Раде Дацић

Писати мало или много – шта је пожељније?

Није увек лако одговорити на питање шта је боље, мало или много. Одговор: „Боље је мање“ у овом случају као да се противи здравом разуму. „Боље је више“ – наилази на расуђивање које обесхрабрује. Има дакле о чему да се размишља.

Разјаснимо у којем смислу мање и више? Постоји уверење да писац у првој верзији напише 90% текста који остаје после свих дора­да. Сма­трам да је ово тачно ако се пише са пуним батеријама и односи се на есеје и приповедачку прозу; песма је друго: она вреди једино кад је написана изједна.

Онај писац који неће да троши време на оно 10% текста, да би га унапредио, определио се за више. Он ће, уместо да поправља написани текст, писати нови (можда и трећи, четвр­ти или пети), којим рачуна да је обогаћен. Писац који одлучи да мења оних десет по­сто, ма колико га то коштало у времену – определио се за мање. У укупном збиру мање може бити и пет пута мање од онога што узимамо као више. Претпостављам да ће у оно 10% промена текста бити највише брисања. Опредељени за мање вероватно размишља овако: Написаћу пет пута мање, да би оно што напишем било довољно боље. Колико боље, писац мора веровати да може одредити; или је посреди друго: људско достојанство неком писцу не дозвољава да текст који није доспео до одређене вредности стави пред очи читаоца, па ма колико га то коштало.

Писац ових редова опредељен је за мање. Пише се из необјашњивих разлога, услед положаја некаквог безизлаза, али и ради читалаца. Кад се имају у виду читаоци, треба мање писати и ради њиховог добра, а и да би их било, да би се уопште имало читалаца. Из следећег примера постаће јасно шта се под овим последњим подразумева.

Француски нобеловац Клод Симон одговарао је на нека питања о француском песнику 19. века Виктору Игоу. Симон је рекао да не чита Игоа: „Има код њега генијалних места, али ја немам стрпљења да та места тражим“. Испоставља се да је много слављени Француз погрешио што је превише писао (међу Французима се често наводи нешто што је рекао један од њихових књижевника: Авај, Виктор Иго!).

С те тачке гледишта, шта је боље: написати мање, па да меродавног читаоца не изда стрпљење, или било како, па да тај исти читалац баци књигу после једне или две прочитане реченице, или највише после једне или две прочитане странице.

Допушта се могућност да песник не зна која је његова песма најбоља; ако их је много објавио, велики су изгледи да то нико не сазна; та судбина може задесити и најбољу песму славног песника. Боље је, дакле, мање.

Могу се наћи и други разлози за мање. Све је мање простора за смештај књиге. Доћи ће време да се библиотеке чисте, да се избаца из њихових просторија огроман број књига. Поред слабих и осредњих писаца, то ће погодити и славне: генерација која обавља „револуционарну делатност“ чишћења библиотека, може наћи да и писци са славом не заслужују онолико места у библиотеци колико им је раније време дало, или не заслужују никакво место. „Ако који од славних заслужује мало места а написао је превише, како издвојити та ваљана зрна из плеве коју треба избацити?“ – може се појавити питање, а да се после њега баци све. Нека писци чија је максима „написати што више“, помисле на револуције и револуционаре. Револуције на јадној земљи – јадној и кад револуција има и кад их нема – изводе сви: од бика и јелена до најтолерантнијег демократе. Сажето писање и славнима може помоћи да дуже пробораве у библиотекама. Кад један писац има на уму своја целокупна дела, најваљаније што још може за њих чинити јесте да их своди на што мању меру. Ако су славни писци од којих чисте библиотеку много објављивали да би више зарадили, биће праведно што их избацају, заслужили су да буду кажњени због незаситости.

И ради сопственог задовољства писац треба да се определи за мање; кад се на дуже одвоји од своје књиге и она му постане непозната, може прочитавати поједине делове. Осетиће посебно задовољство, неку врсту среће, ако не наиђе на слабо место, а усхићење кад нађе блистав одломак који је био заборавио. То се не може догодити ономе ко себи заповеда: „Не преправљај већ написано, пиши ново, напиши што више!“, и не прочита свој текст више пута пре него га објави, увек уклањајући слабост текста кад на њу наиђе.

Кад песник прочита своју књигу 15 година после објављивања и нађе слабу песму, он се пита како му се то догодило да ту песму пусти у књигу. Тада пожели прилику за ново изда­ње књиге којим би одстранио из њега непожељну песму, али такву прилику има само понеко, сналажљивији у животу, мада не обавезно и надаренији за поезију.

Сматрамо да одговор на питање Шта је боље гласи: боље је мање. Оно што људе одвраћа од бољег – јесте похлепа.

„Ни дана без ретка!“, говоре писцима припад­ници незаситога света. Видео сам и књигу с тим насловом. Колико уважење савет заслужује? Николико и никакво. Једе се кад је човек гладан а не свакога сата („сатом“ замењујемо „дан“ из крилатице). Једе се док се човек не засити, потом се друго ради, до нове појаве глади. То је природно. Али узгајана похлепа тражи: једи скоро непрестано, згрћи, гомилај, имај што више!

Следују ли такви људи поступке божје? Је ли и Бог рекао себи: „Ни дана без стварања“? Не – знано је свима: имао је својих шест дана и ни тренутка више. Господо, представници незаситих, бескрајно похлепних, потражите другачији позив, онај с почетка није сагласан са примером дубоког значења!

Понудимо нешто другачије.

Уместо „Ни дана без ретка“, усвојимо заповест: „Испуните својих шест дана!“ Урадите онолико колико допуштају ваше моћи, и не обмањујте друге количином написаног, јер тиме  обмањујете себе

Нађимо се на новом степенику.

У људском роду много је грешног, забрану кварења моралне чистоте неће себи наметнути. Али се може појавити забрана од неког јачег. Замислимо забрану неогра­ниченог писања. Делатник у белетристици, рецимо, има право да напише и објави дело одређеног броја словних места. У књизи малих есеја, „Лавиринт“ узели смо да то буде број словних места у делу Хомера (јединственога, који је написао Илијаду и Одисеју, мада се сматра да Одисеју није спевао песник Илијаде). Рачунамо овако: Кад је Хомеру било довољно да, са Илијадом (и можда Одисејом),  сачува своје име до дана данашњега, биће толики обим довољан и другима. Тамо је закључено и ово: ко је највећи знаће се по томе што тај неће искористити цело своје право. Овде додајемо: тај који своје право не искористи у целости а најбољи је, биће један од оних који су опредељени за мање.

Да не изоставимо најважније што наставља досадашњи ток мисли. Сетих се речи особе из „породице“ књижевних критичара, која је поводом књиге онда цењеног писца изјавила: „Ја не знам зашто је ова књига написана“. Размишљате о понеком писцу; знате да је образован, примећујете да је радан, откривате да је доста научио из књижевног заната, има можда и нешто дара; размишљате о таквом писцу, пошто сте прочитали књигу којом је постигао успех, добивши цењену награду, и хвалоспеве медија, и постављате питање: „Зашто је ова књига написана?“

Ово треба да буду кључна питања: Зашто се књига пише? Зашто је одређена књига завршена (претпостављамо да је могла бити почета из заблуде)?

Ако је професионална обавеза да се напише књига, онда моралан и за писање надарен човек не треба да буде професионални писац. Али кад напише књигу, нека она буде таква да нико са чистом савешћу не може поставити питање: „Зашто је ова књига написана?“ Нека увек постоји разлог за писање књиге, само нека то не буде „потреба“ да се има књига, или да се књигом стекне иметак. Живети се може од нечега другога, зар то не показује на блистав начин живот Т. С. Елиота?

За вредност дела коју може достићи писац с могућностима које су му природом (или Богом) подарене постоји још једна потреба, важнија од свих других, а њу нико од књижевних стручњака не спомиње – то је поштење.

*

Сад нешто различито од досад реченога. Уочен је пораст броја писаца и опадање броја читалаца. Не зна се однос између та два броја, али има основа претпоставка да се пред палатом у Њујорку сад вије застава државе у којој претеже број писаца над бројем слободно опредељених читалаца. Нека не буде никакве нејасноће у схватању значења појма слободно опредељени читалац. То је читалац који чита из личног задовољства, који узима нову књигу са надом да ће у њој наћи нешто његовом духу потребно што није досад нашао ни у једној од књига које је прочитао. Ђак у школи или студент на универзитету није слободно опредељени читалац, он је читалац из принуде. Уопште узев, много је читалаца из принуде, они смишљају како да „обаве своју дужност“ а не прочитају књигу, и има надарених, који у томе настојању веома лепо успевају. Како су књиге песама, приповедака, есеја и романа намењене слободно опредељеном читаоцу, може се десити да књига буде објављена а да није имала, нити ће икад имати и једног читаоца. Не треба се заносити заблудом да је имала једног или двојицу ако у њеном импресуму фигуришу имена рецензената: рецензент је могао бити великодушан, уступити цењено оцењивачко име писцу чији текст није прочитао.

На Растку објављено: 2012-01-18
Датум последње измене: 2012-01-17 21:08:10
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује