Миодраг Д. Милановић

Шест писама Миховила Логара – "Озвучени Стерија"

Словенац пореклом, Миховил Логар (1902-1998) долази у Београд 1927. године и својим радом у њему у наредних 70 година (!), потпуно се уклопио у српску музику (слично као и његов велики претходник Даворин Јенко). У својој веома обимној и разноврсној стваралачкој делатности са преко 160 опуса, Логар се дотакао свих жанрова, враћајући се увек изнова основној преокупацији – музичкој сцени – којој је, поред осталог, подарио и своје „виђење“ Покондирене тикве.

За њега, као врсног познаваоца и поштоваоца италијанске културе и позоришне уметности, Јован Стерија Поповић је „одувек био наш Голдони, духовит писац, који успева да задржи интересовање гледалаца до краја представе и да од њих добије признање да су с њим провели лепо вече“.[1] Отуда он, одмах по доласку у нову средину и упознавања са Стеријиним делом, већ компонује Кир Јању, али, нажалост по нашу музичку културу, једини примерак партитуре те опере уништен је у Народном позоришту за време бомбардовања Београда 1941. године. Једна новогодишња драмска представа Покондирене тикве у Београду (1954.) са Љубинком Бобић у насловној улози и у режији Хуга Клајна, инспирисаће Миховила Логара да компонује истоимену комичну оперу у три чина (на сјајан либрето Х. Клајна), на чијој ће партитури исписати своје „вјерују“, своје начело: Coram arte demissus.

Но, иако је аутор опере своје дело првобитнонаменио Српском народном позоришту (по поруџбини тадашњег директора Ивана Силича), Покондирена тиква ће своју новосадску премијеру доживети готово четрдесет година касније, 3. јуна 1993. године, [2] па су потпуно разумљива помешана осећања, која је том приликом композитор изнео: „Данас извођење Покондирене тикве у Новом Саду представља за мене радост, али и горчину. Радостан сам што ће ова моја опера најзад бити остварена у правом амбијенту, где би могла да добије онај војвођански миље, који јој је недостајао у Београду. [3] Осећам горчину због тога што сам, чекајући четири деценије да се Покондирена тиква појави у Новом Саду, изгубио у међувремену подстрек и жељу да напишем још неку оперу инспирисан комедијама Стерије и Трифковића“.[4]

Како је до ове (закаснеле) премијере Покондирене тикве у Новом Саду дошло?

Потписник овог прилога, као извођач са већ знатним искуством, иницирао је писаним предлогом (08. 09. 1992.) код тадашњег управника Српског народног позоришта, драмског писца и драматурга Синише Ковачевића, стављање на репертоар ове Логарове опере, са образложеном поделом и ауторском екипом. Предлог наилази на разумевање и бива прихваћен, а због проблема који су касније настали у току реализације саме представе, С. Ковачевић поставља предлагача (који је у самој опери био и актер – улога Светозара Ружичића) за вршиоца дужности директора Опере и балета, са основним задатком да успешно приведе крају рад на Покондиреној тикви. Од тада су и учестале посете, сусрети, разговори и консултације потписаног са М. Логаром, у његовом стану у Београду (Бирчанинова улица, код Славије), а после премијере дела, настају и композиторова писма (укупно шест), која адресат први пут даје јавности на увид. Сматрајући да би ова писма – два из 1993. и четири из 1995. године – које је тако значајан музички стваралац као што је М. Логар, оставио при крају живота (у, иначе, тешким временима) могла да представљају корисно сведочанство (и опомену!) о бризи аутора за судбину својих дела код нас, као и да могу да представљају одређени интерес и допринос историји српске оперске и музичке сцене, ми ћемо их, због аутентичности, навести (готово) у целости, хронолошким редом, онако како су и написана.

