Раде Драинац

Галицијске шуме

(Од нашег специјалног извештача) Лавов, новембра

О Кракову се већ толико писало. Не бих желео да паднем у исту грешку тумачења музејских старина. Град ме одушевио као наш Дубровник. Помислио сам: у њему би се најбоље и најпријатније осетио мој пријатељ Никола Добровић, наш највећи архитект, који странцима прави фабрике, домове и виле, док се наши градови онако бесрамно и нејединствено изграђују, да наше доба за будућа поколења не остави никаквог трага стилских изграђивања. У Кракову би могло да се ради, сања и пише, јер је цео град као шкатула за скупоцени накит. Катедрале, палате, саркофази краљева и песника, университети и библиотеке. А изнад свега, најудобније каване за студентарију. У овом последњем има нечег од оног бечког стила, тако блиском нашем, специјално балканском менталитету.

А мене мами Галиција, бесконачност њених влажних шума, Дњестар, Карпати, и све до Пинска, горе. Имам предосећање да долазим у прастару постојбину овнујских уштављених кожа, медовине и сиромашне словенске митологије. Носим у грудима неодољиву жељу да видим галицијске ровове и утврђења Пшемисла, где су се пре деценије и по водиле најкрвавије борбе. Свака је шума једна мистерија. Кроз њих су се губили сремски и банатски одреди у бегству и смртном страху. У њима се зачела идеја расула Аустријске монархије, да се на крају сасвим разбије "она ваза" у којој је венуло цвеће зла, цвеће преврата разнородних елемената жељних слободе.

Докле је допирала покојна Аустрија! И како се паклено мореузима земље увлачила на свим странама Европе! Хусарски и освајачки сан се овде разбио у паници. Ове су шуме својом дубоко словенском мистиком прогутале аждају, а многи наш човек је у њима тужно заплакао.

После дводневног лутања Краковом, - овим најзнаменитијим пољским градом, овом живом историјом Пољске, жељан дубљих сензација, кренуо сам у срце Галиције, не задржавајући се нигде успут.

Овом таласастом земљом путовао сам возовима, колима и авионом. Према расположењу и времену. У сутон једне новембарске суботе стигох на обале Дњепра, далеко, далеко, уз саму границу.

Ноћ ме затече у селу, у једној украјинској кући. Имао сам осећај да сам заноћио у кући каквог шумадијског сељака који ме части пилећом чорбом, чашицом ракије и медовином.

Чули су за Србе. Воле их. Знају њихову тешку историјску борбу. За столом смо сви: домаћин у кожуху, његова стара мајка, жена, а служи нас најмлађа девојка. Без много муке и напора разумевамо се. А испод прозора те осамљене куће тече Дњестар. Не чује се. Само ветар суморно пева у гранама једног четинара. Спаваћу у изби, која мирише на дозреле дуње, на саће меда. Штитиће ме од хладноће вунени покривач, шарени ћилим. И овнујска кожа ће бити ту, за сваки случај. Лампица гори. Домаћин ми вели да могу бити комотан као у својој кући.

Пробудио ме шум ветра. Скочио сам одморан: кроз прозор се видео сив Дњестар, а даље се протезале оне бесконачне галицијске шуме.

- Видите, тамо,... то је тек почетак наших пространих шума. Једним делом ви ћете проћи кроз њих. Оне задиру дубоко у срце Малорусије. Биле су пуне бегунаца за време рата. И ваших Срба... И Хрвата... Пуне су медведа, вукова и разноврсних дивљих животиња.

- Ловите ли преко зиме?

- Па у томе нам и пролази пуних пет месеци...

- Шта ловите највише?

- Сребрне лисице, које су врло ретке. Оне дошетају из Азије чак у Галицију. Права је свечаност убити једну такву лисицу. А курјака има доста... У љутим зимама долазе до кућног прага.

Љубазно сам захвалио домаћину и његовој целој породици на гостопримству. Они су ме сви отпратили у групи, готово свечано обучени. Била је недеља. Звоно је ударало са православног звоника, на врху чамовог торња.

Продужио сам пут, понет једним осећањем које записујем дословно...

Земља је посна... Обалама Дњестра издашнија и богатија. На Карпатима, којима се ближим, примитивна насеља овчара, ловаца и дрводеља... У тој најпоетичнијој постојбини лежи судбина нашег порекла...

Мистично и дубоко. Детињство наше расе одњихали су ветрови, сове, лавеж лисица, крик тетребова и мумлање црних мечака. Ми смо дошли из џунгле најдевичанскијих шума са истока. Поникли смо у срцу громова, муња и бура. Овде врхови прелазе ниво облака и задиру у плаветнило. То није више низија севера. Балтик. Песак и блато вода... Дњестар лено отиче. Али, у њему облак је црвен као доцветао ружин грм.

Шуме хује! Звоне гране као стакло! Бије из њих мирис опалог лишћа у процесу трулежи. Мемла. Љубичасти мрак под гранама усред белога дана. Нигде видика. Само капи јутарње падају на руке и лице. Тешке. Помало ледене.

Још ми остаје само поетско гледање на даљине, пејзаже, ствари и људе. То, или да паднем у сувопарност, у грех данашњице.

Рећи да негде постоји лепота која никога не вређа, да чека земља за правим корацима људи за којима не остају трагови крви и беде... Додијао нам је ваздух у коме се одигравају гнусна испарења данашњих криза и човекових мука. Постаје нам бљутава беда и прети да од нас направи неосетљива чудовишта. Стегли су нас обручима злата, девизним ограничењима и универзалном трговином, у којој се све људско изгубило у неповрат.

Човек жели да одахне, макар дошао и у срце галицијских шума. Да одахне од беде човечанског духа, од себичне банкократије, којој се вуку трагови континентима, од пактова, уговора и разних аранжмана који миришу на будуће злочине.

Бити птица у овој шуми, по којој се никад неће разлегати грла топовских цеви. У њима пролећем певају пијани попци.

Ове дубоке галицијске шуме подсећају ме на минула девичанства људских душа. Путујем под суморним аркадама од голих грана, путујем и као да никад нећу прекинути пут. И зар може човек доћи на крај пута својих мисли?...

Човек има осећање да је номад, да тражи непознате земље у којима се не мисли о вечитој традицији хлеба.

Како звоне ове галицијске шуме! Прескачемо још незатрпане ровове. Дисање четинара је помешано са буром. У зеленим врховима ломе се испрекидане песме ветра...

Као онај пас Џека Лондона који се вратио у своју постојбину, где су му инстинкти најзад открили порекло, све више разумевам овај дивљи, поетски шум, који се буди епиком у дну мојих груди.

А ми, доле, још изгледа не разумемо шта значи бити један, недељив, као гранит под овом земљом... Бежимо од свог даха, од бура у својим венама и мислима... Постајемо тумачи нечега што нам је далеко од срца и порекла.

Ваљда тек у сумрак, ако изиђемо из ових шума.

- О чему мислите? - пита ме пратилац.

- О пореклу свог народа.

- И то вас растужило?

- Не, то ми радошћу приковало усне. Мислим.. да су буре наш израз... да су ове шуме одгајиле нашу епику, ширину, нашу специјално србијанску болећивост и вечито праштање...

... А сутрадан ћемо полетети, ношени буром, у пилотским комбинезонима, пут Пинска, пут пустара и степа, где живе још полудивља племена, која нису сазнала за страхоте европског рата.

Раде Драинац: Галицијске шуме, у: Лепоте и чуда Париза. Европски путописи и репортаже. Приредио Гојко Тешић. – Београд , 1999, стр. 132-135.