Брана Димитријевић

Le Derasine

Џип се полако заустави. Даље се могло само пешице. Ионако су се већ добрих 800 метара труцкали коритом неког поточића, „природним“ наставком макадамског, све чворноватијег пута. Ђилкош за воланом се исцери, па, повукавши ручну, рашири руке. Пред њима беше зид од стене, са кога је капљуцкао танак поточић. В. се захвали, тутну ђилкошу новчаницу у горњи леви џеп од кошуље, дохвати ранац и пребаци га преко десног рамена. Водич већ беше склизнуо са друге стране џипа.

Шума кроз коју се упутише не беше стара. Јесен је била далеко, а опет, буково и церово лишће није више имало ону пролетњу распеваност. Земљиште беше валовито, а они табанаху около наоколо, заобилазећи плитке јаруге. В. се није бунио. Корачао је ћутке за водичем, који беше ту негде његових година, матор, натронтан, мршав, ћутљив. Одмицали су споро. Ту и тамо, стаза би се ширила. Виђали би се дубоки сасушени трагови воловских кола, а потом би се стаза нагло сужавала, и трагови би нестајали.

Има још тога у Шумадији. Преврташе по глави В. Ко каже да је сва посечена. Утисак да се налазе богу-иза-кичме пријао му је. И одједном им се указаше седам до осам кућица раселица, на падини, мањином са покошеном травом унаоколо. Стигосмо, рече водич.

Нигде ни живе душе. Ни псета да залаје, ни овце да заблеји... Тамо ћемо... Рече водич показујући штапом.

Али тек што се примакоше једној од раселица, искочи керина и залете се према њима грозно искежених зуба. В. претрну, али се у том зачу оштар мушки глас: на место, барабо сељачка! Пред госте ишета сувоњав старац, и безмало се изгрли са водичем. Напред, ама, слободно, напред. Испред куће је био вењак од прућа, укопан сто и две такође укопане дрвене клупе. На столу боца ракије и сир. Водич одмах извади „државни ’лебац“. Поседаше.

В.  беше узрујан због оне псине, а потом, и због нагле тишине. Али то беше само трен. Зачекеташе и водич и домаћин истовремено. В. је покушавао да разгледа околину; док су до њега допирали одломци нечег што није била ни свађа, ни надмудривање. „Кажеш?“ „А, који то?“ „Аха, они...“ Разговор се сливао у неку врсту, ипак, разметања, пред њим варошанином, светом славним. Ваљало га је материјално одрати, а да то, веселник, не осети. А, можда му се и причињавало?

Ракија га пријатно обузе; сетивши га на његове прошле дане. Тада би се сви око њега, накресани, већ рогушили спремни да се потуку, док су њему на ум падале само женске. По кафанама их, барем док је он тада локао, готово није ни било, али је зато постајао тајни његов телефонски именик. Кришом би устајао од стола, покушавајући да са слушалицом у руци, измени густи ток пијаног поподнева. Нашао би или не би нашао по коју од њих. Имао је или није имао среће. Није се то баш дало повезати са брзим протоком година. Ни са његовом све већом славом. Али, прохујало је као трептај ока. Слава је остала, али сасушена. Каква корист од ње?

Зашто ме (тек!) сад зовеш?!? Питале би га, махом увређено. Да гасим угљевље. Изговарао би.

Да гаси угљевље. Тај исказ му се необично допадао. Вукао га је у детињство. Чуо га је од једне момчине која се, тада, полупијано, набациваше једној не баш претерано младој удатој жени. (Удовици? Можда је то чак била В-ова мајка?) Још су били сељаци. Пре него што их усисала престоница. И да је којом срећом рођен у овој бестрагији, било би му неупоредиво лакше. Али, као за пакост – није. Још се, у оно доба, на домак престонице седело извечери, за дугих јесенских ноћи, кикотало се и шљемало. Чиста магла. Али, да се врати на тај (пра)почетак, у детињство, у родни крај, више се није могло. Остало му је да своје корене потражи на неком другом, мирнијем месту, можда, овде?

