Дејан Ајдачић

Микитенко о тужбалицама балканских Словена

Украјинска фолклористкиња Оксана Микитенко недавно објављеном књигом је приложила славистици значајну монографију о тужењу и оплакивању православних балканских Словена. Књига представља продужетак вишегодишњег ауторкиног истраживања, представљеног у књизи о српским тужбалицама “Сербські голосіння. Поетичний та історико-географічний аналіз” (1992), као и у низу реферата на конференцијама, у часописним прилозима и текстовима у зборницима. Проширење теоретских оквира, увођење нових појмова и стваралачка модификација раније коришћене грађе, укључивање материјала других православних балканских Словена, уз нова сагледавања и поређења представљају новине у приступу ауторке.

Корпус текстова који је проанализирала Оксана Микитенко, изабран је са прецизно и јасно омеђеним критеријумима и садржи све важне изворе из монографских и периодичних публикација који дотичу тему. Оксана Микитенко се ослања на научну литературу многих дисциплина: филологију етнологију, етномузикологију, лингвистику, етнолингвистику, стилистику, фолклористику, међу којима радове Бугара Д. Маринова, П. Динекова, Ст. Генчева, В. Гарнизова, Н. і Д. Кауфман, Македонаца К. Пенушлиског, Б. Ристовског, Ц. Органджијеве, Л. Ристеског, Срба и Црногораца В. Караџића, В. Врчевића, Н. и Ј. Шаулић, В. Ђаковића, Н. Килибарде, Руса Ј. Степанова, В. Гацака, Л. Невске, С. Толстаје, А. Плотникове, О. Седакове, К. Чистова, Украјинаца Ф. Колесе З. Кузеље, И. Коваљ-Фучило, С. Мишанича и др. На страницама књиге налазе се и најновији прилози са скупова у Лублину, Охриду, Љубљани, Лавову, Паризу, са славистичких конгреса и тематских публикација. Савршено владање славистичком литературом о тужењу је дозволило О. Микитенко да оствари поређења на широком словенском тлу.

Истражујући тужења у фолклорној традицији православних балканских Словена, ауторка указује на општебалканске црте (балкански микромодел), као и на ареалне и локалне особености. У три поглавља разматрају се особености бугарске, македонске, српске и црногорске традиције погребних оплакивања, у четвртом је пажња посвећена поређењу поетских особености балканскословенских и украјинских оплакивања, а након разматрања ауторке, представљен је на 166 страна (с. 231-396) регистар етнопоетичких константи погребних плачева у бугарској, македонској, српској и црногорској традицији, који може бити коришћен уз основни текст монографије, али и као одељак који наводи на подстицајна самостална ишчитавања

Бугарска традиција оплакивања (с. 16-52) представљена је пре свега спонтантим речитативним, нестихованим текстовима плачева, а македонска (с. 53-90) се стилистички од традиције бугарских плачева одликује реторичким питањима упућеним покојнику и императивним конструкцијама. Као самостални модел представљене су српске и црногорске тужбалице (с. 91-138), са императивном конструкцијом имагинарног ослобађања покојника из гроба и наглашеним алитерационим средствима.

Оксана Микитенко као најврснији зналац жанра указује на различите специфичности тужења с обзиром на типове покојника, она поклања пажњународним веровањима о души и њеном путу на онај свет у представама човека традиционалне културе, а када је то потребно упућује и на митолошке представе о оностраним бићима.

Ауторка разматра фолклорне текстове на различитих нивоима организације: концептуално-семантичком, композиционо-стилистичком, граматичко-синтаксичком. Као "жанровске универзалије" Оксана Микитенко издваја: обраћања, преклињања, негодовања, ускличне конструкције, императивне конструкције и формулативне елементе бајања, метафоричност и антитетичност, набрајање врлина покојника и његових часних поступака за живота, похвале, деминутивну префиксацију и афиксацију, реторичка питања и др. Важни су доприноси О. Микитенко у продубљивању научне терминологије, номинације, симболичког система, као и новина регистра етнопоетичких константи. У четвром одељку књиге изведено је поређење јужнословенске и украјинске традиције оплакивања (напр. украјинско тужење за младима “сумне весілля”, плачеви за децом).

Бавећи се корпусом текстова у широким хронолошким оквирима 19-20. в. ауторка је пратила и промене које су се одигравале у текстовима погребних оплакивања испитиваних традиција, међуодносе клишеа и формула, блокова-стереотипова, те других лексико-стилистичких и жанровских поступака, који се огледају како на макро-, тако и на микро-нивоу обредног текста. Богатство и разноврсност варијативних остварења створило је тужење разнообразним жанром.

Оксана Микитенко,ауторка високо цењених текстова о фолклору балканских Словена, учинила је значајан допринос познавању традиције погребних оплакивања православних Словена. Многострана знања са дубоким и стваралачким владањем корпуса текстовима и научне литературе учиниће ову књигу незаобилазном у проучавању фолклора православних балканских Словена, али и шире, – жанра оплакивања.

Ваља споменути да се Оксана Микитенко, поред фолклористике бави и истраживањем српске књижевности и њених веза са Украјином, те превођењем дела српских аутора на украјински (Милорад Павић, Михајло Пантић, З. Божовић и др.).