Београд, 15 авг. 993.
Драги и цењени пријатељу, [5]

Управо сам завршио прераду ПАШТРОВСКОГ ВИТЕЗА (клавирски извод) [6] и могу Ти дати на увид колико хоћеш примерака (дело је штампано). Дали би га Ангелу [7] у руке, па нека – још пре режисера – оцени да ли се може приказивати на отвореном. Мислим да смо нешто о томе говорили, кад си последњи пут био код мене. [8] Иначе нису времена, можда, да се праве неки пројекти за постављање нових опера. Тај ВИТЕЗ је иначе снимљен за телевизију. [9] Цело дело је погодно за неку прерађевину; режисер би ту имао велико поље да развије фантазију. Музика је морала бити фолклорна у већем делу, али мислим да је добра и пригодна тексту. Уосталом, шта да пишем о тим стварима: кад се појавиш у Београду посетићеш ме и ударићемо тачку: ДА или НЕ. Је л` тако? Али заборављам да ли ће Новосадска Опера издржати оштрину времена у којем живимо; да ли ће радити? То је темељно питање. Свеједно, хоћу да те видим код мене што прије.

Примио сам видео-касету са великим задовољством. Хвала. [10] Додуше, мој је апарат у квару, али ми рече Винавер [11] да је снимак врло добар, особито партија Ружичића је одлична и текст врло јасан у изговору и у интонацији. [12] Са осталим улогама је задовољан, само што се дикција не култивише, није разумљив текст. (А у којој је опери пак разумљив текст? Тосканини је викао на певаче: „И ваљаног тенора и примадону ћу како- тако лако наћи, али текст хоћу да се разуме, текст.“ Но наше опере нису СКАЛЕ па треба и то имати на уму.)

Био сам са Илеом [13] на пријему поводом 20. октобра у Скупштини града Београда: рекао ми је да је био на репризи, да му се дело јако допало и жали што није приказано на БЕМУСУ. Али да ће сигурно уредити да Новосадска Опера дође на гостовање у Београд. [14]

Ради се о још нечем. Стар сам а код мене је целокупни материјал ДОЛИНЕ ШЕНТФЛОРЈАНСКЕ [15] – партитура, клавирски изводи, оркестарске деонице; све је то моја својина – и кад тад мораћу се растати, па сам разговарао са Винавером о предаји те драгоцености Београдској опери, а изразио сам се неповољно о тој установи. Како би било, мислим, да то благо оставим вашој установи за будући неки репертоар. Мрска ми је помисао да копају неки „музиколози“ по тим партитурама и да се за вечна времена све закопа у некој архиви пуној мољаца. ДОЛИНА је једина наша опера награђена још 1938. [16] Изведена је успешно у Сарајеву и на првом БЕМУСУ, [17] давала би се још и данас да нису очајне прилике криве за то.

Пишем ово писмо да би изразио неке моје жеље у будућем приказивању моје опере ПОКОНДИРЕНА ТИКВА. [18] Дело је дуго чекало на своју премијеру у Новом Саду, иако је било некад поручено за ову музичку установу. Дочекасмо! А сада моје примедбе и жеље.

1) Увертира мора тећи много брже; усред увертире мора се дигнути завеса и на сцени да се премешта намештај: уклањати стари и доносити нов. После те двоминутне сцене, балетски ансамбл (који износи и уноси намештај) се нагло повлачи – и слушамо прве тонове (реплике): „Склони тај ћилим, помакни астал“... итд. Увек у темпу врло живом – та то је БУФО опера – а никако, баш никако, убацити неку прозу, као што се то ради у „зингшпилу“ или комаду с певањем! [19]

3) Апсолутно преиначити еротску сцену између Евице и Васе. Та Стерија се преврће у гробу на то. [20]

5) Слажем се са спајањем II и III чина. Али не са певањем са тавана (певачица доброг лика и доброг гласа!) [21]

ПОКОНДИРЕНА ТИКВА најбоља је била у инсценацији режисера Кулунџића и касније, после 15 година, режија Путника није била лоша. [22]

P. S. Надам се да ћемо се у будућности још срести. Надам се: јер СТОТА ће ту скоро, укочити и дух и тело. Па то писмо, желео бих, да сачуваш у архиви за будуће радозналце.

И данас је врућина несносна, овде, у Београду. Не знам шта би почео: не гледа ми се ТВ, не слуша радио, вани се не сме излазити – пише у новинама – јер је ваздух... Аххх... сео сам за писаћи строј и сетио се ПОКОНДИРЕНЕ наше ТИКВЕ. Дакле: Увертира у престо темпу; кроз два минута диже се завеса... [23]

Опера се одвија у буфо стилу, у гротеску, пуна живота и тамо где се не пева, темпо, темпо, темпо; не сећи музику, поготово не уводити неке екстраваганције као... она еротска сцена на крају првог чина, никако, никако. То је за биоскопску публику која гледа филм само због тога. Онда, мислим, да сцену треба сузити за четвртину, или тако некако. Код нас је тако често неки диригент преузимао режију – Данон нпр. - [24] кориговањем режисера који је знао далеко слабије музички садржај. (Од режисера ретко који зна тако у танчине музички садржај као што га знате Ви, драги мој Миодраже Милановићу! – боље од мене, аутора музике.) [25]

Непотребно ми изгледа дужити са неким саветима: најбоље знаш Ти, Велкоможни, како поставити на сцени ПОКОНДИРЕНУ ТИКВУ и ја бих био пресретан да ВЕЛКОМОЖНИ режира то моје дело; са пуно поверења и сигурности у леп успех; мирно би спавао и мирно гледао у људе своје околине, Договорено? Да! [26]И не треба ми писмени одговор већ само телефонски пристанак. За диригента јамчиш Ти...

Потпуно смо изгубили везу (у тим временима, како да не) а ја стално мислим на моју ПОКОНДИРЕНУ ТИКВУ и њену судбину – како рекоше сви критичари – великог, европског формата. Ма ко био тај који је компоновао то дело, оно само по себи пева и улази у живот нашег друштва. Сада мене сматрају СТРАНИМ композитором, иако сам после дезертирања из италијанске фашистичке војске, 1927. дошао у Југославију и добио држављанство са припадност(и) Београду. Ја сам БЕОГРАЂАНИН! Могао сам после Прага, после студија, остати и запослити се на лицу места – нуђено ми је то као најбољем студенту Мајсторске школе Конзерваторија у Прагу. Нудили су ми и држављанство. Не, ни у Америку нисам хтео: отишао сам код својих, у Југославију и то описао у тротомној историји Београда, у II књизи издатој у Књижевној задрузи. [27]

Хвала, хвала на лепој честитки поводом мог рођендана. Ето иде већ трећи дан моје деведесетчетврте године лепог живота и жалим што време тако брзо лети. Минуте су некад вечно дугачке, али године лете. A propo, треба да ме опет ускоро посетите. Имам неке намере. Хтео би(х) наиме да предам архиви Опере у Новом Саду материјал оркестарски, партитуру и клавирски извод моје награђене опере – заиста високо награђене 20.000 дин! – која се тек 30 година након тог јединственог догађаја (једино је та опера наша награђена!) давала премијерно у Сарајеву са изванредним успехом... (Сарајево је пре тога приказало тридесет пута и двапут снимило моју „41.“. [28]) Београдска опера поседује клавирски извод, а Марибор исто тако (на словеначком) те моје опере САБЛАЗАН У ДОЛИНИ ШЕНТФЛОРЈАНСКОЈ. [29] Пала ми је та идеја с тога што је некад Бручи[30], док је био директор Новосадске опере, имао намеру да дело стави на репертоар. Ти, као велики зналац Логареве музике, молио бих Те, узми нотни материјал и провери певачке деонице. Главно лице је ту баритон, господин Конкордат [31] и вешт тенор. Критичар Шаула [32] диг'о у небеса ту моју „Долину шентфлорјанску“. Требало би можда отићи и разговарати са Шајновићем [33] - који мене много и превише цени – па да се одлучи шта да се уради. Молим најлепше да се ставиш у везу, па да се договорите о свему. Заиста је абнормална чињеница да се дело „награђено“ тако високом наградом не прикаже више...

Опет срдачно захваљујем на лепим речима у телеграму и надам се да ћемо се сусрести. [34]

Уместо закључка

Најзначајнији живи српски композитор, академик Душан Радић (р.1929), говори ових дана о „непреболном осећању остарелог ствараоца чија дела још чекају на своју реализацију“[35] и том приликом помиње две своје опере: Смрт мајке Југовића (по Иви Војновићу, компоноване поводом 600 година од Косовског боја, 1988.) и Јулијан отпадник (по Д. С. Мерешковском, из 2003.), па ће наставити: „Не жудим за наградама и ордењем али чезнем за озвучењем упрашњављених партитура (подвукао М.М)... Патим због мртве музике, а најтеже ми пада што нећу чути низ својих неизведених дела“.

Две велике истине у једном исказу, изрекао је својевремено Никола Херцигоња (1911-2000) и сам аутор више музичко - сценских дела: „Опера је код нас, на жалост, најзапостављенија музичка област, а она, у ствари, располаже најснажнијим средствима изражавања“.[36]

Због ових истина смо и ставили себи у задатак, да се (упорно) заузимамо и указујемо на ту нашу „сирочад“. То чинимо утолико пре, што смо уверени да имамо шта да покажемо из наше „музичке књижевности“[37], прво нама самима (јер то до сада нисмо (у)чинили), па онда и другима.

Зар Стерија, Његош, С.Митров Љубиша, Л.Костић, Б.Нушић, С.Сремац, И.Војновић, М.Глишић, Б.Станковић, Д.Илић, С.Ћоровић, М.Бојић и М.Настасијевић, с једне, а Софокле, Шекспир, Молијер, Гогољ и Достојевски, с друге стране, музички тумачени од Б.Јоксимовића, С.Биничког, И.Бајића, С.Христића, П.Коњовића, П.Стојановића, П.Крстића, Св.Настасијевића, М.Логара, С.Рајичића, Н.Херцигоње и Д.Радића нису довољна гаранција за то ?!

Отац новије српске књижевности, стари Лукијан Мушицки („геније рода“, како га је опевао Његош), своју „ борбу за освојеније права серпском језику“, започео је Хорацијем:

„Ово је посао око кога треба да се трудимо велики и мали, ако хоћемо да живимо мили и себи и отаџбини“.[38]

После свих жалосних искустава са српском опером у протеклих сто година [39] , нама не преостаје ништа друго, него да обновимо позив песника „Гласа (х)арфе шишатовачке“ упућен ондашњој свеколикој српској јавности. Препознавајући и данас сличну потребу за окупљањем и саборношћу око суштинских и трајних вредности нашег духовног и културног наслеђа, као јединог поузданог ослонца у тешким временима, опомињемо и овим (малим) прилогом на онај, код нас толико запостављени део тог наслеђа, који је, иначе, цењен свуда у свету.

Само, бојимо се и питамо: да ли ће се овај наш слабашни „глас“ чути и да ли ће имати одзива?