Да обиђемо. Пренуше га из слатких мисли; јер таман што беше зазвонио пред вратима стана једне од њих, која се спремала „баш да изиђе“. Али хоћеш! Њему да одоли није могла. Закопрцала се, ускоро, својим белим, дугим ногама, дерући се из свег гласа, а он је осећао да му је алатка од челика; да ће свршити ко зна када; али тек када се дотичној то исто деси по трећи пут. И то прође...

Испеше се у међувремену, ни брзо ни полако, до његовог, као, кућерка. Подрум, и невелика, можда, штала, зидани од крупног камена. Горњи део беше плетара. Дрвене греде, пруће, блато измешано са плевом. Кров на две воде. Ћерамида.

Ваљао довести струју. Једна, две, хајде да кажемо и три бандере... Чекетала су она двојица. Исцедити га, да не осети. Оно баш да се изнутра разведе струја, није најпогодније... Али ни немогуће. Постоји онамо један добар мајстор, ако хтедне...

Уђоше. Запахну их пријатна хладовина. Ама знали су, наши стари, где ђаво спава... А сада удри па удри бетон, а како ни гвожђурију нико не штеди; зими уби хладноћа, лети врућина...

Све је и даље текло по договору. У невеликој кујници шпорет, са наслаганим дрвима и одвојено гранчицама, за потпалу. А у великој, јединој, соби:постеља, са свежом, чистом креветнином, солидан сто, три столице, комода, петролејка. Четири, пет, можда седам ари плаца. Мож' да оградиш, а не мораш. Мрежа се плела постепено. Те дај за ово, додај за оно... Трули Запад га је, што да не призна, сасним искварио. Тамо постоје посредници. Све је чисто и јасно. Потпиши, изброј, усели се... Вољ' ти са струјом, вољ' ти без; са савременим или са стилским намештајем.

Ипак, носталгија је од свег тог закерања била јача. Опсесивна његова намера да – „нестане“. Да се повуче, заседне и укопа се, напише књигу о Паризу. Не о Паризу Буњуела или Хемингвеја, ни о Паризу српске, или ко зна већ чије, тамо емиграције, или свемоћне Титове УДБА-е; не чак ни о све обојенијем Паризу. Ни о постепеном труљењу те некадашње престонице света, ни о „зазирању – и – додворавању Чивутима“... Знао је тачно шта све неће. Не сме да га обузме само и само једно, о педерима, на пример, тад од свег посла нема ништа. Или, долазак младог Србина – опет, на пример – факултетски образованог, али чија се диплома тамо не признаје, и онда фијууу... То јест, не баш одмах, и не баш фијууу, али ни постепено; светска слава; али ни она, ипак, не баш, баш светска... Зависи из ког се угла гледа. И то је отрцано. Фуј... У ранцу су му биле прве две свеске забележака, сведочења, утисака, ту и тамо понеког започетог љубавног доживљаја.

Од почетка је, на пример, знао да мора постати Неко. Није морало да се деси, а десило се. И да тај Неко, али тек сада, може да седне и распише се о свим замкама светског успеха. Али, не! Ни тај пут не води никуд... Наједном, учини му се да не уме ни да започне...

Баш у тај трен преста и чекетање она два стараца. Срећом, унутра је већ био сумрак, и В. се спусти на једну од три столице покрај стола, покушавајући да замисли себе ето баш ту у пуном замаху стваралачком. Дневно светло му пада са леве стране. Пише пенкалом. И мастило је понео. Сам самцит. Мудар, спокојан... „Друштвено понашање важније је од талента...“ Тако почети. Хватао се те прве своје реченице, пуним плућима. „Париз тада и тада... Од ситног а можда и од крупнијег криминала делила ме је само варљива линија судбине препуне ћуди.“ Хм? Шта он овде, уопште, тражи?

Ноћас се закључајте и навуците капке. Па, кад се испавате...

Тачно, кад се испава, избројати ће им капару, и, одлучио је, само шест ари плаца.

Вратише се под онај вењак у тишини. Вечерао је кришчицу сира, уз нешто мало „државног хлеба“. А већ је освежило. В. зевну и опрости се. Крену према такорећи свом кућерку да се испава. Стропоштао се у постељу која мирисаше „по сељачки“, претходно замандаливши улазна врата и навукавши тешке, дрвене капке. Користио је кратку свећу, коју ће опет упалити кад га притера ноћас на мокрење. Кофа је била ту, мало даље, попут кибле. Сан га савлада за трен ока.

У неко доба ноћи осети да му смета пуна бешика. Уз то је ишао полусан; призор махом старачких париских лица, која су се казила једна на друго. Лица држећих, оних вечитих, који су опстајали упркос свему, играли тенис, ишли на једрење, и – кезили се као печене главе. Неки су са собом вукли и „младо месо“, женске сјајних облина, између 20 и 25 година. Али је неке од њих знао још „од памтивека“ као самотњаке. У том свом сну В. је налазио да је њихово постојање – непристојно. Завидео им је. На њему самом то се, наравно, у Паризу није могло ни приметити, али у проклетом сну су сви то знали. И сада су га каштиговали врстом љубазног али презривог церекања, поричући му и само постојање. Хтео је да утекне. Али на аеродрому његова карта није вредела ни пишљива боба. Последње чега се сећао беху деколтиране груди младе девојке на аеродромском шалтеру. Помагала му није; напротив, била је хладна и подругљива, баш сасвим - њина...

В. се разбуди обливен знојем. Устаде, и насумично пође према једном од прозора. Раскрили оба прозорска капка. Пред њим се испречи зид од помрчине; мрак за кога не вероваше да је уопште могућ. Уз то тишина. На трен помисли да је ослепео. Мало затим учини му се да нешто, ипак, разазнаје. Нешто доле при дну јаруге, као да севну. Ни близу. Ни далеко. А онда поче да се разлива зеленкаста нека светлост. Чак је „дисала“! Нешто веома налик на слетање каквог васионског брода, слична светлуцању огромног свица. Рођеним очима није могао да поверује. А и бешика му се опако бунила, пецкајући га. Пронађе некако свој старачки уд. Поче да мокри. У почетку чак снажно и далеко, кроз прозор, како треба. А, онда поче бедно капљање... Страх га још није напустио. Сад су и црева тражила своје; безвезно, изненадно, непредвиђено, глупо... Док она светлост поче да ишчезава, па ишчезе. Ноћна свежина хладила му је босе ноге, ознојене груди и леђа, те он отрча у постељу. Заспао је, упркос свему, истог трена.  

Јутро је, можда, и поодмакло, када устаде које због зиме и свежине, које због глупе, одвратне чињенице да зна да је у бестрагији. Припалио је ватру у шпорету. Ставио лонче за кафу. Јутарње сунце обасјавало је шумицу преко пута. Уживао је у кафи, и у јутарњој цигарети. Две само. Једна за другом, годинама. А, после не беше више ни чежње, ни потребе преко дана. Навикао се, још пре него што је почео прогон пушача широм Европе.

Обуче се, обу жућкасте канадске гојзерице. Крену падином. Спустио се све до јаруге, откривши при њеном дну невелик извор. Од ванземаљаца ни трага. Потражи погледом где би да седне, али му се због влаге није дало. И, на мах му се учини: могао би! Могао би, ето, да се распише, сада ево, када би само имао прибор при себи. „Ирац у Паризу остаје Ирац. О Пољацима да и не говорим. А ту су Индуси, па Кинези... Сваки са својим отаџбинским празилуком, који му из стиснуте гузице вири.. Сви обузети заједничким, а у основи, истим циљем: упетљати се у француску цивилизацију и културу, дати свој сјајни, неизбрисиви допринос, згрнути новац, сачувати га од земљака. Не баш, не увек и не дословце... Помоћи овог или оног, ту и тамо...“ Но, иако су му реченице пристизале једна за другом, не беше сасвим задовољан.

Крену натраг, испраћен шуштањем оног извора. И купатило би требало да се направи... Најскромније. Плочице, туш... клозетска шоља... 

А озго су му већ махали. Ви поранили!? Допирало је. Водич и домаћин испијали су већ другу кафу. Када би могла да постоје само оваква отрежњујућа јутра! Препуна животне радости, чежње за подухватом. Када би могао да већ пред подне падне у дубок, окрепљујући сан, и не помери се до сванућа, све до наредне овакве зоре! А живео је обрнуто, и у Паризу, и у Београду, и на Хвару....

Керине оне ни од корова. В. уђе у двориште, седе под вењак. Одмах се маши џепа, изброја новац. Дао је аванс у еврима. Мало затим појави се згурена, измршавела стрица, но, видело се, бистра ума, која им распореди доручак: пржена јаја, погачу, кајмак.

Једоше. Водич стаде да се опрашта. Сутра, најдаље прекосутра... Значило је: биће слободан онај џип. Зар већ одлазим!? Трже се В. Зар већ сутра, најдаље прекосутра, напуштам ово место? Иако му је било сасвим јасно да је дошао само с намером да „све ово“ тек „испита“, да „види“... А, ево, већ плаћа и не трепнувши.

Провео је, потом, за оним столом, у својој соби, у пријатној хладовини, скоро до подне, пишући, прецртавајући, одбацујући већ исписане листове. „Свој празилук сам ишчупао, чим сам крочио на тло Париза. Стизао сам из Недођије. А у њој нестајао преко лета...“

Око подне, већ преуморан, одлучи да се испружи. У ушима му је зујало, мада је лек против повишеног крвног притиска прогутао још уз кафу. Мисли су му хрлиле ка Београду, а не како би требало ка – Паризу. И у Београду је, што се женскиња тиче, кретао испочетка, још од првог свог повратка. Беше нико и ништа, а стизао је из (опет) Недођије, такорећи без пребијене паре, а понашао попут Петра Пана, „незрело, неозбиљно“, како су му спочитавале све од реда... Мајка му је умрла већ првог лета. Истопила се за три дана. Оца није ни упамтио. Сада си човек. Дипломирао си. Живи...  Беху њене последње речи.

Али, зар је сад то од кључне важности за књигу коју пише?

Мисли су му се ројиле све око таквих, некорисних детаља. Зајахала га је помисао на ондашњу његову „застрашујућу“ мушку снагу. То, па наредно, па наредно лето... Која би га привремено напуштала тек на Хвару, крајем августа, када би пливао бесомучно, покушавајући са се „обликује“ после свега, „набаци фарбу“, враћајући се постепено већ уходаним париским манирима. Човек из Недођије. „Тип“ говорили су Французи, заправо сва та белосветска, интернационална багра, у којој само он није имао отаџбину, ни порекло. Сусрет с маркизом „де...“ Да ли да му помене право име? Кључни трен. Али како их представити? Као сукоб – и адаптацију две цивилизације (Тојнби). Како да опише и тај тренутак и маркиза? Избећи право име тог првог добротвора, који беше скроз на скроз „хипи“. Одевао се, изгледао, понашао се, мислио као хипик...  Осим што беше „досадни антисемита“.

Али белина нагих женских тела, тачније само једног, које ниједној у стварности није ни припадало, преплави сва та колебања. Беше то колико снажан, толико и изненадан доживљај. И, када би само могао са се настави исти такав у полусну...

Ускоро тврдо заспа; па се после око пола часа нагло трже. Било је време да се руча. Уми се, дотера, па сасвим разбуђен крену низбрдицом.

Беше, баш, баш упекло... Чекао га је домаћин. Треснуше по ракију. Потом су

ручали готово ћутке. На крај стола обедовала је и домаћинова она „баба“, венчана његова жена. Домаћин најзад поче о води, изложивши, како би се она, ипак, могла довести озго, а не да се оздо црпи са извора, као што то већ неки раде. Треба само пронаћи жицу...

В. је потврђивао климањем главе, захваћен однекуд чудним предосећањем да више никада неће ни доћи у ову пустош. Одржаће сва своја обећања, купиће кућицу са шест ари плаца, па оставити да све то трули. И Паризу је рекао „збогом“, с далеко мање суза. И тамо има стан. Нек' све пропадне. Живот пролети као трептај ока... Чему прича.

По ручку отумара до извора, па кроз шуму, испевши се на брешчић све до врха. У даљини као да се назираше некакво „нормално“ село. Имао је и топографску карту, али горе, у ранцу.

Напослетку, окрете натраг, добро изморен, према кући.

Дочекао је сумрак одлучан да не силази на вечеру. Имао је нешто двопека и конзерву. То повечера уз светло свеће. Затим се свуче, испружи и захрка.

Пробудила га је бешика негде одмах после поноћи, и запара. Бунован приђе прозору, раскрили капке. Док је мокрио – испочетка у лепом млазу – поче да се појављује и „дише“ она светлост. Неко се опако поигравао с њим. В. још почека неко време. Онда опсова. За трен се обуче. Обу...

Светлост га је стрпљиво чекала. „дишући равномерно“. Упркос помрчини знао је пут. Негде је она ту, око извора. Почео је да се полако спушта низ падину, више у гневу него у страху.

И у трену се нађе у сред светлости, у метроу, на станици „Етоал-Шарл де Гол“. Приметио је како излазе, подгуркујући се одвратни они добро очувани старци. Шприцали су се сви од реда избалансираним оним хормонским коктелима „за полну свемоћ и вечну младост“, с презиром окрећући главе од „демократске Вијагре“, и још неких, „сасвим сигурних“ пилулица за укрућење полног уда...

Но, и то беше само за трен; то сновиђење... У сусрет му је већ ишла жена, да ли његова мајка? Тако је, она... Препознаваше је са све већим ужасом. Корачала је њишући заводнички куковима, лепа и млада, с осмехом који и јесте и није био њен; изазивајући у њему срамотну полну жудњу. Можеш поживети још наредних десет година, будеш ли умео да се чуваш. Чуо је, из њених груди, сасвим јасно је баш то чуо. Пуцнула је прстима и запретила му целом шаком. Ако се чуваш. Прилазећи му за све то време, као да жели да га обујми, да му се пода... Само што то више и није била његова мајка, већ нека сасвим друга жена, јасних облина, сличног стаса, а ипак, друга, друга, какву никада раније није срео. Ниједна из силне оне поворке већ „покорених“... Осетио је да ће свршити, да већ свршава; да лежи преко ње, ушуњавши се између раширених њених огромних ногу...А она му је шапутала: заби га, дубље га заби, тако, тако... Како је врело твоје семе! Сина од тебе хоћу. Високим некаквим, излуђујућим, сопран тоновима. Чуо је, јасно је чуо, сасвим јасно... Сада је, пак, уједајући га свршавала и она, те је морао да јој одговори својим уједима... Какав кошмар!

Пробудио се у дну јаруге. Свитало је лењо и магловито. Лактови, колена беху му влажни и каљави, али га је посебно ужаснула мокрота око шлица, и по унутрашњој страни леве ногавице. Огромна мрља истицала се, ругајући му се, својом „дубином“ и својом бојом. Зар ми је петља оманула? Зар сам се упишао? Ипак, постојала је извесна пријатност дуж целог изводног канала куда истиче мокраћа, али и семе. Можда је била – полуција!?! Спонтано, свршавање у сну, особеност ране мушке младости. Имао је прилике да је доживи, и уплаши се, пре него што је прешао на онанију. Давно то беше... А ово сада? Мучило га је само то питање, попут спасоносне какве помисли, док се усправљао, осећајући старачке пробаде у сваком делићу свога тела. Једва покрену ноге, па пође према кућерку, кријући се.

Имао је довољно пресвлаке, а и пешкира да се опере. Чистио се и дотеривао и пресвлачио добрих сат времена. Онда, полако попи кафу, попуши две своје дневне цигарете. Преовлађивао је, ипак, доживљај пријатности, каква и не постоји после мокрења.

Шта се уствари збило, дознаће када му се сасвим осуше скупоцене његове летње панталоне. Буду ли у предњем делу „уштиркане“... Е, онда, зна се. Ипак, безвољно крену. Под вењаком су га чекали и водич и домаћин. Прво да се ми заложимо, а џип је ту, нек' нас чека. Покусаше кајгану ћутке. В. се врати по своје ствари. Поздравише се са домаћином, кључ од кућерка оставише. А онда старим путем, око јаруга. Возач џипа их је, доиста, стрпљиво чекао, гађајући из даљине плитку бару. Кренуше.

Не рекох вам за Јанков гроб. Поче изненада водич, сасвим близу његовог ува, наслоњен рукама на наслон предњег седишта. Прича се да је тај Јанко хајдуковао овим крајевима. А онда га је потера стигла, не зна се само да ли је била турска или наша. Нису га ухватили, али је био рањен смртно. Те издахну, па га његови укопаше, неки веле, негде око оног изворчића, неки опет кажу мало даље. Прича се да је под Јанком закопано и силно благо; да се понекад ноћу, кад нема месечине, око Јанковог гроба јавља и плавичасто неко светло, каткад зелено, које као да отуд, из самог гроба избија. Али када се тој, као светлости као приђе, она нестане... Свашта причају, овај овако, онај онако... А колико их је тек трагало за тим благом. Има их који су своја имања због тога сасвим запустили... А има, то је требало да вам покажем, једно месташце, недалеко од тог извора, малчице у лево када се крене, па узбрдо, онда косом... Ту је пропланак. А на средини правилан круг, да човек рођеним очима не поверује. Види се лепо земљани круг, ту трава не расте никад, а около је има у изобиљу. Кажу да ту заседну виле, и тешко оном ко их угледа... Дању можеш и да поседиш и да се ваљаш, ако ти је до тога, а ноћу, богами... Никада ноћу нисам туда пролазио...

Водич је, ето, убеђен да сам дошао да тражим Јанков гроб. Помисли на мах В. не окренувши се ниједном. Водич ућута напослетку. Извесно је, међутим, да су га опазили, водич или домаћин, или обојица, како се у рано јутро пуже уз падину, поражен, сломљен, оронуо, празних шака. То може бити... Лепо смислили како га огуле, како да очерупају „иностраног гусана“, да га што је могуће више новчано одеру, опљачкају, а онда, одједном – цап. Није тај „иностранац“ мутав, кад тражи Јанков гроб!

Баш – бљутаво.

Макадам постајаше све удобнији. Већ су се низале неомалтерисане једноспратне ружне грађевине – бетон и шупља цигла – у којима још нико није становао, знак да су у „цивилизацији“ или скоро пред њом. Учесташе натписи: „Роштиљ ради“, „Прасетина на ражњу“, час ћирилицом час латиницом.  

На уговореном месту В. исплати оба дотадашња два своја сапутника; па, пређе у своја, сасвим нормална, луксузна кола. Не дуго потом она избише на аутостраду. Изнад асфалта лелујало је нешто слично прозирној, једва видљивој измаглици, знак да је жестоко упекла звезда. А у колима је радила клима.

Отаџбина – недођија одувек га је сматрала кравом музаром. Тако и овог пута. Но, не беше му баченог новца, сада, жао. Мучило га је питање сусрета са својом младом мајком, коју такву никад раније видео није, ни упамтио. Можда само на оној слици где је с оцем, кад су младенци били. Али опет тамо је била скромна, а и – туђа. Мучило га је и њено „пророчанство“, да може, ако се потруди, још и читаву деценију да поживи; које му се уопште није допадало. Шта ће му овакав старкељски живот? Шта ће му поврх свега шкрабање сопствених успомена. Коме то треба? А ту је и питање над питањима, је ли из њега потекло семе? Или није. Све остало – на првом месту свије неуспело „трагање за коренима“ – одлагао за касније. Кад стигне у Београд, истушира се, искључи телефон, и дохвати се „травке Мери Џејн“... Марихуану је пушио једном у осам, девет месеци. Обично када би га нешто жестоко уздрмало. Нешто налик на пораз, без кога нема ни напретка.   

(Савременик, Београд. Бр. 197 -198 / 2011. Стр. 43 – 49)