Миодраг Д. Милановић

Два Штрауса: бечки Јохан и банатски Јован

(Новогодишња музичка прича)

Време прошло

Пешта је у првој половини 19. века била културни центар српског народа у Мађарској и средиште њене интелигенције. У њој је, као што је познато, основана Матица српска (16. 02 1826.), а нешто касније Сава Текелија је отворио своју најпознатију задужбину „Текелијанум“ (21. 08 1838.). Од 1835. па до револуционарног покрета 1848/49. године у Пешти је излазио и приличан број српских листова и новина, а ту су одржаване и свечане прославе народног празника св. Саве и имендана Саве Текелије, као и тзв. српски и словенски балови. На њима је долазило до изражаја „торжество родољубља и народности“ изражено кроз игру и песму, па ту налазимо и почетке развоја музичке културе на овим просторима, о чему ће овом приликом и бити речи.

Говорећи о свом песничком стваралаштву, Јован Суботић у аутобиографији пише:

То исто „торжество св. Саве“ из 1839. бележе и „Сербске народне новине“ (Пешта, число 4., 18. јануар 1839.) из којих сазнајемо да је том приликом у „новокупљеној и адаптираној згради „Србског заведенија“ у Пешти на свечан начин освећен дом Текелијанума („несравњеног Учредитеља Рода свог“) и Матице српске, уз извођење пригодног програма, на коме је красно отпевана и песма у музикалном Квартету од питомаца Текелијанума“.

Да ли су том приликом отпевани управо „Спомени“, не можемо да тврдимо, али, илустрације ради, наведимо завршне стихове ове Суботићеве пригодне творевине, којих се вреди потсетити:

Поред Пеште (додајмо ту и Арад) и Беч је био један од водећих градова у коме се развијала српска музичка култура у првој половини 19-ог века. У периоду од 1842. до 1848. и у њему су се одржавале прославе празника св. Саве и имендана (тезоименија) Саве Текелије. Тада је у Грчкој цркви у присуству угледних личности из српског политичког и културног живота (Вук Ст. Караџић, кнез Милош, кнез Михаило, владика Петар Петровић – Његош, његов секретар и многи други) давана „Божествена служба“ уз певање српске студентске омладине, која је изводила „благогласно хармоническо пјеније по начину простога карловачкога појања“ и уз повремено „свјашчено дејствовање руског свашчесника Г. Рајевског“.

И на вечерњим забавама у Бечу тих година, на српским и словенским баловима, изводиле су се, поред познатих европских друштвених игара, и салонске композиције Срба и осталих аустријских Словена. На тај начин, у духу тадашњег времена, развијала се национална свест и продубљивала идеја о (све)словенској узајамности. Како тада у Бечу није било школованих српских музичара, то су Срби ангажовали стране, најчешће немачке композиторе, који су обрађивали њихове грађанске песме и игре и на тај начин стварали у то време популарне српске салонске композиције, разне маршеве, кола, кадриле, полке и друге игре, те варијације, фантазије, потпурије, соло песме и бројне друге клавирске и оркестарске минијатуре. Међу бројним страним музичарима тога времена, посебна је улога Јохана Штрауса Млађег (1825-1899), који је са више дела које је компоновао по мотивима српских народних и грађанских песама и игара, највише допринео афирмацији српске музике у Аустрији и у другим западноевропским земљама. То су Срби у Бечу знали да цене и били су врло поносни и захвални потоњем „краљу валцера“. Да би се у то уверили, пођимо нашим музичким времепловом на бечке балове тих четрдесетих година 19. века...

Јануар је 1845., а у лепо украшеној и пространој сали „Код златног ноја“ одржава се словенски бал. Присутна је „знаменита већина кћери словенски'- Чехиње, Полкиње, Хорваткиње и Далматинке“. Расположење присутног српског живља и осталих Словена дошло је до врхунца када су се салом проломили звуци Српског марша, који су присутне „као продирући Електрон нежним чувством сладости и умиља облили“. Његово извођење било је попраћено громовитим узвицима „живио“, који су се салом бескрајно орили и који су уједно били намењени композитору и диригенту Јохану Штраусу Млађем. У току трајања овог бала стално су се смењивале „игре за игром, немачка и француска за словенском, док не дође ред на једну игру, досад нову и непознату. Магновеније у ком је најпре љубопитство а затим задовољство највећи степен достигло кад се почело српско коло на фигуре у виду уређене игре, састављено од осам пари – међу којима је било и осам Далматинки – да игра“. У тој игри „странци су видели образац јуначке простоте спојене са отменошћу салона, видели су оно што су у своим играма фалити научили, и чули су свирку нову, која је била толико моћна да побуди чувства умиленија у њиховим грудима, која су им досад страна била.- Штраус је српске песме четири пута повторавао;- усклик је био неописан; србске песме и Штраус славили су своје тријумфе...“ (Агатон: Сербске народне новине, чис.8, Пешта, 18.01 1845.)

