Раде Дацић

Ујак, Драма у два дела

Везе с писцем: Телефон 011/ 2638 079; електронска пошта: edar_tara@yahoo. com; поштанска адреса: Раде Дацић, Господар Јованова 6, 11000 Београд

---

ЛИЦА:

• УЈАК (54 године.)
• СЕСТРИЋ (32 г.)
• СЕКРЕТАРИЦА (29 г.)

Догађа се 1974. г. у канцеларији великог извозно-увозног и производног предузећа.

Постоје троја врата: улазна (на средини), десно (за „купатило“) и лево („Соба за одмор“). Од намештаја: писаћи сто, клуб гарнитура, огледало, орман, бар два телефона, итд. После првог дела пожељна је, макар и најкраћа, пауза.

ПРВИ ДЕО

1.

(Ујак седи за писаћим столом, Секретарица стоји наспрам њега.)

УЈАК (гледа неке папире): Подбачај на сваком пољу! Туристички сектор слабији за 20% у односу на прошлу годину. Ово је криза, Цоко. (Пауза.) Ми смо у великој кризи.

СЕКРЕТАРИЦА: Видим ја то, друже инокосни, одавно видим. Нисам компетентна да то саопштим народу, то сме једино надлежни форум.

УЈАК: И без форума све је јасно, све се види.

СЕКРЕТАРИЦА: Боље је ономе ко не види.

УЈАК: Плашиш ли се ти, Цоко, да кажеш шта видиш?

СЕКРЕТАРИЦА: Не плашим се, већ се трудим да останем ћерка свога оца. Не иде ми се међу дисиденте. Ово је још предсезона. Ако сезона буде добра то ће се накнадити.

УЈАК (подскочи): Производња опала за 13%! Цоко, позови ми Штефа.

СЕК. (бира бројеве): Хало!... Друг Штефек? Овде кабинет генералног, тренутак молим.  Изволите, друже инокосни.

УЈАК: Ти ли си, Штеф... Гледам овај извештај за сектор производње. Како то, Штеф, божју му мајку! Узели смо толике кредите, увели најсавременију светску технологију, у плану је било утростручење производње, а овде видим смањење! (Крајње љутито.) Објасни то, друже! (Слуша.) Уходавање производње?  Радници нису још овладали процесом... (Слуша.) Чак и то! Због чега није било репроматеријала? (Слуша. Смирује се.) Добро, Штеф, ако је тако нек ти буде... Видећемо шта ће донети крај године... О овоме ћемо детаљније на састанку. (Спушта слушалицу.)

СЕК. (пружа нове папире Ујаку): Извештаји о комерцијалном пословању.

УЈАК (разгледа папире, мрда главом): Враћена роба! (Баца папир и узима други.) Враћена роба! Сва роба нам је враћена као неисправна, божју му мајку!

Катастрофа, Цоко.

СЕКРЕТАРИЦА: Још није стигао одговор од Интер-трејда.

УЈАК: Беримо кожу на шиљак или да чекамо чудо.

СЕКРЕТАРИЦА: Чекаћемо чудо. Толико пута нас је досад спасло, ваљда ће и сад.

УЈАК (мршти се, крајње је нерасположен): Неиспаван сам, Цоко, нешто сам сањао. Мутно ми је (држи се за главу), од овог ме (баца папире) још и боли глава.

СЕКРЕТАРИЦА: Сад се ништа не може учинити. Најбоље је не мислити. Чекајмо чудо.

УЈАК (одмахне руком): Нек иде... Шта ако и не буде чуда! Чудна ми чуда! Много су наши људи навикли на сигурност.

СЕКРЕТАРИЦА: Извините, сигнал одаје нечије присуство. (Излази.)

2.

(Ујак се шета нервозно, кваси у „купатилу“ марамицу и ставља је на чело. Говори нешто неразумљиво. Враћа се Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Друже инокосни, један ваш рођак жели да вас посети.

УЈАК (љутито и надувено): Заузет сам важним пословима, не примам никакве рођаке! Уосталом, ти рођаци... Досадили су ми људи који се издају за моје рођаке. У почетку сам наседао. Дође, наведе једну гомилу мојих стварних рођака, запетља наш сроднички однос, извуче шта је хтео, а после испадне да нас је исто Сунце грејало и то је наше једино сродство. (Кратка пауза.) Нек дође сутра. Не сутра, сутра сам заузет. Нек дође у петак.

СЕКРЕТАРИЦА: Друже инокосни, у петак морате бити у скупштини.

УЈАК: Кажи му да не могу да га примим. Ни у петак ни било којег другог дана. Не могу и готово! (Кратка пауза.) Шта је рекао, какав ми је род?

СЕК. (имитира): „Ја сам својта директорова, оћу да разговарам ш њим."

УЈАК: Шта он мисли? Наспело господину да разговара а друг директор треба да каже: Изволите, молићу лепо. Стојим вам на услузи. Шта сте желели? (Још жешће плане.) За кога мене они држе? Сви ти... Кажи му нек се носи! Не може са мном да разговара свако ко хоће и кад хоће – то да му објасниш. Нека се одмах чисти тај наводни рођак. Брат од тетке стринине јетрве, и томе слично. Цоко, молим те, најури га. Смета ми његово присуство и кроз зидове.

(Секретарица излази.)

3.

УЈАК: Мушице! Облећу као мушице. Свако гледа да нешто дрпне. Да је ово време од после рата, па да разумем. (Виче.) Али сад је 1974. година. Има свега, треба само радити. Нек раде, нек зараде! Што сам постао неко, нисам то постао за свакога. За себе човек постаје неко, не постаје за другога. Шта они мисле?! Научићу ја њих. Од данас окрећем лист. Никаквих више рођака, никаквог сродства. Доста је тога било за овиг тридесет година. Рођаци прете да ме поједу. Не само мене него и државу. (Носталгично.) Е, где је оно време кад си свакога могао послати у свиралу а да те нико не пита шта си урадио! (Поново плане.) Нек иду они сви... (Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Он пита шта да каже вашој сестри.

УЈАК: Ко пита? Којој сестри?

СЕКРЕТАРИЦА: Онај ваш рођак је син ваше сестре. Пита шта да јој каже. Да ли је поздрављате?

УЈАК: Нек каже шта хоће. Поздрављам, него шта. (Секретарица стоји као кип, онда се покрене.) Чекај! Причаће тамо свашта... рећи ће... Кажи му нек уђе. Не одмах, за минут – два.

СЕКРЕТАРИЦА: У реду, друже инокосни, за минут или два. (Излази.)

4.

(Ујак испија чашу вискија, зачешља се, намешта машну, покушава да се насмеје пред огледалом. Улази Сестрић.)

СЕСТРИЋ: Добар дан, ујаче.

УЈАК: Добар дан. како се ти оно зваше?

СЕСТРИЋ: Ја сам Милијан.

УЈАК: Хм, Милијан, Ми-ли-јан, ти си...

СЕСТРИЋ: Син Станкин, ваше старије сестре.

УЈАК: Знам, шта ми то причаш! Заборавио сам беше ли ти старији или млађи.

СЕСТРИЋ: Ја сам јединац. Од мушких.

УЈАК: Не питам те то, него је ли ти сестра старија од тебе или млађа?

СЕСТРИЋ: Имам двије. Једна је старија, друга млађа, ја сам средњи.

УЈАК: Средњак. То је најбоље. Некад је добро било бити средњак: није непријатељ а може бити задобијен за покрет.

СЕСТРИЋ: Нисам вас разумио, ујаче.

УЈАК: Није важно, нема шта да разумеш; пребацио сам се у време борбе, занеле ме мисли. Средње дете и мушко. Тебе су држали као мало воде на длану. Како је моја сестра Станка?

СЕСТРИЋ: Доста је бољешљива. Већ је и стара.

УЈАК: Немој стара! Она је старија од мене само две године.

СЕСТРИЋ: Тамо се теже живи, брже стари. Знате каква су она брда и какви послови.

УЈАК: Стари се, стари. Стари се и овде. Кад се понекад погледам у огледалу дође ми да га разбијем. Нарочито кад ми се утисну подочњаци. Свакога дана све више бора. Гледам се, као данас у огледалу и кажем себи: „Добро је, није то много бора; ти лепо изгледаш с обзиром на твоје вршњаке“. Кад сутра: никао густиш нових. Уплашим се па више не гледам. Е, како је то било некад! Како је моја кожа била затегнута! Сваки део лица набубрео, тврд; мишићи набрекли, да искоче; а снага, снага као водоскок, као гејзир на Исланду, не може да се сврти у мени, хоће да изађе, да се проспе. Ја нисам могао да се смирим. Мали нам је био наш срез, бивши, онај предратни, ишао сам у два друга: на саборе, вашаре, забаве, тучњаве и... тако. Далеко сам ишао. Далеко сам ишао. Имао сам због тога и неприлика.

СЕСТРИЋ: Чуо сам, били сте несташни, зато су вас затварали.

УЈАК (наљути се): Затварали! Ко ти је то рекао? Кажи ко ти је рекао? Мене затварали?! Мене неко затварао?! Ко је тај? Ко?

СЕСТРИЋ: Бивше ненародне власти.

УЈАК (разведри се): Ненародне власти. Добро си рекао: ненародне власти су ме затварале. Оне су мене затварале због напредних идеја. Због мојег прогресивног држања. Ја сам био комуниста још пре рата, у младим годинама. Јеси ли то знао? Ја сам први комуниста из нашег краја. Је ли ти то ко испричао?

СЕСТРИЋ: Како да није! О томе сви причају. У Основној школи учитељица о томе говори ђацима кад год је неки државни празник. Наш крај се поноси вашом револуционарном прошлошћу. Ја сам као ђак био срећан кад слушам предавање о вама, а моји другови кажу: „Учитељице, учитељице, то је његов ујак“ и покажу на мене.

УЈАК (носталгично): То је било одмах после рата – најсрећније време. Не могу да се жалим: добро је било и пре рата, али она хапшења. Ипак, као после рата више никад неће бити. Не, не, оно време се не може вратити.

СЕСТРИЋ: Биле су велике оскудице, тешко се живљело.

УЈАК: Оскудице? Тешко се живело? То су приче. Нити су биле толике оскудице, нити се тако тешко живело како сад неки воле да представе.

СЕСТРИЋ: Код нас се живљело тешко, нити смо имали шта обући, нити јести. Ја још осјећам глад из онијег година, иако сам био мали. Није имао ко да ради; онда неродне године и откупи. Тада је највише нашиг побљегло из села.

УЈАК: Причали су ми о томе. Да сам то онда знао, помогао бих. Био сам заузет; у то време обнове и изградње били смо сви много заузети. Ми, револуционари. Не могу рећи да смо све видели. Ето, да сам ја знао да тешко живите, ја бих вам помогао. Што ми, бре, нисте писали?

СЕСТРИЋ: Није имао ко; отац је већ био настрадао, мама је неписмена, ја...

УЈАК: Што ми неко други није писао? Друкчија би вам била судбина. Не бих ја дозволио да се моји најрођенији муче као у капитализму.

СЕСТРИЋ: Ја нисам слушао да се жале на капитализам, сви кукају на обнову и изградњу.

УЈАК (прасне): То је погрешно! Идејно погрешно. Показује недостатак политичког рада с масама. Никад човек не може теже живети у социјализму него у капитализму.

СЕСТРИЋ: Изузев кад је суша, или град – сад кажу елементарне непогоде – као...

УЈАК: Ни кад су елементарне непогоде! Социјализам је социјализам а капитализам је капитализам. Експлоатација. Ни кад су елементарне непогоде. Запамти: никад!

СЕСТРИЋ: Ја сам то учио у пионирској организацији али сам мислио...

УЈАК: Убудуће да мислиш правилно!

5.

(Звони телефон.)

УЈАК: Ало!... Нисте то могли сами да урадите?... Постарајте се... Обрати се Штефеку... Штефек ће то свршити, ако не можете ви... Кад буде готово тада ме обавестите. (Спушта слушалицу. Окреће се Сестрићу.) Знаш ли ти да из телефона може нешто да експлодира. Као бомба.

СЕСТРИЋ (живне): Паклена машина?!

УЈАК: Тако, као паклена машина. И разнесе те.

СЕСТРИЋ: Ја бих га одмакао. Нисам знао да је опасан.

УЈАК: Итекако опасан.

(Ујак се шета, Сестрић се врпољи.)

СЕСТРИЋ: Ујаче, ове столице су сувише... Ја нисам научио...

УЈАК: Прошетај, прошетај слободно.

(Сестрић се креће у правцу врата; судара се са Секретарицом.)

СЕКРЕТАРИЦА: О–хо! (Загледа Сестрица, затим прилази Ујаку.) Молим вас, ваш параф.

(Секр. излазећи прави неке гримасе према Сестрићу; овај је збуњен, не зна шта ће са рукама. Ујак му загледа лице.)

УЈАК: Од чега ти је тај ожиљак?

СЕСТРИЋ: Потукао сам се са једним другом из школе. Оборио ме на камен...

УЈАК (смешка се): Волиш да се тучеш? На ујака. И ја сам се тукао кад сам био мали.

СЕСТРИЋ: Не волим, тада сам се тукао због увреде.

УЈАК: Увредио те?

СЕСТРИЋ: Разговарали смо о борцима. Ја сам рекао: „Мој ујак је прије рата био револуционар“. Он је казао: „Твој ујак је прије рата био лопов“. Тада сам полетио на њега.

УЈАК (с изразом узнемирења): Правилно си поступио. Чији је тај гад?

СЕСТРИЋ: Син Лада Бокора.

УЈАК: А, Бокор! Никад се наша кућа није слагала са њима. Бокори су нам страни. Јесте ли се помирили?

СЕСТРИЋ: Не, шћео сам да ме он моли да му опростим. Зато се нисмо помирили. Он је отишао на школе, сад је профисор.

УЈАК: Иде то њима. Бокори су од кад знам добро учили школе. Правилно си поступио: не дозволи да те вређају. (Гримаса.) Несрећа је што је Бокор био јачи. (Прилази секретеру, вади флашу и две чаше.) Да нешто попијемо. Пијеш ли?

СЕСТРИЋ: Помало.

УЈАК: Мораш пити кад си у друштву. Не ваља да у друштву не пијеш. Ја сам навикао на друштво, не могу да пијем сам. Има их који се завуку у неки буxак и пију. Сами. То не одобравам. Ружно је, брате. Кад пијеш мораш се куцнути. Подигнеш чашу и кажеш: „Живели“. Код треће чаше очи се већ цакле – како то може видети онај који пије сам? Немој да пијеш сам, много је боље у друштву. Ај, живели! (Обојица окусе пиће; Сестрић се мршти, криви лице.) Шта ти је? Не свиђа ти се?

СЕСТРИЋ: Не могу; ова ракија има неки чудан укус. (Кашље.)

УЈАК: То је виски. Најбоље пиће. Шкотски виски, скоч. Марка „чивас“. Двадесет година је стајао у бурету. Пробај још једном.

СЕСТРИЋ: Не могу, ујаче, да ме убијеш. Можда је то за некога добра ракија, ја је не могу.

УЈАК: Знаш ли ти ко пије овај виски?... Сигурно да знаш, сви њега знају. Овај виски пију само најређи људи, не даје се то свакоме. Ти си можда навикао на десетку. (Пребира по флашама.)

СЕСТРИЋ: Пијем и десетку, кад је чиста, шљивова. А пијем и љуту. Ујаче, не морате тражити, ријетко ја пијем.

УЈАК (вади флашу): А, ево љуте. Препеченица. Пићеш ти, мораш да попијеш са ујаком. Јеси ли ми дошао у кућу? Ово је канцеларија, свеједно, канцеларија је моја кућа. Мора да се ради. Мора понекад толико да се ради да ја не стигнем да видим кућу. Зато имам помоћну просторију, са лежајем, да мало предахнем кад се уморим. Дођи да видиш. (Отвара врата лево. Сестрић провирује кроз врата.)

СЕСТРИЋ: Баш је лијепа. Права соба.

УЈАК: Лепа, него шта! Није твој ујак мачји кашаљ. Заслужио сам богами ја све то. И више сам заслужио. Кад би ти знао шта сам све ја урадио за ову данашњицу, ову револуцију! Ја не могу о томе да причам, не може човек сам о себи – мислиће се да се хвали. Кад би теби неко то испричао, другим би ти очима гледао свога ујака.

СЕСТРИЋ: Гледам ја... Поносан сам што сам ваш сестрић.

УЈАК: Знам, ти си слушао друге, оне што причају свашта. Тргују. Револуцијом тргују. Народно–ослободилачком борбом тргују, крвавим жртвама што смо у њој дали. Све се то сад купује и продаје: ја – теби, ти – мени. Зови ти мене војводо, ја ћу тебе сердаре, а каква смо фукара то ми добро знамо. Прави борци су у запећку. У запећку – да знаш! Славе се неки кобајаги. Ступили су у рат четрдесет и шесте, четрдесет и седме, педесете, па се прерачунали за пет-шест година. И за више. Прерачунали су се. Прича ми друг: ту један, рођен 38., тражи да постане члан Савеза бораца и да му се призна двоструки радни стаж од 41. до 45. Мајка га на рукама однела међу партизане! Борио се, убијао непријатеља, ослободио земљу човек! Стан је добио приоритетно, због заслуга у рату. Шпекуланти се сад издају за борце; правих бораца је све мање, сваког дана нас је све мање; ја немам прилике да сретнем ратног друга. Упитам за понекога, кажу: умро. Отворим читуљу у новинама, приметим познат лик – борац. Ко још сачињава тај Савез бораца, богаму! Отишао сам једном на општинску конференцију; познајем само тројицу. Некад сам их познавао више од пола. Откуд су дошли ти непознати? Да се нису ових последњих година изборили за победу над Хитлером? Два сведока, борца – ето нови борац! Два нова сведока, борца – имаш још новијег. Колико ли ће их бити за још коју годину? Потписује се свашта... Греше другови... Оно, и ја сам грешио, потписао сам неколицини, што није требало. Дође, досађује ти, кукумавчи, учини ти понешто – попустиш. Тек после видиш да си погрешио. Престао сам да потписујем; одавно, кад сам чуо да су потписали неком гуламферу, Новак се звао. Служио за време рата у немачкој команди као ложач и радио у кафани; све до пред ослобођење. Замало га нисам убио кад смо ослобађали варош: био се шћућурио иза ролетне Поповићевог дућана. Сад је он борац од 42. Чудо није постао првоборац.

СЕСТРИЋ: Такве неправде највише боле народ.

УЈАК (пије): Боле, дабогме да боле. Полако, исправиће се. Све ће се неправде једанпут исправити.

СЕСТРИЋ (живне): Кад ће се исправити неправде, ујаче?

УЈАК: Кад! Није важно кад. Исправиће се. Некад. Социјализам је праведно друштво.

СЕСТРИЋ (клоне): Код нас има много неправде. У нашем селу, у Шумској управи, у општини.

УЈАК: Знам да има. Ја говорим о перспективи. У перспективи све ће се неправде исправити.

СЕСТРИЋ: Зна ли се кад ће то бити?

УЈАК: Не зна. Зна се да ће бити, не зна се кад ће бити. Можда ускоро: за коју стотину година.

СЕСТРИЋ: Зашто то не може брже? То, мислим: правда.

УЈАК: Не може, нема услова.

СЕСТРИЋ: У селу је то друкчије: један чоек је праведан, као чика Крсто, други неправедан, као Слободан Вујић. Обојица имају услове, исто имање; и земља им једнако добра.

УЈАК: Не разумеш ти то; нема економских услова. Ниси још научио: економски услови су основни. Кад буду испуњени захтеви исписани на застави комунизма: „Од свакога према способности, свакоме према потребама“, тада ће свуда бити правда. Пре не. Не можеш очекивати да буде праведан неко коме треба ово или оно.

СЕСТРИЋ: Учио сам ја то у пионирској организацији. Највише ми се свиђало баш то о комунизму: од свакога према способности, свакоме према потребама. Ја сам рачунао да ће се то догодити кад ја од пионира постанем омладинац.

УЈАК: Једно су рачуни, стварност је што испадне.

6.

(Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Друже инокосни, онај Ђурић инсистира да га примите.

УЈАК: Ко? Онај. Онај што се жали на управника. Не могу, немам времена.

СЕКРЕТАРИЦА: Ја не успевам то њему да објасним.

УЈАК (плане): Кажи му... (Смирује се.) Кажи му да знам његов случај. Он је потпуно у праву. На његовој сам страни. Замолио сам га као брата да се помире. Нек се и извини, ако треба – за моју љубав.

СЕКРЕТАРИЦА: Покушаћу.

УЈАК: Реци: све ћу учинити што је у мојој моћи, нек се помире.

(Ујак прилази секретеру, пребира по флашама. Секретарица се приближава Сестрићу, изводи пред њим играчке покрете; он је збуњен.)

СЕК. (тихо): Ти си егзотичан.

СЕСТРИЋ: Ја...

(Секретарица трком излази.)

СЕСТРИЋ (скочи): То она мени!

УЈАК (окреће се): Шта ти је?

СЕСТРИЋ (љутито): Неће се мене нико подсмијевати.

УЈАК (загледа Сестрића): Па ти си висок. Молим те поправи ону карнишу у мојој соби за одмор.

(Сестрић улази у собу, Ујак стоји на вратима.)

УЈАК: Онај леви део. Видиш? Само што није спао. Попни се, узми ону столицу. Стани слободно, не плаши се.

(Ујак шета, прилази публици, говори нешто неразумљиво, некоме из публике и гестикулира. Из „собе за одмор“ чује се страховит тресак. Ујак отвара врата, говори с врата.)

УЈАК: Шта је, пао си? Јеси ли се повредио?

(Сестрић улази, држи се за лакат, на лицу му је израз бола.)

УЈАК: Јеси ли се повредио – питам.

СЕСТРИЋ: Мало, лакат. Јао што боли.

УЈАК: Уђи у купатило, стави лакат под топлу воду.

(Сестрић улази у „купатило“, Ујак иде ка публици.)

УЈАК: Топла вода помаже код удара. Знам ја. Кад пандеш, прво нађи лек. И не одустај. Напред. До коначне победе.)

(Ујак пуни чашу и испија је. Враћа се Сестроћ.)

СЕСТРИЋ: Од топле воде је боље.

УЈАК: Боље, него шта! Нарочито док си млад. Колико ти је година?

СЕСТРИЋ: Тридесет и двије.

УЈАК: Знао сам ја то, заборави се од ових послова. Сећам се као да је јуче било, за Илиндан је то било, кад кажу ми...

СЕСТРИЋ: Ја сам рођен у априлу.

УЈАК: Ма неће бити! У лето си рођен – сећам се као да је јуче било.

СЕСТРИЋ: 18. априла сам напунио тридесет и другу годину.

УЈАК: Тридесет другу! Благо теби. Користи те године, сине, то су најлепше године. Шта сам ја радио кад сам имао тридесет и две године! Могао сам... Колико сам само могао! Без пића. Осам пута као од шале. Никад нисам знао шта је ћорак. Кад се само сетим свих тих дроља! Једну сам чак 11 пута, заредом. Редовно. Сад је баба. Срео сам је прошлог лета на улици. Није ме познала. А какво је то парче некад било!

СЕСТРИЋ (збуњен, врпољи се): Мама каже да те није виђела 34 године.

УЈАК (примећује да је у неприлици): Помешала је она... (Сестрић су усправља, има нешто да каже, ујак га умирује.) Оставимо то. О чему сам оно...

СЕСТРИЋ: О оној жени, 11 пута.

УЈАК: Младости, младости! Ничега ми другога није жао, само младости. Што човек стално није млад па да живи колико живи? Како ти са женама?

СЕСТРИЋ: Ја сам ожењен...

УЈАК: То је паметно. Млад човек треба на време да се ожени.

СЕСТРИЋ (живо, смеши се): Причали су ми да си се ти први пут оженио са седамнес година.

УЈАК: Ни целих седамнаест. Још нисам био напунио 17. Она је имала 19. (Мршти се.) Само да знаш: У законском смислу то није био брак, ни црквени ни грађански.

СЕСТРИЋ: Код нас се више нико не вљенчава у цркви.

УЈАК: Правилно. Народ се просвестио. Шта Ћеш у цркву кад бога нема?!

СЕСТРИЋ: Некад се то није знало.

УЈАК: Паметни људи су увек знали да бога нема. Ја у њега никад нисам веровао.

СЕСТРИЋ: Баш никад?

УЈАК: Не могу рећи „баш никад“; кад сам био мали веровао сам. Али увек сам рачунао: изаћи ћу ја са њим на крај. Шта је са црквом?

СЕСТРИЋ: Шта кажеш, ујаче?

УЈАК: Питам шта је са оном нашом црквом у селу?

СЕСТРИЋ: Остала је без врата и прозора, кров се проломио. Кад пада киша можеш се склонити само у десном крају олтара.

УЈАК: Значи, не служи ничему.

СЕСТРИЋ: Преко љета овце пландују уз њу.

УЈАК: Још се чувају овце?

СЕСТРИЋ: Чува понеко, већина не. И ко чува има иг мало.

УЈАК: Некад су их чували сви. И то много.

СЕСТРИЋ: Пантим то и ја.

УЈАК: А козе?

СЕСТРИЋ (изненађен): Нема коза.

УЈАК: Нико?

СЕСТРИЋ: Нико.

УЈАК: Нико у селу не чува козе?

СЕСТРИЋ: Нико, ујаче, козе су забрањене.

УЈАК: Како забрањене?

СЕСТРИЋ: Кад сам ја био мали дошло је наређење од државе да се све козе морају дати за откуп меса.

УЈАК (расејано): Откуп меса...

СЕСТРИЋ: Рекли су да су козе штеточиње, уништавају шуме; зато су их заклали.

УЈАК: Правилно, штеточине су. А штета!

СЕСТРИЋ: Козје млијеко је здраво, љековито. Причају да су се људи одмах по клању коза почели разболијевати од јевтике. Многи су помрли; неки су се излијечили, у санаторијумима.

УЈАК: То је празна прича. Случајно наишла епидемија туберкулозе а непријатељи одмах то повезали са козама. Немају, брајко, козе никакве везе са туберкулозом. То је научно доказано (не сећам се у којој земљи). (Пауза, насмеје се.) Лепе су то животиње биле. Јеси ли ти кад видео козу?

СЕСТРИЋ: Јесам. Нашем комшији Симу били су иг оставили, као питоме. Ја сам иг понекад чувао.

УЈАК: И ја сам их чувао; кад сам био мали. Волео сам их. Са њима си могао обићи пет села. Све док их чуваш. Мука је била са овцама и говедима. Са козама сам ја ишао чак до Метериза. Знаш ли где је Метериз?

СЕСТРИЋ: Знам. Ишао сам једном. Ми омладинци смо ложили партизанске ватре на Метеризу.

УЈАК: На сам Метериз сам ти ја излазио са козама. Пре рата. Њихови чобани се чуде, никад ме нису видели. Питају ме одакле сам. Ја им одговорим: „Са Месеца“. То сам био чуо у вароши, на једном вашару. Један од њих се крсти. Леп је то живот био. У извесном смислу леп. Све је ипак боље после рата. Било је тешко сузбити непријатељску пропаганду. Морали смо... због тога. Морали смо, богами, и да хапсимо. Понекад.

СЕСТРИЋ: Било их је доста у затвору. Из села.

УЈАК: Жале ли се?

СЕСТРИЋ: Не, нико. Они ћуте као заливени, причају који нису виђели затвор. Ко је био ћути, срами се. Једино чика Новак...

УЈАК: И пре рата се он бунио. Увек му нешто није било право. Једанпут су га саслушавали.

СЕСТРИЋ: Саслушали и пуштили. Прича он то, каже: „Ненародни режим ме саслушао па пуштио, народни и саслушао и уапсио. Не дај боже да дође какав народскији“.

7.

(Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Друже инокосни, је ли слободно да ми ваш рођак извуче једну фасциклу?

УЈАК: Зашто не? (Сестрићу.) Помогни јој. Извуци и увуци.

(Секретарица и Сестрић излазе, Ујак говори публици.)

УЈАК: Добро је поразговарати. Тако са неким са стране. Исто друштво досади; исти људи, исти разговори. (Пауза.) И они горе. (Прст навише.) Увек исто! (Пауза.) „Много ти волиш диванити“, говорио ми је покојни отац, „кад ћеш радити и зарадити?“ (Пауза.) Преварио се он, ја и диваним и зарадим. (Кратка пауза, намршти се.) Додуше, сад није све како треба... мислим у економском смислу... али ћемо се извући. (Пауза.) И кад знам неку ствар волим још који пут да је чујем. Чим имам нешто паметно да кажем, ја говорим гласно. Није важно што ме нико не слуша, слушам ја. Запамтићу шта сам рекао а не да то оде у заборав.

(Враћа се сестрић, црвен у лицу.)

УЈАК (загледа Сестрића): Као да си шурен. Видиш: није овде лако.

СЕСТРИЋ: Ја биг тамо... у купатило.

(Сестрић улази у купатило, Ујак шета и прича.)

УЈАК: Неки у томе виде ману. Будале! (Пауза.) То су они који не смеју ништа никоме рећи, чак ни себи. Они замерају. Нема паметније ствари него рећи себи све што имаш. Тако сазнаш штошта. То је нека врста школе, нешто као... Као идејно-политичко уздизање. (Улази Сестрић.)

СЕСТРИЋ (тронуто): Ја сам, ујаче, много волио идејно-политичко уздизање. Није било времена, морало се радити: око стоке, на њивама, у шуми. Пошље су престали да нас уздижу.

УЈАК: Не сме се престати. То је грешка.

СЕСТРИЋ: Ко то гријеши, ујаче?

УЈАК (расејано): Шта?

СЕСТРИЋ: Ко то толико гријеши код нас?

УЈАК: А-а. Греше ситни. Безначајни људи греше. (Кратка пауза.) Временом тога се толико накупи да човека заболи глава. Као мене. Морам попити један прашак.

(Сестрић задивљено разгледа канцеларију. При погледу на публику његово дивљење је још веће. Враћа се Ујак.)

УЈАК: Ваљда ће се смирити.

СЕСТРИЋ (није га разумео): Код нас неће.

(Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Молим вас да потпишете пошту.

УЈАК (Сестрићу): Ти разгледај ове часописе док ја потписујем.

СЕСТРИЋ: Ово је на неком страном језику, ујаче.

УЈАК: Гледај слике.

СЕКРЕТАРИЦА: Можда је друг неписмен за слике. (Сестрић плане али се брзо умири.)

(Ујак потписује. Сестрић прелистава часопис, угледа постер којег се застидео. Ставља прсте на очи и гледа са интересовањем. Окреће даље странице и повремено се враћа на постер.)

УЈАК: Цоко, кад смо то ми уговорили стан за Алића?

СЕКРЕТАРИЦА: Пише у опомени. Пре неколико недеља.

УЈАК: Ја се не сећам. Сума је мало велика.

СЕКРЕТАРИЦА: Нова цена је већа за 60%.

УЈАК: За неколико недеља и већ 60%! На шта ће то изаћи?

СЕКРЕТАРИЦА: Обећавају да неће бити више од још два повећања цене, оба испод 60%.

УЈАК (гледа један папир): Изнервирам се кад ово видим.

СЕКРЕТАРИЦА: За вас је боље да потписујете без гледања.

УЈАК (ведрије): Цоко, да знаш да имаш право. Једног председника Просветног савета плаћали су по потписаном документу. Он је, уместо да гледа шта потписује, стављао рецке колико је докумената потписао и срачунавао зараду.

СЕКРЕТАРИЦА: Је ли се нешто десило просвети?

УЈАК: Ништа. Шта може да се деси просвети? Тамо је немогуће погрешити.

СЕК. (скупља документа и полази): Имаће још за потписивање.

Ујак (ћутке даје сагласност, затим диже слушалицу телефона који је зазвонио): Ало!... Како си? Шта има ново?... Он? Шта је лупендао?... Не можеш преко телефона?... Добро... Молим те, дођи... Занима ме... Молим те, што пре. (Спушта слушалицу и прилази Сестрићу. Овај уплашено склапа часопис.)

8.

УЈАК: Имаш ли деце?

СЕСТРИЋ: Имам двоје: сина и шћер.

УЈАК: Нека су живи и здрави. Двоје деце, сина и ћерку. То је сад модерно. Идеално. Неко има два сина, неко две ћерке, најбоље је сина и ћерку, као ти. Кад се супружници определе за децу. Сад је све више бракова без деце. Неко не жели да дели свој комодитет са децом; задовољан је животом таквим какав је, неће да мења. Донекле имају ти иљуди и право. Мислиш кад порасту биће ти захвални. Тек што му прве маље никну, узјогуни се. Ко је као он. Нико од њега паметнији.

СЕСТРИЋ: Некад су у селу сви имали ђецу.

УЈАК: Друкчије је било некад. Сви су имали, тачно. По неколико деце. Дудића је било девет, само синова. И три ћерке. Радована Дудића, чуо си за њега. И сад су сви живи.

СЕСТРИЋ: И на положајима су. Они често долазе.

УЈАК: Како се понашају?

СЕСТРИЋ: У-у! Господа! Праве се важни.

УЈАК: Нису се некад правили важни, били су мањи од макова зрна. Савијени, понизни. Колика су ти деца?

СЕСТРИЋ: Шћер ми има 9 година, иде у школу, син 6. Желио би да они бидну боље среће у животу него ја...

УЈАК: Ти си још млад; живот је пред тобом. Тебе срећа још чека. Друго сам ја (пије). Нагнуло се наниже. Живот се нагнуо над провалију смрти.

СЕСТРИЋ: Нисте ви, ујаче... Снажни сте...

УЈАК: На изглед. Изглед је једно, право стање – друго. Колико ћу живети не знам, знам да нећу дуго. Моја јетра... кврц, само док стане једнога дана. Бубрези исто. Шећер, холестерол. И срце. Пре неки дан каже ми лекар: „Ово се срце мора добро припазити, ина­че...“ Да, сине: бубрези, јетра, срце, крвни притисак. При крају сам. А веруј ми, чини ми се тек сам почео живети. Чудно је то: избројим колико имам година а живео сам мало! То је чудно. О томе, ваљда, размишљају филозофи.

СЕСТРИЋ: Можда не би требало да пијете. Нама су у селу држали говор да ракија шкоди здрављу. Мислим да је била нека докторица.

УЈАК: Мислиш, алкохолна пића шкоде. То је индивидуално.

СЕСТРИЋ: Какво?

УЈАК: Индивидуално. Некоме алкохол помаже. Ја не бих био жив да не пијем. Пиће ме одржава у животу. То да шкоди и ја сам слушао и читао. Није доказано да шкоди. Наука није дошла до правилних закључака; и научници се споре око тога. За себе ја сам доказао. Прво алкохол па све друго. И навикао сам, брате. Не намеравам мењати навике. Један мој друг оставио пиће. Пио само млеко и јогурт. Умро је. Од млека и јогурта. (Пије.)

СЕСТРИЋ: Ујаче, како да никад нисте дошли у село од рата до данас?

УЈАК: Е, како! Тако, десило се. Послови, обавезе, задужења, задаци, мисије, путовања.

СЕСТРИЋ: Имали сте и годишњи одмор.

УЈАК: Имао сам. Не, за време годишњих одмора није могло. Тада је лето, сви су заузети хитним пољопривредним пословима. Није могло. Тако прође година за годином. А жао ми је, знаш да ми је жао. Ужелео сам се. Волео бих да прођем селом, изађем на утрине, да на врућини седим поред потока, у хладу неке букве. Или на покошеној ливади, под храстом или крушком. Има ли још крушака?

СЕСТРИЋ: Има још. Само све иг је мање: старо дрвеће се суши и ломи се, а ново ријетко ко калеми.

УЈАК: Штета! Штета. Крушке какве сам јео у нашем селу више нигде нисам нашао. Овде, на пијаци, куповао сам од свих врста, наредио служавки да купује увек нову врсту. И ништа! Онакве нисам нашао. Има ли још оне крушке на њиви Огризина? Знаш ли која је то њива?

СЕСТРИЋ: Знам. То је крушка-слаткача.

УЈАК: Да, слаткача.

СЕСТРИЋ: Нема је више. Сломио је вљетар прије петнаестак година.

УЈАК: Штета! Штета за слаткачу. Штета за крушке. И јагоде. Откуд све нисам набављао јагоде, и баштенске и шумске. Пробао разне. Није то оно. Као јагоде са Чичине ливаде. Знаш ли коју смо ми ливаду звали Чичина?

СЕСТРИЋ: Како не бих знао! И сад се тако зове: Чичина ливада.

УЈАК: То је био живот! (Пије.) Знаш ли да ми се овај садашњи смучи. Како не бих дошао! Где да идем? Код кога да идем?

СЕСТРИЋ: Имаш код кога, мама би била срећна да те види после толико... Ујак Благоје исто. Тамо није као у граду...

УЈАК: Нисам то мислио, ниси ме разумео. Нешто друго сам хтео да кажем. Шта да ти објашњавам, не можеш ти то да схватиш. Не знам више ни кога има у селу, ко је остао, ко се одселио, ко запослио у граду.

СЕСТРИЋ: Ја вам могу рећи кога још има. Знам и неке који су се одселили и запослили, долазе понекад.

УЈАК: Ајде причај кога има. Пођи косом од наших кућа па иди редом.

СЕСТРИЋ: Прво дође кућа Славка Губића.

УЈАК: Чекај! Како Славка Губића? Шта је са Јовом Санићем?

СЕСТРИЋ: Јово је умро још педесет и седме од тифуса. Синови су му се разишли куд који. Најбољи је Радован, он је директор неке велике трговине.

УЈАК: Пази, пази! Радован па директор! Од оног туњавка испао директор. Кад је био мали нисмо га примали у друштво за игру. Сећам се како је стајао са стране и гледао нас завидљиво. Трчао је да нам донесе лопту. Знаш ли од чега смо правили лопте?

СЕСТРИЋ: Од крпа.

УЈАК: Какве крпе, откуд нама крпе! Лопте смо правили од говеђе длаке. Кад се говеда лињају ваљамо по њима какав смотуљак длаке, и ето лопте. Хм, тако је некад било. А како је сад?! Тако, кажеш, слинави Радован постао директор.

СЕСТРИЋ: Многи сељаци су далеко одгурали у нашој социјалистичкој заједници.

УЈАК: Многи сељаци и многи простаци. Ја ти то кажем, то добро познајем. Неки су и сад као да из тора не излазе. Понекад сам незадовољан својим положајем.

СЕСТРИЋ: Ви, ујаче, имате висок положај.

УЈАК: И те како висок! Моја функција је боља и сигурнија него министарска. Смем да се кладим да нема министра, друга државног секретара, како их сад зовемо, који се не би променио са мном. Не знаш ти коме све треба да лиже задњицу онај ко хоће да постане министар. Код мене је друго. Истина, имам реизбор, може да се јави други кандидат. Но нађи ти кандидата који потпуније од мене испуњава услове конкурса! Не можеш да ти је мајка Јања. Ја се никоме не додворавам, са свима строго, озбиљно, службено. Понекад и грубо. Да, и то треба. Са нашим људима то и те како иде. Што си грубљи и неправеднији толико те више поштују. Што си гори то си им потребнији. Мој реизбор никад није доведен у сумњу. Утркују се како ће ми угодити, припреме и конкурсну комисију и текст. Сви дођу на седницу Савета кад ме бирају. Једанпут један изостао, после се извињавао; утронтао се до грла. Неки наивци мисле: директор одредио конкурсну комисију, директор написао текст конкурса, директор саставио Раднички савет по свом укусу, и тако то. Ни говора! Све то ураде други. Добио сам толике државне награде, одликовања. Једва да помислим на неку награду – они ме предложе. Веруј да ни реч не проговорим, један миг не направим. Једнога сам чак шиканирао. Он ме сад најверније служи; не треба да му кажем шта желим – све зна. Зна кад сам жедан, сам наручује пиће. Нарочито ми је веран један, зове се Штефек. Тај би за мене у кречану скочио. Ја му само кажем: то и то, он сам смисли како да ствар изведе, није важно је ли нешто по закону или није. Такви људи су драгоцени. Наш систем не би био чврст да није људи. Великодушни, несебични, нису злопамтила. Наш човек је драгоценост. Ова­кав народ пожелала би свака влада на свету. Разговарам ја са колегама из иностранства. Њима очи извадише њихови синдикати. Ја слушам преводиоца и смешкам се. Наш синдикат је као сеоска млада, она од некад, пре рата. Ни једне прекорне речи. Само закуске, прославе, свечани говори. Милина ти је кад синдикат нешто организује. Уживање. Демократија.

СЕСТРИЋ: Чуо сам да се неки жале на демократију.

УЈАК: Има, има да се жале; знам такве. Кланови, кажу, истеривања мака на конац. Један мој колега је чак смењен. (Кратка пауза.) Ја мислим да је правилно што је смењен. Ако директора смене, он није добар директор. (Кратка пауза.) Кад год је смењен, правилно је смењен. На руководећим местима остају најбољи. Добра селекција даје резултате. Ми имамо најбоље руководиоце на свету: интелигентни, искусни, зрели, јаки. Оно што смо ми постигли није ни једна држава на свету.

СЕСТРИЋ: Дуго то траје, ујаче.

УЈАК: Шта траје?

СЕСТРИЋ: То, да је код нас најбоље.

УЈАК: Траје и трајаће. Само то не треба схватити буквално.

СЕСТРИЋ: Како не треба?

УЈАК: Код нас је најбоље оно што је најважније. Понешто је боље код других.

СЕСТРИЋ: Они што долазе из Њемачке фале се...

УЈАК (љутито): Воли наш човек да се фали. (Мирније.) Мислим, појединци. Пуваџије! (Кратка пауза.) Не виде шта је у другим земљама: буне, штрајкови, протести. Јеси ли ти чуо да се код нас неко буни.

СЕСТРИЋ: Не, ујаче.

УЈАК: Дабогме да ниси. Нећеш ни чути. (Звони телефон.) Ало!... Ма шта он оће?... Најури га главачке... Да више није писнуо... Не да хоћеш него мораш... Усвајам... Спушта слушалицу.) Свашта!

(Ујак се шета, узима књигу и враћа је натраг; Сестрић покушава да негде смести руке.)

УЈАК: Јеси ли за књигу?

СЕСТРИЋ: Није било много књига док сам био мали. Више сам волио да слушам приче.

УЈАК (подсмешљиво): О вештицама, вукодлацима, привиђењима.

СЕСТРИЋ: И приче бораца. Кад неки борац прича шта му се десило мени искоче очи као филџани. Желио сам да слушам тебе, а ти...

(Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Друже инокосни, још овај налог за уплату.

УЈАК: 70 милиона! У овој ситуацији.

СЕКРЕТАРИЦА: Уз 370. (Излази.)

9.

СЕСТРИЋ: Ујаче, зашто теби ова женска каже да си инокосан. Ниси ти инокосан, имаш и жену и ђецу.

УЈАК: То је тако по закону. По закону ја сам инокосни...

СЕСТРИЋ: Сачувај ме боже од тије закона!

УЈАК: Не разумеш ти, мора то тако.

СЕСТРИЋ: Богами ја то не би трпио, да ме баксузира.

УЈАК: Не разумеш ти то.

СЕСТРИЋ: Не разумијем, знам – остадок без школе. Нека сам ја, само да ми је да ђецу извучем.

УЈАК: Сад је школовање обавезно.

СЕСТРИЋ: Обавезно ако ти је школа ближе од четири километра. Колико је од нашега села до школе! И шта ћеш сад само са Основном?! Треба неки занат, нешто више, на селу је тешко живљети.

УЈАК: Шта би хтео?

СЕСТРИЋ: Шћео бик да моја ђеца заврше све школе. Да се запослим у граду и школујем ђецу.

УЈАК: Где у граду?

СЕСТРИЋ: Овђе.

УЈАК: Имаш ли какво место?

СЕСТРИЋ: Не, ујаче, мама ме послала до тебе да ме ти запослиш.

УЈАК: Да те ја запослим?!

СЕСТРИЋ: Кад сам полазио сви су рекли: „Ако те ујак не запосли, неће нико“.

УЈАК: (Нелагодно му је.) Тешко је, тешко је то данас.

СЕСТРИЋ: Да није тешко не бик дошао да вам досађујем. Нисмо вам ничим досадили. Буквићи су се сви запослили помоћу Живојина. Мама ми је рекла: „Иди, сине, ујаку. Кад је Живојин могао да запосли седамнес Буквића, може мој брат тебе једнога. Ја сам дошао да питам. Ако не може, идем натраг. Вратићу се у село, рећи ћу: не може“. (Диже се.)

УЈАК: Чекај, бре! Куд си запео. Не кажем да не може. (Пије.) Рекао сам само да је тешко.

СЕСТРИЋ: Знам да је тешко.

УЈАК: Не прекидај ме, размишљам. (Диже слушалицу.) Цоко, позови ми Симића.

СЕКРЕТАРИЧИН ГЛАС: Друже инокосни, имате на вези друга Симића.

УЈАК: Симо, здраво. Потребно ми је нешто хитно... Ма нису девизе... Знам да немаш... Није интервенција... Није. То други пут.

(Ујак се са телефонским апаратом смешта на место Сестрића а овоме даје знак да седне за писаћи сто.)

УЈАК: Па ево, рећи ћу ти... Није, нисам у форми. Почињем да се повлачим... Не вреди млађа, кад неће, неће. Ти разумеш... Проредио сам... Одлазим али ретко... Радила је она то и досад, не мислиш да сам жутокљунац...

(Улази Секретарица, види Сестрића у директоровој фотељи, поклони се и изађе. Сестрићу је нелагодно, врти се.)

УЈАК: Ништа од свега. Да ми запослиш једног рођака ... Блискога ... Није, презиме је друго ... Могу, али је незгодно, процури то... Не мораш, мајку му, увек имати користи, учини нешто за мене, ваљда сам те задужио... Квалификације...

СЕСТРИЋ: Четири разреда Основне школе.

УЈАК: Има само 4 разреда Основне школе... Па десило се... Сувише сам био заузет у то време... Нисам знао... Добро, оставимо сад то – што је било било је, не може се поправити. Гледајмо да сад учинимо највише што можемо... Сигурно, дошколоваће се... Да, да, способан је... Него шта – моја крв!... Уписаћемо да има... Није донео диплому... Можда се сете, можда не сете. Док се сете, он ће већ нешто завршити... Можда за програмера... У рачунском центру ... Кажем ти да се не шалим... Вратара... Дежурног у сали... Добро, добро! Брзо ми јави. Немој да испадне некакво вајкање... Неће, кажеш... Знао сам кога сам позвао... Стара лафчина... Па да се чујемо у најскорије време... Позови га одмах... Већ је ту! Одлично! Знаћу кроз неколико минута! Браво, стара бургијо! (Спушта слушалицу.) Момче, биће нешто. Кад Симић обећа, то није „обећање – лудом радовање“.

СЕСТРИЋ: Где је то, ујаче? Какав је посао?

УЈАК: Не буди нестрпљив.

СЕСТРИЋ: Нестрпљив сам. Толико сам мислио на то да се запослим овђе, у пријес­тоници...

УЈАК: Главном граду.

СЕСТРИЋ: Опростите! У главном граду. Близу вас. Да и ја постанем варошанин. Нема више сељака! Радник или службеник, поштена...

УЈАК: Биће, биће. Само мораћеш прво да се адаптираш.

СЕСТРИЋ: Шта ћу морати?

УЈАК: Да се навикнеш на људе.

СЕСТРИЋ: Ујаче, навикао сам се ја на људе. Јес да сам много времена провео са стоком, али био сам ја и са људима.

УЈАК: Да се навикнеш да ти не сметају. Да будеш чврст. Као наша Револуција. Многи су били против ње. Она и даље тече а ти што су били против – тропа!

СЕСТРИЋ: Је ли то далеко од тебе? Какав је посао?

УЈАК: Нећу да ти кажем. Баш нећу! Мораш да будеш стрпљив. Разговарајмо о нечему другом. Ништа ми ниси рекао о Крстићима, има ли још кога тамо.

СЕСТРИЋ: Нема. Вукослав је долазио често док...

УЈАК: Који Вукослав?

СЕСТРИЋ: Вукослав Крстић, генерал.

УЈАК: Генерал?

СЕСТРИЋ: Генерал, ујаче.

УЈАК: А–а, Вукослав! Сетио сам се. Био сам заборавио на њега.

СЕСТРИЋ: Како да заборавите, ујаче? Вас двојица сте највећи људи из нашега села. После Милојице, који је народни херој. Има млађиг, школованиг – доктора, профисора, инџилијера – али по чувењу нико се није примакао вама тројици.

УЈАК (пије): Та мустра генерал!

СЕСТРИЋ: Он је носилац ордена...

УЈАК: Знам, знам! Ко још није добио орден?! Постало је то са ореднима као у оној причи – заборавио сам како се зваше.

СЕСТРИЋ: У „Страдији“ од Домановића.

УЈАК: Да, у тој страдији. (Пије.) Шта прича та битанга по селу?

СЕСТРИЋ: Не разумијем ко прича.

УЈАК: Знам ја шта он може да каже, оговара ме као сека–перса. Тртљао је да сам се 44. сам ранио, кроз таин, како бих избегао борбе и отишао на лечење у Италију.

СЕСТРИЋ: Ја ништа нисам чуо.

УЈАК: Има ко је чуо. Трубио је да сам се 43. осам месеци крио код тетке у Сланцима. „Крио се у слами“, рекао је. А у чему се он крио! После борбе на Дрнцима појавио се тек трећи дан, са исцепаним панталонама на коленима. Мислили смо да је погинуо. (Шета се, затим прилази Сестрићу и гледа га испитивачки.) А ти ми ништа не кажеш!

СЕСТРИЋ (збуњен): Шта да ти кажем, ујаче?

УЈАК: Обећај ми да ме нећеш слагати.

СЕСТРИЋ (подскочи, црвен је у лицу): Ја да те слажем! Ја не лажем ни у сну.

УЈАК: Шта се рђаво прича о мени по селу?

СЕСТРИЋ (с олакшањем): Не прича се ништа рђаво.

УЈАК: Не мислим да се прича, него онако, ситно; неке замерке. Има богаму нешто што ми замерају!

СЕСТРИЋ (устеже се): Замљерају ти...

УЈАК: Реци, реци!

СЕСТРИЋ: ... што си подписао да је Тисо прије рата апшен као комуниста. Добио је пензију а кажу да је није заслужио. Старији кажу да је апшен због крађе коња.

УЈАК: Верујеш ли ти да је Тисо крао?

СЕСТРИЋ: Сад краде. Покушао је да однесе нашу сјекиру са трупца. И други су га ватали у крађи.

УЈАК (покајнички): Истина је, нек иде у бестрагију! Био је коњокрадица и лопов. Не знам шта ми би да му потпишем да је пре рата хапшен као левичар а за време рата помагао Народно-ослободилачку борбу.

СЕСТРИЋ: Онако... он није лош човјек.

УЈАК (разведри се): Имаш право, није. (Кратка пауза.) Како је сад Тисо?

СЕСТРИЋ: Мало је шандрцнуо, иде путем, блене у небо и разговара сам са собом.

(Ујаку је непријатно. Зазвони телефон.)

УЈАК: ... Шта кажеш?... Бићу сређен?... Како?... Баш ја?... Ко је то?... Мора бити нека грешка... Кога сте ви звали?... Ко?

(Ујак се понаша као да је његов саговорник спустио слушалицу. Држи неко време укочену руку, затим спушта слушалицу. Видно је онерасположен.)

УЈАК (показује на телефон): Што ово може бити непријатна справа! Јави се неко... ова­ко... не знаш ни ко је ни где је. Ништа му не можеш. (Плане.) Учестало је у последње време... Контролисано је... Из телефонске говорнице зове. Никад из исте. Како да га ухватим, мајку му његову!

(Ујак махинално диже слушалицу, из ње се чује глас.)

УЈАК (разведри се): Ти си, матора... Телефон није звонио, случајно сам дигао слушалицу ... Ја ти спустио слушалицу?!... Ма није, кад ти кажем!... Имао сам један анонимни позив и онај тамо је спустио слушалицу... Не треба ваљда да ти се кунем... Нисам никако могао ... Буди сигурна... Реци... Имаш право, можда неко и прислушкује... У реду, после подне... Зашто не би било сигурно?... Здраво!

10.

(Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Друже инокосни, делегација дечјег фонда...

УЈАК (удаљује је покретом руке): Други пут.

(Ујак се шета, размишља, затим прилази Сестрићу.)

УЈАК: Све ми је ово досадило, дође ми да одем.

СЕСТРИЋ: Ви сте, ујаче много уморни, треба да се одморите.

УЈАК: У праву си, треба да се одморим. Све ме узнемирава. И овај проклети телефон. Причај ми о нашем селу – то ме одмара.

СЕСТРИЋ: Мешчини да сам ти све испричо.

УЈАК: Ништа ми ниси рекао о Јездићима.

СЕСТРИЋ: Не говоримо ш њима.

УЈАК: Јесте ли се посвађали око међа?

СЕСТРИЋ: Не. (Оклева.) Онако.

УЈАК: Због чега сте се посвађали?

СЕСТРИЋ: Онај стари... рекао је нешто...

УЈАК: За кога?

СЕСТРИЋ (оклева): За тебе, ујаче.

УЈАК (више уплашен него заинтересован): Шта је рекао?

СЕСТРИЋ: Срамота је да говорим... ја сам млађи.

УЈАК (викне): Кажи већ једном!

СЕСТРИЋ: „Он је ишао Енуфи под сукњу“ – за тебе је то рекао –„а други неко је то платио главом“. (На Ујаковом лицу је израз страха, очајања, избија зној.) Он је мислио да те увриједи, да си ти курвар: ожењен а ишао код друге женске! (Та Енуфа је нека женска.) То је шћео да каже. (Пауза.) Гад стари! Причао је нешто о издаји. Ја знам да ти ниси издао твоју тадашњу жену.

(Ујак сипа виски, пије, загрцне се; једва успева да проговори.)

УЈАК: Цоко, доктора!

(Тресе се, придржава за фотељу. Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Лезите!

(Сестрић и Секретарица покушавају да га одведу у собу лево.)

УЈАК (тешко дише): Не, овде ћу. (Скљока се у фотељу, Сестрић га одржава у некој врсту усправног става.)

СЕКРЕТАРИЦА: Хало! Је ли то хитна помоћ?

УЈАК: Цоко, лек!

(Секретарица оставља слушалицу, отвара орман.)

УЈАК: Црвени! (Пије лек.)

СЕКРЕТАРИЦА: Да зовем хитну помоћ?

УЈАК: Чекај! (Пауза.) Чашу.

(Сестрић је укочен, са подигнутим рукама, Секретарица узима чашу за виски. Звони телефон, Секретарица диже слушалицу.)

СЕКРЕТАРИЦА: Не могу вам дати друга директора, није му добро, управо је имао напад... Умро? Милојица, народни херој, земљак друга директора.

УЈАК (придиже се): Шта, Цоко?

СЕК. (понавља): Јутрос у два сата... од срчаног удара... Обавестићу... Будите сигурни. (Спушта слушалицу.) Ваш земљак Милојица је преминуо.

УЈАК (као да долази себи): То је изненада...

СЕКРЕТАРИЦА: Изненада, од срчаног удара.

УЈАК (устаје): Баш ми је жао. Не знам хоћу ли моћи отићи на сахрану.

СЕСТРИЋ: Ја ћу ићи, ујаче, на сахрану, ти се одмори.

УЈАК (видно развесељен): Жао ми га је, много ми је жао.

СЕСТРИЋ: Свакоме је жао народног хероја.

СЕКРЕТАРИЦА: Да позовем доктора Максу?

УЈАК: Немој, Цоко, не треба.

(Ујак устаје и шета, Сестрић спушта руке.)

СЕК. (показује празну кутију): Нема више ни једне пилуле, да купим још?

УЈАК: Купи, Цоко.

СЕК. (Сестрићу): Дођи да чуваш канцеларију док се ја вратим.

11.

(Секретарица и Сестић излазе. Ујак се шета лево и десно. Застаје.)

УЈАК: Шта се ја ту узнемиравам? Истрага и Народни суд ствари су ставили ад ацта. Илегалце је одала скојевка. Читао сам закључак истраге: „Вероватно су је ставили на страшне муке које није могла издржати“. Тако пише. (Пуни чашу и испија је.) Човек се понаша према околностима. „Све зависи од услова, времена и места.“ То је написано и сви смо ми то научили. (Пауза.) Издаја је нешто друго. Одеш из чиста мира – то је издаја. И стрељали су је. (Пауза.) Милојица је био незгодан човек. Народни херој – свака част, али као човек незгодан. Ислеђивао ме за оно у граду. „Јеси ли био код Енуфе?“ пита. Знао је да сам раније ишао. (Носталгичан смешак.) Отићи у град а не свратити до Енуфе! Зар се то онда могло? Млада, лепа, жива ватра. Није била обична она, бирала је момке. Мени више пута није наплатила. (Пауза.) Испитивао ме насамо, није рекао никоме, али се то памти. „Знаш ли, каже, да Енуфа ради за Гестапо? Нисам знао; не могу ја све знати. Ко све није тада радио за Гестапо! На мене је увек сумњао, иако то никоме није рекао. Убеђен је да скојевка није издала. (Пауза.) Човеку лакне кад... (Одмахне руком.)

(Крај првог дела.)

ДРУГИ ДЕО

1.

(Враћа се Сестрић.)

СЕСТРИЋ: Она је донијела лијек.

(Предаје кутију са страхопоштовањем. Звони телефон.)

УЈАК: Ало!... Ти си, жено! Шта има ново?... Положио пријемни?!... Положио и примљен ... (Смеши се задовољно.) Татин син!... Знао сам да ће успети... Где твоји, моји су то гени! Жено то ћемо прославити. Син нам је постао студент... Не противим се више, добиће возаљку... Он је ту! Дај ми га, мангупчину... Сине, честитам!... Добићеш... Ти знаш да мора бити како тата каже ... Само пази, немој на студијама да ме обрукаш... Има времена али и оно брзо прође... Добро, сине, дај ми сад маму... Чуј, жено... То сам и ја мислио... Добро, ајд, здраво, имам много посла. (Спушта слушалицу, задовољно се смеши.) Ето, син ми је постао студент, примљен је на факултет.

СЕСТРИЋ: Ујаче, ја још не познајем моју браћу.

УЈАК: Упознаћеш, има времена. Ја бих те још данас повео кући, али ујна има неки пријем. Женске тричарије! И твоја жена ваљда има неких буба.

СЕСТРИЋ: Буба? Ђаво би је однио кад бик нашао иједну! Наша кућа је на гласу по поштењу и чистоћи. Нисмо ми као ...

УЈАК (смеје се): Баш си прави горштак; није на тебе утицао покрет за женску еманципацију.

СЕСТРИЋ: Не дам ја! Додуше и она је...

(Улази Секретарица. Весела је.)

СЕКРЕТАРИЦА: Друже инокосни, кажите драгичка!

УЈАК: Шта је, Цоко?

СЕКРЕТАРИЦА: Кажите драгичка!

УЈАК: Добро, драгичка.

СЕКРЕТАРИЦА: Стигло је писмо од Централ трејда. Примили су сву послату робу и наручили још додатних 27%.

УЈАК: Примили! Без икакве рекламације?!

СЕКРЕТАРИЦА: Без и–как–ве.

УЈАК: Додатних 27 процената?

СЕКРЕТАРИЦА: Целих 27.

УЈАК: Да се ти не шалиш?

СЕКРЕТАРИЦА: Да ли бих се усудила. (Врти се заводнички.)

УЈАК: Цоко, дођи да те пољубим. (Љуби је.) Значи, вадимо се.

СЕКРЕТАРИЦА: Фантастичан преокрет: из негативе у позитиву. Биће обрачунског вишка. Знате, ја сам одавно намерачила један регал. Надам се да ми овог пута неће измаћи.

УЈАК: Неће, Цоко, неће. Из негативе у позитиву. Да ово залијемо. Цоко, по један чивас.

СЕКРЕТАРИЦА: Чека ме сијасет послова. (Обраћа се Сестрићу.) Ти би могао мало да помериш овај орман, јак си. (Излази.)

(Сестрић иде ка орману.)

УЈАК (смеје се): Не треба, то се она шали. Имаш ли женску?

СЕСТРИЋ: Имам, ја сам ожењен.

УЈАК: Не питам те то, него имаш ли женску, онако.

СЕСТРИЋ: Немам; мене је доста једна жена.

УЈАК: У праву си. И једна је понекад много.

СЕСТРИЋ: Вода у купатилу је добра, да мало пијем?

УЈАК: Како да не! Узми чашу.

СЕСТРИЋ (улазећи у „купатило“): Имам. (Показује шаку.)

2.

(Ујак се шета, узима неке папире и баца их. Нешто интензивно преживљава. Окреће се публици.)

УЈАК: Дијалектички и историјски материјализам је велика ствар. То је прави проналазак. Највећи у историји људског друштва. Кад човек... (Подиже руке, шири и стеже прсте.) Онако. (Пауза.) Кад уђеш у суштину. (Викне.) У суштину, кажем! (Тише.) Не може то свако. Има (руком према публици) телаца... Појма немају шта је дијалектика... Они се варају, мисле: књигу у шаке и све је готово. Заблуда, заблуда, другови! За то се треба родити. Не учи се све из књига. Кад би тако ишло сваки би буржуј био дијалектичар. Буржуј, наравно (насмеши се) није дијалектичар. Не воли марксизам. (Пауза.) Треба... (удара се прстом десне руке у главу). Треба осећати... Имати... (Показује мали прст леве руке.)

Све постаје другачије кад се гледа дијалектички. Ништа није онако како се човеку чини. Неко мисли да зна шта је грешка. Хм! (Смеши се, мрда главом.) То се не може знати без дијалектике. Ништа се не може знати без дијалектике, ни шта је исправно, ни шта је неисправно, ни шта је правда, ни шта је неправда. (Враћа се Сестрић али га Ујак не примећује.) Треба се родити као дијалектичар!

(Сестрић би хтео нешто да каже али се не усуђује, јер му је Ујак окренут леђима. Кад телефон зазвони он одустаје од намере.)

УЈАК: Ало!... Здраво, стари друже... Дабогме да сам весео... Цвета, све цвета. Знаш ли ти у којој смо години?... и четвртој... Историјској, дабогме... Нема проблема: ко добро ради, добро и пролази... Сигурно, свакоме према заслугама... Биће и боље, а онда још боље... (Смеје се, весео је.)... И ти си у комисији?... Па, пишете ли закон?... Кад ће бити готов?... Неће до краја године?... Залићемо, залићемо... И законе, да боље расту. На овом летњем сунцу... Него шта, него ће побољшати?! Доста је, брате и било трзавица!... Кад се само сетим заболи ме глава... Наравно, наравно... Итекако сам расположен... Чак и лумперајке... Договорићемо се... Не могу сад, кочи ме један састанак... А ти настављаш свој законодавни посао... Верујем... Верујем ти... До скорог виђења, стари друже!

УЈАК: Успех за успехом, победа за победом...

СЕСТРИЋ: Ко је...

УЈАК (није чуо Сестрића): Сад је 1974. година, јун месец. Усвојили смо нови устав, припрема се закон о удруженом раду; кад га изгласамо биће све готово – крај.

СЕСТРИЋ (уплашен): Чега, ујаче?

УЈАК: Крај изградње политичког система. За следећих хиљаду година младе генерације немају шта да траже...

СЕСТРИЋ: Немају шта?

УЈАК (као да је учитељ): Немају шта да траже у политици, систему, изградњи државе. И тако то. Урадили смо све што треба. И више. За хиљаду година! Нико досад није тако. Што је постигла моја генерација неће ниједна друга. Не само код нас – нигде у свету.

СЕСТРИЋ: Код нас је најбоље? У свијету?

УЈАК: Биће још боље. (Пауза. Шета се.) За следећих хиљаду година.

СЕСТРИЋ: Баш си ме забринуо, ујаче.

УЈАК: Зашто забринуо?

СЕСТРИЋ: Шта ће бити кроз иљаду година? (Кратка пауза.) Мислим, ако се не снађу..

УЈАК: Ко?

СЕСТРИЋ: Наша ђеца... Све су неспособнија. Гледам оне Пуриће... живе у вароши... Онај мушкарац има четрнес година, не може да прескочи поточић испод изворка.

УЈАК: То је због стандарда.

СЕСТРИЋ (зачуђен): Због чега?

УЈАК: Имају деца све, ни око чега се не муче.

СЕСТРИЋ (филозофски): Шта им вриједи што имају кад не могу да прескоче поток!

3.

СЕКРЕТАРИЦА: Извините, друже инокосни, стигло је протестно писмо Општинског одбора Савеза бораца.

УЈАК: Протестно писмо! Због чега?

СЕКРЕТАРИЦА: Због чланка Станове као марамице, објављеног у последњем броју нашег листа.

УЈАК: Шта су то забрљали, мај... Стално говорим: „Пазите шта пишете“ и, видиш, не вреди. Дај да видим. (Чита.) „Поводом чланка Станове као марамице, објављеног у броју 21 листа ваше радне организације, а на својој седници од 18. јуна т. г.... бацајући тиме блато на симболе наше Револуције...“ Цоко, ово је опасна оптужба. Слушај: „Напад на друга Оклопчића сматрамо нападом на борце Револуције, на тековине и достигнућа, на братство и јединство свих наших народа и народности...“ Цоко, има ли тога у чланку?

СЕКРЕТАРИЦА: Нема! Друже инокосни, нема! Све је жива истина што тамо пише. Друг Оклопчић је заиста мењао станове као марамице.

УЈАК: Чујеш ово: “не као марамице него чешће; он на марамице није навикао, употребљавао је рукаве“. Ово је, црна Цоко, извод из тога чланка. Извини, али овако не може! Овако се у нашем листу не сме писати. Зови ми одмах Цолета. Чекај, ја ћу... Хало, дај ми Стојана.

(Враћа се Сестрић, Секретарица му се клања, затим покретима показује да седне. Сестрић се љути. Секретарица излази.)

УЈАК: Хало, Цоле, ти ли си? Чујеш, добио сам протестно писмо Општинског одбора Савеза бораца... Шта?... Љути због чланка о Оклопчићу објављеног... Да, због њега. Оптужују нас као Мусолинија... Не, да. Јесте он пензионер, али није обичан пензионер, он је пензионер бораца... наш саветник. Морало се припазити, не сме се свашта објавити... Шта ми ти причаш! Истина! Много ти вреди истина! Него, пази: одмах срочите писмо извињења. Један примерак упутите Општинском одбору, други другу Оклопчићу лично. Писмо објавите у наредном броју листа... Ако треба нек буде и ванредни, само да изиђе што пре, да се ствар смири. Чујеш: уредника листа смените а против писца покрените дисциплински поступак... Добар младић? Што је писао ако је добар младић? Добар младић ћути а не пише овако. Уосталом, он није толико млад да би му се опростило незнање. Молим те, среди ово хитно и извести ме о резултату...

Ето, стално неке трзавице, нема времена човек да поразговара ни са најрођенијим. Но добро је, имам добре људе, они све среде; ја им само кажем; а и не морам да кажем. Сам кад бих све свршавао распао бих се.

СЕСТРИЋ: Тежак је ваш посао, ујаче, ја то никако не бих могао.

УЈАК: То ти причам...

(Звони телефон.)

УЈАК: Хало!... Да га избацимо... Оклопчић инсистира... У реду, избацићемо га... Још и то! Како да га осудимо, ми нисмо суд... Да припремимо... Ја га једва и познајем... Нек потраже у досијеу... Празан, кажеш... Па добро, богаму, снађите се... Нешто јако. Да је говорио против самоуправљања... Чекај, сетио сам се: можда је националист... Је ли то нешто религиозно?... Па ето, шта ће ти више. Певао херувимску песму, значи религиозну химну. Нашу социјалистичку химну заменио религиозном. Националист на бази религије и противник система.

СЕСТРИЋ: Религија није забрањена.

УЈАК (са слушалицом у руци): Ко тебе пита? Религија није забрањена, забрањен је национализам... Ако је певао религиозну химну, оптужиш га за национализам. Да није националист и противник социјализма не би певао религиозну химну ... Замолићу ја Оклопчића да се стрпи, а ви завршите ствар што брже ... Одлично! Алузија на личност ... То, то! Колико за годину-две затвора, да задовољимо човека... Па сигурно, увређен је. Није он било ко. Известите ме шта сте урадили. (Спушта слушалицу.)

Јеси ли чуо о одумирању државе?

СЕСТРИЋ: Чуо сам, али ја то не разумијем.

УЈАК: Одумирање државе је кад...

(Улази Секретарица.)

СЕКРЕТАРИЦА: Друже...

УЈАК (зауставља је покретом руке): Стоп, Цоко! Ни речи о било чему. Ја ћу тркнути преко пута, у паб, ти заустави сваку лавину. Време има да стоји. Ја ћу мало да се одморим, други нека раде; сад све препуштам другима; судбина је у њиховим рукама. (Сестрићу.) Ти ме сачекај, брзо ћу да се вратим. (Излази.)

4.

(Звони телефон.)

СЕКРЕТАРИЦА: Дигни слушалицу!

(Сестрић диже слушалицу окренуту наопако.)

СЕК. (шапатом): Не тако! (Окреће слушалицу.) Кажи: ало.

СЕСТРИЋ (узбуђен): Ало!

(Секретарица прислушкује, затим ставља руку на слушалицу.)

СЕКРЕТАРИЦА: Кажи: ја га привремено замењујем.

СЕСТРИЋ (неприродним гласом): Ја га привремено замењујем. Шта сад да кажем?

СЕК. (ставља руку на слушалицу): Прво руку на слушалицу, па ме онда питај, шепртљо!

СЕСТРИЋ (снисходљиво): Опрости, нисам знао да се уз телефон разговара рукама.

СЕКРЕТАРИЦА: Кажи: моменат.

СЕСТРИЋ: Моменат.

СЕКРЕТАРИЦА: Сад кажи. (Диже му руку са слушалице.)

СЕСТРИЋ (шапатом): Шта?

СЕКРЕТАРИЦА: Моменат.

СЕСТРИЋ: Моменат.

СЕКРЕТАРИЦА: Одговори му: ништа, само неке грешке у комуникацији.

СЕСТРИЋ (храбро): Ништа, само неке грешке у комуникацији.

СЕКРЕТАРИЦА: Кажи: о томе ћемо донети дефинитивну одлуку после билатералних консултација.

СЕСТРИЋ: Како?

СЕКРЕТАРИЦА: Претходно ћемо се договорити.

СЕСТРИЋ (гласно): Преткодно ћемо се здоговорити. (Већ се уживео у улогу наредбодавца.) Немаш шта да молиш! Како је право и поштено тако ће бити... О каквој штети причаш? Нећемо правити штета једни другијема! Има да се живи у слози, комшијски. Разговарати кад се треба здоговорити. Попити и проговорити, пророморити и проћућорити. Никога корити, никога морити, траву косити, ђевојку просити, цвијеће росити, срећу носити.

(Секретарица маше очајно рукама, даје му знак да престане. Најзад ставља руку на слушалицу и покушава да је отме. Он је одгурне.)

СЕКРЕТАРИЦА: Бежи, иде интроспекција!

СЕСТРИЋ (нагло се уплаши): Интроспекција! (Бежи у купатило.)

СЕКРЕТАРИЦА: Ало!... А, ви сте, друже Блажин. Добар дан... Не, неки погрешан спој... Не, не знам уопште ко је то био. Чула сам глас али нисам могла да се укључим... Имате право: електроника је чудан проналазак... Не, друг директор има краћи састанак са председником владе. Замолио га је друг председник за консултације по неком важном привредном пита­њу... Да, да, њега консултују по разним питањима... У праву сте, апсолутно сте у праву... Тако је, друже Блажин ... Наравно, дуже Блажин... Свакако, свакако; свакако ћу му пренети... Захваљујем, врло сте љубазни... Желим и ја вама... Пријатно, друже Блажин.

(Дотерује се пред огледалом. Опет телефон.)

СЕК. (љубазно): Хало... (Набусито.) Друже, не могу вам дати директора; друг директор је на службеном путу у иностранству... Ако баш хоћете – у Шведској!... Да, у Шведској... Шта ви мислите, друже! Не можемо се погађати, није ово бувља пијаца!... Молим вас, будите љубазни па прекините – сваки ми је секунд драгоцен! Здраво!

(Љутито спушта слушалицу. Тек што је почела да се дотерује, поново звони телефон.)

СЕКРЕТАРИЦА: Хало!... Да, јесте... А, ви сте... Друг директор је на једном међународном састанку... У Паризу и Дижону... Да, и у Дижону... Желите ли можда да вам се јави из Париза?... Тако је боље. Јавиће се чим се буде вратио... Молим лепо... Молим лепо...

Полако се отварају врата од купатила, провирује Сестрић.)

СЕСТРИЋ: Је ли опасност прошла?

СЕКРЕТАРИЦА: За тебе још није.

(Звони телефон. Секретарица диже слушалицу, озари се. Намешта хаљину, подиже косу.)

СЕКРЕТАРИЦА: Тренутак, дарлинг. (Сестрићу.) Изађи док разговарам службено!

(Сестрић се, унезверен, враћа у „купатило“.)

СЕКРЕТАРИЦА: На једног типа, босовог рођака... Генерални ми је у пабу... Врло лако. Мали државни удар, и ето!... Не, узела бих секретара. Јеси ли кандидат? (Смех.)... Нисам сигурна, услови конкурса би били строги... Критеријуми високи... (Смех.) Пре свега, пре свега, мерењем димензија... Наравно... Обим, обим је на првом месту... Каже се и промер или полумер ... Може се рећи и пречник ... (Смех.) Шта мислиш какве су ти шансе?... Што смо самоуверени!... А овог тренутка?... Спреман? (Смех.) Пуна бојева готовост... Ја сам увек спремна; добро знаш: ја сам дете револуције, морам бити спремна... Е, не баш свако, свако не... Није више овде, кад сам викнула излетео је као пинг-понг лоптица... Да ниси љубоморан?... Најобичнији гејак... Ја нисам перверзна!... (Смех.) Ти си једини изузетак, иначе имам високе критеријуме... Што се тебе тиче, јесам... Шта мислиш, да почнем да се лечим... Рецимо са овим гејаком... Ако се врати. Како је брзо излетео, мора да је већ на железничкој станици... Је ли ти кева рекла да сам те тражила?... Шалабајзунг? (Дужа пауза. За то време она намешта хаљину, узима различите позе.) То је све... Да ниси нешто профурао?... Не, постила сам... Као средњевековне опатице... (Смех.) Понека. Наслућивала је сексуалну револуцију... Без крви. Да имамо и револуцију без крви... Бољшевички дух мога оца би се следио на помен револуције без крви... Деси се да има; само једном, после је бескрвно... Не, двоструко значење речи... Спремам се да држим предавање на Колеж д франс... Још какво освежење после свих оних старкеља... И понеки клошар... И мени се путује. Досадило ми је већ ово шљакање. (Преподобљује се.) „Друже инокосни, молим вас...“ „Изволите, друже Симићу...“ „Друже Франчек, друг директор би желео, ако икако можете...“ И тако даље. (Пауза.) Најрадије бих за петорицу, кад се раставим од једног да и даље останем удата жена ... Четири пута... Да, три... Стари лењинист би се скаменио, ударила би га кап. Он мисли да је његова ћерка мали анђелак који ништа не зна о прљавим странама света... Лењин?... Само једном... Како не знаш? Крупскаја... Наравно, није свако ћерка-јединица доследног револуционара... Нисам чула за сифилис (изненађена је)... Како би такво нешто испричао за свога идола? Ако је то истина... Не доказује! Можда је добио од Крупскаје... Не знам, неки падежи су ми тешки... English ми је много обичнији. Et le francais aussi... Обе варијанте... Слао је он ћерку, али татино пиленце наврат-нанос татици и мамици у загрљај... Нема то везе с политиком, тамо ми је досадно... Мало мушкараца, много жена. Зато се толико удају за наше... Није довољна Москва, тркни до Сибира, још даље: до Владивостока... Рибе на улици. У бунди и шубари. Дебеле... (Поскочи.) Лажеш!... Фоли­раш... Не могу да верујем... Наравно, да ти верујем. Понекад... (Смех.) ... (Уозбиљи се.) То је зато што је он троцкист... Није индоктринација, троцкисти су криви за све што у социјализму није добро... Они су префригани... Крио се... Може човек изгледати и понашати се као најбољи комуниста а да је скривени троцкист!... Змије су они, увуку се а да не осе­тиш... (Љути се.) У доба мира он никога није убио... Друго је рат... (Живне, орасположи се.) Е, кад си поменуо Xеки, знаш ли шта се десило Мири?... Није трагедија, напумпана је... Наравно, да је кретенка... Не сме, здравствена фалинка... А друг Симић – деда!... Наћићемо начина да га зезамо... Одлична идеја! Телеграм! (Свечаним тоном.) „Ваше заслуге, друже Симићу, у изградњи самоуправног социјализма, ваш несебични и самопрегорни рад за до­бробит свих наших народа и народности, награђени су још једним признањем – унучетом. Ако га је ико заслужио – то сте ви. Надамо се од свег срца да ћете сазнати ко је отац вашега малога прдавца“. (Спушта глас.) Потпис: Амигос.

(Звони други телефон. Пауза.)

(Секретарица поскочи од радости.)

СЕКРЕТАРИЦА: Што не говориш, ђубре латинско! Ћутиш као египатска мумија!... За тебе је једна Клеопатра... Шта ћеш сад да радиш?... Јеси ли већ дигао нос?... Још увек видиш пролазнике на улици, нису постали мртви?... Имаш ли неке велике планове за week end? (Изговара на енглески начин.) (Други телефон непрестано звони, она то не примећује.) Не намераваш да скокнеш до Стокхолма, Рима, Нице?... Са неком рибом?... Младом?... Ја, наравно, не долазим у обзир... Наравно, матора сам, примичем се тридесетој... Још увек одоздо... Е, тада ћу да се уозбиљим. Онако као да сам на радном месту. Јесам и сад, али сам сама... Сама не морам бити озбиљна... Једино са високим друговима и великом господом... Други телефон, већ је и мени почео да досађује... Да прекинем... Јавићу се касније. Ћао.

(Спушта прву, диже другу слушалицу.)

СЕКРЕТАРИЦА: Хало! Ви сте, друже Штефек... Не, није овде, изишао је хитним послом... Рекао је: неће се дуго задржати... Да му нешто пренесем... Није потребно... Стојим вам на услузи... У реду. Пријатно!

5.

(Секретарица се очешљала и поправила шминку, Сестрић плашљиво извирује иза врата.)

СЕСТРИЋ: Је ли слободно?

СЕКРЕТАРИЦА: И–ху, откад! Упадај. (Сестрић бојажљиво улази.) Где си био?

СЕСТРИЋ (неспретно показује у правцу „купатила“): Онамо.

СЕК. (дрско): Шта си радио?

СЕСТРИЋ (збуњено): Н-ништа. (Пауза. Секретарица га гледа испитивачки. Он је још збуњенији.) Нисам ништа.

СЕК. (сумњичаво врти главом): Хм!

(Гледа у правцу публике, смеши се. Сестрић стоји укипљен. И он гледа према публици, као да пита: Шта да радим. Секретарица прилази столици на којој је седео Сестрић. Он се покрене и стане на три метра од ње.)

СЕКРЕТАРИЦА: Шта си се укипио? Прилази!

(Он плашљиво направи још два корака, она му прилази и боцка га прстима у подбрадак, груди, опипава му мишице; гледа низ њега.)

СЕК. (задивљена је): Па ти си јак!

СЕСТРИЋ (наједном живне): Јак сам. (Развуче уста у осмех.) Нико у селу није јачи од мене. Са Радованом је једнако, неријешено. И бацање камена с рамена је исто: некад надбацим ја, некад он.

СЕК.(и даље је задивљена): Такмичиш ли се?

СЕСТРИЋ: Такмичимо се кад год можемо. Нема се времена.

СЕКРЕТАРИЦА: У којим ставовима?

СЕСТРИЋ (поново се збуни): Ставовима?... У бацању камена с рамена...

СЕК. (претвара се да се уплашила): Ух!

СЕСТРИЋ (охрабрен): И у јакању. Раније смо скакали удаљ, пели се на дрво... (Смеши се.) Е, ту ми није било равнога.

СЕКРЕТАРИЦА: У чему још?

СЕСТРИЋ: Надвлачимо се.

СЕКРЕТАРИЦА: Шта је то?

СЕСТРИЋ: Ево показаћу ти. Стани овако. (Искорачи левом ногом и искоси стопало. Она покушава да стане исто. Не успева.) Приђи ближе. Овако. (Кад њу постави како треба ставља стопало своје леве ноге уз стопало њене.) Пружи руку. (Она пружа, он је хвата.) Оћеш ли прва ти?

СЕКРЕТАРИЦА: Шта?

СЕСТРИЋ: Да вучеш.

СЕКРЕТАРИЦА: Ја не умем.

СЕСТРИЋ: Нема шта да умијеш, само вуци.

СЕКРЕТАРИЦА: Вуци ти.

СЕСТРИЋ: Слабија страна вуче прва.

(Секретарица вуче из све снаге. Не успева да га помери.)

СЕСТРИЋ: Сад ћу ја.

(Повуче Секретарицу тако снажно да је окреће око себе. Ухвати је неспретно да не падне, па је брзо испусти. Секретарица се прво уплаши, затим се обрадује и одушеви. Окреће се лагано око себе.)

СЕКРЕТАРИЦА: Comme vous etes fort!

СЕСТРИЋ: Говориш ли ти то њемачки?

СЕК. (смешка се, задовољна је): Не него француски.

СЕСТРИЋ (сумњичаво): Нешто кријеш од мене?!

СЕК. (уз смешак): На шта мислиш?

СЕСТРИЋ: Кад говориш странски...

СЕК. (пући усне као да је љута): Нећу више да говорим, говори ти. (Шета се једва уздржавајући смех. Сестрић се напреже да смисли шта би рекао и не успева му.) Ајде, шта чекаш? Да ниси онемео?

СЕСТРИЋ (муца): Ко... код нас у селу ... ми се још јакамо ...

СЕКРЕТАРИЦА: Шта ти је то?

СЕСТРИЋ: Па... ко је јачи...

СЕКРЕТАРИЦА: И ко је јачи?

СЕСТРИЋ (живахно и храбро): Јачи је који обори.

СЕКРЕТАРИЦА: Ти си кобајаги тај!

СЕСТРИЋ: Јесам – на часну ријеч. У селу...

СЕКРЕТАРИЦА: Би ли могао мене да обориш?

СЕСТРИЋ (изненађен): Тебе? (Одмахне презриво руком.) Их! (Окрене се на страну.) Не јака се мушкарац с женом!

СЕК. (подсмешљиво): Никад?

СЕСТРИЋ (самоуверено): Зашто би?

СЕК. (филозофским тоном): У принципу, нема потребе. (Пауза.) Еј! Реци ми нешто. (Претвара се да се устручава.)

СЕСТРИЋ: Слободно питај.

СЕКРЕТАРИЦА: Колико жена имаш?

СЕСТРИЋ (збуњен): Колико...

СЕКРЕТАРИЦА: Жена, керкезу! Знаш ли шта су жене?

СЕСТРИЋ (смеје се глупо): Знам.

СЕК. (насмеје се умиљато): То те питам. (Пауза.) Најмање пет. (Пауза.) Јесу ли све сељанке?

СЕСТРИЋ: У селу су сељанке. (Пауза.) Дође и понека варошанка.

СЕК. (благо га удари по образу): Понека је ли? (Он се збуни.) Радознала сам какви су сељаци...

СЕСТРИЋ (опет се смеје глупо): Сељаци као сељаци.

(Звони телефон. Док Секретарица одговара кратким фразама – да, молим, свакако и сл. – Сестрић нешто интензивно преживљава. Гестовима, кретањем по позорници и изразом лица показује да је нешто схватио. Кад Секретарица спусти слушалицу он прилази и, донекле уплашен, започиње разговор.)

СЕСТРИЋ: Јеси ли ти ђевојка? (Секретарица га гледа упитно.) (Још бојажљивије.) Јеси ли ђевојка?

СЕК. (одмахне руком, затим се насмеје): Ја сам дама.

СЕСТРИЋ (брзо): Дама! (Споро.) Дама. (Почиње да се смеје. Његов смех постаје све гласнији.)

СЕК. (гледа га зачуђено): Шта ти је наједном? Што се смејеш?

(И она почиње да се смеје све док обоје не обузме хистеричан смех. Смех се постепено смирује. У току даљег разговора Сестрић се повремено насмеје.)

СЕСТРИЋ: У нашем селу била је једна... (Смех.)... Удовица... (Смех.)... Женска... онако... (Смех.)

СЕКРЕТАРИЦА: Како?

СЕСТРИЋ: Онако... (Смех.)... Као коза...

СЕК. (строго): Каква коза?!

СЕСТРИЋ (устежући се): Волела је...

СЕК. (љутито): Шта је волела?! Гукни већ једном!

СЕСТРИЋ (нагло): Да се курва.

СЕК. (презриво): Хм, шта с тим?

СЕСТРИЋ: Њу су звали дама.

(Секретарица му опали шамар. Он се ухвати за образ. Онда се залети да удари Секретарицу.)

СЕКРЕТАРИЦА: Мени то кажеш!

(Сестрић се нагло зауставља. Постаје збуњен.)

СЕСТРИЋ: Тако су је звали, овога ми крста. (Прекрсти се.)

СЕКРЕТАРИЦА: Немој ти мени продавати сељачке фазоне!

(Звони телефон. Сестрић узима слушалицу, Секретарица му је отима.)

СЕСТРИЋ: Дај да поразговарам са човјеком...

СЕКРЕТАРИЦА: Није то твој посао!

СЕСТРИЋ: Шта кажеш? Разговор није мој посао! Него је посао жентураче!

(Отимају се око слушалице. Улази Ујак. Обоје се збуне и врате слушалицу на виљушку.)

6.

УЈАК: Опа! Кад мачке нема мишеви коло воде.

СЕКРЕТАРИЦА: Он је... Он је недоказан. (Излази.)

СЕСТРИЋ: Коме она мисли да забрани да разговара?!

(Ујак се смешка. Донео је цвет и окачи га изнад огледала.)

УЈАК (смешка се и показује на цвет): Добио сам га сад на улици. Пролазила је колона пионира...

СЕСТРИЋ (поскочи од радости, занесено): Кад сам ја био пионир...

УЈАК (љутито): Ја никад нисам био пионир. Није било услова.

СЕСТРИЋ (и даље занесено): Ишли смо на зборове, палили смо партизанске ватре... Радне акције. (Живље.) И радне акције смо имали! Обрадили смо школско имање у селу Ђулинцима. Што је тада родило!

УЈАК: Лепо је то, лепо.

СЕСТРИЋ: Дошао друг Стево, секретар Среског комитета. (Имитира га.) „Другови пионири и пиоњерке! Честитам! Ово је дјело ваших руку, дјело младе генерације ове срећне и поносне земље. Ово што сте ви овде створили не постоји нигдје у капитализму, ни у државно-капиталистичком социјализму“ (Спушта глас.) Нисам смио да питам за тај државно-капиталистички социјализам. (Снуждено.) Остао сам неук.

УЈАК: Треба увек питати.

СЕСТРИЋ (поново живне): Срео сам пошље друга Стева. Чак смо радили заједно, био је кулук... Није кулук, друкчије некако... А, добровољни рад! Наредили су да се оправља пут између Ђулинаца и Међедова. И то баш на Петровдан. (Сетно.) Покиснули су нам откоси. Мислио сам да не идем, да пластим. Мама ми каже: „Боље ти је да изгубиш један дан него тридесет“. Као... Тако сам отишао. (Живне.) Тамо сам срео Стева. Био је баш поред мене, зачудио сам се: ради као ми, сељаци. Чак и боље. Није више био секретар комитета; причало се да није ништа. Звали су га Стева каменорезац. Провео, кажу, неколико година у каменом мајдану. Мора бити ван нашега среза, у нашему срезу нема...

УЈАК: Бившем срезу!

СЕСТРИЋ: У бившем срезу нема каменолома.

УЈАК: То значи да није још откривен ни један. Земља крије неизмерна богатства.

СЕСТРИЋ (одушевљен је): Тада сам пошљедњи пут био у биоскопу.

УЈАК: Треба ићи чешће. Повремено.

СЕСТРИЋ (не слуша га): Градили су оно... за струју...

УЈАК: А, хидроцентралу.

СЕСТРИЋ: Инџилиер је био непријатељ, имао је банду. (Устаје и стеже руке као да некога дави.) Банда је радила све против народа и социјализма. Ја бих њих... (Стеже песнице.) Што нисам власт!

УЈАК: То је био организован непријатељ.

СЕСТРИЋ: Кад је непријатељ, не треба да живи...

УЈАК: Тја! Такво је право. Међународно. По међународном праву, не смеш убити непри­јатеља; одмах протестују, праве ти смицалице.

(Сестрић се умири и постаје сентименталан.)

СЕСТРИЋ: Шта мислиш, ујаче јесу ли њиг већ пуштили из затвора?

УЈАК (не схвата): Кога?

СЕСТРИЋ: Оне што су му помагали. Био је међу њима и један обичан младић, дошао са села. Није кулак. Обаштрали су га. Да није инџилијера, он не би био непријатељ.

УЈАК: Ко је заведен мање је крив него онај који заводи. Тако је то у праву.

СЕСТРИЋ (опет занесено): Зидали су тако да држи буре воду док мајстори оду. Знаш ли шта су шћели? (Ујак га не слуша, опет прилази бифеу, пуни чашу и пије.) Шћели су да пукне преграда, да се вода разлије, да потопи народ. Дошло би много народа на прославу – то је нама објаснио руководилац. Вода би све подавила. (Устаје и стреса се.) То је страшно! Да се подави толики народ! Дођеш на прославу да се провеселиш, не грбачиш тога дана, а непријатељ ти ископао гроб! Гроб у води. Ни рођена мајка ти не може запалити свијећу. (Крсти се.) Тако бездушан човјек, а завршио школе!

УЈАК (није слушао): Има разних људи, мешавина је то једна да ти се смучи.

СЕСТРИЋ: Неки нису пљескали! Гадови!

УЈАК (почиње да слуша): Који нису пљескали.

СЕСТРИЋ: Било иг је свуда: неки напријед, неки позади. Један је сједио близу мене. Дошло ми је било да га љукнем.

УЈАК: Знаш ли због чега није пљескао?

СЕСТРИЋ (заверенички): Није му се свиђала пресуда. Кад је судија прочитао: „Осуђује се на смрт стрељањем“, он није скочио од радости, него се скупио у столици.

УЈАК: Знаш, смртна казна је веома строга казна. У неким земљама...

СЕСТРИЋ (одлучно): Није он пљескао ни за казне затвора; чак ни за оне мање, од 10 до 15 година.

УЈАК: Не мисле сви исто. (Пауза.)

СЕСТРИЋ (разнежено): Ујаче. (Ујак се тргне.) Жао ми је онога радника – он је дошао са села... Осудили су и њега. Није он толико крив, преварили су га школовани.

УЈАК: Такво је право – ја сам то учио – свако мора добити оно што је заслужио. Ако се докаже.

СЕСТРИЋ: Знам да мора. (Пауза.) Кад је несрећан. Можеш ли се ти распитати за њега, ујаче.

(Звони телефон, Ујак диже слушалицу.)

УЈАК: Кажи. (Пауза.) Обрати се Штефеку, он ће то средити... Наравно. Кад мене нема питај Штефека... Тако. (Спушта слушалицу.)

7.

(Звони телефон.)

УЈАК: Ало!... Симо, ти си. Шта има ново?... Ма немој!... Одмах... Без конкурса... Постоји законски параграф по којем може да се прими без конкурса. И треба да постоји... То је добро предвиђено... У праву си: добри су наши закони, увек предвиде неки добар изузетак... Па­метни користе изузетке... Наравно, закон је за паметне... Имаш право: врло ретко... Сигурно. Изузетно... Сјајан си. Ако и треба конкурс, средићеш то касније. Браво! Браво! Знао сам ја на кога се могу ослонити... Добро, а какво место си му одредио?... Ма је ли могуће?! За шефа. Чујеш, Симо, да није то мало много, чак ако је и за пријатеља?... Јесте, тачно ти је то: ми, брђани имамо бистре главе... Мора бити паметан, мој је сестрић... Хоће, зашто не би! И паметан је и вољан је... Сигурно, кад су толики други... Е, Симо, Симо, баш си ме изненадио. Младић тек дошао од оваца и одмах шеф!... Имаш право: и ми смо. Не баш од оваца, неки од нас су прво прошли кроз мало борбе... Знам ја да ти нас поштујеш... Ма како! Памтим ја... Наравно да ти нећу заборавити... Доћи ће, послаћу ти га кроз један сат – шофер ми тренутно није овде а не желим да некога другога уводим у ову ствар... Ћутаће, још како! (Спушта слушалицу.)

Младићу, запослен си. Код једног мог пријатеља. Честитам! Добио си место као у неко давно време. Чак и брже. Одлично место.

СЕСТРИЋ: Хоћу ли ја бити способан за то? Мислим, ако не биднем умио да радим то што треба.

УЈАК: Не брини, помоћи ћемо ти. Овај мој пријатељ ће наћи човека да те у почетку подучи, да ти помогне. Од њега ћеш видети како треба да се понашаш. Чим се мало навикнеш и уходаш можеш да накривиш капу. Само да знаш: твоје радно место захтева школску спрему, мораћеш да полажеш испите. И ја сам их полагао. Кад сам постао неко и нешто нисам имао ни основну школу. Ону стару, четвороразредну. Па сам полагао. Из дана у дан. Нисам имао времена да скинем униформу, ни револвер. Сећам се, ха, ха, полажем ја једном, ставио револвер на сто, да ме не жуљи, а оном професору – био је мали и просед – очи само што не излете. Страх, брајко. Све што кажем за њега је одлично. Даде ми петицу и поможе код полагања других предмета. За један дан сам завршио четири разреда гимназије, оне старе, од осам разреда.

СЕСТРИЋ: Далеко сам ја од тије способности; ја биг био задовољан да завршим један за годину.

УЈАК: Сад ћу да ти покажем како је изгледао испит. Дођи. Ја ћу полагати а ти ћеш бити професор.

СЕСТРИЋ: Баш сам ти ја за профисора!

(Седају један наспрам другог.)

УЈАК: Добро, ти ћеш полагати а ја ћу бити професор. (Ставља револвер са Сестрићеве десне стране.) Кажите ми, молим вас, каква је Земља? (Шапуће.) Кажи: Земља је округла.

СЕСТРИЋ (убеђено): Земља је округла.

УЈАК: Одлично! Изванредан одговор. (Окреће се на своју десну страну.) Колеге, одавно нисам чуо овако добар одговор. (Сестрићу, улизивачки.) Положили сте са најбољом оценом – пет. Честитам.

(Ујак устаје, затим устаје и Сестрић.)

СЕСТРИЋ: Што ја нисам...

УЈАК: Постадох ти ја мали матурант за цигло два сата. И мање. То је било најбоље моје полагање. После тога никад више четири разреда за један дан. Једанпут два и два пута по један. Тако сам ти ја матурирао. Морало се богами и запети. И ти ћеш ујаковим путем. Истина, сад је мало теже, нађе се наџак код кога не можеш положити за живу главу.

СЕСТРИЋ: Ако се нађе наџак, онда „збогом школо, нисам те ни воло“.

УЈАК: А, то никако! Промениш школу. Увек се нађе нека где нема наџак-професора. Распиташ се код познаника, и нађеш.

СЕСТРИЋ: Ја још никога не познајем.

УЈАК: Упознаћеш, не бој се. Још ми регрутујемо руководиоце из полуписмених. Ту и тамо, додуше. То више није правило. Некад је било. Нисмо имали поверења у интелигенцију, ослањали смо се на поштену интелигенцију. У вражју матер: где да нађеш поштену интелигенцију?!

СЕСТРИЋ: Знате ли, ујаче, да једва чека да почнем са учењем?

УЈАК: Тако и треба. То је добро. О чему смо оно разговарали?

СЕСТРИЋ: О поштеној интелигенцији.

УЈАК: Не то!

СЕСТРИЋ: О наџак-профисорима.

УЈАК: То! О наџак-професорима. Бежи од њих као од лепре.

СЕСТРИЋ: Од чега?

УЈАК: Од губе.

СЕСТРИЋ: А, да.

УЈАК: Сад има доста професора, доста школа, увек можеш да нађеш одговарајућу.

СЕСТРИЋ: Ујаче, да померим мало овај орман.

УЈАК (гледа орман): Не стоји баш на правом месту, помери га.

СЕСТРИЋ: Ваљда ћу нешто завршити, нисам најглупљи.

УЈАК: Завршићеш, него шта! Нема тога ко није завршио школу, ако је само хтео. И факултет. И факултет. И факултет сад свако може да заврши. Има их свуда, Мислим, факултета. Неке варошице сад имају факултет.

СЕСТРИЋ: Факултет је сигурно тежи него школа.

УЈАК: И тежи, и лакши. Наиђеш на факултету на понеког загуљеног, неће те пропустити да га убијеш. Мени је једанпут било дошло да цео шаржер сручим у стомак једном... Срећом, нашла се веза са деканом: он одреди да ме испита други, и ја положим певајући.

СЕСТРИЋ: Шта се ради онда кад су сви загуљени?

УЈАК: Нема тога. Код нас нема. Неки факултети су тежи, имају више загуљених професора. Кад је то, мењаш факултет, идеш у неки центар у унутрашњости. Има их колико оћеш: сваки факултет у земљи има центар у некоме другоме крају. Ту је само важно платити. Школарину. Нема мајчиног сина који у неком центру не заврши факултет или вишу школу. Факултетски центри су ти Елдорадо. Знаш ли шта је то Елдорадо.

(Звони телефон.)

УЈАК: Ало!... Тако... Одлично... Кад је тако нешто, зови ме, а не да ти... Е, за то се обрати Штефеку... Не брини, средиће ти као што бих ја... Сигурно... Не само то, и попићемо. (Спушта слушалицу.) Имам једног...

СЕСТРИЋ: Знам! То је Штефек.

УЈАК (изненађен): Одакле знаш?

СЕСТРИЋ: Чуо сам да га често помињете, ујаче. Одмах сам знао да га волите.

УЈАК (смеши се): Брзо запажаш, свеца ти твога. Ниси ти овчица.

СЕСТРИЋ: Он ти уради све, не мораш да бринеш.

УЈАК: Што ја умом он друмом...

СЕСТРИЋ: Док ти оком, он скоком.

Ујак: Баш тако.

СЕСТРИЋ: Послушне свако највише воли. (Пауза.) Имао сам ја друга (смешка се)... није био послушан. Непретворан. Радан се тада звао, не знам сад како се зове. Његов старији брат, Милић, не може бити послушнији. И мајка му, Крстиња, и отац Миле... Кукићи...

УЈАК: А, Кукићи.

СЕСТРИЋ: Стално су фалили Милића а жалили се на Радана.

УЈАК: То је природно, свако воли поштеног радника а мрзи ленштину.

СЕСТРИЋ: Радан је сад чувен профисор у Америци а Милић остао сељак као ја.

УЈАК (збуњен за тренутак): Ти одсад више нећеш бити сељак. Уздићи ћеш се.

8.

СЕСТРИЋ (врпољи се): Почео би да учим овога часа.

УЈАК: Почећеш, не жури. Још нешто, то ти је сад важније: пази шта радиш са потчињенима. Не можеш ти као ми, револуционари. Ти мораш бити друкчији. Све лепо, из потаје. Не замерај се људима; кад неки погреши, ти не истеруј мак на конац. Насамо га опомени. Покажи му да си му пријатељ, кривицу заташкај. И још нешто: процуњај шта људи мисле па се и ти прави да мислиш тако... Пази, мораш бити паметан. Труди се... Ти си сигурно на мајку... поштен.

СЕСТРИЋ: Јесам.

УЈАК (мршти се): То не ваља. Твоја мајка а моја сестра би много боље прошла да је била друкчија. Била је сувише тврдоглава. Могла је боље да се уда, имала је какву прилику! Тај је сад пуковник у пензији... Њена удаја је изазвала раздор, неслогу...

СЕСТРИЋ (онерасположен): Шта је то било, ујаче? Ја сам нешто...

УЈАК: Шта је било! Нису јој наши давали да се уда за твога оца, отишла је својевољно.

СЕСТРИЋ (још нерасположенији): Зато нам тата није дозвољавао да идемо ђеду. Ђед нас милује, а са татом... као да није наш.

УЈАК: То је било некад, сад су друга времена, нема ни деде, ни тате. Него послушај ме: не буди тврдоглав на мајку. Не ваља увек бити поштен; некад будеш, некад не будеш, како је кад потребно. Треба бити паметан!

СЕК. (улазећи): Друже инокосни, друг Симић је послао шофера да одвезе овога друга.

УЈАК: Одмах, Цоко. (Сестрићу.) Браво! Од првог дана кола и возач! Срећно!

(Сестрић излази покуњен и збуњен, Секретарица га гура у леђа.)

СЕКРЕТАРИЦА: Омекшаћеш ти као барени карфиол.

9.

УЈАК (протеже се, ради гимнастичке вежбе и окреће се ка соби за одмор): Ето и то се заврши... Породична обавеза, мора се. Успешно – како би друкчије? А јутрос сам предвиђао неку несрећу и плашио се од рђавог сна. (Насмеје се.) Не треба веровати у снове: очекујеш најгоре а испадне све добро: Централтрејд, син примљен на факултет, одужен породични дуг, залазак... (Зева.) Што 'у сад да се опружим!

(Телефон звони необично јако. Ујак се тргне, уплашен је.)

УЈАК: Ало!... (Развлачи лице у осмех.) А, ти си, Штефек. Шта има ново?... Партијски састанак? Наравно. Само ја нећу моћи присуствовати... Морам?... А зашто? Имам тамо тебе. Зато сам те и поставио за секретара да бих ... Како? Нисам те ја поставио него си изабран?! Мени то причаш!... Много си званичан – шта је с тобом?... (Зачуђен је, почиње да виче.) Ало! Ма ко је то?... Секретар партијске организације?... Јеси ли ти то, Штефек?... (Нер­возно.) Ама шта ти је, човече?... Расправљаће се о мом случају?... Ма немој! Ти ме засме­јаваш а не знаш да ниси ни најмање духовит!... Шта бре причаш! Моје грешке... Јеси ли ти при себи? (Хладнокрвно.) Какве грешке? Кад сам ја то грешио?... За тридесет година?... И толико их се накупило да треба о њима партијски расправљати?!... А ко би требало да ми суди да сам грешио четрдесет година? ... И пре тога? Пре тога је био рат, баћо! Ја сам ратовао, крвљу стварао ову земљу, ово што ти сад уживаш... И за кривице из доба рата?!... Моје кривице из доба рата?!... Шта ти булазниш? Јеси ли при себи?... Четрдесет друге?... У граду? (Загрцне се.)... Код проститутке Енуфе?... (Пауза. Прибира се и почиње да се смеје неприродно.) Чак и да је тако, откуда ти то знаш?... Истраживао си дванаест година?!... Ја ти рекао?!... Нешто ти рекао, али је то теби било довољно!... Имаш целу истину о мени, као на длану... На чију иницијативу ће се расправљати?... Твоју?... Е, чујеш, Штефек! Тебе треба да је срамота! Дванаест година си тражио моје кривице!... Прислушкивао ме? Ти?... Тако, дак­ле. Направио сам од тебе човека. Био си нико и ништа, једна обична гњида. (Виче.) И ти се нашао да истражујеш моје грешке! Да прислушкујеш мене... Нећеш, гњидо, нећеш! Да знаш да нећеш!... Покидаћу ја конце које си похватао и смрсићу твоје. Запамтићеш ти мене добро!

(Спушта слушалицу. Устаје и тресе се. Сипа и испија чашу вискија и окреће се публици.)

УЈАК: Расправљаће о мени! И то сам доживео. Због неких мојих наводних грешака. Каквих данас идиота има наћи ће се неко ко ће поверовати да сам крив! (Смеје се.) Ја крив!

(Размишља. На лицу му сине радост као да је решио тежак проблем.)

УЈАК: То је непријатељ. Удара по кадровима, по темељима овога друштва. (Виче.) Непријатељ је то! Њега треба! (Кратка пауза. Мирније.) Револуција још није завршена. Мора се наставити, јер непријатељ ровари. (Поново виче веома гласно.) Непријатељ ровари, мајку му! (Размишља.)

Овде суштински нешто не ваља. (Показује према тлу.) Организам наизглед здрав а труо. У њега се увукао невидљиви бакцил. Треба уништити те многобројне вирусе, пантљичаре, парамецијуме, амебе. Милом или силом. Не милом, силом! (Врти главом.) Операција! Операција болесног дела организма. Гангрена, тетанус. (Пауза.) Гангрена на власти. Овај народ ће се некад стидети, мора се стидети тих својих људи. (Викне, показујући према земљи.) Земљи је потребна револуција! Само револуција може очистити ове наслаге, овај шљам... Мајку му.

К Р А Ј

---

Раде ДАЦИЋ

УЈАК

драма у два дела

СИНОПСИС

Лица:

• УЈАК, директор једног великог увозно-извозног и производног предузећа у Београду 54 године
• Секретарица 29 година
• СЕСТРИЋ 32 године

Сестрић је дошао у посету ујаку, намеран је да се запосли у граду и школује своје двоје деце; сам се, и поред великих способности за учење, није могао школовати и не може то да прежали. „Иди ујаку кад оћеш у град, ако те он не запосли, неће нико“, говорили су наклоњени му суседи. Намеру о запослењу сестрић не открива одмах, већ много касније, кад га ујак упита за разлог доласка. У разговору показује да зна многе ствари за које се не би очекивало. Прочитао је, на пример, Домановићеву „Страдију“. Он наивно верује у ујакову величину и сматра да су клевета све оно што је до њега допрло а говори се у селу. Испоставља се да је још увек могуће запослити се у граду: један од ујакових пријатеља налази му место. Да ли ће се то запослење продужити и после ујаковога пада, остаје отворено.

Секретарица је ћерка директоровог пријатеља, првоборца и лењинисте. Образована је западњачки и не жели да борави у Лењиновој држави. У раскалашном телефонском разговору у времену кад је директор био са друштвом у „пабу“, она тврди да хоће да остане ћерка свога оца, зато неће међу дисиденте. Са сестрићем се више пута игра као с играчком, он, јадан све то подноси као нужно.

Одвијање радње

У почетку у канцеларији су Ујак и Секретарица, он гледа неке хартије и суочава се са катастрофалним стањем у предузећу (које ће се касније неочекивано поправити). На знак да је неко дошао, Секретарица излази, при повратку саопштава директору да му је дошао у посету рођак. Он одбија да га прими, али кад сазна да је то син његове сестре, мења одлуку.

Отпочиње разговор између ујака и сестрића. Редом и постепено открива се један рђав карактер, и много штошта што ујак крије и рачуна да је потпуно непознато, допрло је до њего­вога села. Сестрић многа питања поставља из чисте наивности, а одговори на њих још више разоткривају ујакову прошлост.

Сестрић прича како је био поносан кад је учитељица у школи поменула његовог ујака као борца од '41, и то одмах после имена народног хероја Милојице – за кога у току овог разго­вора стиже вест да је изненада преминуо.

Огрезао у претворству и лажи, ујак често упада у ситуације које му морају бити непријатне с обзиром на то да жели пред сестрићем бити идеалан, онакав каквога је сестрић замишљао. Тако каже де се сећа кад се сестрић родио и да је то било око Илиндана, а сестрић одговара да је рођен у априлу, да има 32 године, а да његова мајка није видела брата пуне 34.

Својом безумном радозналошћу, ујак изазива да се наслути последња ствар која га у целости разоткрива: заједно са својим најбољим другом из младости, Тисом, бавио се разним недозвољеним рад­њама, између осталих крали су и коње. Као коњокрадице били су у притвору седишта њихо­вог среског места, кад су партизани то место заузели и ослободили их; ујак је пошао са партизанима и постао борац од '41. Своме другу, коњокрадици, потписао је да је био пре рата хапшен као напредан и за све време рата сарађивао са партизанским покретом.

Постоји и четврта личност драме; она се не појављује на позорници и гледаоци представе не могу чути ниједну њену реч. Ипак, та личност суштински управља свршетком радње. Зове се Штефек. Штефек послушно из­­вршава све налоге свога директора, док на крају не смрси његове конце. Готово на самом почетку драме, њега ујак ословљава, а тиме и представља. Касније, кад му се ко обрати с питањем како да се обави одређени задатак, он га упућује на Штефека. Чак се и пред сестрићем хвали тим човеком (чије име је сестрић већ запамтио), и истиче како ми имамо драгоцене људе. Испоставиће се на крају да је Штефек 10 година служио ујаку и припремао његов пад. Ујак ће нагло променити мишљење о људима.

Последњи ујаков монолог (телефонски разговор) управо је са Штефеком, и то: на Штефеков позив. Штефек се јавља по први пут, али убедљиво: најављује крај ујакове владавине. То се дешава више цинизмом стварности него деловањем правде (божје или људске). Штефек телефоном позива ујака да дође на партијски састанак, на којем ће се расправљати о ујаковој одговорности. Било је познато у то време: кад се таква расправа закаже, унапред је јасан њен исход, све је учињено да осумњичени буде осуђен. Примери за то су „Пленуми“ на којима је расправљано о одговорности Ђиласа, Ранковића, Добрице Ћосића. Штефек, геније за некажњено кршење закона, онај човек у предузећу преко којега је ујак обављао највећи број прљавих радњи, иступа као победник. Ујак, у монологу на самоме крају, изражава нешто сасвим другачије од онога што је истицао као вредност система.