Милорад Павић

Одлазак Борхеса

У XX столећу има много људи које смо поштовали и које поштујемо, али мало оних које смо могли волети. Један од тих, које можемо волети иако их поштујемо, свакако је Хорхе Луис Борхес, највећи писац данашњице. Уз то Борхес је писац посебно и необично обдарен. Поред дара да исприча он је умео делотворно и убојито да прећути неке ствари. Погледајте његову причу која носи као наслов навод из Шекспира „Има много ствари...“ Тамо је Борхес показао да оно што није испричано може бити важнији део приче. И то је, чини се, једини начин да се неке ствари данас саопште.

Борхес је заувек напустио своју отаџбину Аргентину, оженио се и умро све у року од непуних месец дана. Читав један живот стао је тако у те три неме седмице. Знао је да га чека крај и намерно је отишао да умре и да буде сахрањен ван Буенос Ајреса надајући се да ће у смрти моћи да заборави самог себе. Слеп као Хомер, један од митотвораца модерног доба, учитељ латиноамеричких писаца којима је отворио пут ка успону и свету, обновитељ приповетке, Борхес није никада написао ниједан роман. Романе — како сам каже — није волео. Не треба му сасвим веровати.

У ствари, опомињао нас је да постоји начин у стварима. Опомињао нас је својим причама (као што је својом смрћу опоменуо Аргентину) да није још тренутак да угазимо у књижевност сутрашњице на свим фронтовима, јер, такве се битке губе, опомињао нас је да није још време да приђемо прозору с погледом на будућност. Кренуо је ка том прозору полазећи од кратке приче, од једне врсте чији се писац утолико брже заборавља, уколико се прича дуже памти, кренуо је од једне прастаре врсте казивања, чија је суштина скромност и прегледност. И од тог скромног почетка почео је да пара нашу представу о књижевности, да је разара и да ствара нову. Сматрао је да добре приче настају и живе независно од тога да ли их њихов писац схвата или не. Чак је веровао да писац заиста добру причу не може да схвати и тако се нашао у положају огледала и иконе. Јер, иконе, кажу, није дозвољено и упутно хватати у огледалу. Тако је и Борхес сматрао да писцу — тј. огледалу — није дато да сагледа своје дело — тј. икону. Али је зато знао боље но ико да сагледа туђу причу: био је највећи читалац нашег века. Знао је да је књижевност сарадња, знао је да је добар читалац ређи од доброг писца и трудио се да придобије пажњу; знао је баш зато да досадна књижевност не може бити добра књижевност и није презао од прихватања такозваних „тривијалних“ облика, као што је детективска прича, на пример. Уз то, знао је да сваки писац ствара своје претходнике. Преводио је енглеске песнике на језик шпанског XVII века, гајио наклоности за антологије, личне изборе, музејске збирке и библиотеке. Његов барок XX века ослоњен на златно доба шпанске књижевности и на Сервантеса, крчио је пут једној сутрашњици. Сутрашњица је била освојена у Борхесовим причама поред осталог и једним отрежњујућим потезом враћања књижевности у границе њених правих могућности. После Борхеса постала је смешна књижевност коју треба читати из поштовања. Постоји као доиста узета у обзир само она књижевност која је читаоцу стварно потребна. Уз то, Борхесова књижевност настала је храњена другим књигама колико и животом, и у књигама је живот и каква је разлика за литературу да ли је неко најпре умро у животу или најпре у књизи? Као што је онај сликар из једне његове приче утиснуо свој лик свету који слика на зиду, тако је и Борхес утиснуо свој лик у модерну приповетку, па се приповедачка проза дели на ону пре Борхеса и ону после Борхеса.

После Борхеса, међутим, не треба да станемо на његовом искуству са причом, Треба да уништимо и оно што он није уништио: наше представе о роману, да бисмо га поново створили, јер није у кризи роман, него реализам тог романа. И најзад, у освит нове миленије можда, да уништимо и нашу представу о поезији, да бисмо је створили поново. Борхес нам је кроз причу показао тај пут који кроз прошлост води у сутрашњицу и ослобађа нас интелектуалне авитаминозе од које испадају зуби и криве се ноге.

Као Борхес, који је прижељкивао да не разуме своје дело, ни ми нисмо увек разумели Борхеса. Он није добио Нобелову награду за књижевност и сада је јасно, неће је никад ни добити. Можда зато, што су данас почасти и награде, па и Нобелова награда Шведске академије, некако најчешће ствар уведених вредности и откривених могућности — дакле, ствар за ученике, а не за учитеље. Птице које на свом путу наиђу на хладну струју ваздуха силазе са своје путање; оне друге, које имају срећу да налете на топлу струју, лако се и брзо пењу у небо. Борхес није имао ту срећу, али му она и није била потребна. Он је увек летео у пркос струји. А за нас остале — како пише у једној Борхесовој причи која се, ево, претвара у епитаф — „доста је да знамо како је у Буенос Ајресу један човек после 1920. године поново промислио и открио извесне вечне ствари“.