МАТИЦА СРПСКА / ОДЕЉЕЊЕ ЗА СЦЕНСКЕ УМЕТНОСТИ И МУЗИКУ

СЕЋАЊЕ , ГРАЂА , ПРИЛОЗИ

1. Занимљиво је Логарово поређење Стерије са славним италијанским комедиографом Карлом Голдонијем (1703-1793), са становишта музичке драматургије (видети и писмо од 8.04. 1995.). Творац Покондирене тикве, познато је, словио је код нас, најчешће, као „српски Молијер“.
2. Редитељ Б.Рушкуц , диригент А.Шурев, декор М.Лесковац , костим Ј.Бадњаревић, сценски покрет Ф.Карајица; улоге: О.Милошевић (Фема), Д.Симић (Евица), С.Керкез (Анчица), В.Бердовић (Сара), С.Дракулић (Митар), Б.Вукасовић (Јован), М.Милановић (Ружичић), С.Коцић (Василије).
3. Прво извођење Покондирене тикве било је у Београду (Народно позориште), 19. октобра 1956. године. Редитељ Ј.Колунџић, диригент Д.Миладиновић, декор С.Беложански, костим М.Бабић-Јовановић; улоге: М.Миладиновић (Фема), Р.Бакочевић (Васовић) (Евица), Н.Штерле (Анчица), С.Јанковић (Сара), Ж.Цвејић (Митар), Ж.Милосављевић (Јован), Ј.Глигоријевић (Ружичић), Д.Старц (Василије).
4. Из интервјуа М.Логара датог В.Јовановићу 26. маја 1993.године, уочи новосадске премијере његове опере. На овом месту ваља указати на једну забрињавајућу констатацију Стане Ђурић-Клајн, исказану још половином прошлог века („Политика“, 5. 09. 1954.): „по доприносу, по излажењу у сусрет домаћем стваралаштву на последњем месту стоје оперске установе“ - да би одмах затим поставила логично питање: „како подстицати стварање тако крупног облика као што је опера, које захтева толико времена, труда и воље (и знања!, додајемо ми), ако нема наде на извођење?“ Зар горе наведена изјава М.Логара, то најбоље не потврђује!?
5. У свом првом писму, два месеца после премијере којој је присуствовао, М.Логар, индикативно је, уопште не помиње Покондирену тикву. То нам је био поуздан знак, да му се ова поставка није допала.
6. Реч је о Логаровој опери писаној по приповеци Кањош Мацедоновић, Стјепана Митрова Љубише (1974.). Либрето, Михаило Ражнатовић. Дело (још) није доживело сценску реализацију.
7. Ангел Шурев (1932-2004), познати диригент и сјајни аранжер многих композиција, разних жанрова.
8. Предложили смо тада да оперу урадимо за летњи фестивал Будва -Град театар.
9. Адаптирана верзија опере снимљена је за ТВ Београд 1982. Режија и адаптација Арса Милошевић, диригент Младен Јагушт.
10. Видео касета са премијере Покондирене тикве. (Логар представу не помиње ни у другом писму!)
11. Константин Винавер (1930-2000), пијаниста, оперски драматург и дугогодишњи директор Опере и балета Народног позоришта у Београду, чија су мишљења и судови уважавани у „оперском свету“.
12. Премда је адресат за улогу Ружичића добио Годишњу награду („за изваредно уметничко остварење“) Српског народног позоришта, ову похвалу (и нарочито следеће!) треба, поред осталог, разумети и као неку врсту захвалности аутора према оном, ко се, после толико времена, заложио за извођење његовог дела.
13. Едуард Иле, дугогодишњи директор Југоконцерта - организатора Бемуса..
14. До поменутог гостовања није дошло.
15. Саблазан у долини шентфлорјанској, музичка фарса у три чина (1938.). За своје друго музичко-сценско дело (прво је Четири сцене из Шекспира, из 1931.) Логар је сам израдио либрето, прерадивши Pohujšanje v dolini šentflorjanski Ивана Цанкара.
16. Дело је награђено на конкурсу удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, 1938. године.
17. До сценске реализације протећи ће пуне три деценије: тек 10. новембра 1968. опера ће доживети премијеру у Народном позоришту у Сарајеву (диригент Иван Штајцер, режија Драго Фишер), а иста представа гостује на првом Бемусу у Београду (Народно позориште, 12. 10. 1969.)
18. После готово две године од премијере опере, Логар се први пут и врло критички осврће на представу у Новом Саду.
