Љубодраг Димић

Реферат о докторској дисертацији „Рокенрол у Југославији 1956 – 1968. Изазов социјалистичком друштву“ Александра Раковића

Наставном и научном већу
Филозофског факултета
Б е о г р а д

Изабрани одлуком Наставног и научног већа Филозофског факултета у Београду у Комисију за преглед и оцену докторске дисертације „Рокенрол у Југославији 1956 – 1968. Изазов социјалистичком друштву“, кандидата мр Александра Раковића, имамо част да поднесемо следећи

РЕФЕРАТ

Тема докторске дисертације колеге мр Александра Раковића „Рокенрол у Југославији 1956-1968. Изазов социјалистичком друштву“, историографски је сасвим нова и до сада, није била предмет истраживачке интересовања историчара професионално посвећених изучавању историје југословенског друштва. Томе не противуречи чињеница да је радова посвећених овом музичком и плесном правцу било и да су их исписивали новинари, социолози, музиколози, културолози, људи опчињени феноменом рокенрола, његови поклоници и конзументи (радови Александра Жикића, Синише Шкарице, Петра Јањатовића, Петра Луковића, Александра Јанковића, Владимира Недељковића, Дражена Врдољака, Зорана Симјановића, Владимира Јанковића Џета, Корнелија Ковача, Петра Поповића и других). Ипак, озбиљна истраживања ове друштвене појаве, његових корена, потенцијала, пропагандне употребе, места и улоге у подривању света иза „гвоздене завесе“, када су у питању српски и југословенски историчари, до скоро уопште није било. Тек у последње време, те теме стичу своју легитимност у домаћој ( радови Р. Вучетић, П. Марковића, И. Лучић – Тодосић, И. Вуксановић) али и у водећим западним историографијама, које рокенрол почињу да посматрају и изучавају као глобалну појаву и феномен од епохалног историјског значаја (Тимоти Рајбек, Сабрина Рамет, Дејвид Баучер, Анри Тог, Хантер Томпсон, Сајмон Фрит и други).

Пола века дуго присуство рокенрола у српској и југословенској култури чини широки тематски круг питања, везаних за његову појаву, правце развоја, садржај, масовност, утицај, пропагандни потенцијал, вредним пажње. У питању је друштвена појава у чијој је бити био бунт против свих облика неслободе, од расних и политичких до оних наметнутих устаљеним нормама понашања карактеристичним подједнако и за грађанско и за социјалистичко друштво, што је представљало изазов и својеврсно искушење за партију на власти и државне структуре задужене да брину о васпитању омладине. Тим пре јер је део југословенске државне и партијске номенклатуре, схвативши „могућности“ рокенрола, успео да понуди ваљане одговоре на изазов који је он представљао. Сматрајући га једним од интегративних фактора за младу генерацију у Југославији и потврдом „политике мира“, неутралности, једнакости и љубави међу људима различитих раса, религија и нација коју држава води, државни врх је толерисао а касније и подржавао рокенрол. Не треба заборавити ни чињеницу да је рокенрол трајно обликовао и обележио читаве генерације становника Југославије и да, и из тог угла, схваћеног као културни образац, он завређује занимање историчара. Истраживање кога се прихватио мр Александар Раковић стога није обухватило само изучавање историје југословенске рокенрол музике већ и проучавање специфичних односа у политици и друштву који су омогућили прихватање и развој рокенрола. У питању је пионирски покушај колеге Раковића и успело настојање да се целовито обради феномен рокенрола у политички и идеолошки подељеном свету, са посебним освртом на његове особености у југословенској држави и друштву током 50-тих и 60-тих година XX века. Тим пре јер обрађујући теме таквог садржаја српска историографија, дуго осуђена на изолацију, „хвата“ неопходни прикључак са водећим историографијама а историчари са ових простора добијају прилику да резултате својих истраживања уграде у светску размену знања.

Своје анализе и закључке колега мр Александар Раковић је засновао на богатој и разноврсној архивској грађи похрањеној у Архиву Југославије (8 архивских фондова и збирки), Дипломатског архива Министарства спољних послова Србије (4), Историјског архива Београда (5), Архиву Србије, Архиви Југославија филма, бројних личних архива и приватних колекција грађе. У питању је архивска грађа која из бројних углова осветљава политичке, економске, културне, друштвене прилике у Југославији и омогућава свестрано сагледавање друштвене појаве каква је рокенрол. Од посебне важности је била партијска грађа без које није било могуће реконструисати однос СКЈ према рокенролу. Упоредо са тим колега Раковић је користио и објављене историјске изворе. Посебно вредну грађу кандидат је пронашао у оновременој штампи и периодици (28 наслова) објављиваној широм Југославије и веома разноврсној према своме типу (дневна штампа, политичка штампа, забавна штампа, омладинска штампа, музичка штампа). Препуна репортажа, бележака, интервјуа, званичних ставова, критичких осврта, материјала који говори о свакодневици живота, моди времена, атмосфери која влада, сучељеним фронтовима „присталица“ и „противника“ рокенрола као музичке и плесне забаве, загледаности у Запад, коришћена штампа и периодика, како се показало, била је својеврстан барометар који је бележио све промене у друштву, регистровао догађаје, реаговао на притиске власти, формирао музички укус али и навике младе генерације. Интервјуи са актерима догађаја о којима пише (8) такође су били од значаја за боље разумевање теме и проверу појединих закључака. Део одговора пронађен је у мемоаристици. Сигуран темељ и инструктивне путоказе за истраживања историје рокенрола у Југославији колега Раковић је нашао и у постојећој историографској, социолошкој, етнографској, политиколошкој литератури и публицистици (224 наслов) објављеној на српском и енглеском језику. До важних чињеница и информације о наведеној теми кандидат је дошао и из филмског материјала као и преслушавањем стотина плоча. Укрштање сабраних извора омогућило је колеги мр Александру Раковићу је досегне до сигурних закључака и поузданог научног знања које, несумњиво, и тематски и садржајно, богати постојећу историографију.

Структуру докторске дисертације „Рокенрол у Југославији 1956-1968. Изазов социјалистичком друштву“ чини, уз предговор, закључак, прилоге и попис извора и литературе пет великих тематско-хронолошких целина. У Предговору докторске дисертације аутор се критички одредио према постојећим изворима и литератури. Прецизно је дефинисао хронолошке међаше теме и објаснио природу „преломница“ које су тематски и хронолошки одредиле структуру рукописа дисертације. У мери у којој је то било неопходно указао је на садржај тематских целина.

Веома важно место у дисертацији мр Александра Раковића има уводно поглавље означено насловом „Од памучних поља до рокенрол револуције“ (13-71 стр.) У њему је аутор на сажет и синтетички начин исписао „музичку еволуцију“ која чини историју рокенрола. Педантно је изложио карактеристике музичких жанрова белих и црних Американаца чијом је интеракцијом, својеврсним фузионисањем европских и афричких ритмова, рокенрол и настао (кантри музика и блуз). Аутор је истакао размере „социјалног и политичког преокрета“ који је америчка популарна музика и култура извршила у свету. Посебно је указао на начине путем којих је рокенрол „рушио“ политичке, расне, социјалне, културне баријере, обесмишљавао сексуалне и друге друштвене табуе, супротстављао се милитаризму и рату, промовисао нове духовне алтернативе и модне трендове како у САД тако и у Европи. Вредно је пажње и појмовно одређење рокенрола и рокенрол културе. Аутор је посматрао рокенрол као музику, плес, масовну културу и указао на мене и трансформације у његовом развоју. У уводним деловима текста значајно је уочавање сложеног историјског процеса унутар кога је рокенрол од тинејџерске побуне против родитеља прерастао у омладинску побуну против традиционалног друштва и од тинејџерске поткултуре, преко субверзивне контракултуре стигао до пуне културе и једне од највећих друштвених револуција XX века. То посебно важи за идентификовање фаза кроз које је прошао рокенрол у Југославији од његовог поимања као „потправца џеза“ до класичног рокенрола и рокенрол поткултуре („електричарске поткултуре) коју је власт контролисала, прихватала и подржавала.

Друго поглавље докторске дисертације колеге Раковића посвећено је обликовању југословенског попкултурног обрасца који крајем 50-тих и почетком 60-тих година XX века прихваћен са Запада (72 – 165 стр). Посебно су анализирани обликовање и „позиционирање“ југословенског џеза и забавне музике као и утицаји који су преко њих са Запада стизали у моду, кинематографију, литературу. Кандидат је уочио начине путем којих је Запад настојао да употреби Југославију у циљу слабљења унутрашње кохезије социјалистичког лагера. Сагледао је природу политичког, идеолошког, економског, финансијског и културног односа који је Југославија изградила са Западом, објаснио улогу културно-пропагандних институција (Америчка читаоница, Британска читаоница, Британски савет...), указао на политички значај културне сарадње и „инфилтрацију“ која је на тај начин вршена у југословенске институције и друштво. Истраживање колеге Раковића је показало да је југословенска јавност крајем 50-тих и током 60-тих година XX века била преплављена западним садржајима. Западни утицаји су посебно стизали преко филма који је уживао већу популарност од других видова забаве. У том контексту веома су значајни квантитативни подаци о утрошку слободног времена, материјалним издацима за забаву, гледаности западних и совјетских филмова које колега Раковић презентује а из којих се види ширење западног културног обрасца (75% филмова је западне производње). Упоредо са тим компариране су „дилеме“ које су постојале у СКЈ око „западних утицаја“ у популарној култури и сукоби око концепције југословенског социјализма и спољнополитичке упућености на Запад. Истраживања су показала да је забавна штампа у Југославији, иначе најчитанија од стране омладине, била под потпуном зависношћу од западних садржаја ( и до 95%) и са мало контроле од стране надлежних државних органа. Посебан вид западног утицаја стизао је у Југославију и преко забавне и џез музике. Аутор је показао на који се начин југословенска власт суочила са тим изазовом и шта је све чинила у напорима да се изнађе „прихватљиви модел југословенске забавне музике“ (обрачун са „фолклоризмом“ и „неквалитетним џезом“). Ипак препознатљиви стил југословенске забавне музике никад није остварен и она је била и остала скуп више популарних музика. Несумњиво да је забавна музика успела да повеже југословенске народе и њихове музичке традиције (слуша је 75.80% младих, на слушање музике се троши 30% слободног времена што показује њену интегралистичку улогу), што јој је био задатак али не и да постане брана надирућем рокенролу. У тим деловима текста аутор је указао на значај и улогу музичких фестивала („Опатијски фестивал“, „Загребачки музички фестивал“, „Београдско пролеће“, такмичење „Златни микрофон“, Сплитски фестивал „Мелодије Јадрана“ и друго), радио програма (око 40% музичког програма чини забавна музика), дискографских кућа (око 40% продукције је забавна музика), игранака (суботом само у Београду око 50.000 људи посети игранке што је еквиваленат фудбалској публици) као и на утицај који су на југословенску културну јавност вршила гостовања страних музичара. Све је то допринело да после победе над конзервативном струјом у СКЈ (1966. године) дефинитивно буде прихваћен став да примерни социјалистички омладинац може, истовремено, бити и конзумент западне популарне културе. Тиме је рокенрол престао а буде идеолошки противник СКЈ. Компарирање података о слушаности забавне и народне музике на својеврстан начин је указало на сукоб урбаног и руралног у југословенском друштву.

У наредном поглављу докторске дисертације, насловљеном „Рокенрол у Југославији 1956 – 1961“ (166-243 стр.) аутор је убедљиво показао генезу рокенрола у Југославији крајем 50-тих и почетком 60-тих година XX века. У том контексту по први пут је извршена детаљна анализа писања југословенске штампе о почецима и ширењу рокенрола на Западу и како се слика о њему мењала у Југославији. Истраживања су показала да су прва сазнања о рокенролу Југословени стицали преко Радио Луксембурга и других западних радио станица, најчешће нелегалних и пропагандних, које су своје комерцијалне и музичке програме емитовале из међународних вода и пресудно утицале на креирање истог музичког укуса младе генерације у читавој Европи (емисију Топ 20 слуша око 100 милиона слушалаца). Почев од 1956. о рокенролу се почело писати и у домаћој штампи која је регистровала експанзију рокенрола у САД и његов пробој у Велику Британију (текстови о Елвису Прислију, Билу Хејлију, Џери Ли Луису). Годину дана касније успостављен је и визуелни увид у ту врсту музике и плеса преко америчких филмова и филмских журнала. Исте те 1957. рокенрол се почео свирати у Југославији док су први рокенрол састави формирани са закашњењем од неколико година. У кратком времену од негативних представа о рокенролу који је приказиван као „лоша музика“ која изазива „лудило“, „хистерију“, агресивно понашање, деликвенцију, слика о рокенролу је почела да добија позитивне и прихватљиве садржаје. Томе су, уз остало, допринеле и репортаже угледних С. Глигорића и М. Радојчића. Све је то утирало пут пробоју рокенрола и у Југославију (наступи Џ. Станића, М. Лојпура, И. Робића, 4 М, К. Метикош ...) где је стигао са малим закашњењем у односу на Запад. У југословенској јавности веома је брзо уочен, како примећује колега Раковић, потенцијал рокенрола и његова моћ да „пробија“ политичке и етничке баријере, интегрише своје поклонике и својом популарношћу утиче на политичка расположења млађих гласача која је свака власт настојала да придобије. Омладини у Југославији није било брањено да слуша рокенрол али је он све до почетка 60-тих он постојао на „малој сцени“ игранки. Кандидат је показао бујање рокенрола и идентификовао његове прве медијске звезде у Југославији. Уочио је да је рокенрол у почетку превасходно сматран плесом па тек онда музиком. Доступна грађа је показала да у свеприсутној СКЈ рокенрол није сматран проблематичним по социјалистички морал као и да је рано уочен његов кохезиони потенцијал. Зато се о њему почело размишљати у политичком контексту. Рано су уочене и компаративне споне које музику младих повезују са принципима југословенске спољне политике. Основни изазов који је представљао за социјалистичко друштво огледао се тих година у сламању патријархалних схватања о мушко-женским односима и сексуалној револуцији.

Централно, садржајно најбогатије и по обиму највеће поглавље докторске дисертације мр Александра Раковића посвећено је рокенролу у Југославији у годинама 1962-1968. (244-487 стр). У тим годинама рокенрол је превалио пут од музике и плеса који је опседао омладину до обликоване поткултуре. Процес позиционирања рокенрола у југословенском друштву започео је са његовим ступањем на фестивалску сцену. Значај твиста, бита, ритма и блуза уочавали су и политички и економски аналитичари. И омладинска организација је, у складу са својим програмским документима, гледала „много шире и потпуније“ на појаве у друштву па се и рокенрол „уклапао“ у нову методологију културног рада и политичког утицаја. Страхова од некритичког конзумирања свега што стиже са Запада је и даље било али су сумње у омладину и њене идеале биле мање. Почев од 1964. и СКЈ је у већој мери почео да се бави проблемима младе генерације незаинтересоване за самоуправни развој друштва уочавајући да треба изнаћи нови приступ омладини који би јој, у оквирима Савеза омладине, омогућио слободније организовање у складу са афинитетима и склоностима. Тако је утрт пут да се омладинска организација приближи „електричарима“. Уочавање да рокенрол врши значајан утицај на политички и друштвени живот Запада искоришћено је у наредним годинама и деценијама у смислу да популарна музика постане један од видова интеграције младих у партијски и политички систем. Уз „закаснели рокенрол“ који је имао своје велике звезде аутор је идентификовао праву „навалу“ електричарских састава који су доминирали на игранкама и обликовали укус младе генерације. Посебно је обрадио делатност пионира рокенрола (М. Лојпур, К. Метикош, П. Стојанчић) као и трансмисиону улогу југословенске естраде на ширење рокенрола у Совјетском Савезу. Пажњу је поклонио перцепцији и рецепцији британског бита у Југославији (Клиф Ричард, Шедоуси, Битлси, Ролингстонси ...), показао на који је начин југословенски рокенрол „ухватио корак“ са светским рокенрол трендовима и представио југословенску рокенрол сцену (Бијеле стреле, Црвени кораљи, Млади, Роботи, Златни дечаци, Искре, Силуете, Елипсе, Црни бисери, Камелеони, Златни акорди, Група 220, Индекси ...).У дисертацији је посебно анализирана улога клубова, рокенрол магазина као и учинак емисија на радију и телевизији (Никола Караклајић, Владан Красић, Никола Нешковић, Слободан Шелебај) на ширењу рокенрола. Пажња је посвећена и мерама које су предузимане на „сузбијању лоших музичких утицаја“. Значајан прелом који је рокенрол имао у југословенској јавности настао је 1966. са организацијом прве „Гитаријаде“ на којој су највећи успех остварили састави „Елипсе“ и „Силуете“. „Гитаријаду“ су пратиле бројне полемике али и озбиљне политичке анализе у којима је тражен одговор на изазов који је рокенрол упућивао социјалистичком друштву. Те 1966. електричарски састави су по први пут наступали пред Титом изводећи, најчешће, песме из револуције. И у музичким круговима је тада преовладало мишљење да су „електричари“, после година у којима су стекли искуство и потрошили право на „скромне наступе“, упућени на „оригинално стварање“, „квалитет“, „стил“, „сопствени звук“. Закључак СКЈ да је омладина у Југославији „социјалистичка“, да прихвата „друштвено-политички систем“ и да треба уважити њене потребе да се изрази у новом подкултурном обрасцу суштински су одредили однос власти према рокенролу и рокенрол култури, његовим извођачима и конзументима. Током истог процеса и „електричари“ су се укључили у друштвени живот подржавајући хуманитарне акције, учествујући на радним акцијама и омладинским и партијским манифестацијама, протестним скуповима против рата у Вијетнаму и друго. Није без значаја уочавање аутора да је рокенрол прихваћен као „званична музика младих“ у истом тренутку када се 1966. одиграо обрачун унутар СКЈ у коме су превагу однеле либералне снаге. У самој партији је преовладало мишљење да су „електричари“ „културни покрет“ са утицајем не само у сфери музике већ и у моди и друштвеном животу ( клубови, часописи, радио-емисије, телевизија). Све је то допринело интеграцији рокенрола у популарну културу, његовој експанзији и квалитету који се посебно исказао у 70-тим и 80-тим годинама XX века. Истраживање колеге мр Александра Раковића показује да је прелаз из „електричарске подкултуре“ у хипи културу био за власт без траума. Тим пре јер су заговарали вредности које су се, у много чему, подударале са званичном партијском идеологијом – борба за мир и пацифизам, расна једнакост и одбацивање сегрегације на било којој основи, антиколонијализам, критика западних режима и вредносног система. Партија је успела да се успешно избори како са изазовима рокенрола тако и оним који су проистицали из његових пропратних појава. Уместо забрана она је, за разлику од праксе у свету социјализма, на изазове рокенрола одговорила еластичном политиком и својеврсним „пружањем руке“. Интегрисање хипика у друштво пресудно је утицао да они у Југославији никада нису постали контракултура, противници власти и негатори система.

Целину за себе представља поглавље посвећено сличностима и разликама рокенрола у Југославији и државама Источног блока. У том делу текста, који заокружује докторску дисертацију колеге мр Александра Раковића, компаративно је посматран однос власти према рокенролу у Југославији и државама Источне Европе. Показало се да су искуства тих земаља особена а понекад и сасвим различита. У појединим од њих (Пољска, Чехословачка, Мађарска) развој рокенрола је током 60-тих био неспутан али да би под крај те деценије, са догађајима из 1968, био као „преносник политичких идеја са Запада“ стављен под контролу и „угушен“. На прекретницама историје, какве су у Југославији била 1966. и 1968, процеси су се развијали у другом правцу.

Истраживање колеге Раковића је тематски ново, фактографски богато и мисаоно заокружено. Оно у свим својим сегментима одговара на изазове које је тема постављала пред кандидата и нуди резултат који ће бити поуздани темељ и инструктивни путоказ за свако даље бављење овом темом.

Имајући све наведено у виду слободни смо да Наставном и научном већу Филозофског факултета у Београду препоручимо да прихвати наш позитивни реферат о докторској дисертацији „Рокенрол у Југославији 1956-1968. Изазов социјалистичком друштву“ и колеги мр Александру Раковићу одобри јавну одбрану на којој би чланови Комисије саопштили своје појединачне примедбе и сугестије.

У Београду 10. 8. 2010.

Комисија у саставу:

Др Милан Ристовић, редовни професор,
Филозофски факултет у Београду

Др Иван Ковачевић, редовни професор,
Филозофски факултет у Београду

Др Драган Богетић, научни саветник,
Институт за савремену историју

Др Мира Радојевић, доцент,
Филозофски факултет у Београду

Др Љубодраг Димић, редовни професор,
Филозофски факултет у Београду
(ментор и писац реферата)