Брана Димитријевић

Четврта...? (Или о животу после смрти)

Како ли је тек било Хомеровом Парису, кад су три завађене богиње почеле да се бестидно свлаче пред њим, а он чедан!?

Има и горе.

М.К. је умирао а да није био баш сасвим свестан тога. Рекао је „Лаку ноћ“ некаквој својој даљој рођаци (простакуши) од четрдесетак лета, коју је примио на преноћиште гунђајући, па отишао у своју собу. Пресвукао се у пижаму, испружио на постељи, покрио се и захркао као у својим најбољим данима.

Одједном су се створиле, негде изнад његове главе, те три жене. Видео их је не баш јасно у почетку, у веловима, а срце му је заиграло.

- Ја ћу га одвести! – Паде у ватру прва. – Поклонила сам му своје девичанство.

- Таква... пих... – Упаде јој у реч друга. – То с твојим девичанством била је комедија. После првог тачног ударца, који те је раздевичио, измицала си се, врцкала и јаукала, а попаљени мученик – не знајући да је ствар завршена –  покушавао све испочетка... Ниси ни знала шта ти се догодило, док ниси устала, и почела да ходаш...

Али се прва није дала.0

- Простакуша или не, то је чињеница. Растали смо се, таква је била судбина. – На помен ове потоње речи завлада тајац препун поштовања.  – Памтио ме је годинама. Памтила ме је његова кожа, његов њух, његови немирни прсти, његов уд... Са сваком другом његова чула су се у чуду питала: шта је сад ово? Јесу, а опет нису то оне дојке, а када би тој другој подизао обе ноге...

- Доста порнографије!  – Прекиде је она друга. –  Рекла си шта си имала. Нико не спори да те је нешто у њему дуго памтило, али је временом и ишчезло... Дефлорисати није никаква мудрост, а ни из близа није исто што и неку од нас начинити женом.

- Био ти је, сети се, трећи!

- Неважно! – Одговори презриво друга. –  У мени је пробудио жену . Од првог погледа, првог додира. Свршила сам још прве ноћи с њим, и тада схватила шта значи ово о чему ти сада причам. Тек је предстојало његово најбоље доба. Љубав смо водили, безмало, где смо стигли. Дванаест побачаја, јер он из неког разлога није желео децу... Била сам отелотворење оне арапске пословице, која вели: пре него што човек оде у рај мора да упозна љубав жене... Добијао је у снази... Његово самопоуздање расло је из дана у дан... Да нисам погинула, још даље би догурао у својој каријери...

- Разумемо те. – Огласи се тек тада трећа. Друга је већ била спремна да зарида. – Надјачала си својим разлозима, али њу. – Рече показујући отменим покретом на ону прву. – Ја јесам трећа његова велика љубав по редоследу. И последња. И дословно. И требало би да се, можда, повучем. Чак сам као жена већ била пробуђена али од стране другог. Нисмо водили љубав толико често... Све то стоји. А ни његова мушка снага не беше више тако силна. Па, ипак, моје право да га одведем најпрече је. Осим лепих па и жестоких наших тренутака имали смо и – патњу. Знате за моју болест; за моје тешко умирање. Потрајало је годину и тридесет и седам дана... Ипак, постојали су тренуци, каквог таквог мог мира. Вид би ми се разбистрио, угледала бих га крај своје постеље. Тешко да можете и да замислите тај осећај...

- Твој доживљај! – Брецну се прва. – Ми сада говоримо о његовим!

- Разумљиво је што то не схваташ. – Одврати трећа не подижући тон. – Живот у двоје није само и само уживање, ноге горе и колико сам пута свршила... Већ и патња, која вас повезује или раставља. Могао је да плати гомилу неговатељица, да бдију, да ме мазе и пазе. Али – не! Постојале су и оне, али је постојао и он. Остао је уз мене до мог последњег трена; у најтежим, најболнијим мојим тренуцима, када сам већ била живи леш... Не и за њега. Остала сам и тада највећа његова љубав. У то ме је уверавао, приносећи ми храну, купајући ме.

- Ипак! – Ускликну прва. – Препустимо њему нека одлучи, као некада давно чедни Парис. Она коју он одабере, нека га одведе тамо где сви једном одлазе. Која му је од нас најдража, за којом још увек чезне

Само, ко може, када су те ствари у питању, проникнути у луду мушку памет?

М.К. није ни помишљао да је пред вратима смрти. Шта га то буди? Снажан бол изнад његове леве сисе? А, можда му се причињава да му жестоко трне лева рука? Па још њих три! Које почеше да се свлаче. Никако да растави сан од јаве. Покушао је да отвори па да затвори очи, да се окрене на другу страну. Није ишло. Али оне! Мирисале су свака својим природним телесним мирисом, што га је излуђивало више и од самог њиховог изгледа. Јесте их али и није баш сасвим препознавао. Хтеле су, јасно је било шта су хтеле...

А-ах! Замуцао је, ово је неправедно! Померивши једва једвите своју десну руку, до смежуране своје мудне кесе, у којој се замигољише две грудвице... „О змају гологлавче!!!“ (Тако је он, али и оне, називао своју мушку алатку.) Али, авај, тамо беше само - кожура...  

Неправда!!! Урликнуо је од неподношљивог телесног бола, које све три растумачише, али по своме, сматрајући да је тај његов крик дозивање – четврте, на коју нису ни рачунале.

- Па, нека те та и води! Повикаше у глас.  – Гњидо одвратна. Свињо мушка.

М.К. је, у том, већ био мртав.

Овоземаљска верзија исте приче каже ово: да је рођака чула јечање из суседне собе, да се после извесног колебања ипак усудила да оде тамо... Успело јој је „да уиђе“, јер врата нису ни била закључана, па је благодарећи сјајној месечини угледала домаћина како (као) мрда уснама, али се ништа није чуло. А око његовог чела, вртећи се у круг, лепршале три лептирице, баш – помамно. У почетку та даља рођака није ни намеравала да их побије. Однекуд је знала, јер јој је покојна баба тако рекла, да то могу бити душе умрлих.

Али – призор! Дрско су облетале око главе такорећи већ покојника. Чуо се одвратан клепет њихових крила, те је рођака угледавши на ноћном сточићу известан часопис (порнографски, касније је утврђено), савила исти у трубу и замахнула њиме да их растера, којом приликом је и нехотице једну од лептирице приковала за плочу кревета, за онај усправни део изнад главе. Но, друге две наставише да облећу. Тад она звизну наредну ударцем одозго, а када ова паде, размаза је по тепиху својим стопалом. Трећа поче да бежи... Али рођака и њу стиже и прикова је за рам од прозора.

За то време је покојник већ испутио племениту своју душу, што је схватила тек када је упалила велико светло, запазивши широм отворене а непомичне његове очи. Склопила их је, прекрстила се, па ударила у кукњаву.

И, сад, реците: зар нема живота и после смрти!?

(Савременик бр. 178-179-180/2010, стр. 35-38)

На Растку објављено: 2011-01-30
Датум последње измене: 2012-01-29 23:28:38
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује