Брана Димитријевић

Песник заједништва: поглед на књижевно дело др Лазе Лазаревића

За савремену српску прозу, др Лаза Лазаревић је исто оно што је за савремену српску поезију Бранко Радичевић. Већ после првих објављених својих прича Лаза Лазаревић стиче књижевно име, а убрзо ће уследити преводи његових дела на стране језике, и – похвале. Истовремено, између Лазаревића човека и његове уметности, нема противуречја; што, иначе, није правило (1). Оно што је чинио у свом свакодневном животу заступао је и у књижевности. А беше један од најчеститијих и најсавеснијих људи свога доба.

„У својим причама, приватном животу и јавном раду,“ каже др Милан Кашанин, „Лаза Лазаревић не глорификује култ слободе, него поштења, и не диви се ономе ко је мудар, већ ко је честит (2).“

Па би се могло помислити да су га све те особине красиле стога што је био лекар, да су научене на универзитету а учвршћене током Лазаревићеве лекарске праксе; јер одакле би и стигле, када му мајка, уз то удова, беше проста, нешколована паланчанка (3)!?  

И, ево, првог камичка о кога смо се спотакли! Будући да такав закључак – не стоји.

Породица је извор добра и зла, учио је др Милан Јовановић – Батут. А та „необична жена“ Јелка Лазаревић, удова, не беше у то доба – изузетак. Од истог кова била је и мајка оца српског војног санитета др Михајила Мике Марковића, такође удова, која је свог сина научила да је чист и светао образ пречи од свега на свету (4). Таква је била и мајка др Душана Стојимировића... Та честита душа, вели о њој др Стојимировић, није била писмена, али је ценила књигу... Благодарећи њој ја сам постао доктор медицине... Њен лик у бронзи, рад Ђоке Јовановића, вајара, стоји у смедеревском музеју, да би свет знао како су изгледале српске жене старога кова, робиње породичне дужности...које су деца поштовала као Бога.“ (5) Имућност, школованост, па и писменост, видимо, нису имале утицаја на морал поменутих особа, што је сасвим у складу са оним што је тврдио Фјодор Михајлович Достојевски, да морална снага једног народа не зависи од степена његове економске развијености.

„Боже мој,“ читамо у Лазаревићевој причи Ветар, „како су велике биле наше матере! Оне су имале праосновне, чврсте, просте принципе... Није било никаквог питања ни задатка живота, ма колико он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше. Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религиозним осећањем...(6).“

Код Лазе Лазаревића су вера и морал целина. Једно без другог не може да постоји. Лазаревић није кантовац, већ заступа исто оно што и Достојевски у свом роману Браћа Карамазови; нестане ли вере у Бога, бриге о спасу душе, страха од Бoжје казне и с моралом је свршено.

Погледајмо стога како дејствује баш такав лик жене матере, у једној од најбољих Лазаревићевих приповедака Први пут с оцем на јутрење. Главни лик Митар, отац породице, беше се одао коцки. И једне ноћи све изгубио. Ево нешто скраћеног њиховог дијалога, непосредно после поменутог Митровог пада. „Све сам изгубио.“ каже Митар... „Па, ако си ти си и стекао! Ама све... све, све... Ако ће! И коња! Кљусину. И ливаду! Пустолину! И кућу! Ако ће! Да си ти жив и здрав! Да Бог поживи тебе и нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти хранитељу наш!(7)“

Постоји нешто омамљујуће у Лазаревићевој приповедачкој вештини. Код Лазаревића је и катарза далеко више од пуког моралног очишћења, она се ближи васкрсењу. Преображај је потпун, за свагда... Читалац је потресен, и понесен, а опет једним својим делом у неверици: зар се тако нешто одиста може збити и у стварности?

Али, поменута приповед још није завршена... Ходи да видиш децу, каже мати, Митрова жена. И у тренутку када ступају преко прага „...на цркви грунуше звона на јутрење... И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом...“.

Првобитни наслов ове приповетке гласио је Звона са цркве (8). Упитајмо се: да није приповедач мало претерао? Употребивши све што се употребити дало? Васкрсења не бива без смрти, али ни без најдубљег покајања.

Али баш то омамљујуће у приповедачкој прози Лазе Лазаревића, оно што и дан дањи доприноси прилепчивости његове приповедачке речи, иставиће се безмало као мана. Лазаревић ће, од Скерлића па наовамо бити оглашен за песника старога света, сеоског и паланачког, противник нових и напредних друштвених садржина.

Да ли је баш тако?

Време у коме Лазаревић ствара одликује се тешком моралном кризом изазваном наглим распадањем сеоских породичних задруга, за којима у обновљеној Србији, а по престанку опасности од Турака, више не беше потребе. С привредне тачке гледишта оне су биле примитивне. Силно улагање људског рада, беше пресудно по њихов опстанак; а то је број „вредних руку“, за обављање свакодневних послова, од јутра па до мрака. Отуд и народна пословица: није богат онај којима има волова него синова. Већ сам по себи син је она пожељна радна снага, али и онај који својом женидбом радну снагу задруге увећава. Женско дете, пак, говорило се: своју кућу носи на леђима.

У таквим заједницама, указиваше др Милан Јовановић Батут, жена се не штеди ни у трудноћи, ни током порођаја, ни током бабиња. „Србин се рађа у мраку, а његова мајка лежи на земљи, на дроњцима, који ни за шта више нису, па су од некуда нађени, само да се чисте поњаве не укваре.” Сведочи др Лаза  Димитријевић (9). Не беше боље ни деци ни старима. За њих се, када оболе, лекар није ни звао. Оболи ли, пак, које од одраслих, радно способних, од њега би се најпре захтевало, да се „не мази“, да се „не да болести“, да је „прегрми на ногама, презнојивши се уз мотику“, само да посао не би трпео, а кад би таква „терапија“ – што је и природно – оманула, искрсавало би питање: а, ко ће таквог већ тешког болесника дворитити и неговати; јер је то значило да треба издвојити још једног радно способног члана за негу тог оболелог. Упркос томе, ни др Милан Јовановић – Батут, ни др Лаза Димитријевић, нису одобравали, ако ништа друго а оно, не толико брз распад баш тих сеоских породичних задруга. Помру ли родитељи, указиваше Батут, деца ипак остају у једној за њих већ навикнутој и наклоњеној средини.

Нигде, пише др Лаза Димитријевић, толико међа као у Србији. “Нигде у Европи нисам видео да је свака њива, ливада, забран итд... ограђен оградом или шанцем, као код нас. Ово се најбоље види кад падне снег… Све сама ограда до ограде. Шта ту лежи дрва, шта времена оде око заграђивања и поправљања (10).” И да се на томе стало!. Највише је лекарских прегледа због боја (тучњава) – и издавања увера (уверења) – у јулу и у августу. “Што се рођаци и браћа бију, у највише случајева њихове жене су томе криве. Од 10 издељених задруга 7 су жене поделиле. Оне се измеђ' себе позавађају, па после заваде и задругаре. Кад се изделе од богате задруге постане сиротиња, испропадају од разних болештина, јер сад сваки на двоје на троје направи кућу, само да не седе заједно. Док је сељак у задрузи, ни на шта рђаво није склон. Све што хоће да уради, пре тога иде пита старешину. Док једин (инокосан) одмах у највећем гневу тражи задовољење. Задружни сељак нема потребе да украде – јер ће увек у тој задрузи бити чланова, па макар да је старешина рђав – који то неће одобрити; даље ако и украде, док се оно на целу задругу подели њему мало дође. А, ако ли ко штети задружно имање, задругар се не бије са штеточином, но јавља старешини а овај својим ауторитетом добија и код рђавих општинских судова задовољење. Стога у окрузима где је задруга пропала, и има највише убистава и крађа. Зато треба законом отежати дељење задруге. Противници ово побијају теоријама; место да узму статистику крађа и убистава, па ће видети да је морал, здравље, имућност у оним окрузима, где су задруге (још остале) иако им је земљиште лошије (11).”

Лазаревић је песник заједништва, колико и његова жртва. У свом роману Швабица који му је остао у рукопису, он описује судбину једног таквог „зависника“. Главни јунак разапет је између љубави – данас бисмо рекли: хемије – и чврстог уверења да његова изабраница неће бити прихваћена од стране средине у коју треба да је доведе, јер је друге нације, језика, вере, културе. Решење овог конфликта готово да се унапред зна. Не! заједнице, које је макар у једном трену само највероватнија претпоставка, претвара се у не! главног јунака, а сама прича у драму искушења. Главни јунак ће се донекле и уплести у такву – он унапред зна – недопуштену везу, прекинуће је, такорећи у последњем трену; али по цену доживотне своје кривице. Остаће крив и према себи и према заједници из које је потекао. Неће му то опростити ни његова вољена – јер се у љубави тако штогод никад не прашта. И није можда никакво чудо што др Лаза Лазаревић ово своје дело није ни завршио, ни објавио за живота.

Ипак две најспорније његове приче, с гледишта „заступања конзервативних ставова и идеализовања превазиђене прошлости“, су На бунару  и Школска икона.

У причи На бунару  описан је сукоб између појединца и заједнице. Размажена Анока – јер су јој браћа и сестре рано помрли – удаје се, и стиже у једну велику и напредну сеоску породичну задругу, чијем реду и раду никако не може да се прилагоди. Долази до сукоба. На старешини те задруге Матији Ђенадићу, човеку сасвим старом, коме се на челу види белега од ране коју је у Хајдук Вељковом шанцу задобио, је да то реши. Он а не његов унук Арсен, муж Анокин. И Матија кога иначе зову ђеда, то решава. Наређује на запрепашћење свих укућана да одсад сви има да слушају само њу, Аноку, која у кући више не мора ништа да ради. Ни вина да наточи.

Све се, али сад с Анокине тачке гледишта, одједном наопачке окренуло. Сан јој те ноћи на очи не долази. Да се врати у род, оцу, шта да каже: „Ђеда заповедио да ме слушају!“ Анока је већ покорена, већ је пред преображајем. Оно што даље следи је већ поменута опојност Лазаревићеве прозе, опис повратка Аноке у заједницу: призори покајања и међусобног праштања. За разлику од већине Лазаревићевих приповедака, катарза у овој причи траје „неуобичајено“ дуго, али, опет по канонима реалистичке прозе. И сузе радоснице које теку низ лице Матије Ђенадића, имају – осим осталог – и неизбежно физиолошко образложење. Он више није онај јунак из Хајдук Вељковог шанца, него старац, чије су ћудљиве промене расположења, и претеране емотивне реакције примерене баш том добу, али ипак остаје искусни старешина и ненадмашан – педагог. Стога није на одмет поставити питање: зашто се Лазаревићу, мајстору катарзе, приговара баш оно што нам ни на ум не пада да приговоримо Шекспиру, док уживамо у његовој комедији „Укроћена горопад“?! И код Шекспира је реч о заједници, истина мањој, о односу мужа и жене: док је код Лазаревића заједница шира, али су поруке и драмског текста и приповетке готово истоветне: да би било која заједница опстала, појединац се мора одрећи дела дотадашњих својих навика, ма какве оне биле, па и мана.

Причу Школска икона Лазаревић почиње одмах у повишеном тону, описујући једног од њених главних јунака сеоског свештеника, безмало као свеца, али по свим канонима реалистичног приповедања. Тај свештеник је, пише Лазаревић, све што је имао свога звао „црквено“ и „народно“, а све што је сеоско звао је „наше“. Беше га свуда, на сваком месту, у свакој прилици. Да мири завађене, да даје онима који немају, помаже, поучава, бодри. Село није имало ни апсану, ни пандура.

Критичари се листом слажу да је то један од не само најјачих, већ и најбоље описаних/образложених Лазаревићевих ликова.

Дуго ће тај праведник бити без деце, а онда, када су по биолошким критеријумима сви рокови већ били прошли, затрудне попадија већ у старости, баш попут библијске Саре, а да то до пред сам порођај није ни знала. Убрзо после порођаја она умире. Родила је женско дете, које доби име Мара. О њој ће се старати цело село. Касније Мара одлази у варош да на наговор владике – овај детаљ се редовно испушта из вида! – настави школовање.

У овој причи невоље настају доласком новог учитеља, чији ће лик постати кључни доказ Лазаревићевог конзервативизма, патријархалног догматизма и морализма, супротстављања науци и новим, напредним идејама; лик који, је по мишљењима најгласнијих Лазаревићевих критичара, приказан чак – с мржњом. Све и да је Лазаревић упркос својој благој нарави био способан за једно такво осећање као што је мржња, упитајмо се да ли је он одиста, као писац, био толико наиван, да самом себи подметне ногу, улећући тим својом ликом, у један par excellance политички конфликт, или се иза тога крије једна много дубља порука, коју не видимо? Није ли онај камичак о кога смо се спотакли још на почетку, у међувремену постао стена?

Једне Недеље, каже прича, беху се сељани искупили. „Засјели старији људи и поп па разговарају о овом и о оном, а младеж се игра и весели.“ У том стиже непознат господин, испоставиће се – нови учитељ. Прилази столу где су се старији окупили, па ни „Помоз' Бог.“ ни „Добар дан“, већ одмах  „Је ли овдје кмет... Где је школа. Ја сам наименован за учитеља у овом селу... Ни да седне. Него: откључај школу, шаљи ми послужитеља.

Интелектуалац који је, како сам пише једном свом пријатељу „... заузимајући се за народ упропастио своју каријеру и спао на то да буде учитељ у некаквој забити...“; у којој тражи и налази и експлоататоре, на чијем је челу један „попенда“ и експлоатисане, али га ови потоњи уопште не схватају. Будући да је народ глуп и затуцан. (Колико пута смо баш овакву оцену до сад чули!)

Но све и да је тако, све и да је народ одиста глуп и затуцан, овакав интелектуалац чак и као носилац класне свести, прогреса, нових идеја, чини већ на првом кораку фаталну грешку, баш са гледишта те своје претпостављене мисије, јер не схвата шта ово забито село чини селом, јер му ни на крај памети није – заједништво. Не изопштава њега село, изопштава, већ на првом кораку он самог себе. Од таквог човека, који није, пре свега, помирен са самим собом, не може испасти ништа добро. Не чине човека човеком напредне (или назадне) идеје, него честитост. То покушава да нам каже Лаза Лазаревић. Чак и она толико истицана епизода у овој причи са челичним американским плугом, који пуца као да је од стакла, није – како се упорно тумачи – доказ Лазаревићевог залагања за примитивну обраду земље дрвеним ралом, већ – истина ризично – Лазаревићево указивање на древну истину да чак и добронамерни покушаји таквих људи, као што је поменути учитељ, морају да се окрену на зло, упркос чак „законима физике“.

Елем, Мара је стасала, школе завршила, задевојчила се. Она се тајно заљубљује у већ поменутог учитеља. Ништа природније, рекло би се, јер је учитељ једини образован човек у том селу, али ни не природније у исти мах, јер обоје добро знају да ту њихову везу заједница неће одобрити. И, Мара бежи с поменутим учитељем.

И док безмало читаво село креће у потеру за бегунцима, пожар захвата школу. Драма је на врхунцу. Спасавајући стару школску икону – Светог Саве – свештеник бива тешко повређен, и ускоро је на самрти. У том последњем по њега трену Мара се враћа покајнички. А тешко повређени свештеник има још само снаге да изговори: „Служи овоме“. (Светоме Сави.)

Служи просвештенију. Не пише изриком, али Мара тако разуме, јер не одлази у манастир, већ остаје у селу као учитељица.

Тачно је да се с садашње, а и ондашње тачке гледишта патријархалном моралу у временима све модернијим још много што шта дало замерити, али се никако не може рећи да је тај морал, слично тадашњој привреди, био – примитиван. Беше устројен по „црквеном узору“, заснован на вертикалном схватању васељене. Заједништво, за које се толико залагао Лаза Лазаревић, иначе се на „црквеном језику“ зове се саборност, а покорност чланова ондашњих сеоских породичних задруга свом старешини, у свим манастирским типицима назива се – послушање. Изрека у млађега поговора нема, осветљава једну од најпожељнијих тадашњих врлина... Без вере у Бога, такав морал не би ни постојао.

Упитајмо се, стога, откуд у обновљеној Србији „одједном“ – тако нагло али и тако природно – толико задужбина, и задужбинара? Од којих они највећи и најиздашнији уопште не беху учени људи, још мање научници? Дародавци које на та њихова дела покреташе „дуг према отечеству“ (заједници!) и тежња ка просвештенију (просвећености); скоро у складу с последњим речима свештеника из приповеди Школска икона. У последњој четврти 19. века, у добу великог културног успона Србије, када стасавају, у сликарству Ђорђе Крстић, у вајарству Петар Убавкић и Ђорђе Јовановић, а у музици Стеван Мокрањац, формирани су на једној страни будуће велике војсковође Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, а на другој научници и филозофи Михајло Петровић, Јован Цвијић, Сима Лозанић, Љубомир Ковачевић, Божидар Кнежевић, Брана Петронијевић... Нарочито изненађује, пише др Милан Кашанин, да се ти научници, војсковође и уметници ничим толико не истичу колико уравнотеженошћу својих мисли и висином личног моралa (2). Упитајмо се да ли су се тим високим моралним вредностима научили на универзитетима и академијама, или су то „од својих кућа понели“? И, колико је у свему томе учествовао осећај заједништва, који код највећих тадашњих српских умова рађао снажан осећај одговорности спрам ње, у складу с „правилом“ да је твој дуг према отечеству утолико већи уколико си образованији, или богатији, или си на вишем положају!? 

Од стране досадашње критике књижевном делу Лазе Лазаревића још се у грех уписује, да за питања којима се бавио, да за проблеме на које указивао, „није давао и решења“, или ако их је и давао да су била конзервативна. Све и да се и то тражи од књижевника, мада се као „убојит“ овај аргумент користи увек селективно, те се некима то пребацује а некима не, све и да га макар за тренутак и ми прихватимо, погледајмо како су прошли савети оних који су разумна решења предлагали.

„Срески старешина“ писао је др Лаза Димитријевић. „треба да је зрео човек, да зна шта је фамилија, да су му народне потребе исто толико познате као и параграфи, и да као старешина једне велике задруге иде по своме срезу и наређује: где шта има да се оправи, да се озида, да се штетно уклони… Није то тешко, јер Србин хоће да послуша, но нема оног ко би му ваљану наредбу дао (12).“

Али, баш тај трен отишао је у неповрат. Државна власт, на било ком нивоу, није тада имала ни снаге ни воље, ни слуха, да она преузме улогу некадашњег старешине породичне задруге. Остао је само појам „доброг домаћина“. За њим се, за добрим домаћином, и данас чезне. Преовладале су оне међе „каквих нигде по Европи нема“, а реч деоба, или деобе, у српском језику стекла је злослутно значење.

Давне 1973. године док сам боравио у Енглеској често сам слушао уздахе старијих колега, који говораху да су људи за време рата (1939–1945) били некако учињенији, обзирнији, бољи. Постојале су несташице, и сваковрсна патња, гинуло се, али су људи ипак били ближи једни другима... Данас се, када се присећамо НАТО бомбардовања 1999. године, нешто слично може чути и у Србији....

Успех Лазаревића књижевника и код стране читалачке публике, сведочи о томе, да у његовом делу има још нечег осим специфично српске проблематике – нечег универзалног, што превазилази локалне оквире. Био је песник заједништва, оног заједништва за којим се и данас у најдубљој дубини сваке душе широм света тихо чезне, као за изгубљеним рајем.

Напомене

(1) Бошковић Ж.: Лаза К. Лазаревић личност и дело. Из: Лаза К. Лазаревић, Дела (Библиотека Српска књижевност у сто књига; Књ. 32) Матица српска&Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1970, стр. 7)

(2) Кашанин М.: Судбине и људи. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004. стр. 109–110. )

(3) Бошковић Ж.: Исто. стр. 10

(4) Димитријевић Б.: Поводом успомена творца модерног српског војног санитета. Даница 2005. Вукова задужбина. Београд, стр. 374

(5) Стојимировић Д.: Казивања. Народна библиотека Смедерево, Смедерево 2007. Стр. 9. и 11.

(6) Лазаревић Л.: Ветар. Из: Дела, Матица српска & Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1970, стр. 246)

(7) Лазаревић Л.: Исто, стр. 110

(8) Лаза К. Лазаревић – целокупна дела. Свеска I. САНУ, Одељење језика и књижевности, Kритичка издања српских писаца III. Београд, 1986, стр. 311.

(9) Димитријевић Л.: Како живи наш народ. Инфинитас, Београд 2010. Стр. 36.

(10) Димитријевић Л.: Исто. Стр. 103–104.

(11) Димитријевић Л.: Исто. Стр. 107- 108.

(12) Димитријевић Л.: Исто. Стр. 118–119.

(Изговорено на научном скупу „Др Лаза Лазаревић – живот и дело, у САНУ 2. новембра 2011.)