Брана Димитријевић

Одметник

Јунски испитни рок се ближио, срећом, крају. Кроз широм отворен прозор кабинета допираше јутарња свежина прозирног неба, опомињући на викендицу међу боровима, тамошњу радну собу с библиотеком и гомилама папира у пријатном, умирујућем нереду. И ову зиму смо прегурали, жена и ја; а и то горско плаветнило постаће до подне градски сиво. Увући ће се јара. Понудиће ми клепетави онај, институтски, вентилатор. Љубазно ћу одбити... Па ће септембар, октобар... Па ће пензија проклетница...

Уђе Дарја; удова од своје тридесете, тек недавно привољена да докторира. Није учествовала у настави, али би се, нарочито у јуну, заузимала те за овог, те за оног испитног кандидата, да му се ту и тамо кроз прсте прогледа, богорадајући  повијених плећа и оборена погледа, што не одговараше, баш никако, господственом њеном још увек лепом лицу. Уз то се, од како избише свакојаки сукоби по западним нашим крајевима, шапутало, све чешће, о куповинама испита. Помињани су и наша катедра, и наш институт, те ми се веђе саставише.

- Реците, Дарја?

- Један родитељ моли да га примиш. Није у вези с испитом. Директор је, каже, некакве средње или више школе.

Узнемиравала је, ипак, та Дарјина уњкава понизност, тврдоглаво њено ословљавање са „ти“ баш у оваквим, лепљивим тренуцима. С немалим подозрењем пођох за њом, отворих врата кабинета. Дарја ишчезе у тамном, дугом ходнику, очешавши се о стрпљивог родитеља.

Он беше изгледом око шездесет, крупан и строг, у избледелој ружичастој мајици с крагном и кратким рукавима из којих су кипеле преплануле, гојне руке. Кратак врат, испупчен стомак, темељан и спор корак наговештаваху дуг, бескористан разговор. Уведох га. Он седе у полу фотељу, али постранце, ослонивши се о колено левом шаком, високо подигавши лево раме, као да је на троношцу крај задимљеног, туђег, огњишта...

- Мој син је ваш бивши ђак – поче гледајући у под – одавно је дипломирао. Хлеб му је овде дат...

Уздахну, па настави:

- Пре пет, шест година пре свих ових наших мука и ратова, послах га, да га сачувам у Америку. Тамо му затражише да положи још неке, допунске испите. Коштало је, али штедео нисам. Он се, међутим, у један мах изгуби. Неста. Замонаши се, како сам доцније сазнао, у тамо неком руском манастиру. Мој син је калуђер!

Погледи нам сусретоше так тада.

- Мој син је калуђер! – понови гласније, а оно „калуђер“ одјекиваше као „одметник“.

Слегох раменима, узврпољих се, понудих кафом коју он тромо одби.

- Чим дознах за ту страхоту, опремих се, дигох, па и ја преко воде. Нађох, доиста, у томе и томе граду, такав и такав, истина неугледан али руски манастир... А кад ме примише, објасних им понизно да тражим свога сина. Јесте, одговорише, само, такав и такав више није са нама. Отпловио је за Свету гору атоску. Ја, одмах, за Београд. Држи, јури, набављај визе, пропуснице; убацуј се у групу која баш креташе за Свету гору. Залудници. Били сте тамо? Нисте? Гора к'о гора: стење, растиње, манастири... Има лепоте, мириса, струјања необичних, боја неба и мора дивних. Само, бадава, јер мени није ни до чега...Успињемо се тако, теглим свој ранац, зној се са мене цеди. Куда и коме идем, не знам. Тек, угледасмо првог црнорисца. Пожурих, издвојих се, приђох му... Назвах Бога. Све на грчком. Потом, познаје ли таквог и таквог, свог сабрата, по правом, по другом оном имену... Из Америке пристиглог не баш давно. Ћути калуђер, слуша, не одговара. Високо, снажно чело, одлучне, спокојне боре као уклесане. Бије из њега некаква сила... Није ни стар. Коса му где-где седа, а густа брада мало више... Ја, онда, испочетка. Измуцах му по трећи пут, све оно, као, на грчком, кад ли он српски проговори: „А, за шта ће вам тај?“ Како? Како, за шта ће ми! Мој син! Јединац! Моја крв! А он ме гледа, гледа некако међу очи, па ће без трунке самилости: „Ја сам тај кога тражиш.“ Мој син! Нисам га препознао.

Молилац застаде ишчекујући моје саосећање, макар учтиво – ах!

- А чему сте се и понадали!?

- Да ме загрли! Па да га уразумим! Вратим кући!

Не запазих кад ли је пре запалио цигарету да облацима плавичастог, наљутог дима прикрије или, можда, појача свој родитељски уздах.

- Велики жупан, силни и плахи Стефан Немања није успео. Коњанике је слао да зауставе и врате принца Растка који се у Ватопеду, руском манастиру  замонаши, а на Светој гори атоској. Ту повест знасте?

- Пре осам векова! То је било!

- ... те тако насташе и манастири и храмови, и живописи и иконе... А Срби осташе Србљи кроз векове, прогледавши...

Завлада мук. Нисам препознавао себе, свој глас а понајмање своје речи које је посетилац, ваљда, млео и млео у себи, с беспомоћном неком упорношћу.

- Одбијате ме! – готово плану. – А о детету је мом реч!? И о мени! Вас и не чуди како живим, како постојим... Како ли ме оваквог, зашашављеног још подносе. А вишу школу водим. У беспарици. У галами.

- „... И помешах се са стоком...“ То су вам речи некадашњег принца Растка. Па ућутах. Још ми на уму беше: „...ја недостојни и у сваком погледу умањени...“ А први архиепископ српски!

- На страни сте, значи, мога сина!?

Можда је додао „одметника“, можда „калуђера“... Тек хукну, устаде и скоро да се затетура с руком у задњем џепу. Приђе писаћем столу и наднесе се...

- Овакав је био. Ево! – и пљесну синовљеву црно-белу фотографију, на сто, поред расклопљене „Књиге испита“.

Усправих се из учтивости, мада нагло.

Младић чији ми се стас, црте лица одмах учинише познатим, беше, ко зна када, фотографисан испред нашег института, неочекивано, у покрету, између девојака упадљиво непомичних; што истицаше његов осмех пун ведрог самопоуздања. С минђушом у уву, у кратком, помодном, кожном капуту...

- Био је као јабука... – прошапута родитељ.

Срећом, већ сам стајао, те се окретох прозору. Колико ли је само таквих призора остало иза мога јединца; пожњевеног ко зна где у некадашњим западним крајевима некадашње Југославије, из сличног а силног младићког доба. Погледајте! Кликтале су његове црно-беле фотографије у које је, кријући се зурила и зурила као окамењена, прерано остарела моја жена. Гледате! Сад сам на зиду изнад мора! Сад на бициклу. Седим на ивичњаку. Гурам се испред дискотеке уочи последњих својих дана...

- Он је, мој син, сада у Дечанима – чух иза себе. – Помозите. Нећете зажалити. – говорио је, готово мрмљао. – Једино ви, кунем вам се, једино ви можете да се носите с некадашњим вашим ђаком. Са убитачним његовим разлозима који и нису од овог света... Чућете их! Пођимо! Још док су Дечани на нашој, српској земљи. Измолићемо од игумана сусрет.

„Па, улећемо као вихори ума! Врати се! Видео си! Доста је било!!!“

- Одустаните... – прошапутах сличим завереничким тоном готово склапајући руке. – Одустаните, себе ради...

Да одустане? Он!? Родитељ. Поглед му поста намах мутан, закрвављен.

- Били сте у Хиландару, Вилиндару, како га народ у песмама називаше. А подиже га баш онај силни и плахи Стефан Немања који је за сином својим љуте коњанике слао... Па кад педесет година његове владавине прохујаше, он се ту замонаши; у задужбини својој Вилиндару... Поста обичан калуђер, и владаше се по монашки. Савет сте тражили – имате га. Узор постоји – дат нам је.

Нисам препознавао самог себе – астрофизичара. Члана те ове, те оне националне, интернационалне организације, „вагабунда“, „готово академика“, како је својевремено говорила моја жена, уживајући у честим нашим путовањима, мојим председавањима, дискусијама... „Волела бих прво унуче, па тек потом то твоје високо чланство.“ Говорила је још док је била непресушна ведрина, никад уморна, „заводница“ и у својој педесетој.

Време и простор, па бескраји и заврзламе васељене... На све то гледала је као на мушку пасију, неизлечиву, попут преферанса или шаха... Колико сам јој само дуговао...

„Та ваша Материја и вама седи на врх главе.“ Рекла ми је једном, у неком фри-шопу, на неком тесном аеродрому, после тродневних наших научењачких надмудривања, и мог тада изузетно успелог председавања извесном сесијом. „Да, да, прво унуче, па тек онда то твоје чланство... Можеш мислити у Академији, у САНУ! Ако постоји ред, ако постоји правда...“ Можда је помислила: она виша, непризната, метафизичка...

Прохујало је... Трептај ока.

- Даћу вам га!!! Потписујем, ево, сада, овде својом крвљу. Дајем вам свога сина. Од свих професора вас је највише поштовао. Стога вам се и обраћам. Знам да сам ништак, да сам га недостојан. Гледајте...

И, поново се маши за задњи џеп а потом расу по столу прегршт фотографија, а беху све у боји.

- Иконе. Његови радови...

А отуд – светло.  

- Све му је ишло од руке, од малена. А цртао је изузетно. Пођимо у Дечане. Преклињем вас. Уверимо га да се врати. И, нека слика... Где зажели, када зажели, шта зажели. Имао би и силно време! Оно које сад траћи с братијом у молитвама и којечему... Па, још на свом имању да буде. Нашем добру. Кућа на спрат. Хектар воћа. А поиздаље од насеља. Пут доведен. Изворска вода у дворишту.

- Одустаните... Бога ради...

Нисам контролисао своје речи, као малочас ни своје сузе, а ни слабине, вероватно; као што прекосутра нећу моћи ни бешику.

- Одустаните...

- Иста банда!

Чух или не чух; загледан у фотографије, у ту светлост, благодат саму. Скупљао их је, слагао, све спорије, на радост опчињеног посматрача – мене. А и оно горско плаветнило још не ишчезаваше над Београдом...

- Господа славите, кажем вам. Господа славите...

Шапутао сам или нисам? Одлучно прилазећи да га испратим, преплављен изненада неким спокојем.

Није се опирао, онако громадан, попут облака.

- Немогуће... Немогуће...

Још је мрмљао, загледан у широм отворена врата кабинета као у какав бездан у који мора да закорачи, с руком још увек у задњем џепу. За трен се занесе, онда настави тешким својим све темељнијим ходом између неколицине студената који очекиваху почетак последњег дана јунског испитног рока, и Дарје, која туда пролете попут птице...

(Илустрована Политика, бр. 2142; 5.02.2000; стр. 36 и 37)