Станислав Лем

Јоахим Ферсенгелд "Перикалипса"

(Editions de minuit – Paris)

Јоахим Ферсенгелд је Немац који је своју “Перикалипсу” написао на холандском (тај језик скоро уопште не познаје, што и сам признаје у предговору), а издао ју је у Француској, која је чувена по лошем лекторисању. Аутор ових редова такође не зна холандски, али је према наслову књиге, енглеском предговору и малобројним разумљивим речи у тексту, одлучио да је способан да напише рецензију.

Јоахим Ферсенгелд неће да буде интелектуалац у епохи у којој то може да буде свако. Не жели такође да буде сматран за писца; вредно стваралаштво може да постоји тамо где постоји отпор материјала или људи којима је креација намењена. Али, с обзиром да после смрти религијских и цензорских забрана, може све, то јест било шта да се каже, а после нестанка пажљивих слушалаца који стрепе чекајући на сваку нову реч, може се ма шта ма коме скресати, а књижевност и све што јој је хуманистички сродно, претворило се у леш, чије полако распадање упорно таји најближа родбина.

Таква креативна област, таква делатност може се назвати једино прорицањем. С обзиром да нема права постојања, пророк, дакле онај који унапред зна да га неће нити слушати, нити препознати, нити ће бити прихваћен, априори треба да пристане да буде нем. А нем је како онај који ћути, тако и онај који се, иако Немац, обраћа Французима, после енглеског увода, на холандском. И тако Ферсенгелд поступа у складу са сопственом концепцијом. Наша моћна цивилизација – каже – тежи да произведе што је могуће више непостојаних производа у што је могуће постојанијем паковању. Непостојани производ ће ускоро морати да буде замењен новим, што олакшава промет; а постојаност паковања отежава његово уклањање, што подстиче даљи развој технике и организације. И док са серијски произведеном бофл робом купци лако излазе на крај, да би уклонили амбалажу неопходни су им специјални програми за спречавање загађења, чистачи, координација напора, планирање, комбинати за рециклажу итд. Некада се могло рачунати да ће се пораст количине ђубрета задржати на умереном нивоу захваљујући природним силама, попут кише, ветрова, река и земљотреса. Тренутно је оно што је некада спирало и чистило ђубре и само постало екскремент цивилизације: јер реке нас трују, атмосфера нам сажиже плућа и очи, ветрови нам посипају главе индустријским пепелом, а са пластичном амбалажом, с обзиром да је еластична, чак ни земљотреси не излазе на крај. Дакле, сада нормалан пејзаж представља оно што из себе избаци цивилизација, а резервати природе су само тренутни изузетак од тог правила. По крајолику од омота које су са себе ољуштили производи, живахно се крећу гомиле заузете конзумацијом отпакованог, као и последњим преосталим природним производом – сексом. Ипак, и он је добио читав низ паковања, јер шта друго представљају одећа, руменила, ружеви и други рекламни омотачи. Због тога је цивилизација вредна одушевљења само у појединим својим фрагментима, слично као што се одушевљавамо прецизношћу срца, јетре, бубрега или плућа у оквиру организма, јер плахи рад тих органа има смисла, као што свој смисао не поседује функционисање тела састављеног од тих савршених делова – уколико се ради о телу лудака.

Исти тај процес – објављује пророк – у току је у области духовних добара, јер је ужасна машина цивилизације, пошто је ухватила замах, постала је механичка музилица муза. Разара она библиотеке, потапа књижаре и новинске киоске, замрзава телевизијске екране, растући преко сваке мере, а њена сама нумеричка снага најављује велику пропаст. Ако се у Сахари налази четрдесет зрнаца песка, од чијег проналажења зависи спас света, нико их никада неће пронаћи, као што неће пронаћи ни четрдесет спасоносних дела која су већ давно написана, али су нестала под тонама старог папира. А та дела су сигурно написана, јер то јемчи статистика духовне активности, коју на холандском – математички – износи Јоахим Ферсенгелд, што рецензент понавља верујући му на реч, јер ни холандски, ни математички језик не познаје. И онда, пре него што душе напојимо тим сензацијама, угушићемо се од смеха, јер је њега четири билиона пута више. Уосталом те душе су се већ удавиле. Већ се догодило оно што пророчанство предвиђа, а једино није примећено због свеопште журбе. Пророчанство тада постаје ретророчанство и зато се зове Перикалипса, а не Апокалипса. Њен ход препознајемо по Знаковима: стању досаде, плиткости и отупелости, а такође и – акцелерације, инфлације и мастурбације. Духовна мастурбација долази до сатисфакције наговештајима уместо испуњењем: најпре нас је до крајности изонанизовала реклама (која представља онај изрођени облик откровења, карактеристичан за Робну Мисао – за разлику од оне Личне), а затим је самозадовољавање обухватило – као метода – остале уметности. Све то јер се у избавитељску ефикасност Робе не може поверовати са истим успехом, као у ефикасност Господа Бога.

Умерени пораст талената; њихово полагано прирођено сазревање; њихова брижљива селекција; њихов природни одабир у области пажљивих и проницљивих укуса – све су то феномени прошлих времена, неповратно угаснутих. Последњи подстицај који још увек функционише је моћан рик; али с обзиром да све више особа риче, користећи све јача појачала, пре ће бубне опне да експлодирају, него што ће дух било шта да појми. Имена некадашњих генија, све узалудније призиваних, представљају празне звуке; као некада Мане Текел Фарес, осим ако се не уради оно што Јоахим Ферсенгелд препоручује. Треба установити Задужбину за спасавање човечанства, као шеснастобилионски улог са покривеношћу у злату и процентном стопом од четири одсто годишње. Из тог фонда треба исплаћивати све ствараоце: проналазаче, научнике, инжењере, сликаре, писце, песнике, драматурге, филозофе и пројектанте, на следећи начин. Онај који ништа не пише, не пројектује, не слика, не патентира, нити предлаже – добија доживотну стипендију од 36 000 долара годишње. Онај који било шта од свега поменутог чини, одговарајуће мање.

“Перикалипса” садржи пун табеларни приказ свих облика стваралаштва. За један проналазак или две књиге издате годишње, не добија се ни паре; за три наслова треба већ самостално доплаћивати за стваралаштво. Захваљујући томе, само ће истински алтруисти, само аскета духа, који љуби своје ближње, а себе ни мало, стварати било шта. Престаће међутим да се производи конзумно смеће, о чему Јоахим Ферсенгелд зна из сопственог искуства: јер је о сопственом трошку – са губитком! – издао своју “Перикалипсу”. Он зна да тотална неисплативост уопште не означава тоталну ликвидацију било какве креативности.

Егоизам се јавља свакако као похлепа за новцем повезана са похлепа за славом: да би се и она избегла, Програм избављења уводи потпуну анонимност стваралаца. Истовремено, да би се онемогућило да молбе за стипендију подносе неталентоване особе, Задужбина ће, уз помоћ одговарајућих органа, анализирати квалификације кандидата. Мериторна вредност идеје са којом се кандидат пријављује, нема ни најмањег значаја. Важно је само то да ли пројекат има тржишну вредност, то јест, да ли би могао да се прода. Ако је одговор потврдан, стипендија се под хитно додељује. За подземну стваралачку делатност се одређује систем казни и репресије у оквиру судског гоњења до стране апарата Спасилачког надзора; уводи се такође и нови облик полиције – Исантипа (Иследничке антикреативне патроле). Према казненом законику – ко потајно пише, шири, похрањује или чак ћутећи само јавно сигнализира било какав стваралачки производ, извлачећи из те делатности корист или славу, кажњава се изолацијом, принудним радом, а у случају рецидивног понашања – тамницом, пооштреном тврдим креветом и бичевањем сваки пут кад прође пуна година од дана извршеног прекршаја. За шверцовање таквих идеја у оквире друштва чији је трагични утицај на живот упоредив са аутомобилском, кинематографском, телевизијском и др. напашћу, предвиђа се казна до оне главне, излагања на стуб срама и доживотним присилним коришћењем сопственог изума. Кажњиви су и сами покушаји, а предумишљај повлачи за собом понижавајуће обележавање, у облику жигосања чела неизбрисивом бојом са текстом “Непријатељ Човека”. Графоманија која није окренута личној користи, међутим, не подлеже казни; ипак, особе са таквом маном се такође изолују од друштва, као опасне по поредак, у специјалним затвореним хуманитарним институцијама, које су дужне да им достављају значајне количине мастила и папира.

Наравно, светска култура због таквих ограничења ништа не би изгубила, већ би баш тада почела да напредује. Човечанство би се окренуло сјајним делима сопствене историје, јер количина скулптура, слика, драма, романа, апарата и машина је већ довољно велика да задовољи његове потребе у бројним столећима која долазе. Нико се такође неће бранити да долази то такозваних епохалних открића, под условом да држи језик за зубима.

Пошто је на тај начин регулисао ствари, то јест, спасао човечанство, Јоахим Ферсенгелд се окреће последњем преосталом проблему: шта радити са тим грозним сувишком који је већ створен? Као човек од изузетне грађанске храбрости, Ферсенгелд каже: оно што је до сада створено у ХХ веку, ако у себи садржи мисаоне дијаманте, безвредно је, после билансирања целости, јер их и тако није могуће наћи у океану ђубрета. Зато предлаже да се уништи све заједно, штогод је постало у облику филма, илустрованог магазина, разгледнице, партитуре, књиге, научног рада, новина, јер ће тај акт представљати чишћење Аугијевих штала – уз потпуни биланс историјских “Прихода” и “Расхода” људског буџета. (Између осталог би се уништили сви подаци о атомској енергији, што би поништило тренутну светску претњу). Јоахим Ферсенгелд подвлачи да му је појава срамног паљења књига или целих библиотека добро знана. Али је аутодафе до кога је долазило кроз историју – нпр. у III Рајху – било срамно јер је било назадно. Све зависи од тога са ког становишта се то чини. Он предлаже, дакле, спасилачки аутодафе, напредни, избавитељски, а с обзиром да је Јоахим Ферсенгелд у потпуности консеквентан пророк, у последњој реченици препоручује, да се прво уништи и запали његово сопствено пророчанство!