Недељу дана касније у Бечу је одржан и српски бал. Међу бројним лепотицама „особито се је одликовала госпођица Мина, Г. Вука Караџића кћи, која је у народном србијанском руву дичну бајност на све присуствујуће бацала, с умештвом пак обхођења тако племенито поводила да је свако најљупкије тренутке у њеном кругу уживао... Бал је са Србским маршом (походницом) започет и довршен, у кога важности и толике дивоте млади Штраус капелмајстер налази да ће се одсад на јавним местима увеселења исти свирати... Играло се пак до самога јутра како народно коло, тако и друге салонске игре. Између гостију почествовао је дружтво светли књаз Г. Милош и неколико високи' лица од руског и турског посланичества...“ (Ћ.К.: Сербске народне новине, чис.8, Пешта, 28.01. 1845.)

Када је бечка јавност месец дана после тога, обавештена да ће на вечерњој српској забави „Код Шперла“, „младиј Штраус, капелмајстер, између други' комада, и великиј Србскиј Национални Марш свирати“, испред улаза најављеног хотела „стекло се толико число љубопитљиви' Бечлија, да је мложина морала дома вратити се, будући је места озкудевало“ (03.03 1845.). Када се „пак речениј марш почео свирати, заорила се сала узвицима одушевљених Срба и других Словена“, али на само њих. Чим је „стран публикум“ несловенске народности саслушао до краја овај марш, толико се „усхитио да је сад и он захтевао да се свирка истог више пута наново повтори, што је за нас Србе с тим већа утеха, јербо смо ми овде најмања капља австријског окејана, па се опет тако дично уважавамо“! (Ћ.К.: Сербске народне новине, чис.21, Пешта, 15.03 1845.)

О овој истој „српској забави“ у Бечу, други извештач (већ цитирани Агатон) бележи: „На глас, да ће капелмајстер Штраус на вечерној забави код Шперла (3. марта) измеђ' остали комада и Србски Марш свирати, скупило се, осим други многоброини гостију, Србаља из свију крајева Беча, како их на србском Балу сакупљене није било видити.- Тек што се табла изнесе, на којој је: „Србски народни Марш“ написано било, громовити „живио“ поздрави капелмајстера, који се толико нашим стварима забавља. Пет пута је повтораван био, међ јавним знацима задовољства и ентузијазма.- Свет је овде изображен и слободан од предрасуђења, и Немци су чувствовање к' лепом у пуној мери с' нами делили“.

Наредни српски бал у Бечу одржан је следеће године „Код златне крушке“ (16. јануара 1846.). На почетку бала звуци Српског народног марша Јохана Штрауса, огласили су долазак кнеза Михаила и његове свите. „На млађаном лицу види му се радост и задовољство, јер је обкољен од своји' једноплеменика и јер га тронуше звуци наши' народни' песама што му је у колевци мати певала и Бога молила“, бележи савременик који се потписао иницијалима Д.Д. Препун хвалоспева о присутним дамама, описујући их „дивним и дражесним грацијама које нису земна већ небеска суштества“, он даље наставља: „Из једног умиља прелазисмо у друго; ред нам дође на игру 'Коло'. Љубопитно обколисмо коло, у које се уватише играчи и играчице:

Описујући српски бал као „један од најлепши' камења у драгоценом прстењу бечких карневала“, аутор чланка указује и на Штраусову композицију, која се те вечери први пут изводила: „Јошт има чему се радовати можемо; ново ће се нешто свирати: 'Кадрил из народни' србски' песама од Штрауса (Die Serben Quadrille посвећен бившем књазу Михаилу, који је обећао да ће га о свом трошку печатити). Ноге у играча потпуно су се са срцем сложиле, чиме је уједно потврђено да је неописано леп. Да што ли је тада Србин морао осећати ?! Три пут је свиран, и по одмору двапут, а јошт срцу, уву и ногама не бијаше доста... Наше песме допадоше се и отворише пут у високе кругове“. Свој приказ Д.Д. ће завршити следећим обраћањем: „Лепе Србкиње! Ви радо разбирете о Бечу. Беч је магнет, који срца привлачи, и показује стране света,- по коме се управљају путници и путнице на безконечноме путу моде и елеганције.- 'Оћу л' вас и одовуд уверавати, како је лепо да наше коло играте, кад га ево већ и у Бечу играју ? Не! То би ја неразборито о Вами мислио. Почеле сте Ви већ саме себе познавати и ценити; и скоро ћемо све Вас радосно гледати, како свој матерњи језик, своју народну свирку и игру поносито грлите“. (Д.Д: Сербске народне новине, чис.9, Пешта, 31.01 1846.)

