Љиљана Шоп

Да у тишини шуштим као трска: Словце о песнику Николи Вујчићу, а поводом Дисове награде

Ишчитавањем поезије Николе Вујчића у континуитету од прве до најновије збирке лако се уочавају основне линије, теме и мотиви, кључни појмови и средишње духовне тачке око којих се формира самосвојан, онеобичен и изнијансиран поглед на свет, близак савременом човеку који промишља властиту егзистенцију у тамној гами, свестан својих страхова и заблуда, своје несавршености и пролазности, своје немуштости и распетости између ствари и речи, звука и тишине, зидова и бескраја. Континуирано читање као битну особину ове поезије открива њен унутрашњи континуитет, њену искуствену, сазнајну и емотивну линију која је, за песника, отпочела градњом родитељске куће, доласком госта који представља Другог у интими породичног и властитог света, као и младалачким оптимизмом лирског субјекта који верује у себе и складност поретка као што то обично бива на почетку животне авантуре („ја седим на крову/ и призивам околни свет/ који ће одредити/ распоред просторија“).

Врло рано, дакле већ у првој књизи „Тајанствени стрелац (1980), појавиће се застрашујућа сенка у прозору, а разлог за страх потиче из њеног упорног понављања, соба ће бити угрожена а њене слабе тачке биће прозор и огледало, зидови ће стварати осећај битисања у својеврсној клопци, и убрзо ће се појавити оловка и белина хартије као могућност излаза или барем одлагања опасности. Белина папира квари вид, а писање по њему, упркос мукама с речима, оставља трагове за које се могућно грчевито хватати као за какво-такво упориште у клиском и несигурном простору и времену.

Како се шире видици, а заједно са њима и страхови, дилеме, питања („Нови прилози за аутобиографију“, 1983), речи постају све важније али и све подложније стваралачкој сумњи, хладноћа се увлачи у процес именовања ствари, јављају се градови, државе, народи, војске, и све од Троје до данас, од Хомера до лирског субјекта постоји као какав замрзнути филм чије је одмотавање ствар личне интерпретације, али и настојања да се умакне агресивности митских прича и историјских калупа.

Са навршавањем деценије песничког искуства Никола Вујчић схвата да му је писање исто што и дисање („Дисање“, 1988), да их ваља уједначити у ритму сопственог пролажења кроз доживљено и написано, а да тај ритам диктира Град. А онда каже: „ако сам и описао град, никада нећу моћи јабуку“, чиме на себи својствен програмски начин говори не само о (не)моћи језика, говора, речи, већ и о вредносној хијерархији по којој је и најсложенији људски изум једноставнији од било чега што је створила природа. Граду који је по песнику Тама („собе су обичне коцке мрака/ улице су црни конци разапети по граду“), Вујчић најчешће супротставља воду као лековиту светлост и нерукотворену лепоту, као блаженство чак и када му доноси сећања на утопљенике.

Од „Дисања“ је тема језика дефинитивно запремила највећи и најважнији простор у певању и мишљењу Николе Вујчића, тако да ће „Чистилиште“ и „Препознавање“ бити у њеном доминантном знаку. У непрекидном савладавању размака између речи и ствари („трошим много речи да бих добио какав-такав/ предмет“), у мукотрпној потрази за речима које се нису олињале у свакодневном разговору, у трајној језичкој изнудици („Радим у реченици/ то је каменолом!“), у откопавању ствари из звука, у сталном номиналистичком жрвњу да реч потврди ствар пре него што слике и снови не нестану у тишини, празнини равној неговорењу, настају најбоље Вујчићеве песме чији многи стихови имају снагу дефиниција, аксиома, изрека, аутопоетичких закона, иконичких истина. Многи Николини савременици посвећују стихове, песме, циклусе опевању смисла, улоге и значаја поезије, творбе песме и песничког језика, али Вујчић је у савременој српској поезији вероватно најпреданији овој теми, најусредсређенији на њене манифестације и нијансе, најпровокативнији у варирању ове теме без обзира о чему певао и како ће се ова лајтмотивска прича о говору и језику, речима и реченицама, одразити на „остатак песме“ и друга њена потенцијална значења.

Минуциозно промишљајући тему језика, говора, звука, мелодије, Никола Вујчић се природно нашао у непосредној близини тишине, белине, празнине, не само као природном контрасту умећу, снази и моћи говорења, већ и као заводљивом изазову буци, многоговорењу, девалвацији речи, као могућности да се свет испразни од све агресивније испразности језика. „Толико ме има да ме речи не могу поднети“, каже песник у песми „Усамљени звук“, којом се, нимало случајно, окончава збирка „Препознавање“.

 Најновије песме Николе Вујчића бораве у свету малих ствари насталих од наших суза, у свету где свако као да бира свој гроб, а време се стврдњава у сартровски зид. „Речи су прозори“, опомиње песник оне који се сећају каква је све опасност вребала од прозора већ у првој збирци од које аутора и нас дели тридесет година. Такође, песник поново помиње феномен понављања као извориште страха и мучнине, баш као што је то учинио на почецима певања. И спајање лирског субјекта са Другим поново се одиграва кроз стакло и огледало, као некад. У најновијим Вујчићевим песмама фреквентност кључних речи полако преузимају речи висина, светлост, небо, тишина, прозирност. Речи су, дабоме, присутне јер без њих напросто нема песме, али се неретко описују као сасушене, красте које сврбе, маснице, ђинђуве, ништа не улепшавају, звекећу, троше време, речи „напрежу своје лукове пре пуцања у празно“. Тако их сада види онај који је борби и мукама с њима посветио живот. Свет се, полако, сакрива у једну реч а ни њу није пожељно изговорити, а онај који сада са лирским субјектом разговара „невидљив је као тишина“.

Никола Вујчић је данас свој у мери у којој се три деценије трудио да то буде. Када се концентришем на неке његове песме или књиге повремено помишљам на Настасијевића, Алека Вукадиновића, Николу Шопа, а реч је само о одблеску, о запретеном дијалогу, о одскоку у нешто друго и друкчије. Када сам гласала да добије Дисову награду имала сам утисак да је својом зрелошћу и осебујношћу затворио један свој, озбиљан, препознатљив и вредан круг, али и оставио простор да из њега изађе и отисне се некамо. Камо, незахвално је прогнозирати нити ми такво што пада на памет. Ипак, можда у метафору његовог стиха који сам одабрала за наслов овог текста.