут читаоци могу виде текстове Милована Видаковића, Јована Хаџића и других Вукових неистомишљеника. Иако период интензивнијег преиспитивања вуковске митологије траје већ готово пола века, њени основни постулати и даље су живи и доминантни. Зашто, питаће се сваки иоле модернији дух којем су десетерачка фолклорна култура и популистичко-симплификаторске идеје (попут „простог народа“ или „пиши као што говориш, читај како је написано“) далеке са становишта савремене цивилизације, иако респектабилне као историјско наслеђе?

Свакако да наука о српској књижевности и србистика уопште (од језикословља преко фолклористике па до културологије) нису једини кривци за данашње жилаво опстајање догматичне вуковске митологије, али су вероватно највећи. Како би иначе било могуће да се и почетком XXI века, у ери Интернета и хипертекста, име и дело Караџићево увек и свугде (у школским програмима свих нивоа, на славистичким симпозијумима, у тзв. научним радовима, и т. д) доживљавају са највећим страхопоштовањем, готово сакрално, као истински табу, а ретке утемељене сумње у њега сматрају неозбиљним, некомпетентни, у најбољем случају младалачким – али ипак тешко опростивим! – гресима и заблудама?! Зар не делује нестварно и натприродно да још увек доминантна струја наше књижевне историографије сматра Вукову реформу највећом иновацијом и отварањем пута ка модернитету, а лингвистика (такође у преовлађујућем делу) језичко-правописну реформу најсавршенијом на свету, чудом генијалности једног аутодидакта?! Зашто се све та академска елита, ти сувопарно-озбиљни научни духови не запитају како то да баш нико други у својој језичко-правописној реформи није пошао вуковским путем („пиши као што говориш...“), том уистину припростом странпутицом која ласка неукости и једноставности схваћеној као баналност; како да чак ни сами Немци (а баш је Немац Аделунг промовисао правило „пиши као што говориш...“!) нису преузели истоветан образац него су се определили за много сложенију али културолошки утемељенију варијанту?! Зашто се, надаље, поменути кругови не запитају да ли је могуће да се основом било којег књижевно-уметничког модернитета прогласи нешто што је самом својом суштином традиционално – а такав је феномен усмене књижевности или шире гледано народне културе, за чије преношење кроз време и простор није случајно у фолклористици уведен термин традирање (односно, варирање постојећих, наслеђених образаца на нивоу топике, стиха и т.д)?! Желим одмах да нагласим: оваква питања не постављају се (или се постављају сасвим ретко!) управо због натприродног – Вуков поетички неистомишљеник Видаковић рекао би „прејестественог“! – хука који прати свако оспоравање лика и дела генијалног аутодидакта, као да се тиме исказује презир према читавој српској култури и историји уопште; такав „прејестествени“ оптужујући, готово погромашки хук затамнио је или сасвим маргинализовао сваку слободнију мисао о нашем аутодидакту-вишеструком почасном доктору наука и академику. Звучи ли то познато?

Крајње је време да се схвати како проблематизација кључних митова БИЛО КОЈЕ културе или историје не подразумева детронизацију или обезвређивање исте, напротив – оне истински велике културе у перманентном су преиспитивању, превредновању и преосмишљавању сопствених конститутивних феномена. Такви процеси морају се смелије отворити и код нас, јер је наша традиција у целини изузетно полифонијска, дакле – има разноврсне токове, па самим тим и потенцијале за промене система вредности и промовисање нових укуса: нешто ће се у таквим процесима нужно исказати као анахронизам али тиме неће изгубити статус споменика или важног симбола, нешто друго ће добити шансу да засија новим сјајем, при чему треба имати свест да ће можда већ следећи нараштај видети НЕШТО ТРЕЋЕ као важно, продуктивно и изазовно, или ће се пак вратити старом поретку ствари. Историја је незаустављив и непредвидљив ток, стереотипи и табуи не могу га суштински зауставити већ само насилно кротити, али ће ерупција бити утолико снажнија уколико је насиље веће! Чини се да смо врхунац вуколошко-вукоманско-вукофилског насиља већ доживели: нико иоле рафиниранијег сензибилитета неће превидети чињеницу да баш то насиље продукује популистички идеале једноставности, простоте („простонародног“!) и максималне јасности (тј. лако разумљивог смисла и тзв. поруке), због чега и имамо културни (па и политички!) примитивизам као доминанту већ јако, јако дуго. Уместо проблематизације српско друштво најчешће бира стереотипну афирмацију постојећег (углавном традиционо-„савременог“); уместо културног елитизма доминира култура површности (најчешће народњачког типа) и њени симплификовани клишеи (од музике преко театра па све до филма); уместо вишезначности, сложености и изазова дубинских разумевања доминира књижевност рационално-утилитарних садржаја који су читљиви и схватљиви већ на први поглед (од Добрице Ћосића, преко „стварносне прозе“ и пророчко-патетичних архипоета, па све до разних арсенијевић-видојковића и псеудофолклорних бећковића). О политичком аспекту целе ове тужне приче не треба много писати, довољно је да видимо како између фразеологије једног кнеза Милоша и последњег српског кнеза Слободана (те данашњег лажног кнеза др Војислава) нема пуно структуралне разлике мада се лексика перманентно, у духу времена, осавремењује; поглед на двовековну типологију овдашње владавине дао би сличне одговоре а проучавање скупштинске реторике у поменутом периоду такође...

...Дакле, за мање од двесто година вуковски култови (тј. они које је произвела, хотимично или не, његова „научна“ и друштвена свест) заживели су на нашим просторима као својеврсни хук неке елементарне непогоде или природне стихије. Када ће већ једном ту стихију прекрити мук, тј. тишина која ће елиминисати непотребне шумове и кроз моћне вредносне филтере мирно и сталожено пропустити сву ту муљевиту бујицу апотеоза и табуа? Вук Стефановић Караџић био је човек великих заслуга али још већих, далекосежнијих промашаја; прецењен још за живота разним незаслуженим титулама и ордењима, он је поверовао да је сам извео велику српску културну револуцију (по искључивости блиску једној будућој: кинеској, Маовој!) те да су сасвим ирелевантни (можда и да не постоје?!) сви они бројни сарадници-сакупљачи и певачи-приповедачи фолклорне грађе (за данашње појмове, то је био прави ad hoc фолклористички институт!), учени филолози (Мушицки, Мркаљ и други) који су му суштински помогли у језикословним работама и писци који су свесно свој дар ставили у службу његових идеја: мемоаристи чија су дела донедавно неправедно прећуткивана (ЗАШТО?!), попут Аце Поповића Зуба или Михајла Полита Десанчића, сведоче рецимо да је Бранко умирао усамљен, разочаран у Вука. Не треба се чудити што генијални аутодидакт није налазио за сходно да побрине о умирућем младићу чије су Песма из 1847. године биле својеврсни манифест аутодидактових књижевних(?) идеја, јер се он није превише бринуо ни за сопствену породицу (перманентно одсутан, у неким писмима Копитару признаје чак да је заборавио њихову адресу!); право чуђење изазива чињеница да Вук НИГДЕ и НИКАДА (макар после песникове смрти!) није написао приказ те песничке књиге (али је зато о романима свог противника Видаковића написао обимну Прву и Другу рецензију србску!), као што ни иначе из његове преписке и сличних докумената не можемо закључити да је млади Радичевић даровити песник а не само вечити студент-декадент!!! Вуколози би свакако за наведене и безбројне остале пропусте свог идола нашли некакво оправдање (тај полубог није могао СВЕ, тај натчовек ипак је у понекој фусноти или дигресији поменуо своје сараднике, понешто је и забележио о својим певачима-приповедачима,, и т.д. и т.сл), али ја кажем: ИСТИНСКОГ ОПРАВДАЊА ЗА ЊЕГОВЕ ПРОМАШАЈЕ И ПРОПУСТЕ НЕМА!

Ако у том контексту погледамо само највећи „допринос“ Вука Стефановића Караџића, тј. његову фамозну књижевно-језичку реформу, суочићемо се са многим њеним поражавајућим ефектима. Осим већ поменутог, нигде другде у свету прихваћеног „најсавршенијег правописа“, имамо и 1847. годину као митску годину победе те реформе: 1847. године, међутим, није извојевана никаква победа (уколико, мимо патријархално-епске ратничке парадигме, некаквих културолошких победа уопште и има?!) јер су многе најзначајније песничке књиге и даље штампане у предвуковској језичко-правописној варијанти (Стеријино „Даворје“, Кодерова „Роморанка“ и т.д), јер „вуков правац“ још увек није постао опште прихваћен (у Србији ће бити озваничен тек касније), ЈЕР ни сам главни јунак те митске победе није веровао у њу (тј. није 1847. годину бележио као епохалну прекретницу!). С друге стране, какав је то идиом као нови, савременији књижевни језик Србима понудио генијални аутодидакт? То је пре свега био језички идиом који је ОН сам најбоље (ако не и једино истински!) познавао јер му је био матерњи, тачније – то је била усменоговорна варијанта његовог језичког идиома док је све друге језичке варијанте ИКАДА (па и у тадашњем тренутку!) коришћене у писаној и усменој српској култури – сасвим некритички, крајње пристрасно па и бахато - сматрао „исквареним“, погрешним, неправилним, однарођеним!!! Дискутабилно је колико су те друге варијанте биле одомаћене у народу (наука о језику показала је да већ Курцбеков Немецки и сербски словар из 1790. године садржи народно-дијалекатске црте војвођанских говора), као и шта се под појмом „народа“ сматра: да ли само прости народ (како је то желео Вук) или народ у целини, у свој својој друштвеној, културној и дијалекатској хетерогености?! То што наш митски јунак-аутодидакт није схватао и прихватао грађански језик (садржан како у поменутом Словару и нашој дневној штампи крајем XVIII и почетком XIX века, тако и у књижевности многих његових неистомишљеника) може се донекле психолошки разумети али никако културолошки и социолошки (па и политички!) оправдати: хотимице или не, лажни је творац српске азбуке промовисао и свесрдно подржао једну дубоку и далекосежну поделу српског народа чије последице се и данас осећају. Ту је заправо зацртана линија разграничења између „добрих“ и „лоших“ Срба, између оних простих (што значи, пуних исконских духовних и свих осталих врлина!) и учених (који су тим сумњивији ако су образовани негде у „ЈЕВРОПИ“), између „народа“ и грађанства, између правих Срба и „њемачкара“ (како су сународнике из Аустрије звали у кнежевини Србији) мада су и једни и други искрено желели да делају „на ползу отечества“. Очито, класни сукоб је код нас – иако наши вукофили глуме академску елиту – зачет давно пре омраженог комунизма и управо је захваљујући њиховом хероју културно и социјално нижи сталеж (а не грађанска елита!) афирмисан као права мера вредности на свим нивоима, односно као алфа и омега свега прогресивног, новог, модерног.

Свестан да ове редове потписујем (због начина свога размишљања!) као „неправоверан“ у контексту вукологије и вукоманије, очекујем да ће ми се жестоко супротставити популистичка „духовна елита“ коју је Стефановић-Караџић Вук промовисао најискреније. Немоћан да схвати истинску Другост, он и његови следбеници (укључујући и савремене фанове!) остали су немоћни да српску традицију доживе као богат полифонијски феномен те да се тако укључе у актуелне токове; свесно или несвесно ласкајући простоти и грубој симплификацији свега, дали су кључни допринос многим анахроним, па и катастрофалним појавама на нашој (не само књижевној и културној!!!) сцени. Када ће већ једном та доминирајућа групација да прихвати макар и привремени мук како се на овим просторима не би разлегао још дуготрајнији ЈАУК?! Мук, који би само дао праву шансу да се разгрне магла, разбистри муљевита бујица апотеоза и осветли митски баук скривен иза стереотипа ВУК? Овако, тај стереотип, та готово сакрална шифра СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ ВУК затамњује оно што је вредно и продуктивно а Различито и Другачије, не допуштајући ропотарници историје да затамни странпутице, јалове квазинаучне муке, хистеричне књижевно-политичке халабуке и све остале монотоне звуке...