Поводом поменутог „Српског кадрила“, Аристид Николић (1820-1874.) ће испевати „венац благодарности Г. Јоанну Младом Штраусу“, чији стихови можда, на најбољи начин исказују сву захвалност српског живља у Бечу, према, већ тада, славном композитору. Послушајмо ову оду нашег заборављеног песника:

Исте те године када је Николић објавио своју оду, Штраус са својим оркестром креће из Беча на велику турнеју по Румунији и Русији и на том путу гостује у Београду, Земуну и Новом Саду. Једино сведочанство о његовом наступу у Новом Саду (овом приликом само њега ћемо се и дотаћи, јер је то досад било непознато) бележи бечки „Der Wanderer“, у којем под насловом „Штраус син у Новом Саду“, читамо следеће:

Готово пола века касније, Јохан Штраус ће свој опус посвећен српским темама, завршити и крунисати оперетом „Јабука“ (на текст Макса Калбека и Густава Дависа), са којом ће у Бечу на најсвечанији начин обележити 50 година уметничког рада (12.10. 1894.)...

Из Беча где Штраус, ето, на врхунцу славе за свој јубилеј компонује и српску оперету, пребацимо се сада у Галац, град и пристаниште у Румунији на левој обали Дунава, до којег допиру и црноморски бродови. Из Одесе управо упловљава лађа, међу чијим путницима је и тамбурашки оркестар Јована Буровца. Година је 1893., месец октобар 14-ти, 10 сати пре подне, а наши музичари за увече већ имају заказан наступ у једном од најотменијих локала у Галцу, у Франковићевој кафани „Делфин“ (Etablissement Frankovic Restaurant si Hala de Bere la Delfin). Два месеца пре тога (10. августа 1893.), ансамбл је кренуо на пут у Румунију и Русију, али за разлику од поменуте Штраусове турнеје (по истим земљама!) педесет година раније, ову, наших тамбураша, историја музике не бележи. О њој нам сведочи, у својим успоменама, један од најчувенијих тамбураша са ових простора, ковиљчанин Васа Јовановић (1872-1943), који је тада био члан Буровчевог оркестра. Због чега су нам значајне Васине писане успомене ?

У Франковићевој кафани „Делфи“, ансамбл је свирао десетак дана. На репертоару су имали већином класичну музику, оркестрирану за њихов тамбурашки састав и сваке вечери слушала их је најотменија публика. Један господин је био редован посетилац локала, који је са нарочитом пажњом слушао свирање српских тамбураша. Једне вечери, за време паузе, многи угледни гости почеше да прилазе том господину, честитајући му на нечему. По причању Јовановића, он је пролазећи поред тог расположеног друштва, чуо да присутни изговарају (през)име Ивановићи. Када је то пренео својим друговима, они закључише да је реч о познатом музичару Јовану Ивановићу, па одмах засвираше његов, већ тада свима познати валцер, „Дунавски таласи“. Сви се намах утишаше, а Ивановић се одвоји од велике групе својих поштовалаца и са највећом пажњом саслуша свирање својих сународника, композиције, која га је прославила. После одсвираног валцера, Ивановић приђе тамбурашима и рукујући се са њима, захвали им на дивном музицирању и рече им да је управо обавештен о свом постављењу за главног капелника румунског двора. Поред осталог, сећао се добро Васа, испричао им је, да је својевремено желео да своје музичко знање пренесе и са њиме буде од користи ондашњој Србији, али је код надлежних наишао на неразумевање. Хтео је, каже, да у Београду отвори вишу музичку школу, али је краљ Милан Обреновић то одбио речима: „За музику нема буџета, треба војску опремати!“

„Ето, ја као Србин који воли свој народ, одлазим у страну земљу, немајући да радим тамо, где ми света дужност то налаже. И, како видите, овде постижем успехе и то се цени“, изрекао је Ивановић речи, које је Васа дуго памтио. (Бошко Брзић: Васа Јовановић, тамбураш и композитор; Нови Сад 1993.)

