Зоран Стефановић

Космичко јаје или камен фракталног свемира

Поговор албуму „Нити снова о моћи (и друге приче)“ Зорана Туцића, Љуана Коке и Радета Товладијца; уредник Вук Марковић, ликовно обликовање Ивица Стевановић, „Комико“, Нови Сад 2010.

Збирка „Нити снова о моћи и друге приче“ доноси читаоцима космичка јаја и стење, сусрете виших бића са нижим, контакте створених и нестворених — и све то сабирајући краће стрипове Зорана Туцића и његових сценариста Љуана Коке и Радета Товладијца. Неки би додали да је то и једна од најишчекиванијих колекција у модерном стрипу бивше Југославије.

И данас, након четврт века, многи од читалаца потписали би као своје речи загребачког стрипара Горана Суџуке да су му два Туцићева стрипа из 1980-их „разнела тинејџерски ум“. Први стрип је, наравно, Туцићев серијалски деби, „Ворлох“, цртан по упечатљивом Кокином сценарију, ослоњеном на мотиве Падија Чајевског и Карлоса Кастанеде. Рађен је 1983. када је Туцићу било 22 године а Коки тек годину више, објављиван у Yu стрип магазину 1984-1985.

Други стрип, настао у сарадњи истог двојца, јесте управо онај који је дао наслов овом албуму: „Нити снова о моћи“. А Суџука — за то вам ја добар и личан стојим — није једини који и сада памти тачан просторновременски склоп када је видео прве табле овог мини-серијала.

Нити снова о моћи

Као и адреналински „Ворлох“, и серијал „Нити снова о моћи“ објављиван је у средишњем издању тадашњег домаћег стрипа, Ју стрип магазину, 1986. (бр. 79-80, 81-82 и 83-84). Трећи део је био и крај серијала, мада је било јасно да су аутори испрва намеравали далеко дужи развој.

Чак и више него у случају „Ворлоха“, појава овог стрипа неодвојива је од свог ширег стрипског и културног контекста, једног од преломних тренутака у историји поп-културе бивше Југославије. Наиме, „Нити снова о моћи“ су биле ударни, први стрип баш у броју који је нама — тадашњим читаоцима — изгледао као тријумфални моменат уређивачке политике Момчила Рајина, али и целокупне југословенске стрипске сцене. Има нечег чудесног када се и данас листају те стране са изванредном Јањетовљевом насловницом. Поред Туцића и Коке у том броју се нашао и „Странац“ Игора Кордеја, „Бернард Панасоник“ Зорана Јањетова, „Ружин дворац на брду Митлах“ Дејана Ненадова, „Shine on you crazy diamond“ Коке и Вујадина Радовановића, избор стрипова Нинослава Кунца, „Свемирони“ Лазара Станојевића...

Показало се тада да се сиромашни рођак, југословенски стрип, опет после дужег времена може мерити, барем стваралачки, са просеком својих медитеранских рођака који чине три средишње стрипске школе на континенту — италијанском, француском и шпанском. (Ипак, ово је била лабудова песма: који месец касније, у пролеће 1987, „Дечје новине“ са 85. бројем укидају издање које је опстало на тржишту скоро десет година и било један од врхунаца југо-стрипа у 20. веку.)

Сам серијал је више него оправдано добио ударно место у поменутом броју. Разликујући се од претходног „Ворлоха“, врло експресионистичког остварења истог тандема, „Нити снова о моћи“ су већ на први поглед показале велику и самосвесну стваралачку еволуцију. Ликовно је овај стрип — нарочито у свом првом наставку, када се мислило да ће бити дуговечнији серијал — отишао у код нас ретко виђену занатску дисциплину сваке врсте; више у правцу, условно речено, стрипског импресионизма, академизма и реалистичке стилизације. Мало је домаћих аналогија за сваки од богатих ликовних аспеката овог стрипа: неуобичајена прецизност архитектуре и костима; однос простора и осветљености; живи а прецизни оловка и туш; природност „глуме“ — психологије, мимике и гестикулације ликова... И поврх свега: мајсторска Туцићева режија и монтажа, до те мере усмерене и изнијансиране да су оправдано оставиле утисак на тинејџерске умове будућих професионалаца.

На ликовном плану очигледне су биле и цртачеве посвете некима од својих учитеља — тада омиљеном шпанском мајстору Алфонсу Фонту, као и француским класицима Жан-Клоду Форесту и Полу Жијону, тачније, њиховим „Космичким путницима“ („Les naufragés du temps / Бродоломници времена“). У непосредној вези са Фонтом је повремени стил туширања у „Нитима...“, где се спољне дебље контуре комбинују са белим површинама, деликатним тањим унутрашњим линијама и тек спорадичним растером и интервенцијама пером — ради постваривања неке површине (као на таблама 3-5). У одређеној вези са „Космичким путницима“ је изванредни третман осветљења у геометризованим бродским просторима и ноћним сценама (табле 9-15). Међутим, свесне посвете и изабрани манир су једна ствар, а потпуно друга који је то степен целовитости свог личног метода и знања Туцић показао у овом стрипу на ликовно-режијском плану, уводећи више битних иновација на југословенску сцену.

Сценаристика Љуана Коке у овом стрипу достојни је парњак цртежу и, стрипски гледано, критичару просто дође криво што је овако талентованог сценаристу живот касније одвео у политику. Прва епизода, „На двору Краља Сунца“, представља нам будућу породицу од врсте Homo sapiens, чије дете, Далија, отима дисидентска група „еволуираних“ хуманоида, Плаксита. Дечаков отац Елиот мора да иде у град Рикорда, ментално модификованих људи који живе у виртуелном 17. веку на двору Луја XIV, да би им украо Гал-9. Тајанствени Гал-9, за којим дисидентски Плаксити толико жуде, испрва је мекгафин радње, али се на крају првог циклуса испоставља да је у питању виша интелигенција која се упиње да комуницира са дечаком.

Стрипска прича је овде пре времена пресечена, остављајући нас да замишљамо шта се све могло изродити од оваквог почетка саге која је тако лако помирила напетост, акцију, емоцију, психологију, али и социолошке и философске импликације. Дугогодишње замисли неких љубитеља да се овај серијал настави у 1990-им, или у првој деценији овог века, нису остварене.

Иако направљене на тек 28 страна, нешто слободније рађене у другом и трећем наставку и превремено завршене, „Нити снова о моћи“ ипак остају за неке од нас један од истинских драгуља српског и југословенског стрипа. Важне — баш као да их је нацртано на хиљаде страна.

Планета безбедних

Слично Туцићу, и његов колега, стрипар и архитекта Раде Товладијац у домаћем стрипу није створио своје место само као цртач серијала „Људи за звезде“ (чији је крај првог циклуса обећавао занимљив подухват) или као један од цењених илустратора комерцијалних насловница, већ је од свог стрипског дебитовања показао и приличан дар за сценаристику.

Научнофантастична минијатура „Планета безбедних“, коју је 1984. по сценарију Товладијца нацртао Туцић, рађена је наменски за заједнички свејугословенски конкурс Ју стрип магазина и редакције часописа за културу Видици. Овај други часопис је тада био референтно издање југословенске културе, а стрипски део му је уређивао Слободан Ивков, још један од продуктивних уредника 1980-их. Поред Ивкова, у жирију амбициозног конкурса били су и други еминентни стручњаци: Здравко Зупан, Зоран Ђукановић и Момчило Рајин. У јакој свејугословенској конкуренцији од чак 180 пријављених аутора са 1000 табли стрипова, прву награду су равноправно добили Крешимир Зимонић и Дејан Ненадов, другу је добио Жељко Зорица, а Товладијац и Туцић су трећу поделили са Ненадом Вукмировићем. Најбољи стрипови су објављени 1985, у тада ретком технички квалитетном облику, као заједничко издање (Видици бр. 235, односно „Специјал“ Ју стрип магазина).

Данас је занимљиво видети шта су два аутора у својој 23. години урадила да би се нашла почаствована на битном савезном конкурсу. Сценаристички, „Планета безбедних“ је стрипски пандан НФ књижевним причицама са ударним крајем, какве су биле омиљене у другој половини 20. века, нарочито у америчкој књижевности (punch line). Ово захтева вештину коришћења драмских преокрета, што је истовремено и повољно и опасно тло за приповедача. Товладијац је написао причу из 22. века која садржи у себи мотиве међупланетарног тероризма и човеколиких вештачких бића, дакле мотивски сличну каснијим „Нитима снова о моћи“. Радња, атмосфера, ритам и темпо су уверљиви, а у дијалозима се на тренутке осећа благи дах ироније и апсурда сличан „Астеру Блистоку“ Годара и Рибере. Реч је о компетентно написаном малом предлошку, који је тада потврдио Товладијчев дар за приповедање.

Ликовно гледано „Планета безбедних“ је за Туцића тачно средокраћа између „Ворлоха“ и „Нити...“. На претходни стрип подсећају режија дијалошких сцена, гипке фигуре и експресија суве четкице у „прљавом“ свемиру, а будући серијал се наговештава стиловима архитектуре и начином њеног осветљавања, као и једним од битних лајтмотива Туцићевог опуса до данас: злокобним астероидима.

Занимљиво је на примеру овог кратког стрипа први пут јавно поменути једну појаву. Ментална блискост колега-архитеката из групе „Баухаус 7“ — који су се тада стручно, факултетски, занимали и за пројектовање свемирских бродова — огледа се и у овом стрипу, као нека слутња тада још непостојеће школе српског свемирског дизајна. Одбљеске те замишљене школе систематски видимо не само у „Људима за звезде“, „Нитима снова о моћи“ или „Планети безбедних“, већ и у радовима трећег стуба „Баухауса 7“, Вујадина Радовановића — „Џо XX“, „Пројекат Ускрснуће“ (сценарио Марко Фанчовић) и „Чувари заборављеног времена“ (сценарио Мирослав Марић).

Међутим, тај српски свемирски дизајн је ужа стручна јавност видела и ван уметности. Инжењерски је конкретизован баш код истих аутора — у дипломском пројекту Радета Товладијца на Архитектонском факултету у Београду: „Небески град - Орбитална станица у Лагранжовој стационарној тачки – Л5“. На пројекту су Товладијцу, уз остале, асистирали и саборци, Туцић и Радовановић, као део једне шире замисли у „Баухаусу 7“ о дипломским пројектима ове врсте. Чак и тај  појединачни аспект — истовремено дизајнерски, архитектонски и инжењерски — показује колико је нужно боље проучити место групе у естетици и историји домаћег стрипа.

А верујемо и да у свемирском дизајну „Баухауса 7“ има хране за мозак чак и технодизајнерима следеће епохе.

Инаит или Whole Lotta Love

Стрип овде премијерно објављен под лед-цепелиновским називом „Whole Lotta Love“ најтајновитији је од понуђена три рада, и то не само зато што се суочавамо са езотеричном и закопчаном радњом, неком врстом павићевски поетизованог приповедања.

Овде објављена верзија је тек једна од инкарнација ранијег колорног стрипа који је 1987. створен под насловом „Инаит“, непосредно након Туцићевог првог колорног експеримента, „Илихадара“ (такође тек недавно премијерно објављеног у зрењанинском Стриполису). Та прва верзија рађена је у златним и тиркизним бојама које је скоро немогуће репродуковати у штампи, а њене оригиналне табле данас стоје на зидовима повлашћених. Ако ћете веровати очевицу, ова прича без речи је у својој првој инкарнацији један од примера како уметност стрипа може доћи надомак ликовног савршенства.

Међутим, Туцић је познат као онај који никад не иде истом стазом два пута. Нови стрип по истом драмском мотиву данас је обрађен сценаристички другачије и у потпуно различитом, „масном“, црно-белом графизму, сличном оном у којем је аутор стварао стрипове из незавршеног „египатског циклуса“, делимично рађеног и са сценаристом Ненадом Микалачким Ђангом. (Део тог циклуса је и наша и страна публика видела у минијатури „Тако је говорио Узет-Маат-Ре“.)

„Whole Lotta Love“ јесте израз данашњег Туцића, поново активног стрипара, али и даље оног који не бежи од разрешавања уметничких мотива који су га опседали у младости. Тиме овај кратки стрип, згодан за више читања и медитација, служи и као копча за најважније одељке Туцићевог опуса, читавог мултиверзума разноликих појавности.

Стрипски фрактали

Обичан читалац из објективних разлога још не може увидети сложеност и обим Туцићевог опуса, било као самосталног аутора, било са бројним сарадницима, без обзира на поштовање које аутор од почетка добија од јавности. Наиме, делови опуса су му стварани ван стрипа или у неспецијализованим издањима, док неки још нису објављени или чак ни довршени до краја.

Збирка „Нити снова о моћи и друге приче“ управо тиме испуњава и своју другу улогу, осим оне која служи да нам на једном месту да радост поновног прелиставања ових стрипова. Та додатна улога ће бити да се убрза поновно или премијерно објављивање једног од узбудљивијих домаћих стрипских светова, стално променљивог, трагалачког. Али нека разноликост не завара: у бљеску ћемо препознавати и мотиве космичког јајета, луталице-астероида, сусрете виших бића са нижим, контакт створених и нестворених...

И видећемо да је у питању иста стваралачка васељена, чије фракталне одбљеске са чуђењем гледамо, баш на начин како их је и њихов уметник први пут и међу првима приметио.

Извори

• ~ Ју стрип / Ју стрип магазин, „Дечје новине“, Горњи Милановац, 1977-1987. (уредници: Срећко Јовановић, Сибин Славковић, Славиша Ћировић и Момчило Рајин)
• Зупан, Здравко. Век стрипа у Србији, Културни центар — Галерија савремене уметности, Панчево, 2007.
• Ивков Слободан, 60 година домаћег стрипа у Србији, „Ликовни сусрет“, Суботица, 1995.
• Суџука, Горан. Блоговски запис од октобра 2007. http://dzukalog.blogspot.com/

О ауторима

ЗОРАН ТУЦИЋ (1961), ликовни уметник и архитекта. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду (пројекат: „Нови египатски музеј, Гиза, Каиро“). Професионално дебитовао у стрипу 1983. године. Један од оснивача стрипске групе „Баухаус 7“ која је деловала у првој половини 1980-их у Београду. Стрипове је објављивао у земљама бивше Југославије, Немачкој, Сједињеним Америчким Државама и на Кипру. Важнији стрипови: серијали „Ворлох“ и „Нити снова о моћи“ по сценаријима Љуана Коке (Ју стрип магазин, 1984-1985. и 1986) и колорни албум „Трећи аргумент“, по прози Милорада Павића, сценариста Зоран Стефановић“ („Бата“ — „Орбис“, Београд-Лимасол, 1995), серијализован и у Heavy Metal Magazine (Њујорк, 1998-2000). Важнија признања: Трећа награда Видици — Ју стрип магазин на југословенском конкурсу, са сценаристом Радетом Товладијцем (1984), „Златни крагуј“ за најбољи ауторски стрип Салона у Крагујевцу (1994), „Grand Prix“ Салона стрипа у Зајечару, са сценаристима Павићем и Стефановићем (1996). Излагао на бројним заједничким изложбама у земљама бивше Југославије, Грчкој, Мађарској, Великој Британији, Холандији... Самосталне изложбе: Први међубалкански културни фестивал у Солуну (1995) и Салон стрипа у Зајечару (1996).

ЉУАН КОКА (1960), сценариста, новинар, политичар. Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду. Стрипом се бавио у периоду 1983-1987. као запажени сценариста Ју стрип магазина. Најважнији стрипски серијали: „Ворлох“ и „Нити снова о моћи“ са цртачем Зораном Туцићем и „Shine on you crazy diamond“ (1986-1987) са цртачем Вујадином Радовановићем. Остварио обимну каријеру као медијски и друштвено-политички радник, нарочито на пољу заштите националних и етничких мањина. Аутор документарног филма о страдању Рома у Јасеновцу "А ти, Боже, преживи", који је освојио трећу награду на телевизијском фестивалу у Неуму 1988. године.

РАДЕ ТОВЛАДИЈАЦ (1961), ликовни уметник и архитекта. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду (пројекат: „Небески град — Орбитална станица у Лагранжовој стационарној тачки – Л5“). Професионално дебитовао у ликовним уметностима 1983. године. Један од оснивача стрипске групе „Баухаус 7“. Познат као илустратор насловница најкомерцијалнијих издања бивше Југославије (Тајне, Гигант, Хорор). Најважнији стрипски серијал: „Људи за звезде“ (Ју стрип магазин, 1984-1985). Лауреат за стрип „Планета безбедних“ на југословенском конкурсу Видици — Ју стрип магазин заједно са Туцићем. Излагао је на групним изложбама у земљама бивше Југославије, Великој Британији, Грчкој и Мађарској.