Милорад Павић

Смрт Милоша Црњанског

Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

Код „Орача“ сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге.

Тада му је поглед пао на зделу с пасуљем. Лежала је пред њиме и димила се. Тако је седео и најпре гледао у пасуљ. И мислио како сада свој посао списатеља може да осмотри са обе стране огледала. Поезија је врхунац ћутања — знао је у том тренутку Црњански — али проза је плод земље. Ако човек дуго прича приче, као што је он чинио целога живота, онда пре или после схвати да те приче од којих сваку понавља себи или другима више пута и у више наврата, да те приче као и други плодови земље током времена бивају у оном ко их прича најпре зелене, потом током причања сазру и касније сагњију и нису више за употребу. Од тога у ком часу их узабере онај ко прича, док су зелене, кад су зреле, или пошто сагњију, зависи укус и вредност тих прича. И све дотле, приче личе на остале плодове земље...

А потом? Потом се Црњански опростио од тањира с пасуљем што се дими и подигао главу. Посматрао је један часак конобарицу како броји новац за столом у углу. Бројала је на напоље и на унутра, не прекидајући шапутање, усисавајући најпре бројке, а потом их издишући.

Али, постоји још нешто — мислио је Црњански даље прелазећи очима сада већ на тањир са ћевапчићима и црним луком. И дрво сазрева, а не само плод што на дрвету роди. А младост дрвета не мора се подударати са младошћу његовог плода. Поред старости приче, постоји, дакле, и старост онога ко причу прича. И укус плода зависи од обе старости.

Млади приповедач по природи ствари жели да исприча причу што пре, док је још зелена. И ту греши и квари јој укус. Зато млади приповедач треба да учини оно што му најмање лежи, да савлада своју младост и да плод не откине пре но што сазри, него да га пусти нек малко презре пре но што га узабере и понуди за јело. Тако ће његова младост, с једне стране, и презрелост плода, с друге, кисело и преслатко, довести у равнотежу сокове и дати савршен укус.

И обрнуто — мислио је Црњански тог дана седећи код „Орача“ у завејаном излогу. И обрнуто, стари приповедач треба увек нешто раније да узабере причу док је она још помало незрела и накисела. Тако ће и он учинити нешто против своје природе, која се плаши опорости и тежи да плоду омогући потпуно сазревање јер је кроз дуге године навикла да чекање доноси корист. Али, управо тим преурањеним откидањем зеленог плода са остареле гране пре но што упадне у рутинско сазревање, доћи ће у равнотежу ствари и биће наравњен неки свемирски рачун. Тако се наравњује мера — мислио је Црњански тог дана –и тако се прелази са јела на пиће.

И окренуо се чаши која је стајала на столу између нетакнутих тањира с јелом. Положај тих предмета на свом столу и њихове међусобне односе доживео је као констелације небеских тела. Треба их сада само покренути — мислио је гледајући у чашу — и пратити њихове путање.

Јер — закључивао је Црњански даље — све ово досада је била прича о књижевности. Свет сам непрекидно посматрао и кушао да бих то искуство ставио у службу писања. И ово што је изнето над тањирима јела — све су закључци о књижевности. Међутим, сада је куцнуо час истине. Време је да се окрену ствари и да књижевност, за коју сам радио целог живота, поради сада бар на тренутак за мој живот... Сећао се при том како је у Алпима видео бели дуги конац како виси у провалији прикачен врхом за стену, а ветар га њише и лелуја. Одмах је, још оног дана, знао да то, наравно, није никакав бели конац, него танушни водопад. Али сада после толико година знао је још нешто. Знао је да ни оно што је „конац“ лелујало и њихало није било ветар. Било је то нешто друго. Као нешто друго хтео је сада да види и књижевност.

– Заменимо, дакле — закључивао је Црњански на крају — заменимо причу животом. И изведимо исте процене. Ја сам стар — настављао је гледајући у своју чашу вина — ја сам стар и плод који ми се сада указује: мој живот, ваља узабрати мало раније, нешто пре но што је сасвим сазрео. Тако ће моја старост и прерано убирање плода, који сада више није прича, него је живот и то мој живот, доћи у равнотежу, наравнаће се она рачуница. Истина, биће мало опорости у томе нешто раније узабраном плоду, али зар нисам целог живота учио да се треба борити против своје природе да би се добио прави и најбоље подешен укус.

И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и отишао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закаснио.