Јован Ивановић (Ion, Jan, Josef Ivanovici, око1845-1902) је рођен у Банату, али се не зна тачно када и где (највероватније у околини Темишвара). На почетку каријере водио је дувачки оркестар националне гарде у Галцу, а затим је упућен у Букурешт, где развија богату музичку активност, компонујући клавирску, вокалну и оркестарску музику. Написао је тако, преко 350 валцера, полки, маршева и других композиција за игру које је штампало више од 60 издавачких кућа широм света. Ивановићев (већ помињани) валцер „Дунавски таласи“ (Valurile Dunarii) штампан је први пут у Букурешту 1880. (са посветом Еми Гебауер, жени познатог издавача) и са њим је композитор доживео прави тријумф на Светској Изложби у Паризу 1889. Од тада па све до данас, овај валцер остаје једна од најпознатијих и најпопуларнијих светских композиција у свом жанру. Французи га, тако, изводе под називом Flots du Danube, Немци као Donauwellen, Енглези кажу (The) Waves of the Danube, а код Американаца је познат као... (The) Anniversary song !?

После Другог светског рата, чувени амерички певач, глумац и играч Ал Џолсон, снимио је свој познати филм „The Jolson Story“ (1946.) у коме пева и песму „Oh, how we danced on the night we were wed“ (стихови, Саул Чаплин), управо на мелодију Ивановићевог валцера „Дунавски таласи“. Песма одмах постиже огромну популарност, постаје прави хит и налази се годинама, у разним аранжманима, на репертоару славних америчких музичара, као што су Глен Милер, Дина Шор (Dinah Shore), Ломбардо (Guy Lombardo), Расел (Andy Russell) и многи други...

Време садашње

Чаробни звуци валцера Јохана Штрауса као да су постали предодређени за празничне дане, поготово оне новогодишње. Сваког првог јануара тако, имамо прилику да пратимо традиционални ТВ пренос концерта из Беча, па нам се чини да смо већ стекли навику да први празнични ручак и не почињемо док не замру и последњи акорди валцера „На лепом плавом Дунаву“. Усталили су се последњих година, примећујемо, и концерти наших оркестара са музиком „краља валцера“. Лепо и ... природно.

Та зар нису још наши стари, као што смо видели, имали ту велику привилегију да слушају и уживају у музици, тада младог Штрауса, коју је он лично са својим оркестром изводио!

Али, нажалост, на репертоару наших оркестара, не налазимо ни једну од бројних горе поменутих Штраусових композиција, које су инспирисане српским музичким темама. Програми који (како можемо да прочитамо у једном од њих) имају амбицију „да нас потсећају на чувене балске дворане царског Беча 19. века“(sic!), не садрже оне валцере, кадриле или маршеве, због којих су наши преци толико волели, славили и поштовали „најмузикалнију главу“ (по речима Вагнера) тог истог века. Честити, стари песник Николић, као што смо навели, био је чак уверен да ће наше „Срб-Лепотице“ подизати и споменике Штраусу, за његове заслуге за нашу музичку културу у сам освит културног живота на овим просторима...

Што се пак Јована Ивановића тиче, ствари су нешто другачије. Светска популарност његових „Дунавских таласа“ не јењава ни данас и може се поредити само са валцером „На лепом плавом Дунаву“ Јохана Штрауса, због чега је (поред осталог) банаћанин Јован код наших суседа познат и као „румунски Штраус“. Изводи се и свира у најразличитијим аранжманима и код нас, од музичких школа и академија, па све до ... кафана и свадбених весеља! Једино, што ни савремени извођачи ни слушаоци не знају тачно ко је аутор валцера ! Многи, када га слушају, мисле да га је написао сам Штраус, а други (најчешће извођачи) верују да је аутор неко од бројних познатих аранжера овог валцера (Валдтојфел, Папас и др.). И тако, уместо да се поносимо и то стално истичемо, да су „Дунавски таласи“ валцер који својом мелодијом, ево, више од 120 година плени слушаоце широм света, плод надахнућа нашег Јована Ивановића, „српског Штрауса“ из Баната, ми дозвољавамо себи луксуз, да не знамо оно, што су знали још наши стари тамбураши. Да не говоримо о томе да се до данас, још нико није сетио да приреди целовечерњи концерт са композицијама Ивановића и на тај начин много боље и потпуније упозна и нашу и страну јавност са стваралаштвом музичара, који је своје име још за живота сачувао од заборава...

И тако, хрлећи данас (по сваку цену!) у неизвесну европску будућност, заборављамо, или још горе и не п(реп)ознајемо нашу европску (извесну!), у овом случају, музичку прошлост, на чији делић смо хтели да укажемо и која може само да нам служи на част и да нам, на културном плану, буде ослонац и путоказ у овим тешким временима.

На почетку смо навели Суботићеве стихове из „Спомена“, којима је он давно опомињао своје савременике да не забораве на славну српску прошлост. Парафразираћемо их и на крају овог приказа, у уверењу да су нам они потребнији сада, него својевремено нашим прецима: