Никола Вујчић

Дисов наук: Реч на додели Дисове награде 2009.

Чачак, 22. мај 2009.

Даме  и господо,

Драги пријатељи,

Поштовани љубитељи поезије,

У овом, за мене, свечаном часу, присећамо се великог Владислава Петковића Диса и његових песама. Али за мене је ово и прилика да се, заједно са вама запитам: шта је песник данас?  Где је данас место поезије у овом нашем свету хаоса и свеопште брзине? Песма је, рекао бих, на сву срећу, и даље остала у својој осами, као у некој танкој опни која је чини тако близом али и тако далеком, као огледало у коме се одражава наша стварност којом се она храни али која би је, зачас, могла и прогутати. Дакле, песма настаје и траје на тој ивици, можда је боље рећи на шавовима видљивог и невидљивог, изрецивог и неизрецивог, у жељи да се нешта додирне и сачува. Савремени песник је, као никад до сада, прогнан у самога себе, у свој свет. Још је Рилке, на почетку двадесетог века у својим чувеним  писмима младом песнику управо тако нешта и саветовао: „потражите дубину ствари“, „удубите се у себе и испитујте дубину у којима извире ваш живот“.  „Само појединац који је осамљен, подвргнут је као ствар, дубоким законима...“, саветује Рилке, гледајте „из дубине сопственог света“. Такво улажење у најунутрашније сфере бића и језика, понирање у наслаге реалности и сна, у ништавило и визије неког другог света, најупечатљивије и најснажније дао је управо Дис. Али значај његове поезије није откривен тада, напротив, он се у слојевима откривао тек у потоњим годинама када се његов невелики али закључени опус песнички сам изборио за високо место у модерној српској поезији које му, с правом и припада. Дисов пример можда најилустративније показује да се величина и значај неког песника не показује у правој мери и снази за песникова живота већ да се он гради и искушава кроз време када песник више није физички присутан уз своје дело. Настао у једном књижевном и културном контексту, време ће га пронети кроз низ других контекста као праву вредност или ће га уз пут испустити као дело мале снаге. Дис, као што знамо, већ на старту оштро одбачен од највећих тадашњих књижевних ауторитета, осуђен дакле на заборав, кроз каснија читања и тумачења враћен је у нашу књижевност као један од кључних песника српске модерне. Он не само да је у малој, рањеној и ратовима измореној Србији, на језику који се тек ослобађао стега у трагању за сопственим стандардом и поетским могућностима, испевао можда најлепше стихове, и неколико песама, које су оставиле трајан, дисовски печат, истовремено отворивши језик и звук песме. Али, не само то. У праву је Миодраг Павловић који у свом, до сада најбољем есеју о Дисовој поезији из давне 1956. године, Диса сматра за нашег првог урбаног (градског, београдског) песника, а по фрагментарности, распадању слике света, претечом наше песничке модерности. Град се у његовим песмама осећа као „атмосфера“ као флуид прикривен у тмурним сликама.

Модерна песма, а то је већ добро осетио Дис, не описује осећајна стања већ их директно исказује. Поезија је тако прешла у област субјективизма. Песник тако постаје огледало и сведок, активни саучесник креирања стварности а не само њени углађени посматрач и описивач. Гледајући из сопствене дубине, из њене тишине и рањивости, свет му се чинио као „паклено привиђење“ што је дало основни тон  и боју његовим песмама. Смрт, страх и ништавило су координате његове песме. Ништавило је основ бића јер у ништавилу биће се ствара кроз своје постојање. Већ рођење у себи садржи смрт. Људско биће је и намењено ништавилу – „То је онај живот, где сам пао и ја.“ Пишући из стања усамљености, Дис је песник готово непоновљиве интуиције, предосећања свог (и овог, нашег) времена. Из његових затамњених, меланхоличних, врло често и наивних слика, избијају визије смрти и трошности света који се руши чим га дотакнемо. Све то је упила Дисова песма а на крају као да је упила и самог песника.  Његов пак живот се разлио као вода у њену хиперболичку реч – море (у Јонско море), постајући „утопљена душа“ коју ће прекрити „маглени вео“. Такву потресну и по експресивности снажну  визију (своје) смрти, готово апокалиптичну („с накотом воденпацова у коси“) опевао је у песми „Офелија“ и Дисов савременик, немачки песник Георг Хајм (1887-1912) који се утопио „приликом клизања по залеђеној реци Хавел,  близу Берлина.“ Он „приликом клизања“ а наш несрећни Дис „приликом торпедовања“ брода! Ето, песници су понекад и пророци. Он је био песник интуиције што му је понекад, бар на тренутак, успешно  замењивало недостатак књижевних знања. Као да је више веровао у своје будуће читаоце и тумаче него у своје савременике. Написао је неколико непоновљивих песама и мноштво стихова на понос наше поезије. Његова збирка (боље је можда рећи књига) песама  „Утопљене душе“ по својој структури, груписању песама, распореду циклуса, наглашавању поетичких начела и данас је готово парадигма како се склапа песничка књига. Од неуког Диса и данас се пуно може научити. И данас је он наш савременик. Видим га самог, усамљеног, баченог и одбаченог, долази нам са својим стиховима као „дах откровења“.