19. Критика редитељског поступка Б.Рушкуца, са убацивањем прозног (говорног) текста на појединим местима у опери, на уштрб саме музике.
20. Ту је (што се еротике тиче) Б.Рушкуцу знатно „помогао“ Ф.Карајица, задужен за сценски покрет.
21. Сања Керкез, која је на премијери тумачила, вокално захтевну, улогу Анчице.
22. Друга београдска премијера Покондирене тикве у режији Јована Путника, била је у јануару 1973.
23. Логар на овом месту, углавном понавља упутства дата у претходном писму, па их зато изостављамо.
24. Оскар Данон (р. 1913.), познати диригент, композитор и први директор Опере у Београду после Другог светског рата.
25. Већ смо скренули пажњу на неке претеране похвале адресату.
26. Обраћање старог маестра са „Велкоможни“, не кријемо, прија нам из два разлога. Прво: што тим речима почиње велики монолог, тирада Ружичића о трбуху („Велкоможни трбуве“), једна од најснажнијих и најбољих страница српске оперске литературе, коју смо радо и често изводили, и друго: поседујемо аутограф Ружичићеве арије, коју је Логар посветио првом извођачу те ефектне улоге, рођеном ујаку адресата и професору певања, угледном баритону Јовану Глигоријевићу (1914-1979). Посвета гласи: „Овај мој оригинални рукопис и ову арију о трбуху посвећујем Јовану Глигоријевићу који је улогу у Покондиреној тикви ненадмашно и са великом љубави остварио. У жељи да се обрадује овој мојој скромној пажњи. Београд , 3/XI 1956. Миховил Логар.
    Приређивач ових писама, што се режије тиче, никада није имао посебних амбиција и намера (мада се касније, када су прилике то захтевале, опробао и на том пољу), а иза Логаревог наговарања и жеље да се латимо тог одговорног посла, слутимо да стоји сугестија др С.Турлакова, који нам је то исто предлагао (а иначе и врло похвално писао о новосадској премијери Логареве опере).
27. Овде ћемо само истаћи жалосну и поражавајућу чињеницу: Миховил Логар није изабран за члана Српске академије наука и уметности...
28. Инспирисан романом „Песма“ Оскара Давича, Логар компонује оперу Четрдесет прва (либрето, Момир Николић). Премијера: Сарајево (Н. Позориште), 10.02. 1961. Диригент, Иван Штајцер.
29. Видети белешку 17, уз друго писмо.
30. Рудолф Бручи (1917-2002), познати композитор, први декан Академије уметности у Новом Саду.
31. Монолог господина Конкордата из трећег чина опере, певао је баритон Милан Пихлер (1897-1981) уз пратњу аутора, приликом додељивања награде делу, 1938.
32. Ђорђе Шаула (р. 1920.), музички критичар и сатиричар
33. Јован Шајновић (1924-2004), диригент, директор Загребачке и Београдске опере.
34. На жалост, то је био наш последњи контакт...
35. „Музика се слуша ухом, слухом и духом“, „Политика“, 30. март 2009.
36. „Нови звук“, бр.3 Београд, 1994. Разговор вођен са музикологом Б.Радовић.
37. Термин за оперу, који је увео Петар Коњовић.
38. “Hoc opus, hoc studium, parvi properemus et ampli, Si patriae volumus, Si nobis vivere cari“. Horatius, liber I, epist. 3,28.
39. Наведимо укратко и следеће поражавајуће чињенице: од 50-ак до сада написаних српских опера, готово половина није (још) доживела своју сценску реализацију, а највише ивођена, дакле најпопуларнија (sic!), Коњовићева Коштана, приказана је укупно 66 пута. Последња премијера Коштане била је у Народном позоришту у Београду, у сезони 1959/60 !! (Поређења ради, Никола Шубић Зрињски Ивана Зајца, изведен је 1107 пута – податак из 1980. - а и данас је на редовном репертоару свих хрватских оперских кућа.) Нису још угледале светло дана, као што смо видели, ни последње опере једног Д.Радића, али, што је још горе, ни прва написана српска опера Женидба Милоша Обилића Боже Јоксимовића, на текст Драгутина Илића, из 1901., што је ваљда, јединствен случај у свету...