Тамара Лујак

Вилина планина

• Четворопрсти
• Дубрава
• Завет
• Зорило
• Тандарић Мандарић
• Ружа ветрова
• Мојре
• Вилина планина
• Мали бели Зец
• Мазар
• Госпа од Шкрпјела

Четворопрсти

Једног лепог и сунчаног дана док је Молгост седео и писао, а Дај тражио лишће за супу, у пећину је ушла босонога девојка и затражила помоћ.

Молгост је одложио писаљку и пошао да припреми нешто за јело. Девојка је била сва у ритама, израњављених руку и ногу, и Моглост није желео да се на његовом лицу примети забринутост. Зато јој је покретом руке показао да може слободно да уђе, брзо се окренуо и изгубио пут „кујне на отвореном“, како је називао једну малу издвојену дворану.

’Куд’ ли је то ходила?’, питао се док је, пропевши се, покушавао да дохвати земљану чинију са највише нише у стени. Кад је, уз звуке негодовања, у покушају успео, насуо је у суд брашна, а потом додао јаја.

’Мора да је племенита рода’, мислио је Четворопрсти даље, ’делује тако крхко. Шта ли ју је само натерало да без пратње ходи овим просторима?’, стресао се на ту помисао. Кришом је погледао девојку, која је крупним очима разгледала пећину, и топло се осмехнуо. „Сирото дете“, промрмљао је и вратио се припремању омлета.

Четворопрсти је био писар и једини у целом царству који је познавао магију слова и тумачио их. Био је у служби аждаје Дај. Највећи део дана је проводио у писању онога што би му аждаја претходне ноћи, уз ватру, испричала. Требало му је много времена да научи да пише без палца који је изгубио у борби против љутог дива.

Ракари немају другог оружја до голих руку, те не чуди што је Молгост у једној од битака изгубио прст. Наиме, они су још од прадавних времена заштитници аждаја, те увек путују заједно. Писар бележи аждајину историју и тако је одувек било, од кад ова два рода, чији су Молгост и Дај последњи изданци, постоје.

Кад је омлет био готов, Четворопрсти се досети ајвара и туршије, и многих других ђаконија које је Дај имао обичај да прави. Почео је да претура по нишама у потрази за теглама и чинијама у којима је Дај крио ове специјалитете.

Док је тако тражио, присети се да недостају траве за супу и љутну се на Даја што се толико дуго задржао. Пронашавши све што је намислио, погледа у правцу девојке и нађе је загледану у тамне воде језерцета.

’Сиротица’, помисли опет, ’мора да је жељна мирисне купке и меке постеље.’ Што се њега самог тиче, не сећа се кад је последњи пут заронио у воду у потрази за рибом.

Звали су га Четворопрсти, јер му је, како рекосмо, недостајао палац десне руке, и није волео воду и пловидбу, сунце и шешире, а волео је рад. Није могао да се похвали складном грађом, нити лепим изгледом, али се није могло рећи да је био ружан. Имао је велику, узану главу, са уздигнутим челом и фино заобљеним теменом. Косе није имао.

„Лутам већ много жутих кругова на небу и не знам више где се налазим и да ли сам на правом путу“, уздахну лепојка изненада и протресе злаћане увојке.

„А кога тражиш, дете моје?“, судови су чандркали у дну пећине.

Девојка је са пуном пажњом посматрала Молгостове крупне, тешке очи које је са напором покретао. Нос је имао велики, орловски, брада и бркови му беху црни и коврџави; браду није чешљао, али није деловао неуредно.

Прсти на рукама су му били дугачки, широки и тешки, а целе шаке некако незграпне, несразмерне у односу на тело, али и поред тога, веома спретне. Стопала му беху широка, са великим, дебелим прстима погодним за ходање.

Допадао јој се.

„Четворопрстог“, одговори девојка стидљиво.

Молгост се штрецну. Дуго га нико није тако назвао.

„Зашто ти он треба?”, упита тихо, посади лепојку на столичицу крај ватре и послужи је ђаконијама. Носио је дугачке и широке, браон панталоне. Испод дуге, густе браде, која му је досезала до појаса, назирала се мајица кратких рукава, крем боје, коју је, као и све што је носио, сам направио.

„Долазим издалека. Још као дете сам заручена, и принц Лв је са непуних осамнаест лета требало да дође по мене, али прошло је годину дана од тад, а он се још није појавио. Тражећи га, потрошила сам сав накит који сам имала, све хаљине и ципелице, и сад сам остала без ичега. Сазнала сам, за сво то благо, да је Лв пошао по мене, али је невреме захватило његов брод и однело га у непознатом правцу. За последње благо сам сазнала како могу да га нађем.“

„А како то, дете моје?“, упита Молгост видно заинтересован.

„Негде на обали мора расте биљка звана бадаљ. Онај ко је сретне руке може да, у земљи испод биљке, пронађе прстен који има чудесну моћ.“

„Чудесну моћ?“, Молгост се боље намести на столичици.

„Може да испуни три жеље.“

„Само три?“, Четворопрсти изви врат у ишчекивању одговора, што лепојку готово натера на смех.

„Мени је довољна само једна“, стиже одговор и откри ниску бисера.

„Да, разумем, извини“, рече Молгост постиђено и спусти тешке очи. „Али, зашто ти онда треба Четворопрсти?“, сети се изненада.

„Зато што је сретне руке“, девојка га значајно погледа.

Молгост се промешкољи на столици и нервозно уплете тешке прсте.

„Ја сам тај кога тражиш“, рече скромно.

„Онда ћете ми помоћи, зар не?!“, упита девојка усхићено.

„Наравно“, рече и осмехну се неспретно. „Треба само да сачекамо Даја да се врати, па можемо да кренемо на пут.“

„Даја?“ Неки аждају описују као троглаву, седмоглаву, деветоглаву неман, са четири кратке ноге, змијским репом, крилима слепог миша и огромним чељустима из којих бљује ватру. Али, ствари не стоје тако.

Молгост је забележио да Дај има две, каткад и пет глава, што је зависило од расположења (кад би се уморио од ношења већег броја глава, скидао би их и стављао у магичну торбу коју је увек носио под крилом); да има велике прсте на ногама, реп украшен разноразним дрангулијама ручне израде и велика, шарена крила по последњој моди. Има чак и једно пробушено уво!

„Извини, врло непристојно са моје стране. Дај је мој пријатељ. Мој најбољи пријатељ. Он је, овај, не плаши се, он је аждаја.“ Молгост је забележио још и то да је Дај волео да се купа, и да је волео пешке да прелази велике раздаљине.

„Аждаја! Али, оне…“, девојка скочи уплашено. Молгост је побијао и причу о томе да се аждајама приносе животињске жртве, или, далеко било, људске. Животиње су биле искључиво за ракаре, а девојке за разоноду, али је планирао да тај податак изостави, јер аждаје онда не би деловале застрашујуће. (Дај се није бунио, напротив. Кад год би се тога сетио смејао би се и бљувао ватру да се цела пећина димила.)

„Све је у реду. Седи, молим те, имам нешто да ти прочитам“, Молгост узе дебелу књигу, направљену од папира добијеног од лескиног дрвета и поче да чита:

„Снага аждаје се не крије у врапцу, ко ли је то само смислио? У аждаји вепар, у вепру зец, у зецу голуб, у голубу врабац и у њему аждајина храброст. Стварно, има ли томе краја? Права снага аждаје се крије у ракару.

„Аждаје могу готово без прекида да бљују ватру у љутом боју и имају снаге да лете пет сунчевих кругова без предаха. Могу најмање три човека да понесу на леђима и да се вину толико високо да се и само сунце забрине за своју судбину. Јер, није тајна да аждаје воле да, с времена на време, грицну сунце. (Али, шта је то у поређењу са ракарима, који су у стању да померају куће и планине, да премештају корита језера, руше дрвеће и продубљују пећине голим рукама!)

„Аждаје живе у планинским и пећинским језерима, и то је оно што Четворопрстом задаје највише мука: не може да пише, а камоли да живи и дише под водом. Зато Молгост и Дај живе у пећини, Дај у језеру а Молгост на обали, у колиби коју је сам подигао.

„Аждаје много полажу на исхрану и здрав живот. У стању су да цео дан проведу у потрази за каквом биљком, зачином или травком лековитог својства.

„Дај је знао толико рецепата да је Молгоста болела глава од саме помисли на то шта га све још чека да напише. Дај је стално говорио како пола здравља лежи у правилној исхрани, како познавање биљака може некоме да спасе живот, и у млађим данима је не мали број пута био позиван да у престоници држи предавања на дату тему. Често је досађивао Молгосту питањем кад ће да приведе писање ове дугачке и заморне књиге крају и прихвати се мало веселије теме, његове омиљене: кулинарства.

„Још је био гори кад би се домогао кухиње! Тад би брашно летело на све стране, дрво за потпалу би се немилице трошило, јер ко је још чуо да аждаја своју снагу троши за кување чорбе? Молгост би због тога већ следећег дана морао да иде у шуму по још дрва.

„И да се бар придржавао својих рецепата! Сваки пут би измислио нешто ново. Те пилећи батаци у сосу од бреберине, те крилца преливена сосом од драгумића, те супа од титрице. Није могао више ни имена ни броја да им се сети! А често је морао да се бори против аждаје како не би и вредне списе бацила у ватру, не би ли је распирила!“

Схвативши да је дан већ одмакао и да се сав предао читању, Четворопрсти прескочи неколико поглавља и настави даље:

„Просечан ракар је мало виши од патуљка (сам Молгост је био просечне висине), док су припаднице лепшег пола нешто ниже. Имају дуге, тамне, коврџаве косе и носе браон, широке панталоне. Женску одећу не носе, јер им тело није прекривено маљама, што се сматра нечим што не треба наглашавати.

„Ракари малишани су као и сва друга деца: мала, буцмаста и бучна. Једино што мушкарчићи немају косе од самог рођења, а женскице имају дугу, тамну косицу, коју никада не шишају. Воле храну и забаву, приче и смех, и сунце. Некада давно су живели у долини испред брда Авл, једни са породицом у колибама на обали реке, а други, попут Молгоста данас, у пећини у самом брду.

„Некада су ракари били свуда познати и поштовани, али су по доласку патуљака, палчића, биберчића, и ракари и аждаје пали у заборав.“

Када је завршио са читањем, већ беше пала ноћ. Дај се појави на улазу у пећину.

„Осећам присуство неке девојке. Лепе девојке, ако смем да приметим“, аждаја је дунувши задовољно, споро напредовала ка средини пећине. Беше огромна и девојчине се очи раширише у силном страху.

„Откуд знаш да је...“, Четворопрсти устаде са троношца, примаче се лепојци и положи тешку руку на раме, не би ли је малко умирио.

„Не мораш баш све да запишеш у ту твоју књигу, Молгосте“, рече Дај и намигну.

„Моје име је Хае“, проговори девојка смерно и обори поглед.

„Принцеза Хае?“

Дај се поклони и неспретно намести крај ватре.

„Да“, готово да прошапута. Дајеве очи засветлеше чудним сјајем.

„У потрази за принцем Лвом?“

„Али, откуд ти све то знаш?!“, Молгост је био више него изненађен.

„Вести брзо путују“, аждајин брк се изви од задовољства.

Молгост га попреко погледа.

„Ја се крећем, за разлику од тебе, драги мој, и вести ме лакше нађу но тебе“, готово кроз смех објасни.

„Знаш ли ишта о биљци бадаљ?“, упита Четворопрсти нервозно.

„Желиш ли ти то мене да увредиш, пријатељу?“, намршти се аждаја. „Биљка бадаљ или хер ген (herbae genus на латинском, али овде није реч о латинском, већ о старом ракар језику који су и Молгост и Дај врло добро познавали) има бодљикаво лишће и врло је укусна. Од ње се праве одличне пите, моје омиљене. Расте на самој обали мора, на отвореном месту где дувају љути ветрови и доносе морску воду од које расту бодље на листовима. Лако могу да је пронађем, веруј ми.“

„Одлично, онда крећемо раном зором“, Молгост задовољно пљесну рукама и одведе принцезу у колибу, на починак. Наместио је душеке уместо кревета, оставио лојаницу и нешто прекривки, а сам изашао да спава крај ватре. Дај се већ био повукао у воде језера.

Дуго је Четворопрсти седео крај ватре и размишљао о принцези и њеној несрећи. Дуго је размишљао какву ли је страшну снагу крило у себи то крхко детенце, те је превалила стотине километара не би ли пронашла њега: Сретноруког! Да је тако, зашто су га онда звали Четворопрсти? Али, није имао срца да каже младој принцези да му срећа никад није била наклоњена. Није имао срца да јој каже да се он, а још мање Дај, ретко мешао у послове људи.

Покушавао је да докучи ко јој је то открио њихово пребивалиште, и помислио како само још месец и звезде, и ветар знају за њега. Нико други. Чак су и птице све ређе о њима цвркутале, и права је срећа што људи нису разумевали птичији пој, јер да јесу... Размишљао је о томе зашто јој ветар није једноставно рекао где јој се драги налази, или зашто јој месец није показао пут, већ су је сви упутили к њему. Можда зато што...

Најзад га савлада сан.

Јутро следећег дана је било тмурно, а пут дуг и заморан. Морали су да пређу седам гора и седам мора, не би ли пронашли жељену биљку.

Дај је носио принцезу на леђима и живо причао, док се Хае грчевито држала за аждајина крила и једва нешто одговарала. Па опет, није била уплашена или нерасположена, напротив. Молгост је ишао иза њих и цео пут гунђао нешто себи у браду.

Дај је често застајкивао, не би ли набрао овај лист, ону бобицу; од пауза за ручак би правио праве мале ритуале, што је све нервирало Четворопрстог, али није био у стању да било шта приговори. Знао је какву нарав има Дај, очас посла би се наљутио и одлетео, а где би онда били он и Хае?

Никако није могао да схвати зашто аждаја није једноставно полетела и понела их на леђима. Пут би био далеко краћи и пријатнији, мислио је и љутито посматрао Даја. Није могао да схвати ни то зашто се принцеза није побунила, мора да је једва чекала да види драгог. Па опет, чинило се као да су изашли у пријатну поподневну шетњу.

Биће да тако изгледају јунаци кад иду у Потрагу, размишљао је Четворопрсти. Не клону духом, иако им је пут дуг и напоран. Изгледа да је једино њему био мучан. Одлучио је да више не размишља о томе, него се препусти уживањима. Птичице су их увесељавале својом песмом, срне и зечеви су их пратили до излаза из шуме, рибе су се праћакале у реци. Природа је била присна, да је се ретко сећао такве.

Кад би падале кише, Молгосту се чинило као да их капи милују, а не туку, к’о што су обично чиниле. Ноћи су биле мекше, а лишће наместо постеље мирисније него икада. Храну и воду су целим путем лако проналазили, иако је Молгост знао како је било тешко ловити и пронаћи чист извор воде од кад је човек дошао у ове крајеве. Никако није могао да се отресе утиска да је све то због присуства девојке. Као да су јој и време и животиње помагале у потрази за принцом.

Свако мало је погледао ка Хае и колико је могао да примети, принцеза је добро подносила спорост путовања, мада је и сама била на измаку снага.

Најзад, пред смирај седмог дана, стигоше на обалу мора. Дуго су стајали у тишини у подножју седме горе. Дуго су им птице летеле изнад глава а ветар хучао у крошњама дрвећа. Стајали су тако задубљени свак’ у своје мисли. Најзад се пренуше и као један почеше тежак успон.

Сунце још није било зашло кад су стигли на врх, ни ветар не беше починуо, те удараше јаки таласи. Четворопрсти пође у потрагу. Плато на којем су стајали се окомито уздизао над морем и био је посут тепихом жутог цвећа. ‘Како ће знати који је од њих прави? Шта ако га не пронађе?’ Дај се намршти на ту помисао. Шта ако су закаснили? Можда је путовање предуго трајало? Али, није могао другачије, мислио је, ко зна да ли би сирото дете преживело лет?

Са зебњом је пратио све мању Молгостову силуету. Ако не буде пронашао бадаљ, спалиће га заједно са целом ливадом! Минути су се низали као сати и Дај је био све нервознији.

Најзад је Четворопрсти кренуо назад. Поскакивао је, примети Дај оштрим оком. Нашао га је дакле! Крила му се опустише и он задовољно дуну мало ватрице. Девојка се тргну, али не рече ништа. Дај пође у сусрет Молгосту што је брже могао. Хае је, међутим, стајала као укопана и тресла се од страха.

Молила се месецу и звездама да пронађе чудотворну биљку, и сад кад јој је била толико близу, бојала се да ће да јој измакне. Дај и Молгост су били тако необичан пар. Посматрала је аждају како се тромо креће ка Четворопрстом и никако није могла да закључи да ли су пронашли биљку или не.

Позвали су је да им се придружи. Оклевала је. Бојала се одговора. И висине. Није смела да приђе ивици, али кад су је Дај и Молгост мало охрабрили, девојче се одважи и пође им у сусрет. Зауставила се на самој ивици и претрнула од страха. Дланови су јој били хладни, и она их стисну у песницу не би ли их мало загрејала. Гризла је горњу усну и у неверици посматрала малени, жути цвет изнад којег је стајала. Ни по чему се није разликовао од осталих на ливади.

Дај је стао десно од Молгоста, Хае лево и сви поздравише румено сунце, које се постиђено повуче у своје одаје. Док су последњи зраци гасли, Четворопрсти поче да открива корење биљке. Хае је уплела нервозне прсте у ишчекивању, док је Дај престао да дише.

Молгост је неко време петљао око корена, трудећи се да га не повреди, али га је стрпљење полако издавало. Стиснуо је зубе тако јако да га је вилица заболела. Ако га ускоро не пронађе...

Заиста је био сретне руке! У сплету корења, дубоко у земљи, пронашао је дрвену кутијицу. Украшена дуборезом, имала је малу златну резу. Молгост је здроби прстима. Унутра, увијен у свилу, башкарио се прстен. Био је без икаквог украса од једноставне, масивне, златне карике. Само је на раменима са обе стране имао, наместо украса, увијену жицу.

Молгост га дрхтавим рукама извади из кутијице.

Тек тада принцеза и аждаја почеше да дишу.

Хае пажљиво узе прстен и стави га на руку. Гризући нервозно бледе усне, пожеле три жеље. Ветар дуну јаче, таласи се разбише о обалу мора уз заглушујући тресак и све, најзад, утону у сан.

„Шта си пожелела?“, не издржаше ни Молгост ни Дај. „Шта си пожелела?!“

Као одговор на њихово питање на хоризонту се однекуд појави брод и мала дружина се спусти на обалу да га дочека.

Никад чудније путнике ни један брод до тада, а ни после тога, није довезао.

Први истрча Лв, а за њим се бојажљиво појавише три главе: једна са коврџавом, тамном косом, док су друге две неодољиво подсећале на аждају.

Дубрава

Лакше од ваздуха, готово прозирне, са косама златним и косама црним као угаљ, танушним струковима, и још тањим ногама, носиле су лаке, дугачке хаљине ведрих боја и имале, нека венац у коси, нека накит око врата, руке или ноге, и све су биле босоноге.

Рођене из росе окупане првим сунчевим зраком имале су крила, свака у својој боји. Могле су да се претворе у разне животиње, лабуда, сокола, вука, и све су махом биле видовите.

Волеле су да се такмиче у певању, игрању, трчању, јахању и стреличарству. Такмичиле су се и и у пливању, али врло ретко. Дом им је била планина и само су се у изузетним приликама спуштале на обалу мора, када је требало да се набере лековито биље или убере неки посебно леп цвет.

Ноћу су се окупљале на врху планине и играле у колу и певале, и тада би се цела дубрава купала у најразличитијим бојама.

Живеле су издвојено од људи. Нико им није долазио, јер су знале да устреле погледом кад се расрде. Нико није смео да се такмичи са њима, јер су знале да буду осветољубиве.

Тог је дана један брод пристао уз хридине близу обале. Виле су престале да праве венце од цвећа и обратиле пажњу на придошлице. Били су то све мушкарци, различитих година старости, измучени и неуредни. Некаква велика невоља их је натерала да оду од дома, јер кад су пристали, ништа од уобичајене робе коју морнари доносе, нису изнели. Само су се укотвили и поседали или полегали по стенама.

„Странци“, рече Коса, најстарија међу вилама.

„Шта да чинимо?“, упита Мандалина, друга по старешинству.

„Сачекаћемо мало.“ Виле поседаше на шиљате стене, и заклоњене високим и густим растињем посматраше шта се на хридинама дешава.

Староседеоци су, са оружјем у рукама, изашли из кућа и упутили се ка обали. Неки су поседали у чамце и одвеслали пут хриди, док су други стајали на обали и чекали. Жене и деца су побегли у оближњу шуму. Странци једва да су стигли да се одморе, а већ су поседали у чамце и одвеслали ка домороцима.

За сусрет се не би могло рећи да је био пријатељски. Времена су се променила, дошли су неки други народи и домаће становништво више није знало коме да верује. Свако је могао да буде завојевач. Придошлицама је било забрањено да изађу на обалу, док не докажу да долазе у миру, без оружја.

Тек када су изнели дарове, пехаре, крчаге и неколико наруквица, што је било све што су успели да понесу из порушених домова, тек тад им је било дозвољено да узму воде у оно мало мешина што су понели са собом, и да улове неколико јелена, што није било довољно за све њих, тамо на хридинама, али друге није било.

„То нису наша посла“, рече Наданојла након пажљивог посматрања.

„У праву си. Нећемо да се мешамо“, закључи Јерина и виле се вратише „важнијим“ пословима. Справиле су мелеме од белог слеза и боквице, приредиле гозбу од јагода и бреберина и напитке од белог лука и зове. Умиле су се и окупале у хладним планинским брзацима, обукле свечане хаљине и окитиле се коралима, шкољкама и бисерима и починуле мало како би биле одморне кад месец изађе.

Кад се месец помолио иза грана, виле се окупише на врху планине, ухватише се у коло и почеше да играју. Неке су се прихватиле инструмената, друге су певале попут славуја, док су треће играле у колу.

Дроф је те вечери био на стажи. Није одмах приметио необичну светлост на врху планине, али кад ју је угледао, срушио се од запрепашћења на шиљате стене. Толико је био очаран призором, да није ни приметио да се озледио.

Целу је ноћ пробдео, погледа прикованог за врх планине. Није могао чудом да се начуди. 'Какав ли то створ производи оваку светлост?', питао се. Одлучио је да не буди пријатеље, већ да сутрадан увече сам истражи ствар.

Наредне вечери, Дроф се полако одшуњао од дружине. Спустио се низ шиљате хриди и запливао ка обали. Вода је била топла, а месец пун. Дроф се прибојавао да га староседеоци не примете, па се трудио да му глава буде што мање изнад воде. Пустио је да га носе струје. Далеко испод насељеног места је пронашао згодно место, те изађе и отпоче са успоном.

Планина се свим силама трудила да га одбије. Била је стрма, а оштро стење му се усецало у дланове и цепало одећу. Што се дуже пео то му се све мање допадала почетна идеја: истражити необичну појаву по сваку цену. Месец се попео високо, а врх планине му се није чинио ни мало ближим. Већ је помишљао и да одустане, кад је схватио да му је остало још само неколико метара. Убрзао је корак.

Шума у којој се обрео је била густа, прегуста. Дроф зажали што никоме није поверио своју тајну, или што барем није понео боље оружје. Пошто је зашао мало дубље у шуму, занемео је када је на једном пропланку угледао шарено коло прелепих девојака. Часак, колико је био затечен, је био сасвим довољан да буде неопрезан, те га виле убрзо спазише и престадоше са игром.

Нису побегле, будући да су неустрашиве.

„Ти си један од досељеника“, прва прозбори Коса, како и приличи.

„Јесам“, одговори Дроф, још увек опијен призором.

„И не знаш да вилино коло не сме да се прекине, и да нико смртан вилама не сме да се приближи“, знале су да буду врло љуте када би неко прекинуо њихову игру.

„Вилама?“, стајао је као зачаран, док су му се лепотице приближавале.

„Ти не знаш ко смо ми?“

„Чуо сам само за једну вилу, Равијојлу, црне коврџаве косе и црних очију, танког струка и корака лакшег од ваздуха. Али, нисам веровао да виле заиста постоје.“

„Зашто си дошао?“, упита Коса и иступи из круга.

„Видео сам светлост у дубрави и дошао да откријем шта је то“, Дроф није трептао од узбуђења.

„Да ли још неко зна?“

„Не. Искрао сам се“, како је то изговорио, тако је схватио да је погрешио, али да узмакне није могао.

„Знаш ли казну која те чека?“ Виле су биле неумољиве кад се расрде.

„Казну?“, младић претрну. Да се нашао пред колом обичних смртница, не би га било ни мало страх, напротив. Али, нашао се лицем у лице са горским вилама, и схватио да са њима нема шале. Питао се само докле ће ноге да га држе?

„Не, наравно да не знаш“, наставила је Коса. „Не можемо да те пустимо да одеш. Ви сте нови и не познајете наше обичаје: нико не узнемирава виле. Ти си то управо учинио. Не улазим сада у разлоге твог доласка. Нису ни важни. Мораћу да те казним. За пример другима.“

„Када моји другови буду открили да ме нема, поћи ће да ме траже. Ако ме пустите будите уверене да нико неће сазнати за вас. Имате моју реч.“

„О томе је требало да мислиш раније“, рече Коса хладно. „Осуђујем те на смрт.“

„Станите!“, зачу се један нови глас. „Ја му верујем“, из групе осталих вила издвоји се једна посебно лепа и висока. Црне, коврџаве косе и црних очију, обучена у најсветлију нијансу плаве боје, са огрлицом око врата, руке и ноге од најсветлијих плавих корала икад виђених. Танана нога није дотицала тло.

„Равијојла“, промуца Дроф видно узбуђен.

„Мислим да ћемо довести себе у неприлику ако му наудимо. Требало би да га пустимо.“ Беле груди су се убрзано дизале и спуштале. Образи су јој били бледи, а усне модре као крв. Од призора такве лепоте, Дрофу се заврте у глави.

„Али, закон“, умеша се Наданојла.

„Закон важи за наше људе. Он је странац. Да ли знамо како ће се његови понети према нама? Можда ће нас ловити, можда — уловити? Можда ће уништити нашу шуму? Он није знао шта ће да открије у дубрави, а да је желео да нам науди до сада би то већ учинио.“

„Како можемо да му верујемо?“, упита Јерина.

„Морамо да га побратимимо“, одговори вила мирно.

„Андресила!“, повикаше све виле у један глас. Дроф одједном зачу такав звук, танан, али снажан, готово хук, који никад раније није чуо, и који неће заборавити докле год је жив: лепет преплашених вилинских крила.

„Никога до сада нисмо побратимиле!“, рече Коса.

„То је једини начин. Не може да се окрене против своје крви.“

„Шта је с тобом?“, поче Јерина. „Јеси ли видела њихов брод? Познајеш ли њихове праве снаге? Откуд знаш да ово није претходница? Одакле долазе, зашто? Не верујем им“, последње речи беху пресудне. Виле се одлучише да казне морнара.

Јерина приђе Дрофу, стави му руке на лице и загледа му се у очи. Младићу избише грашке зноја по челу, а цело тело поче да се тресе. Дуго се борио, толико дуго да се Јерина побоја за своје моћи. Одједном се Дрофово тело опусти, а ноге клецнуше.

„Доста! Убићете га!“ Андресила притрча и прихвати младића док је падао.

„Мандалина, Наданојла“, рече Коса. „Одведите га дубоко у дубраву. Андресила, ти остани овде.“

Жути соко и зелени вук, Мандалина и Наданојла, нестадоше са видика.

Кад је свануло, морнари су кренули у потрагу за Дрофом, неки на обалу, други по хриди и у мору. Староседеоци се узнемирише због гужве на хридинама. Савет је почео да заседа чим су видели како су се чамци упутили ка обали: да ли да се упуштају у окршај или не?

„Видиш ли шта смо урадиле?“, обрати се Андресила Коси док су посматрале сукоб две групе морнара на копну.

„У праву си. Опрости.“ Коса се замисли на тренутак, а онда настави: „Иди, пронађи га! Поведи Мандалину и Наданојлу!“

Три виле одлетеше пут пећине у којој је лежао Дроф без свести. Застале су само како би набрале потребног биља и узеле чудотворне воде са извора.

За то време се ситуација на обали заоштрила. Сукоб је кратко трајао. Дошљаци задобише љуте ране и повукоше се на хриди. Па опет, одмах почеше се припремама за битку на мору.

„Долази к свести!“, примети Мандалина.

Дроф покуша да се усправи, али га руке издадоше, и он паде назад на хладну земљицу. Био је толико слаб, да му је живот висио о концу. Морале су да делају брзо и мудро.

„Полако“, нежно прозбори Андресила и приђе. Извади травку видовку из чаробне торбице, што ју је носила у недрима, и стави је као облоге на јунакове очи. Потом узе чудотворне воде са извора и њоме обриса јунакове усне.

„Примири се“, помилова морнара по коси. Седе изнад младића, положи његову главу у крило и поче да шапуће давно заборављене магичне речи. Чудила се како су праве формуле и праве чини налазиле пут до младићевих бледих образа.

За то време су Мандалина и Наданојла справљале лековити напитак од ватрене траве, босиљка, одољена и многих других чија имена не знамо, а и да их знамо не бисмо смели да вам их откријемо. Кад је напитак био готов, виле изађоше из пећине.

Андресила сачека да се напитак охлади, а потом даде Дрофу да га попије из котлића искованог на месечини од нумила, метала за који су само виле знале, а који је могао да се обликује по свакој ствари и потреби, и био неуништив.

Време је лагано промицало. Андресила је стрпљиво седела са младићевом главом у крилу и чекала да му се врати боја у образе. Певушила је песме знане само ветровима и миловала га по коси. Осећала је како му се снага полако враћа, како му мишићи постају јачи него што су били, вид бољи а глас блажи но икад.

У то Дроф дође потпуно к свести, отвори очи и угледа прелепу вилу изнад себе.

„Знао сам да ме нећеш оставити“, прошапута.

Андресили се очи засузише.

„Зашто плачеш?“, упита младић благо.

„Не знам ти ни име.“

„Дроф“, рече кроз осмех.

Вила му поможе да устане. Дроф се изненади својој снази и боји гласа, али оћута. Са вилама се није шалити. Ако су га вратиле у живот, постојао је добар разлог за то. Погледао је Андресилу у очи, и кад виде где јој црвене образи, и где смерно спушта главу, све му би јасно.

Хтеде да је загрли и спусти пољубац у миришљаву косу, али осети Андресилину узнемиреност, као да се наједном пренула из лаког дремежа.

„Мораш да пожуриш! Предуго си био болестан. Две војске су спремне, сукобиће се сутра у зору!“

„Али, зашто?“, застао је на пола покрета, затечен. Сетио се да су виле хтеле да га убију, али није могао да се сети разлога.

„Зато што твоји људи мисле да је мој народ крив за твој нестанак.“

„Да, заборавио сам. На жалост, немам ваљаног оружја уза се.“

„Ништа не брини. Помоћи ћемо ти.“

У то се две виле вратише са даровима. Беху затечене младићевом променом, али не рекоше ништа. Биле су, међутим, више него задовољне.

„Обичај је“, рече Наданојла, „да вила дарује јунака којег излечи. Ја ти дарујем крила да летиш брже од ветра.“

„А ја оружје, које ће те учинити непобедивим“, осмехну се Мандалина и додаде, „Сада си наш побратим.“

„Пожуримо“, јави се Андресила.

Чамци су се у зору отиснули од обале. Домороци су били бројчано надмоћнији и боље опремљени, док већи број дошљака није био у стању да се бори због претрпљених рана из претходног сукоба. Били су исцрпљени слабим сном и лошом исхраном, а поврх свега су били слабо наоружани. Па опет, храбро су пошли у битку.

Сунце је било љуто и пекло је немилосрдно, као да је јунаке желело да одврати од борбе. Таласи су сваког трена бивали све већи, тако да се обе стране побојаше да ће да настрадају и пре него што се сукобе. Једино су ваздушне струје биле неодлучне. Дувале су час јаче, час слабије, као да нису знале како да помогну. Све остало готово утихну: животиње побегоше у залеђе, птице одлетеше ка пучини, чак се и рибе повукоше на дно мора, како не би посматрале љуту битку.

Кад су морнари прешли пола пута и били спремни да се сукобе, подиже се над водом такав силан ветар, да наста општи метеж. Чамци су претили да се преврну, птице изненада долетеше гракћући, животиње почеше да завијају са обале. Чак и рибе изађоше на површину и скакаше високо. Морнари обеју страна беху преплашени. Никада у своме животу не видеше они овакво чудо.

Одједном се у сред насталог метежа, назреше некакви обриси, како лелујају изнад водене површине. У средини је стајао Дроф, поред њега Андресила, иза Мандалина, вила у жутом, Наданојла, вила у зеленом, бела Коса, црвена Јерина и друге. Ветрови стадоше, воде се примирише, птице и животиње утихнуше, рибе се умирише. Војске занемеше од таквог чуда и лепоте.

„Спустите оружје!“, поче Дроф. „Нема разлога за битку! Жив сам и здрав, захваљујући вилама, мојим посестрама!“

Домороци се ускомешаше. Сви у исти мах спустише оружје. Након кратког саветовања један се наочит, крупан човек обрати присутном скупу речима:

„До сада није било братимљења између вила и људи! Ако си њихов побратим, онда си и наш!“ Његови пратиоци, људи племићког држања и изгледа привукоше најближи чамац противника себи и ступише на њега у знак помирења. Досељеници прихватише гест и тада наста опште весеље.

Вратише се на обалу где направише гозбу. Жене и деца се вратише из збега и прионуше на припремање вечере. И досељеници и виле помогоше у готовљењу јела, те се народ частио као никад пре. И људи и животиње су се веселили и играли. И побратимили. Домороци дозволише досељеницима да остану на хридинама, и одлучише да им помогну у изградњи града.

Дроф је од виленика постао вилаш, јер је исто вече прослављено венчање између морнара и Андресиле. Временом су се град на обали и град на хридинама развили и проширили, а како су саме виле допринеле њиховом спајању, новонастали град назваше: Дубровник.

Завет

Прича се да је тако једном живео један младић, брз као муња и снажан као стена. Епол му је било име. Потицао је из имућне породице, која је живела у дворцу на брду изнад града Брока. Породично имање се простирало свуда докле је поглед досезао, бродови су били укотвљени у луци, радње разасуте по целом граду.

У дворцу је било стотину слугу, на имању места и хране за све раднике у пољу и морнаре са бродова. Сам дворац је имао стотину соба са стотину врата, а у свакој соби злата и сребра колико ти душа иште.

За Адзева, Еполовог оца, се говорило да поседује пола града. Био је широке руке, награђивао је рад и кажњавао нерад и волео је море колико и рођену децу. Био је разборит човек, можда један од најученијих људи у земљи. Није трпео лаж нити превару, знао би сурово да се освети ономе ко би покушао да га покраде, али је често помагао сиротињу.

Слуга над слугама беше седи старац Турхен, који је био у служби још од малих ногу, најповерљивија особа од свих особа везаних за породицу. И управо Турхен није волео Епола. Данима, ноћима је смишљао начине да га се ослободи и најзад се досетио. Окупио је једне вечери слуге око ватре и започео причу:

„Кажу, а ја сам сувише стар да то проверим, да на извору реке, са друге стране планине живи девојка, сјајна као сунце, са бујном косом која јој пада низ леђа, где ходи гором гола, као од мајке рођена. У коси има једну длаку црвену као крв, која вреди небројена блага. И кажу још да по цео дан тка на натри, чије су жице начињене од косе јунака које је погубила.“

Старац је знао да је Епол често присуствовао оваквим скуповима, и да ће, чим буде чуо причу, поћи у гору, у потрагу за девојком лепом као сунце.

Епол је тек сутрадан увече нашао извор о којем је старац причао, али од лепојке није било ни трага. Пронашао је један отвор у стени и притајио се. Како је време пролазило, а ништа се није дешавало, тако је био све љући на себе. Када се буде вратио кући, добро ће да испраши старог Турхена. Па нека је и сто пут очев миљеник!

Како је у потрагу кренуо раном зором, и како је претходне ноћи слабо спавао мислећи непрестано на лепоту девојку, тако Епол убрзо утону у дубок сан.

Пробуди га некаква јака светлост. Скровишту се приближавала девојка дуге, плаве косе, у дугачкој хаљини боје коже, те се заиста имао утисак да је гола, као од мајке рођена. У коси, која јој је падала низ леђа, јасно се видела једина црвена длака.

„Довољно дуго си се крио. Изађи слободно“, прозбори вила уз смешак. „Зову ме Мелита.“

„Ја сам Епол.“

„Знам.“

Младић се зачуди одговору. ‚Зар је могуће да је ова девојка узела толике животе’, помислио је. ‚Зар је могуће да је оваква красота ледена срца?’ Није могао чудом да се начуди.

„Знам и одакле си, и како си сазнао за мене и зашто си дошао“, прену га вила из размишљања.

„Нисам зато дошао“, рече постиђено.

„Него?“, вила подозриво погледа младића. Имао је утисак као да је знала одговор на постављено питање.

„По тебе.“

Мелита се осмехну.

„Ти си први који ми је то рекао. И волела бих да могу да ти поверујем.“

„Али, зашто би ми било потребно твоје благо, кад ни своје не могу да потрошим?“

„Видиш ли ову натру?“

Младић потврдно климну главом, а низ кичму му се спусти језа. Чуо је много прича о тој натри, и ни једна му се није допала. Тек тада, у тренутку кад је угледа, схвати да се нашао у безизлазној ситуацији.

Оцу није рекао куда је пошао, а нико га није видео кад је одлазио. Чак ни стари Турхен није могао да зна на какав се то корак одлучио. ‚Шта да чиним’, размишљао је грозничаво.

„Знаш ли од чега су направљене њене жице?“

„Знам“, одговори младић, а срце му се стегну.

„Али, не знаш да још нико са ове горе није отишао жив“, како је то изрекла, тако се Епол досети излаза из невоље. Само, ако вилу хоће да надмудри, мора да буде смирен и обазрив. Зато удахну дубоко и добро промисли пре него што ће да постави питање.

„Имам ли права на последњу жељу?“, кад би се нашао у невољи, јунак би се обично служио каквим лукавством не би ли се извукао.

„Имаш“, одговори вила хладно.

„Желим да се заветујем светом Влаху да ћу највећу грешницу узети за жену ако ме избави из ове невоље.“

„Прешао си ме!“, рече Мелита љутито, јер је знала да би јунаци били заштићени кад би се заветовали свецу, а то никакве враџбине нису могле да промене.

„Надам се“, одговори младић уз смешак. Ноге су га једва држале, али му би лакше у грудима. Успео је вилу да превари! Ко би тиме још могао да се похвали?

„Али, тиме себи ниси нимало помогао! Иди!“, повика. „Иди и нађи своју грешницу!“

Епол се потиштен вратио у дворац. На улазу је запазио Турхенов зачуђен поглед, али се направио да ништа није видео и отишао право у собу.

Целу је ноћ премишљао како се нашао у овако тешкој ситуацији, и има ли наде да се из ње извуче. Мисли су му се стално враћале на извор и лик прелепе девојке. Мислио је да оде к оцу и све му исприча, али схвати да би он све учинио да га ослободи завета. Тада, пред зору, Епол схвати да не може бити другачије, него да завет и испуни.

Око поднева је сишао у град и зашао по улицама и кућама, и где год би пошао нашао би макар једну жену која би могла да се опише као грешница. Како да зна која је највећа од свих? Цео је дан тражио, запиткивао, испитивао, и најзад, уморан, главе отежале од обиља информација, одлучи да се малко одмори.

Отишао је пут луке, не би ли га поглед на острво Муркол умирио. Застао је часак не би ли се изнова дивио очевим бродовима укотвљеним у луци. Једним се бродовљем користио отац, док је друге изнајмљивао богатунима. Ретки су били трговци који су поседовали бродове и они су углавном били странци.

Епол пређе руком преко хладног камена једне од одбрамбених кула, што је радио још као мали, и упути се дугачком молу. Ту је пронашао једну равну стену, одмах у подножју одбрамбене куле, где је често знао да седи и гледа зелено острво Муркол. Наслони се на зидове куле и утону у размишљање.

Како то да је баш он једини јунак који је са горе извукао живу главу? Зашто га је прелепа Мелита пустила? Могла је лако да га савлада. Сва његова снага није била ништа у поређењу са њеном, Епол је тога био свестан. Било је нечег у њеном погледу, нечег што није могао да докучи. И зашто је Турхен баш о њој испричао причу оне вечери уз ватру?

Да ли да се повери оцу? Да ли да од њега затражи савет? Насмејао се на ту помисао. Сам је упао у невољи, сам има и да се избави! Скренуо је поглед ка бродовљу – колико је богатство имао његов отац, а шта му је то вредело кад је имао неразумног и лаковерног сина?

Присетио се како је као дечак обилазио одбрамбене зидове, истраживао сваки кутак града, тајне пролазе и скривена пристаништа. У том га тренутку хладни зидови куле подсетише да је она дуго времена била дом многим породицама, потом је преуређена у барутану и, најзад — у тамницу!

Како се тога није раније сетио?! Утрчао је у тамницу баш у тренутку када су на погубљење водили једно девојче, сво у ритама. Девојка је била прљава, слепљене косе, сва у ранама од окова. У полумраку ходника Епол није могао најјасније да јој види лице, али је запазио да јој је нос био велики, а очи упале, и да је била толико мршава да су јој испале јагодичне кости.

„Који је њен грех?“, упита младић.

„Убиство оца, господине“, одговори тамничар.

„Има ли начина да се спасе?“

„Спасе, господине?“, тамничар није успео да сакрије збуњеност. „Али, побогу, зашто бисте то урадили?“

„Значи постоји?“

„Једино ако бисте се Ви заузели за њу, али...“

„У реду. Сматрај да сам то већ учинио.“

„Али, знате ли Ви шта то значи?!“, тамничар још једаред покуша да одврати младића.

„Знам“, рече Епол чврсто. „Нек се упристоји, нахрани и спреми за венчање.“

Тамничар зину да још нешто каже, али га младић оштро прекину:

„Само уради како сам рекао!“

„Да, господине.“

Градом се брзо пронела вест. А још брже стигла до дворца.

Епол је послао девојку очевим слушкињама, како би је окупале и приредиле за венчање, а сам оде и даде да се одмах сашије ново одело. Код старог очевог златара изабрао је поклон за младу: једну црвену ружу, чије су латице биле урађене од најфинијих рубина, дршка и листови беху од филигранског сребра, посути најсјајнијим дијамантима и брилијантима икад виђеним. Епол се бојао да се отац не наљути кад буде сазнао за поклон, али га је ипак узео, јер га је сматрао јединим достојним младе.

Кад је све лепо уредио и стигао пред цркву на имању, стао је запањен пред призором. Врт је био богато украшен, у дну су стајали музичари и тихо свирали, столови су били постављени: тањири и чиније од порцелана златом исписани, чаше и пехари опточени драгим камењем, прибори за јело од чистог злата. Цела породица је била на окупу, обучена у најраскошнију одећу, окићена најскупоценијим накитом. Сви су са нестрпљењем чекали да виде невесту. Еполу се очи напунише сузама.

Лепо обучене слушкиње изведоше девојку из куће и отпратише до цркве. Невеста је била обучена у скупоцене хаљине, накит око врата је вредео к’о три очева брода у луци, док је само прстење вредело три товара злата. Тај је накит послао Еполов отац младој невести. Дуга коса јој је била уплетена у пунђу и причвршћена дијамантским укосницама и тракама украшеним брилијантима. Свилена хаљина је била посута бисерима и проткана златним и сребрним нитима.

Свима је застао дах кад су је угледали, чак је и сам Епол био изненађен променом коју је доживела након што су је очеве слушкиње окупале и припремиле за венчање. Лице јој је било под велом, али чак и њиме скривена, млада је блистала.

Отац је пришао Еполу, одвео га у страну и рекао:

„Знам да ово не би учинио да те није нека велика нужда натерала. Зато ништа нећу да те питам. Испричаћеш ми када се све заврши.“

Након венчања, био је уприличен ручак. На столу се могло наћи све од печене препелице, пауна и печене дивљачи, преко усољене икре, хоботница, рибе (све је било преливено разноразним сосовима и добро зачињено бибером, шафраном и каранфилчићем), до марципана, торте од сира и рожаде. Све је било заливено Малвасијом, Дингачем, Прошеком и многим другим винима из очевих винограда.

Весеље је трајало до касно у ноћ. Младенци су се, како и приличи, први повукли. Епол је однео невесту до спаваће собе, положио је у кревет и рекао:

„Лепо спавај, невесто. Ја ћу спавати у другој соби“, и пољубивши је у чело, изашао. Отишао је право код оца и све му испричао. Већ је свитало кад је младић завршио са причом.

„Исправно си поступио. Поносим се тобом, сине“, рече Адзев и чврсто га загрли. Еполу пођоше сузе на очи.

Отац одмах посла по Турхена. Није прошло много кад су се слуге вратиле са вешћу да га нико није видео још од прошле ноћи.

У то се на вратима собе појавила Мелита. Девојка је блистала на сјајној месечини. Имала је на себи једноставну хаљину која јој је меко падала низ тело. Бујна коса је била распуштена, а бледо лице орошено сузама. И отац и син су стајали видно збуњени и нису прозборили ни реч.

„Ја сам га заиста убила“, поче лепојка. „У противном бих сама изгубила живот“, сузе потекоше низ бледо лице. „Мислим да је моју мајку, која је била вилинског рода, приморао на удају. Како, то никад нећу сазнати.

„Пошто, као што знате, виле воле слободу, мајка није дуго поживела. Отац ме је од тада брижљиво чувао од радозналих очију, али није могао стално да мотри на мене. Тако су многи неопрезни јунаци страдали.

„Када си ти, Еполе, дошао и рекао да желиш мене, а не богатство које ми је мајка у наследство оставила, знала сам да говориш истину. Зато сам те пустила да одеш. Кад је отац за то сазнао, хтео је да ме убије, на исти начин на који је поубијао младиће који су ме видели пре тебе. Зато сам...“, ту је глас издаде.

Мелита настави после неколико тренутака:

„Тада сам се претворила у убогу девојку не би ли испунио завет.“

Епол је стајао неколико тренутака у чуду, а потом, као да се освести, приђе полако, паде на колена подно вилиних ногу и загрли је.

„Мелита! Мелита!“, било је све што је могао да каже.

Отац их је посматрао у тишини неко време. Срце му је било испуњено радошћу. Његов најстарији син је поступио часно, и био награђен предивном женом, вилинског рода. Обриса кришом лице и приђе младенцима. Придиже Епола, загрли их обоје, пољуби у густе косе и изађе из собе.

Зорило

Била једном три сина у старог, болесног оца. Звали су се Ноћило, Поноћило и Зорило, по делу дана, односно ноћи, у ком су рођени, јер отац, изгубивши жену на порођају, није знао која друга имена да им надене.

Ноћило је од мајке наследио руке, Поноћило усне, а Зорило очи. Којег год би се посла Ноћило прихватио, био би више него успешан. Поноћило је приповедањем односио проблеме оних који су га слушали, док је Зорило имао добру нарав. Био је најпослушнији и најпитомији од тројице синова. И најмлађи.

Када је, једног дана, отац осетио да му се ближи крај, послао је по синове:

„Децо моја, није ми много времена остало. Али, можда још можете да ми помогнете: сањао сам да има једна биљка која може да ми поврати снагу. Пениа офици јој је име и расте само у Доњем свету. Један од вас тројице мора да је пронађе и донесе је.“

Зорило без размишљања иступи напред.

„Драги мој Зорило. Вас двојица ћете ићи да му помогнете. Морате да се вратите за три дана, јер ми је још само толико времена остало. Вратите ми се здрави“, отац их благосиља на измаку снага, и стисну Зорилу руку.

Браћа су цео дан лутала у потрази за јамом која води у Доњи свет, али нико није знао да их посаветује. Предвече стигоше пред једну колибу што је чудно светлела у сред шуме.

„Ми ћемо да ноћимо тамо“, браћа показаше на место далеко од колибе. „Ноћ је врло пријатна.“

„Ја идем унутра“, рече Зорило.

Покуцао је три пута и ушао у малу, загушљиву просторију.

„Помоз’ бог баба Марта“, рече момче, опрезно уђе и спусти дарове на сто: једно јаје, једну јабуку и мало сира.

„Бог ти помогао, сине. Која те је невоља довела у мој дом?“, упита старица, дубоко заваљена у столицу крај ватре. Није се ни окренула кад је Зорило ушао. Младићу се од страха тресла доња усна. Да је имала реп и крљушт мање би га плашила. Овако погурена и слепа, ледила му је крв у жилама.

„Отац ми је на самрти“, готово да промуца, једнако стојећи на средини собе.

„Зар Имлорб? Каква штета! Ретко сретан човек, кад има таквог сина као што си ти“, старица се окрену и погледа га слепим очима. Младић није смео да скрене поглед са њеног сасушеног лица. Није се толико бојао да покаже слабост, већ није желео да повреди старицу. Она се благо осмехну, или му се то само причинило.

„Али, има нас тројица“, рече Зорило збуњено.

„Не бих им веровала да сам на твом месту, синко“, одговори седа глава и устаде. „Да је и један од твоје браће ушао, не би поживео ни да ми се обрати, с тим да ми се не би ни обратили како приличи. Још ћу ти рећи да ћу ти помоћи, зато што сам о теби само добро чула, али мораш све да урадиш онако како ти кажем или ћеш да упаднеш у невољу.“

Зорило климну главом и седе.

„Биљка коју тражиш није обичан божур тамноцрвене боје који свуда може да се узбере. Ово је бели божур и расте само у Доњем свету, којим то и сам знаш, влада Црнобог.

„Да би дошао до цвета мораш да ухватиш најмлађу од његове три кћери, Сакарлу, јер ће те друге две одати чим те спазе. Када будеш добио биљку, мораш да узмеш Сакарлу, а сестре на превару да одведеш браћи, јер ће те у противном оне саме гонити, а тада ти нема спаса.

„Узми овог лептира“, старица из мале шкриње извади дрвену кутијицу са резом, „помоћи ће ти да пронађеш Сакарлу. Уз помоћ чаробног бича претворићеш је у златну јабуку и тако преварити сестре.

„Кад будеш излазио из јаме, пусти сестре да иду прве, јер ћеш једино тако избећи да те браћа не посеку. Али, добро пази, браћа ће те вероватно оставити доле у јами. Зато узми ово перо“, говорећи то старица извади сиво, највеће перо које је Зорило икада у животу видео, „и само га протрљај руком и бићеш избављен.

„А сада, пошто свиће, узми ова зрна конопље и иди дубоко у шуму, али тако да те браћа не виде и где нађеш прву змију што излази испод камена, ти је посеци, у њену главу метни семе и посеј га. На јутарњој светлости, из овог чудотворног семена израшће конопља; узбери је и испреди себи бич. Њиме ћеш лепотицу девојку претворити у златну јабуку.

„Хитај, хитај сада! Предуго сам те задржала!“

Зорило учини како га је баба Марта саветовала. И баш кад је завршио са плетењем бича, браћа га пронађоше.

„Шта радиш овде?“ Упиташе га подругљиво.

„Нису ми пружили гостопримство ноћас и изгубио сам се тражећи вас.“

Браћа се насмејаше.

„Хајде. Добро је рекао отац да пођемо са тобом.“

Зорило је некако успео да наведе браћу на прави пут, баш како му је баба Марта објаснила и убрзо нађоше јаму која води у Доњи свет. Обрасла жбуњем, делимично заклоњена камењем, и није изгледала толико страшно.

„Вежи се“, браћа му пружише конопац, „и добро повуци кад стигнеш доле. Ако стигнеш“, додадоше, уз смех.

Спуштање је, како се чинило Зорилу, трајало данима. Већ је почео да се прибојава да неће бити довољно канапа. Највећа му је, међутим, брига била мала дрвена кутија. Чувао ју је у недрима и свако мало додиривао дрхтавим прстима. Ако падне, бар се кутијица неће поломити.

Најзад је дотакао ногама тло. Било је топло. Повукао је конопац тако снажно да је помислио да ће да га покида. Сачекао је неколико тренутака и кад се уверио да браћа више не спуштају конопац окренуо се и боље осмотрио где се то налази.

Зидови пећине су били глатки и сјајни, модри као крв, црни као угаљ. Бојао се да пружи руку и додирне их. Шта ако га омаме, очарају? Заувек ће остати заробљен овде, у Доњем свету, а отац ће бити изгубљен. Обрисао је зној са чела, дубоко удахнуо, извукао кутијицу из недара и пустио лептира напоље.

Лептир је био мали, брз и шарен. Једном речју прелеп. Емитовао је шарену светлост око себе, малу, али сасвим довољну да Зорилу осветли пут. Није знао колико дуго су ишли, али се пут није ни ширио, ни исправљао. Зидови су били једнако глатки и једнако претећи. Једва је држао корак са лептиром. Одједном га обасја светлија нијанса црвене боје.

„Здраво лепотане“, зачу се предиван глас. „Ти ниси са овога света?“

Лептир јаче залепрша крилима и у то се разлеже најдивнија музика коју је Зорило икад чуо.

„Каква предивна музика!“, обрадова се девојка.

„Скроман поклон за предивну госпу Сакарлу!“, Зорило изађе из заклона и дубоко се поклони.

„Странац!“, запрепасти се девојка. „Како си доспео овамо?“

„Мој је проблем велики госпо“, рече Зорило, још увек се клањајући, јер није могао још једном мирно да погледа девојку у црвеној, уској хаљини, са црвеним очима и уснама тамним као крв.

„Изволи, реци“, Сакарла се на младићеве речи мало примирила.

„Потребан ми је цвет, бели божур, а само Ви можете да га узберете.“

„Али...“, Сакарла се нервозно окретала и кршила танке, беле руке.

„Отац ми је на самрти.“

„Учинићу то“, девојче се најзад преломи. „Али, мораш да ми обећаш да никуд нећеш отићи док се не вратим.“

„Будите уверени.“

Лепојка се брзо вратила, још више уплашена.

„Моје сестре — ако те спазе — мораш да се сакријеш!“, рече Сакарла пружајући Зорилу цвет.

„Прекасно. Лепа моја госпо, опростите“, Зорило се маши за појас и извади бич.

„Да опростим?“, упита Сакарла и баш тад бич фијукну и претвори је у златну јабуку, коју Зорило спретно ухвати и стави у недра.

„Сакарла? Опет сањариш?“, две сестрице, две лепотице, дођоше до места где је Зорило стајао и тек тад га приметише, заклоњеног густим растињем.

„Странац!“, повикаше у један глас.

„Који може да вас одведе до сестре“, Зорило им није дао ни тренутак да се снађу.

„Одведи нас одмах!“, стрељаше га погледом; беху веома љуте. Младић се поклони и поведе их уским и вијугавим ходником. Цео пут нису ни реч проговориле.

„Овде је горе“, рече Зорило кад стигоше у пећину и показа на уже. Молио се само да сестре не затраже од њега да се први попне, јер би тада сви настрадали. Сестре, беху, међутим, толико љуте да се без размишљања прихватише ужета.

„Ако си нас преварио...“, прва поче да се пење, одмах за њом и друга. Зорило их је са чуђењем посматрао. Пеле су се таквом брзином, да помисли како мора да су лагане као перце. Насмеја се на ту помисао.

Морао је да сачека да се лепотице попну јер је веровао да ма колико да су биле лагане, конопац не би издржао и његову тежину. Међутим, када је после неког времена конопац пао на земљу, знао је да су му браћа радила о глави.

„Али, божур је код мене“, досети се младић. „И перо.“

Извади сиво перо из недара и протрља га. Истог трена долете двоглави орао, птица велика као брдо, са оштрим канџама и још оштријим кљуном. Зорилу клецнуше колена и следи му се крв у жилама. Баба Марта га није припремила за оволику грдосију. Сваког часа је очекивао да ће птица да га растргне, јер је нарушио њен преко потребан мир.

Орао је неко време проматрао младића, као да са њим одмерава снаге. Баба Марта му је говорила о Зорилу, још док му је, као млађаној птици, видала ране из љутог боја, и све што је рекла је било тачно. Није показао страха пред њиме, баш као што је баба Марта рекла да неће. То је годило птици. Није волео да помаже кукавице.

„Изволи, господару“, загрме птичурина.

„Желим оцу“, рече младић сувих усана.

„Одмах“, орао посади Зорила на леђа и полете. Летели су цео дан и целу ноћ, да се Зорило већ побојао да су окаснили. Док су хитали ка дому младић је све потанко исприповедао птици како се обрео на овом чудном путу и у овако великој невољи.

Птица слете пред очеву кућу и рече младићу да кад год му буде била потребна да је само зовне по имену — Оцило — и да ће му доћи. Зорило се опрости од орла и захвали му на помоћи. Кад је птица одлетела, извади јабуку из недара и претвори је назад у девојку.

Сакарла ни не погледа младића, већ јурну забринуто у кућу. Затекоше оца како лежи у постељи и растаје се са животом. Стигли су у последњи час! Сакарла затражи од Зорила бели божур. Извади из недара посудицу од лифмала, метала у којем је уз одређене чини, а без ватрице, могла да припреми чаробни напитак.

Месец се бојажљиво промаљао иза облака, кад је напитак био готов. Сакарла даде мало старцу да попије. Три дана је Имлорб лежао у грозници. У јутро четвртог дана устаде из постеље, не само опорављен, већ и подмлађен, пољуби сина и Сакарлу и распита се за Ноћила и Поноћила.

„Сада ми, сине, реци где су ти браћа?“, упита забринуто.

Зорило је ћутао.

„Ја знам где су, оче“, огласи се Сакарла и све потанко исприча. Док је лепојка причала, над Имлорбовим лицем се надносила све већа сенка. Руке је стезао у песнице и њима се, од беса, лупао по бутинама.

„Заслужили су најгоре!“, хтеде да их прокуне, али се Зорило побуни.

„Поштеди их. Нису знали шта чине.“

„Великог си срца, сине“, отац га чврсто загрли. „Али, морају да буду кажњени.“

„Оче, препусти то мени“, лепотица дозволи себи да се умеша.

Кад су браћа, убрзо потом, дошла, Сакарла их лепо угости. Послужи их укусним јелима и водом са Црног извора. Када су се добро најели и напили воде, браћа се претворише, један у црног вука, други у црног коња, и одмах побегоше.

Сутрадан би приређено венчање. Три сестрице су све саме зготовиле. Било је хране за све мештане, да се госте три дана и три ноћи. Чак је и сам Црнобог присуствовао свечаности. Мештани су због тога били мање бучни него обично, али су се сви веселили и играли до зоре.

Сестре остадоше још неко време после венчања. Дариваше Сакарлу и Зорила богато, пребогато, а потом се вратише у Доњи свет. Пре него што су отишле обећале су да ће редовно да их посећују.

Имлорб нађе себи другу жену са којом је, заједно са Зорилом и Сакарлом, живео дуго и срећно.

Тандарић Мандарић

„Тандарићу Мандарићу, доручак!“, позвала је мајка из кухиње.

„Долазим!“

Тандарић Мандарић је имао изузетно дугачко име за једног патуљка. Мештани су, у то доба, живели у уверењу да ће патуљак бити нижи што му је име дуже. Смешан мали обичај, али много поштован. Сви су патуљци носили кратка имена, као рецимо мајка Додо, најбољи пријатељ Киб и Сил — девојка у коју је Тандарић био потајно заљубљен.

Његова је мајка, међутим, дубоко поштовала Древна времена, када се патуљци нису бојали ни сопствене сенке, а камоли дужине имена. Сматрала је да времена највећег процвата нису прошла и да ће се, уколико дубоко буде веровала у то, вратити. Са тугом се присећала прича своје мајке како су у Древним временима змајеви помагали дивовима, дивови штитили патуљке, а патуљци помагали палчићима.

Можда је због тога сину наденула тако необично дугачко име. Мештани су у почетку одбијали да га прихвате. Али, временом, кад је патуљак порастао и кад је добио надимак Луталица, јер је по целе дане био са другим патуљцима ван куће, у шуми, покрај потока, мештани га прозваше Лут и са одобравањем гледаше на малог враголана.

„Још мало па ћеш да постанеш пунолетан“, рече мајка за доручком.

„То се никад неће десити.“

„Не говори тако. Имај наде. И ја сам, кад сам била твојих година, тако мислила, а погледај где сам сад“, жена се топло осмехну.

„Кад’ ће више то да се деси?“

„Стрпљења, младићу. Иди сад. И врати се пре мрака.“

Пошто је поспремио за собом, Тандарић је пољубио мајку и истрчао напоље. Вратио се секунд касније, носећи један велики цвет, и пошто је добио један велики пољубац поново је истрчао напоље.

Киб и Сил су већ чекали.

„Здраво Лут!“, поздравише га. И поред тога што га је красило дугачко име, патуљак није био низак. Напротив. Кибу је био до ушију, а био је неколико година млађи од њега. Никад то ником није признао, али је био поносан на своју висину. Као и на дужину имена.

„Где ћемо данас?“, упита.

„Хоћемо ли до Уста планине?“, предложи Сил враголасто.

„Може. Нисмо одавно ишли тамо.“ Успут су се јурили, причали згоде и незгоде од претходног дана, смејали се, гађали лишћем и бобицама.

Уста планина добила је назив по пећини под самим врхом, чији је отвор био мрачан и страшан. Патуљци су тамо ретко одлазили, јер је пећина била омиљено пребивалиште дивова, а не би се могло рећи да су данас дивови и патуљци били пријатељи.

„Шта они мисле ко сам ја?“, чуло се из пећине.

„Да ли да уђемо?“ Патуљци су стајали на уској заравни испред улаза у пећину, држали се за руке и дошаптавали се.

„Уђите слободно“, зачу се опет из пећине. „Данас ми није ни до чега.“ Патуљци погледаше у мрак који је владао у пећини, згледаше се, удахнуше дубоко и крочише унутра.

Кретали су се обазриво кроз уске и мрачне ходнике. Ишли су један иза другог, грчевито се држећи за руке. Са сваким пређеним кораком њихов је страх бивао све већи, али ко је још чуо да се диву одбија послушност?

„Уђите, мали моји пријатељи. Данас сте ви моји пријатељи, јер ме нико други неће.“

Човек огромне снаге и узраста седео је погурен над ватром на средини дворане. Имао је на челу једно око, а на темену, косом везан, магични камен, који му је надокнађивао друго око и изоштравао чула. Имао је обрве густе као шума, које су се у плетеницама спуштале низ образе и досезале до рамена.

„Име ми је Гип и данас сам протеран из племена.“ Патуљци су се збили на улазу у дворану и тресли од страха. Никад до сад нису видели дива. Овај који је седео пред њима им се чинио велики као кућа. Као две куће.

„Али, зашто?“, упита Сил и одважно ступи неколико корака напред.

„Рекли су ми да се не вратим док не постанем пунолетан, а ја не знам како се то ради! Целог живота сам отимао од људи и отимао људе, ни за шта друго не знам.“ Сил се приближи довољно близу и положи мајушну руку на дивову. Див је благо погледа и дубоко уздахну.

„Можеш да останеш са нама“, рече Лут. „И ја треба ускоро да постанем пунолетан.“ Следивши Силин пример, приближи се обазриво ватри и седе.

„Значи да ћете ми помоћи?“, див се орасположи.

„Зашто да не? Али, мораш да нам даш нешто у залог пријатељству“, Лут намигну осталима.

„Шта то?“ Упита див.

„Чаробни штап.“ Верује се да дивови уз помоћ чаробног штапа чине многа чуда: руше куће, претварају се у животиње, хватају жртве и прождиру их. Лут се присети мајчиних прича да су дивови велики нерадници, те да све што им треба отимају од људи и, данас, од патуљака. Одвајкада се сматрају глупима, говорила је, и дволичнима: знају да чине добра патуљцима али, и да им напакосте.

„То је једино што имам“, нећкао се див. „Али, морате да ми обећате да га никад нећете употребити против мене.“

„Обећавамо“, рекоше патуљци у један глас.

„Морате да се закунете на камену“, патуљци положише руке на магични камен и заклеше се.

Кад је Лут показао мајци штап тог истог дана, Додо се јако наљутила:

„Како си могао тако нешто да урадиш?“, патуљак јој је с поносом испричао целу причу; како су ушли у мрачну пећину, како су разговарали са љутим дивом и најзад га надмудрили и украли му чаробни штап. Сад ће моћи да чине добра дела у селу; чиме ће сигурно стећи пунолетство.

„Али, рекла си да ускоро треба да постанем пунолетан!“, Луту ништа није било јасно. Зар није рекла да је и она на сличан начин стекла своје пунолетство? Зар се тако није радило у Древна времена? Био је љут и повређен. Мислио је, одувек је носио то осећање у себи, да ће чим буде стекао пунолетство, донети промену патуљцима, прославити њихово име својим заслугама. Али, није ни могао да претпостави да ће добити грдњу због тога.

„Да, али не на рачун другога! Сутра да сте одмах, после доручка, отишли да се извините Гипу!“, завршила је разговор љутито и послала га у собу без вечере. То је био први пут да га је казнила.

Огромна плоча којом дивови обично затварају пећину стајала је бочно од улаза, док је пећина била празна.

„Где ли је могао да оде?“, Киб се нервозно премештао с ноге на ногу. Стајали су на уском платоу испред пећине и разговарали. Сунце је још било снено и слало је слабе зраке до њих. Било им је хладно, или су то осећали страх?

„Можда није отишао?“, тихо ће Лут.

„Како то мислиш?“, упита Сил.

„Дивови губе моћ кад немају чаробни штап код себе. Тако Гип није могао да затвори пећину, пошто смо ми отишли, и неко је ушао унутра и однео га.“

„Али, ко би могао да однесе једног дива, сем ако није...“, поче Сил.

„Сем ако није...“, Киб се најежи.

„Змај!“, доврши Лут. „Мама ми ово никад неће опростити!“, патуљак направи паузу, намршти мало чело као да размишља и додаде престрашено. „Нема ми друге“, застао је у пола реченице кад се присетио прича о љутитој немани која страховито риче и бљује модар пламен.

Говорило се да су змајеви настали од змије која преживи сто година, али мајка је одувек причала другачију причу, наиме, да су прво настали змајеви, па тек онда змије, и то тако што је неком њиховом претку одсечен реп. Говорила је и то да змајеви бљују страшну ватру, да руше куће и прождиру људе и патуљке, и да дуго могу да живе без хране и воде. Али, једном кад огладне...

Присети се и тога да су змајеви често носили магичну торбу под крилом у коју је све могло да стане, рачунајући ту и неколико гладних глава, које нису увек носили на раменима. Није било лако нахранити једну, а камоли више њих, мора да их зато тако често скидају, размишљао је Тандарић.

„Шта си смислио?“, Киб се тресао од страха.

„Идем у Зма земљу“, проговори најзад.

„У Зма земљу?!“, Киб и Сил седоше од запрепашћења. „Никад се нећеш вратити“, рекоше у један глас.

„Шта ми друго преостаје?“

„Идем с тобом“, рече Сил и сама збуњена оним што говори.

Лутово срце брже закуца.

„Нисте ваљда на мене заборавили?“, јави се Киб.

И тако је мала дружина кренула у велику пустоловину.

Зма земља се налазила небројено дана хода далеко. Али, патуљци су имали чаробни штап.

„Ово би ваљда требало да буде то“, рече Лут. Стајали су испред велике дрвене колибе са кровом од сламе. Село је било мало и ушушкано у зелену удолину. Планине су се уздизале високо изнад, толико високо да је патуљке болео врат кад год би погледали горе. Птице су летеле ниско и уплашено крештале, најављујући нежељене посетиоце.

Патуљцима се од силног крештања ледила крв у жилама. Иако је село деловало мирно, и иако се дим дизао из готово сваке куће, опет су стајали један близу другог и тресли се од страха.

„Не разумем. Зар змајеви не живе у пећинама?“, упита Сил.

„Живе“, одговори Лут.

„Ово је колиба. Попут наше, само далеко већа.“

„Питам се живе ли људи можда овде?“, прогунђа Киб себи у браду.

„Наравно да живе“, зачу се дубок женски глас.

Патуљци вриснуше.

Жена која је изашла из колибе беше прелепа. Године се на њој нису примећивале.

„Ја сам Ноп. Добродошли у мој скромни дом.“

„Ми мора да смо погрешили“, закључи Лут.

„Кога тражите?“, упита Ноп док их је покретом руке позивала унутра.

„Нашег пријатеља Гипа. Он је див, знате.“

„Див? Пријатељ?“, изненади се жена. „Зар су дивови и патуљци у данашње време пријатељи?“

Уђоше у једну малу, осветљену просторију. Жена их понуди да седну и упути се огњишту и врућем котлићу. Погледала их је кришом испод ока, и видевши колико су преплашени, сипала храну у земљану чинију.

„Од кад је мојом кривицом Гипа одвео змај“, одговори Лут показујући чаробни штап. „Бар мислимо да је то био змај.“

„Добро мислите. Можда могу да вам помогнем“, загонетно ће жена. Послужи их јелом и пићем, и сама седе на земљу поред њих.

„Учинили бисте то?“, упиташе сви у један глас.

„Зашто да не? Уосталом, мислим да сам тренутно једина која може да вам помогне.“

Кренули су пошто су се добро најели и одморили. Овога пута их је чаробни штап одвео право пред змајеву пећину.

„Дри, долазимо у миру“, рече Лут бојажљиво.

„Тандарићу Мандарићу, ја нисам толико наиван као твој пријатељ. Одлази! Са тобом немам никаква посла.“

„Али, имаш са мном“, јави се други глас.

„Ноп?! Да ли је могуће?! Ноп, рекла си...“, змај излете изненађен. „Мила моја, драга Ноп!“, поче. Патуљци се повукоше неколико корака уназад. Змај је био толико велики и толико страшан, да су им колена клецала од силног страха. Никад страшнији призор нису видели у животу. Жена је приметила њихову нервозу и покретом руке покушала да их умири.

„Обећао си Дри“, била је крута.

„Слатка моја“, патуљци су широм отворених очију посматрали змаја како се приближава Нопи. Учинило им се да ће у једном залогају све да их поједе. По други пут су зажалили што су украли диву чаробни штап.

„Обећао си да нећеш да га дираш“, Нопа се ломила.

„Прошло је толико времена. Нисам више могао да издржим.“

„А шта мислиш како је мени било све ове године? Како сам се осећала кад сам морала да га оставим у оној мрачној пећини!“, није више могла да издржи.

„Знаш и сама да другог излаза није било.“

„Било би да си престао да гониш људе и окренуо се...“

„Чекајте, станите мало“, Лут скупи храбрости и умеша се у разговор. „Ви и змај, заједно?“

„Давно је то било“, Ноп погну главу.

„Не тако давно, шећеру“, змај се задовољно потапша по трбуху.

„Престани! Зашто си га узео?“, реч јој застаде у грлу. „Зашто тако касно? Знаш ли колико сам дуго чекала?“

„Мила моја, да сам знао, да сам само знао“, Дри приђе и загрли жену најнежнијим покретом крила. Ноп се змају обеси о врат грцајући.

Патуљци се одшуњаше у пећину. Прошли су мрачним и застрашујућим сплетом ходника држећи се за руке и певушећи. Само су песмом успели да одагнају страх. Ишли су ка једином извору светла у пећини: великој, централној дворани.

Гип је седео за ватром и читао.

„Где сте другари?! Питао сам се кад ћете да дођете!“, див одложи књигу и пође им у сусрет. „Знате ли колико овде има блага, невероватно нешто! Ходници и дворане препуни блага! Ходите! Показаћу вам!“

Гип их поведе кроз први од великог низа ходника који им је стајао на располагању.

„И све ће то једног дана бити моје! Погледајте!“

Прва дворана у коју су ушли била је од врха до дна испуњена књигама. Лут се присети мајчиних прича да су змајеви били чувари Древних времена. Сада, кад је једним погледом обухватио све ове књиге, би му јасно зашто.

„Добро, ништа то још није сређено, али уз помоћ мог чаробног штапа — нисте заборавили да га понесете, је л' тако?“, Лут му га пружи без речи. „Биће то весео посао.“

Пошто су разгледали мало, вратише се у централну дворану.

Дри и Ноп су седели и причали. Имали су много тога да надокнаде.

„Имам само једно питање да поставим, ако ми дозволите“, упита Лут на крају вечере, „Зар Ваш син не би требало да је човек?“

„Али, ја нисам вила, већ обична жена.“

„Али, како...“

„Сам онда тако млада? Дри ипак поседује неке моћи.“

„Него, шта је са вашим пунолетством?“, упита Дри, намерно скрећући са теме.

„Лепо сам рекао мами да се то никад неће десити“, Лут обори поглед.

„Не мора да значи. Још увек можемо да организујемо турнир“, загонетно ће змај.

Патуљци га знатижељно погледаше. Свима су биле познате приче, које су стари уз ватру приповедали, о турнирима који су се одржавали у Древна времена. О испиту храбрости, довитљивости и истрајности. Али, помисли Лут, та су времена давно прошла, зар је данас нешто тако могуће?

„Свако од вас мора да испуни три задатка, без помоћи магије, а као награду ће добити пунолетство“, одговори Дри на непостављено питање.

„Договорено!“, повикаше сви у један глас.

Патуљци нису стигли да попричају о томе како ће да се такмиче, нити су стигли да поразговарају о Древним временима, али је Лут осећао да су сви сумњали у истинитост турнира. Нису веровали да Дри заиста поседује толике моћи, али кад нису смели да одбију послушност једном диву, како би тек змају?

„Прво почињемо са Гипом“, рекао је сутрадан Дри. „Мораш цео дан да носиш човека, у нашем случају Нопу, на длану, а да при том све друге радње обављаш несметано.“

Задатак се учинио више него лак, са којом га је спретношћу Гип испунио. Насецкао је дрва за потпалу, сложио књиге у пећини, припремио вечеру, а да му рука на којој је носио Нопу ни у једном тренутку није задрхтала. Змај је био више него задовољан. Пред крај вечери су му сви честитали. Гип је, међутим, био толико уморан, да је само легао и заспао.

Сутрадан му се див обратио речима:

„Други задатак је следећи: мораш да пренесеш Ноп преко Велике реке, али тако да сам останеш на овој обали. Али, не заборави, без употребе чаробног штапа!“

Гип је сео да размисли, што није потрајало дуго. Срушио је једно стабло голим рукама, издељао га секиром и направио огромну мотку; потом је отишао у пећину и вратио се доста касније са великом и равном, дрвеном плочом.

Када је направио огромну лопату, дао је Нопи да се попне на њу, а потом је пребацио преко реке. Змај је био више него задовољан.

„Следећи задатак је најтежи! Мораш да направиш топуз, тежак колико и сама Нопа, бациш га под облаке и дочекаш на руке“, Дри је значајно погледао дива, као да је тиме хтео да каже да никад неће испунити задатак.

Пошто је Гип бацио топуз, чекали су пун сат, али није пао на земљу. Ноћ је прошла и сунце се увелико дигло, од топуза ни трага. Тек су га око поднева угледали како пада натраг на земљу.

Див га спретно ухвати.

„Одлично!“, сви су се радовали и тапшали Гипа по рамену. Приредили су велику гозбу у његову част. Нопа је за свакога припремила по нешто: Дри је највише волео питу од калопера; за патуљке, који су били познати по свом апетиту, је припремила супу од калопера, јелена преливеног сосом од зебрице, препелицу у сосу од татуле и слатко од разгона, док је сама јела питу од бреберина.

Веселили су се и гостили до касно у ноћ.

Следећег дана, змај им се обратио речима:

„А сада су на реду патуљци“, направи паузу и значајно их све погледа. „Први задатак је да нађете и донесете неосушени вицифаб, ви га знате као боб, што расте на дну Мрачног језера далеко одавде, на сасвим другом крају Зма земље.“

Сунце је већ било зашло, кад се прва вратила Сил. Одмах за њом дођоше Киб и Лут. Ни једна биљка коју су донели није била сува. Све их дадоше Гипу, јер су дивови били одлични познаваоци биља.

Змај је задовољно махао крилима, док је Ноп патуљке погостила богатом вечером и колачима од дивљег кестена.

Сутрадан ујутро Дри им је задао други задатак:

„Морате да одете на сам крај Зма земље, до Мале реке и пре зоре затворених очију узмете белутак с обале, пре него што туда прође зец или друга животиња.“

Сунце тек што је зашло кад се први вратио Киб, а за њим Сил и Лут. Испричаше у један глас шта се догодило: први је стигао Киб, и таман кад су и друго двоје стигли и узели белутке, један мали, бели зец је прешао на другу обалу. Белутке дадоше Гипу, јер беху лековити. Ноп је поскакивала од радости, док је змај приредио праву малу гозбу. Веселили су се све до јутра.

„Има једна сова којој сваки дан долазе по три птице да их поједе. Онај ко буде донео птице живе и неповређене добиће за награду пунолетство“, поставио је Дри трећи и последњи задатак.

Овога пута су се патуљци мало дуже задржали. Требало је да се приближе птици а да их сова не осети, да се притаје и сачекају погодан тренутак. Задатак није био ни мало лак. Дри је био млад кад су Древна времена минула, и није могао да се сети кад је неко у овом задатку успео. Од његовог пунолетства нико сигурно није.

Лут се вратио у смирај дана, одмах за њим дођоше Киб и Сил. Сво троје пружише руке и пустише по једну птицу, које весело залепршаше крилима и одлетеше.

Змај је неко време стајао у чуду. Ни реч није проговорио. Патуљцима се учини да му се у угловима очију појавише сузе, или им се то само учинило? Ноп је, с друге стране, гласно плакала од радости. У то се змај прибра и прозбори дрхтавим гласом:

„Невероватно! Децо, заслужили сте свако по поклон од мене!“ Дри се радосно одгега у пећину и врати се неколико тренутака касније, носећи три мале и једну велику дрвену кутију са резом.

„Унутра је ваше пунолетство! Добро пазите да отворите кутију кад будете били сами. И да је чувате од нежељених погледа и радозналих прстију.“

Ноп их пољуби на растанку, док их змај крилом све поглади по косици. Патуљке подиђе језа, али су опет били срећни. Никад нису чули да се један патуљак спријатељио са змајем!

Гип је одлучио да остане са родитељима и ту отвори свој поклон. Патуљци похиташе кући, уз обећање да ће их посећивати.

Први је стигао Лут. Чим је мајци испричао целу пустоловину, отишао је у собу и отворио кутијицу. Унутра се налазила књижица у кожном повезу.

Отворио ју је и угледао на првој страни, златним словима исписано:

„Тандарићу Мандарићу, који читаш ове редове, у теби лежи моћ да повратиш Древна времена. Замисли причу која почиње овако...“

Ружа ветрова

Од кад је света и века, већи се број ветрова није окупио на једном месту, као тог јутра на Првом брду. Сунце тек што је изашло, а облаци се већ разиђоше предосећајући љуту битку. Сва природа као да је утихнула, није се чуо ни пој птица, ни жубор потока подно Првог брда.

„Јесмо ли сви присутни?“, упитала је Олуја, најстарија од свих ветрова.

„Јесмо“, одговори Промаја, друга по старости.

На највишој тачки Првог брда стајали су ветрови и ћарлијали. Промаја их је дан раније обавестила да морају да се окупе у што већем броју, и сада су били нестрпљиви да сазнају зашто.

„Добро“, настави Олуја и сачека да се ветрови примире. „Морамо да се упустимо у борбу против ветрова са Трећег брда, сувише смо дуго то одлагали.“ Хучање се чуло са свих страна и Олуја замоли за мало тишине.

„Знате и сами да већ дуго времена покушавамо да се изборимо за своје парче неба. Вековима смо се борили, свим снагама, али неорганизовано. Зато сам вас позвала данас. Њих има једанаесторо, нас је једанаесторо. Нек’ свако себи изабере противника. Мој је Маестрал, Промаја је изабрала Лахора. Да чујем остале.“

„Ја ћу узети Вихора“, рече Поветарац.

„Моја је Бура“, била је то Мећава.

„Мој Југо“, јави се Кијамет.

„Ја бих Развигорца“, додаде Олујина.

„Волео бих Горобрсника“, надовеза се Северац.

„Узео бих Прибоја“, настави Горолом.

„Ја сам се одлучила за Широког“, прозбори Ветрина.

„Желела бих Зефира, молићу лепо“, изјави Кошава.

„Мени дакле остаје Пирак“, закључи Вејавица.

Кад су се овако поделили, остало је још да се договоре око места сукоба.

„Зашто не наше брдо? Одвојено је од осталих, није насељено, дакле људима нећемо сметати“, предложи Вејавица.

„Зашто да не?“, једногласно се сложише остали ветрови.

Послали су Кошаву, најмлађу од свих, да обавести супротну страну. Следеће вечери Кошава се вратила са одговором. Изгубила је готово сву снагу, али је била задовољна: ветрови Трећег брда су се сложили, и битка је могла да почне у рано јутро следећег дана.

Сутрадан ујутро сунце није ни помолило главу из бојазни да га љути ветрови не одувају, од облака није било ни трага, док у близини Првог брда није могла да се види ни једна једина животиња. Као да су се сви бојали исхода битке.

Ветрови су стајали на врху брда и припремали се за борбу. Једни су испробавали своју снагу на околном дрвећу, ломили су гране, чупали корење. Други су жалили што нису послали поруке жени и деци преко птица или сунца и звезда. Трећи су целу ноћ провели скупљајући снагу за борбу, не трепнувши током целе ноћи. Неки су били као на жеравици, једва су чекали да битка почне.

Олуја и Маестрал иступише. Пришли су један другом и благо се поклонили. Одмерили су снаге дунувши један у правцу другога и вратили се свако у своје редове. Ветрови су се подигли и заузели позиције. Благо су дунули у правцу противника у знак поздрава и поштене борбе и отпочели.

Тукли су се цео дан до подне и нико није одустао. Прошао је цео дан и освануо наредни, нико се није предавао. Још један дан је прошао, а ветрови су дували све јаче. За сво то време природа као да је спавала. Нигде није било ни трага животу. Само љути ветрови на врху брда.

У јутро четвртог дана, нешто се, међутим, променило: како су ветрови уништили све што је расло на Првом брду, тако на чистини, из оно мало земље што је преостало, поче да расте један цвет.

Завађене стране приметише то истовремено и зачудише се. Какав ли то цвет расте кад му силни ветрови не сметају? То мора да је цвет над цветовима!

Настала је општа пометња. Уместо да буду усредсређени на битку и противника, ветрови су свако мало погледали ка цвету. Да ли расте, је ли отворио круницу, да ли му опадају листови? Вође две завађене стране иступише.

Након кратког предаха и саветовања ветрови престадоше да дувају и поседаше у круг око цвета. Гледали су га како расте.

А израстао је пре него што је пала ноћ. Стабљика му је била танка и висока, са тек понеким листом. Ветрови су га гледали у чуду и мислили како мора да су они криви што је цветак тако танан. Да нису толико дували, можда би био јачи и богатији? Да нису били толико љути можда би остало довољно земље да се цветак развије и ојача. Да су погледали раније, схватили би да су отерали и сунце и облаке. Да ли ће цветак да преживи?

Кад цвет подиже белу главицу, ветрови се узвртеше.

„Здраво јунаци! Је ли ко однео победу?“, упита весело. Глас му је био танак и звонак. Ветрови зашумеше од радости.

„Није“, одговорише сви у један глас.

„Тога сам се и бојала.“

„Зашто?“, упита Маестрал, најстарији међу ветровима Трећег брда.

„Почиње већ полако глава да ме боли од вас.“

Завађене стране се узнемирише. Шта сад? Борбу да наставе нису могли, да прогласе победника исто нису могли, да...

„Могу ли ја да предложим?“, умеша се цвет у расправу.

„Како да не“, одговори Лахор, други по старости из супротног племена.

„Како би било да нађете неку другу област којом бисте владали? Тако би се сукоб заборавио, борба око превласти такође.“

„Одлична идеја!“, сложише се ветрови након краће расправе.

Као најјачи, ветрови Маестрал, Бура, Југо и Широко одлучише да се настане у приморју. Тамо су до миле воље могли да подижу љуте таласе и разбијају их о високе стене.

Најнемирнији, Горолом, Горобрсник, Прибој, Олуја и Олујина одлучише да настане брда и планине широм земље, јер су тамо несметано могли да ломе гране, руше и носе дрвеће.

Најљући, Мећава, Кијамет, Северац и Вејавица одлучише да настане северне, најхладније крајеве земље. Одатле су људима и земљи могли да доносе снег, суснежицу и кишу.

Како су Ветрина и Вихор једини били неодлучни где ће да се населе, тако одлучише да бораве у свакој области неко време. Уједно узеше на себе улогу гласника, пошто су били јаки и брзи, могли су лако да преносе вести свим осталим ветровима.

Пошто су били наклоњени људима Лахор, Поветарац, Пирак, Зефир и Развигорац одлучише да се настане у близини насељених места, где год је човеку било потребно пријатно освежење током сунчаног дана.

Кошава се одмах одлучила за источне делове земље, одакле је људима могла да доноси хладноћу, док је једино Промаја одлучила да остане на Првом брду и помаже људима колико год је то било у њеној моћи.

Када су се овако поделили, цветак задовољно упита:

„Како би било да се вратите за годину дана, да прославимо овај весео догађај?“

Сви ветрови дунуше истовремено у знак да са одушевљењем прихватају предлог.

„Имамо само једно питање. Не знамо како да те зовемо.“

„Биће довољно Јула“, рече цвет стидљиво. Ветрови се дубоко поклонише и одлетеше сваки на своју страну, а цветак поцрвене због указане му почасти, и остаде црвен у знак сећања на срећан исход битке која се била на Првом брду тога дана.

За разлику од ветрова, људи су цвету наденули име Ружа, каткад би је називали и Ружом ветрова, и славили су дан Јулиног рођења као највећи празник у години.

Мојре

Неки мисле да су мојре, суђаје које преду животну нит смртника, старе и ружне, али то, верујте ми на реч, није ни близу истини. Лепе су готово као Афродита, али то не сме да се каже наглас, чак ни да се помисли, јер богови све дознају. (Може да дође до избијања другог Тројанског рата, далеко било.)

Мојре воле да други имају погрешну слику о њима, јер им то омогућава да се приближе јунаку, играју се с њиме неко време, а потом га сурово казне, а да јунак и не зна шта (то јест, ко) га је снашло.

Други мисле да мојре, обучене у бело, седе на престолу и одређују како ће и кад ко мрети. Мишљења су подељена и око тога како кроје нечију судбину: по једнима је записују, по другима је преду.

Али се зато сви слажу у једном: мојре су неумољиве, чак и за богове. Постоје сумње, међутим, да парке, како се још зову, могу да се обману, али то још нико није потврдио. Њихова су имена Клото — Преља, Лахеса — Судбина и Атропа — Неумитна.

Али, овде није реч о њима.

Наше су се мојре звале Земља, Ваздух и Ватра. Имале су и четврту сестру звану Вода, али су је протерале, тако да се за њено постојање, као и судбину, није знало све до недавно.

Али, почнимо отпочетка.

Био једном један краљ и имао две кћери и сина. Кћери су биле праве лепотице, широм краљевства познате као Ларуја, старија и Циета, млађа. Син је носио име Артим, што је значило Снажни, јер је био прави, правцати змај.

И како то већ бива, Артим је не само оцу, већ и читавом краљевству задавао велике проблеме. Био је жив, необуздан, уз то и прождрљив као ала, и краљ је био приморан да га пошаље даље од двора.

Артим се настанио на планини Арог Акшурф, у пећини испред које се налазило мало, најмање језеро на свету. Ту је био далеко од људи и стоке, сам са својим мислима и, зачудо, сретан.

Живео је Артим у пећини јако дуго, и стасао у лепог и снажног змаја, заштитника тога краја. Наиме, људи су се временом доселили на Арогу и Артим их је љубазно примио и помагао их кад год је то било потребно.

У знак захвалности људи су му поклањали своја блага (јер, опште је познато да змајеви воле злато) и наденули му људско име Митар, што је значило Рођен из стене. Артимову прошлост нису знали, те су, природно, пећину Крушедо сматрали змајевим местом рођења.

Прошло је од тад много времена. Једног је дана до Митре дошла вест да му је отац на самрти. Ломио се змај, ломио и најзад преломио.

Када је дошао на дворе, био је затечен. Свуда је столовао коров, палата је била у руинама; отац је, у незагрејаној соби, лежао на неколико душека, који су неким чудом остали сачувани.

Иако је био јако слаб, краљ се усправио у постељи, ставио руке на синовљево лице и молио за опроштај. Митри су сузе пошле на очи. Загрлио је оца и обећао да ће се осветити ономе ко му је опустошио дом.

Краљ Латарс је почео да приповеда:

„Када си нам, драги сине, отишао, одмах сам послао верног слугу гаврана Викина да бди над тобом у сваком тренутку. Он ми је долазио са вестима о твом животу на Акшурфу.

„Поносим се тобом, сине. Знам да си засадио винову лозу и житарице и да си их поклонио досељеном народу. Много смо туговали за тобом. Зато смо покушали да нежношћу једног према другоме надокнадимо тај губитак. Али, нисмо у томе успели. Само сам размазио кћери, и њихово је срце отврднуло, као ова земља данас.“ Старац је застао са причом како би дошао до даха.

„Постале су охоле и захтевне и почеле су да расипају благо. Приређивале су балове, турнире, организовале лов на разну дивљач. Као да су се утркивале која ће више да потроши. Тако су израсле у веће зло за наш народ него што си ти икада био, сине. Али, то смо сви прекасно увидели.

„Покушао сам да спасем оно што се спасти могло и удао сам их за принчеве из суседног краљевства. Принц Жало је оженио Ларују и добио два сина и ћерку, а принц Задок је оженио Циету и добио две кћери и сина.“ Краљ као да је одуговлачио са привођењем приче крају. Све се нервозно вртео у постељи, покушавајући да пронађе што бољи положај за стара, намучена леђа.

„У прво време смо сретно живели, чак се и Ијав, наше краљевство, опоравило. Али, онда су некако у исто време обе сестре сазнале да су им мужеви неверни, и одлучиле да им се освете. Довеле су коњушаре у своје одаје! Можеш ли да замислиш, сине мој?!“, старац се закашља и намести мало боље. Када је отпио гутљај воде, настави са причом:

„На страну што су и принчеви обљубили слушкиње, али...“, старац је застао. „Разумеш ли ме?“

Змај је потврдно климнуо главом.

„Тада су настале наше праве невоље, тек тад“, старац дубоко уздахну, „јер мојре су све дознале и дошле да казне кривце. Али, како су их само казниле! Целу су земљу опустошиле, мужевима су лице изгрдиле, кћерима мојим, а сестрама твојим очи извадиле“, старац застаде по други пут. „Ниси изненађен таквом казном, сине?“

„Нисам оче“, прозбори змај полугласом. „Грешне су колико и мужеви, ако не и више. Али, не ваља то што збориш, оче, то значи да...“

„Знам, сине, знам шта то значи, зато сам те и звао како би нас избавио. Можеш ли то да учиниш?“

„Не знам да ли је нешто тако у мојој моћи, али покушаћу.“

„Мораш да знаш да је срџба богиња пала на целу земљу. Прва мојра, Земља, је послала сушу на наше и суседно краљевство, а одмах за њом су Ваздух и Ватра, здружене, запалиле све наше куће и сва добра која смо имали.“

„Не брини оче, учинићу све што могу да спасем краљевство.“

„О, не бринем ја, знам да га остављам у сигурним рукама, само жалим што те руке нису биле дуже уз мене“, старац се осмехну. „Запамти једно сине, оном ко душману жели зло, на путу не стоји никакав закон.“ Латарс склопи очи.

Митар је сахранио оца уз све почасти које доликују једном краљу. Донео је сво благо што га је добио од захвалних сељака са Акшурфа, и положио у гробницу. Последње је ставио очев мач и оклоп, као и грб са представом бика, заштитника Ијава.

Тек када је подигао хумку над гробом, коју је назвао Алава, односно Тужна, кренуо је у потрагу за сестрама.

Месеце је провео спасавајући унесрећене, подижући им домове, покушавајући да оплемени земљу али, земља је одбијала да рађа. Ништа му није било тешко, ништа далеко. Спавао је и јео све мање. Али, сестре нигде није нашао.

Такву љубав према људима ни сунце ни месец до тад нису видели. Сунце је хтело да је греје довека, месец је желео да је води што даље. Тако је сунце почело да поткрада ноћ, а месец да поткрада дан.

И то би трајало ко зна до кад, да се четврта мојра звана Вода, није појавила и позвала Митру на разговор. Она је, од кад су је сестре протерале, не сећа се тачно због чега, ваљда је по њима била сувише мека, живела у хладним водама Златног језера. Чула је мојра за Митрину несрећу и дивила му се. Оплакала је Латарса, дивног једног краља, који није дирао рибе у њеном језеру. У то име, али не само због тога, жели да помогне Митри.

Пустиће воде да расту и размножавају се како би преплавиле цело краљевство Ијав. Тако ће зауставити суше и велике ватре и спасити оно мало људи што је преостало, и што је најважније победити остале мојре.

Али, да би се земља очистила, потоп ће морати да траје више од месец дана, и зато мора да се сагради чардак ни на небу, јер се то не би допало боговима, ни на земљи, јер ће то због велике воде бити неизводљиво, у који ће људи моћи да се сакрију.

Сама мојра ће подићи Златни дворац, од вода Златнога језера, а за узврат ништа не тражи, једино обећање да нико неће дирати рибе из језера.

Десило се све онако како је Вода рекла. Дворац је подигнут, земља поплављена, животи спашени. Митар сестре и мужеве им никада није пронашао, али њихову децу јесте.

Тридесет и девет дана је дворац лебдео у ваздуху и четрдесетог се сувише попео у небо. Сунце се наљутило на поданике људе и решило се да их казни. Нико не сме да пресеца пут сунчевој кочији! Али, када је сазнало да је на чардаку Митар, сунце се стишало, чак се и обрадовало.

Од силне радости је почело да сија јаче, и обећало је да ће да поштеди људима живот и да ће да им исуши земљу, како би им омогућило сретан повратак, само ако Митар пође са њим. Чардак је већ почео да се топи и Митар је морао брзо да се одлучи.

Подарио је сваком преживелом део своје крљушти да је носи у оку (од њих су постали људи са зеленим очима) како би свугде, и у свако доба могли да га, ако то пожеле, виде на небу како седи у сунчевим кочијама, као сада што седа, и како се одвози њима, као сада, ка звездама.

Вилина планина

Била једном једна планина, која је носила назив Вилина планина. Била је толико висока, толико раскошна да је дотицала месец и најскривенију људску машту.

Вилина планина је била позната по Чудесној шуми, у којој је дрвеће било од сребра, а лишће од злата. Извора је било толико да нису могли да се преброје. Једно се дрво истицало по лепоти: од сувога злата, високо да више не може бити, са бисерним лишћем свуд по себи. Под тим су се дрветом све виле окупљале и везле на ђерђефу.

Нико никад планини није пришао, нити је ко у Чудесну шуму зашао, јер су људи знали да ће ко год се вилама приближи бити устрељен погледом или претворен у животињу.

Па опет се јунак знан као Ируфон одлучио да окуша срећу: чуо је да ће ко год буде избројао све изворе у Чудесној шуми добити цареву кћер за жену. А ко још није чуо приче о њеној раскошној лепоти? Говорило се да је лепша и од самих вила!

Путовање је започео једног тмурног јутра. Тако се брзо спремио да није понео ништа од опреме, нити какво оружје. Био је уверен, међутим, да му ништа од свега тога неће ни бити потребно, као и да је по њега боље што је пошао голорук.

Оставио је слуге и верног коња, и поред обећања да ће их повести са собом. Било је прохладно и мрачно и младић се за тренутак покајао што је у пустоловину кренуо сам. Ходао је док се сунце није попело високо, а онда је одлучио да потражи свеж извор у шуми која се пружала пред њим.

Крочио је обазриво у шуму. Био је толико уморан, да је једва крчио пут кроз густо грање. Када је, после неког времена пронашао извор, сео је да предахне. Добро се напио воде, а потом се опружио на белу траву и стао да посматра крошње дрвећа.

Тек тад је приметио да нешто није било у реду. Дрвеће је било бело. Крошње, стабла, корење што је извиривало из земље, све је било потпуно бело. Хтео је да се подигне и боље осмотри шуму, али није могао ни да се помери. У стомаку као да му је било камење. Приметио је како неко мало, бело створење израња из воде, и схватио да му се приближава.

„Здраво да си, јуначе“, проговори створење, а Ируфону се учини као да је негде почело да се котрља камење.

„Здраво, водени демоне“, одговорио је што је љубазније могао. Знао је да водени демони могу да буду врло незгодни.

„Зови ме Емох. Видим напио си се воде са мог извора, а знаш ли да се то не чини без питања?“

„Извињавам се“, поче Ируфон, али га демон прекиде.

„Сад је касно, младићу, зар не? Стомак ти је тежак, као камење да си прогутао. Па и јеси“, додаде после краће паузе. „Жао ми је, али не могу да ти помогнем“, Ируфон се снужди.

„Када ћу бити у стању да се крећем?“

„О, потрајаће то мало, не брини се. У међувремену, реци ми, куда си се упутио у таквој журби?“

„Откуд знате да сам у журби?“

„Немаш коња, не носиш оружје, то је очигледно.“

„Упутио сам се ка Вилиној планини.“

„Да ли је могуће?!“, мали демон је био задивљен. „Дозволи да ти стегнем руку! За живота нисам срео јунака који би се усудио да се упути тамо куда ти ходиш! Моје ће ти камење добро доћи. Нек ти је са срећом. Узми, слободно се напи воде, чудотворна је, утолиће ти и глад и жеђ.“

Емох поседе још мало, па оде својим послом. Након неког времена Ируфон се са лакоћом подигао и наставио путовање.

Ходао је Каменом шумом, јер управо је то била шума у коју је ушао и, по демоновом савету, није се дотицао ни дрвета нити било каквог другог извора.

Таман кад је изашао из шуме, осетио је неописиву глад. Да је бар понео оружје, сад би могао да улови себи вечеру. Прешао је преко једног брда и угледао другу шуму, потпуно црну, бар му се тако у први мах учинило. Премишљао је да ли да крочи у њу или да је заобиђе, али кад се приближио, схватио је да је ово друго неизводљиво. Шума је била толико велика да му се завртело у глави.

Крочио је у њу са зебњом. Ослушкивао је не би ли чуо демона како му дозвољава да се напије воде са извора, али нигде није било никог. Чак је покушао и са дозивањем, али узалуд. Наишао је на један извор у стени и добро се напио. Сео је да предахне.

Док је тако седео, осетио је одједном како му је отежала десна рука. Покушао је да је помери, али није успео. У глави му се вртело, тежак сан му је падао на очи и све што је могао да примети пре него што је заспао је било то да му је рука потамнела.

Када се пробудио демон, нешто виши од претходног, је седео поред Ируфона. Одмах му је засметало нешто у вези демонове коже. Установио је да је исте боје као и шума и његова десна рука, боје бакра. Или је од бакра, помисли Ируфон.

„У праву си, момче, јесам од бакра, као и рука којом си без дозволе пио са мог извора“, као да се просу безброј бакарних новчића, такав се чинио демонов глас.

„Извињавам се, али никог није било кад сам дошао. Дозивао сам.“

„Добро, добро, видим да си Емохов пријатељ, иначе не би доспео до Бакарне шуме, и да не би тог камења у стомаку, моју воду не би преживео. Реци ми, чиме си то заслужио Емохово пријатељство?“

„Само сам му рекао да сам се упутио ка Вилиној планини, кад је...“

„Ка Вилиној планини!“, узвикну демон. „То је нешто! Дозволи да се рукујемо!“

Пошто су се испричали, Умод, како се демон звао, посаветова Ируфона:

„Носи бакарну руку, затребаће ти. Њоме, али“, овај део Умод посебно нагласи, „само њоме можеш све да дотакнеш у шуми. И напи се опет воде са извора, заштитиће те од Агира.“

Ируфон је са лакоћом наставио путовање. Рука му је мало сметала, али могао је да је покреће, с обзиром да је била сва од бакра. Тако је стигао до шуме о којој му је Умод говорио.

Била је сва од бронзе, огромних, несагледивих размера и плашила га је. Ступио је у њу обазриво, надајући се да ће брзо да наиђе на погодно место за одмор. Зачудо није био гладан.

Док је пролазио кроз Бронзану шуму добро је пазио да се ничега не дотакне, иако је поседовао демонску руку. Стабла су била изразито висока, крошње густе, прегусте, тако да је у шуми владао вечити мрак. Због свега тога је споро напредовао, али му није сметало.

Седео је крај извора и чекао да се демон Агир појави. Није прошло много кад је зачуо глас иза себе:

„Зашто се ниси послужио водом са мог извора?“, да ли му се то само учинило, или је Ируфон чуо чандркање бронзаних судова?

„Сматрао сам да прво треба да добијем Вашу дозволу.“

„Значи моја вода није добра, чим ниси хтео ни да је дотакнеш?“, опет звук бронзаних судова. Ируфон схвати да је то боја Агировог гласа.

„Опростите“, Ируфон се наже и захвати мало воде, како не би увредио домаћина. Чим отпи гутљај, лева рука му се претвори у бронзу.

„Тако лепо, а сада ми реци, како те је Умод пустио живог?“, Ируфон све потанко објасни високом, бронзаном демону, како је сам кренуо на пут ка Вилиној планини и шта му се на том путу све догодило.

„Храбар си ти дечко, мора се признати. Моја ће те бронза чувати, запамти то. А сад, дај руку!“

Ишли су један део пута заједно, Агир је имао нека посла која је морао хитно да обави, и успут је објаснио Ируфону како да стигне до Изога, гвозденог демона.

Ируфон је, након дана хода, стигао до ивице Гвоздене шуме. Све до тада није наишао ни на једну животињу, нити је чуо и једну птицу како пева. Нешто није било у реду. Копкало га је шта би могао да буде разлог томе. Чак се премишљао да ли да настави пут или не.

Ушао је у шуму са оваквим мислима и малтене одмах наишао на Изога.

„Чудно, кажеш, је ли?“, Ируфон се заустави на пола корака. Два гвоздена мача се сударише.

„Добар дан“, рече Ируфон штрецнут.

„Видим упутио си се ка Вилиној планини, браво, момче, браво, на такав дух нисам наишао одавно!“, демон дивовских размера размисли часак. „Заправо, нисам видео никада! Ево руке! Могао би и моје воде да се напијеш, када су те моји претходници тако лепо пропустили, користиће ти свакако. Али, дозволи један мали савет. Прво, молим те, загази у воду, па се тек онда добро напи.“

Ируфон учини онако како га је Изог саветовао. Како је загазио у воду и попио је, тако му ноге постадоше гвоздене. Морао је да сачека мало, јер није био у могућности да се одмах креће. За то време му је Изог објаснио зашто има тако мало животиња по шумама:

„Лети се све виле из царства сакупљају испод Златног дрвета како би везле на ђерђефу. Животиње и птице одлазе у Чудесну шуму да увесељавају чаробнице својим присуством. Само тада се паре, и само тада доносе младе на свет. Тако видиш, дошао си у правом тренутку.“

Ируфон се захвалио Изогу и кренуо пут Вилине планине. По демоновим објашњењима не би требало да је далеко.

Кад се најзад нашао надомак циљу, зауставио се да промисли. Шта ће сад да ради? Са вилама нема шале. Ако га примете устрелиће га погледом, или ће му се десити нешто још горе. Како да се сакрије? Није вредело разбијати главу око тога. Кад је већ довде стигао повратка није било. Ступио је смело у Чудесну шуму.

Животиње нису осетиле Ируфоново присуство. И како би? Сада је јунак био више демон, него човек. Прошавши кроз Гвоздену шуму добио је способност да се слободно креће по Вилиној планини, по којој ни један смртник пре тога није могао, а пролазак кроз Камену шуму му је омогућио да га вилински извори препознају као свог и не беже.

Јер, знао је то, до сада ни један смртник није могао да изброји изворе јер су се они померали, крили, бежали пред сваким живим створом, осим пред стеном, каменом, каменим демоном. И вилама, наравно.

Посао је био обиман. Није ни могао да претпостави да једна планина може да има толико извора. Захваљујући гвозденим ногама, слободно је шетао шумом. Левом, бронзаном руком је могао да се ухвати за свако сребрно дрво, а десном, бакарном је могао да бере златно лишће, које је било више него хранљиво.

Пред крај дана избројао је укупно три стотине шездесет и пет извора. Задовољан, упутио се ка Златном дрвету, под којим су седеле виле.

„Дуго си се задржао, Ируфоне“, прозбори најстарија вила Аминола. Да ли му се само учинило, или се то бисери просуше по земљи?

„Морао сам добро да пазим да ме не приметите, па је потрајало“, спремно одговори јунак.

Тридесет и једна вила је седела у кругу подно Златног дрвета, везла на ђерђефу и весело ћућорила. Ируфону се заврте у глави од лепоте која се пред њим указа. Није знао на коју ће вилу пре да спусти поглед. Чинило се ипак, да Аминола предњачи по висини и лепоти од осталих.

„Демони су те лепо даривали, да не би тако, никад не би могао да уђеш у нашу шуму. Знамо зашто си овде али, постоји један проблем“, настави вила озбиљно. „Ако нам кажеш тачан број извора, не можемо да ти дамо руку цареве кћери. А ако нам не будеш рекао тачан број јер, напокон, постоји и та могућност, мораћемо...“, Аминолина реченица се изгуби међ' бисерним лишћем Златног дрвета.

„Разумем. Али, и не разумем. Зашто не могу да добијем цареву кћер за жену?“

„Зато што би у противном сви наши извори пресушили“, Ируфон је био поражен. Цео пут узалуд! Хтео је да седне од силног запрепашћења, али се досетио да би могло нешто том приликом да му се деси, те одустаде од првобитне намере. Наслони се зато руком на најближе сребрно дрво.

„ Да би се поново вратио у човека“, настави Аминола, „и могао да одеш одавде, мораш да поједеш један лист са Златног дрвета. Он ће ти дати снаге и воље да кренеш пут назад, и...“

„Могу ли да Вас замолим за једну услугу?“, Ируфон није могао да сачека да вила заврши. „Оставите ме оваквог, или ме претворите у животињу, јер не желим назад.“

Виле су биле затечене.

„Али, зашто би неко смртан пожелео такву жељу?“, птице престадоше са својом песмом, а животиње са риком не би ли сазнале одговор.

„Чему повратак кући? Коме?“

„Постоји начин“, одговори Аминола задивљено, „али морамо да позовемо Еберу, једино она може да одлучи.“

Позваше цареву кћер. Ируфону се учинило да је, када се Ебера појавила, пала сенка на Златно дрво, као да га је девојка засенила својом лепотом.

„Ти знаш о чему се ради, сестро, одлука је на теби“, обрати јој се Аминола.

„Учинићу то.“

„Али, ти знаш цену“, упозори је Аминола. Ебера погледа Ируфона и одговори:

„Знам, и спремна сам да је платим.“

„Чекајте, станите, о чему се то овде ради?“, јунак је био збуњен.

„Једини начин да Ебера оде са тобом и једини начин да наши извори не пресуше јесте да се царева кћерка одрекне своје лепоте.“

„Шта је потребно да уради?“, упита Ируфон забринуто.

„Мора да се попне на врх планине, а потом и на сам месец, и исцеди своје златне плетенице. Из њих ће да потекне свежа изворска вода, и наша ће планина наставити да живи, али ће твоја драга бити не лепша од обичне девојке.“

„Ја то не могу да дозволим!“, покушао је да се побуни младић.

„Драги Ируфоне“, обрати му се Ебера, „ти си се одрекао толико тога да би ме пронашао и добио ме за жену. Ја се не бојим жртве. Само се бојим да ли ћеш и после тога желети да ме водиш са собом“, Ебера обори главу.

Ируфон јој приђе и прошапута:

„Прешао сам цело царство не бих ли те нашао, а да нисам знао колика је заиста твоја лепота. Зар мислиш да ми је то толико важно?“

„Морамо да деламо!“, прекину их Аминола невољно. „Потребан нам је одговор на једно питање: колико се тачно извора налази на нашој планини?“

Ируфон је ћутао. Сви су ћутали и са нестрпљењем чекали одговор.

„Три стотине шездесет и пет!“, изговори младић у једном даху. Наста свеопште весеље. Птице су певале, животиње су завијале, лишће је шуштало. Одговор је био тачан! Пошто му је честитала, Аминола настави:

„Ируфоне, и ти Ебера, узмите, поједите свако по један бисерни лист. Ти ћеш, сестро моја, одмах да кренеш ка врху планине и попећеш се на месец, одакле ћеш исцедити своје плетенице. Запамти добро, не смеш да дозволиш месецу да те опије, јер смо онда сви изгубљени. Ируфоне, ти ћеш остати овде, јер мораш да мирујеш док се будеш претварао назад у човека. Моје сестре виле ће водити рачуна о теби.“

Ебера је одмах кренула на пут. Много дана и много ноћи је протекло док није угледала врх Вилине планине. Сам се месец на њега насадио. Са много муке је прешла на хладно, месечево тло, и погледала доле.

Призор је био запањујући, неописив. Сва та раскош, сва та лепота на длану, нешто невероватно! Под ногама је осећала како тло дише. То јој се месец увлачио под кожу. Значи тако изгледа кад месец осваја! Пријало је, морала је да призна. Био је то необичан, до сада непознат осећај. Опијао ју је целу. Чинио да дрхти целим телом. Терао је да пожели да постане једно са месецом.

Онда је Ебера опет погледала доле и видела како се светлост Златног дрвета гаси. Одмах је узела злаћане плетенице и почела да их цеди. Испрва бојажљиво, а потом све слободније, потекоше капи из косе. Ускоро наста свих триста шездесет и пет чудотворних извора.

Кад се вратила, Ебера беше изгубила царску лепоту, али је опет била достојна једног јунака. Док је славље било у пуном јеку Златно дрво утихну маличак свој сјај, како би Ебера и даље била лепша од њега.

Ируфон то примети, и топло се осмехну дрвету. Потапша његову кору (нешто је од демонских моћи ипак остало у јунаку) и тим чином се, и не знајући, побратимио са вилама.

Венчање је било онакво какво доликује једној прелепој царевој кћери и јунаку без премца. Цела је Вилина планина толико блистала од радости, све животиње, демони, птице и остали гости су толико брујали и веселили се, да се месец, делом повређен што га је једна смртница одбила, делом не могавши да поднесе толику буку, одвојио од врха Вилине планине и наставио да живи сам.

И дан данас, неки ће вам стари људи рећи да је Вилина планина народно име за звезду Даницу, али то је већ сасвим друга прича.

Мали бели Зец

У Улици Мало брдо бр. 3, у пространој кући са улазним вратима од дрвета и малим звекиром у облику листа купуса, живео је мали бели Зец. Први му је сусед био стари Јазавац, доле низ улицу живели су Миш, Кртица, Сова и у последњој кући у низу, Меда, ковач.

У целом селу Ивотин није било више од двадесетак домаћинстава. Куће су се пружале испод и преко брда, све до једне под земљом. Стари је Храст било једино дрво у селу. Неколико дивљих ружа и купина украшавало је брег изнад главне улице, а опојно пољско цвеће је пратило све остале улице и стазе у Ивотину.

Скроз доле, у пољу, шепурила се река Карабур. Њене су струје са нестрпљењем хрлиле ка језеру Валомог, које се назирало неколико километара даље.

Мали бели Зец је ретко излазио напоље јер је, шаргарепе ли слатке, његово меко, густо крзно, без и једне једине мрље, могло лако да се испрља. Седео је Зека у топлини дома и израђивао мале скулптуре од дрвета, од чега се издржавао.

Многи су се чудили како тако танки и нервозни прсти могу да створе онакву мекоту облика. Свако јутро долазила је Кртица на врата малог белог Зеца, узимала скулптурице, које би преко ноћи направио, и продавала их на пијаци, поред ротквица и шаргарепа.

Када су се одржавали скупови на малом тргу одмах изнад пијаце, а подно старог Храста, Зецу би новости обично доносио Миш, обућар. Седео би за малим столом у кухињи, пио чај од сасушеног, ренданог сира који је претходну ноћ одлежао у дрвеној посуди; и ужурбано саопштавао Зеки најновије вести.

Тако је Зека учествовао у прогону јаребица од стране људи у суседном селу, у великој поплави која је недавно захватила целу област, али је поштедела село Ивотин јер се налазило на врху брда. Уживао је слушајући приче о венчању Јежа и Јежице и о несташним срнама које би ускоро требало да пођу у школу.

Патио је кад је чуо за смрт Вука Црнобука. Био је то поносити вук, радио је у пољу за преноћиште и храну и цео га је округ поштовао, али се једне ноћи напио (одувек је био слаб према грожђу) и сувише приближио људима, који су његову ноћну тугованку схватили као опасност по село и стога га уловили и убили.

Очи би се засузиле Зеки док би слушао о птићима из села и њиховом првом лету, о шареним печуркама на ивици шуме, поред које је протицала река, о злаћаном језеру Валомог и рибама које су га пуниле весељем и радошћу.

Све је знао бели Зец. Све је знао, а да ништа није доживео. Шапицу је могао да повреди на каквој стрмини, ногицу да одере о бобиње, ућеба крзно чешљано сваки дан пре спавања, уши би могле да се упале од хладне воде Карабура.

Нико се у селу није чудио Зекином начину живота. Свако је имао неке своје бубице (и у буквалном смислу те речи).

Сова је, рецимо, спавала искључиво дању, проглашавала је пијацу отвореном свако јутро пре него што би отишла на спавање, мада за тим није било преке потребе; волела је да се меша у питања других села и зато је каткад ловила далеко низ реку, чак близу места где су живели људи. Она их је једина и виђала.

Лија је, са своје стране, могла да живи одмах код пијаце, у кућици преко пута Кртице, која је била давно напуштена, али је волела јутарње шетње уз брдо до пијаце, где је продавала јаја, више него ишта на свету. Била је једина лисица у крају која је реп носила у пунђи, а о празницима га украшавала.

Свако је носио своју необичност у крзну.

Да нешто није како ваља у селу, први је приметио Меда, ковач. Волео је он, после напорног рада, да седи у дебелој хладовини Храста и дрема.

Када је лишће меко зашуштало под њим тог дана, Меда помисли:

„Али, лето је у пуном јеку!“, и устаде одмах, пробуди Сову и дозва Лију на саветовање.

Сова се гунђајући успе на први од чворова старог дрвета. Намештала се неколико тренутака, не обраћајући пажњу на љутите погледе Лије и Меде. Па, пробудили су је, мишева му пољских! Када се најзад смирила, примети Лијин расцветали реп и зачуди се. Мора да је и она била љута што ју је Меда прекинуо у улепшавању.

„Дакле?“, Совин је глас био љутит и дубок. „Чему има да захвалим на овом скупу?“

Меда ухвати ваздух да одговори, али у то Лија цикну:

„Шарених ми јаја препелице! Лишће!“ Сова муњевито окрете главу ка сплету корења изнад и око себе и запрепасти се. Све је малте не било прекривено тепихом од лишћа.

„Брзо! Цело село! Код Зеке!“, испрекидано ће Сова. За мање од неколико минута дигнута је узбуна и сви су се житељи Ивотина нашли у Зекиној кући.

„Треба да се посаветујемо...“

„Морамо да пронађемо...“

„А шта ако се...“, мешали су се гласови.

„Молим вас, молим вас!“, рече Сова. „Полако. Ако желимо да помогнемо Храсту, морамо прво да установимо од чега болује и нађемо му лека. Дрво ће нам само рећи ко ће тај лек да справи.“

„Али, ко зна да разговара са дрвећем?“, зачудише се животиње.

„Корњача?“, упита неко.

„Змија?“

„Детлић?“, прошапута Миш. Сви заћуташе. Можда је био у праву, а постојао је само један начин да се то сазна.

„Стари је отрован“, рече Детлић с врата нервозном скупу. „Људи су бацили чини на њега те умире“, навреше свакаква питања у један глас. Меда је покушавао да их умири кроз прозор Зекине куће, пошто он једини није могао да уђе. Најзад Детлић некако дође до речи:

„Може да му помогне само биљка воледам која расте на обали језера. Али“, Детлић застаде видно узрујан, „ту постоји један проблем“, гласови се побунише, „заправо више проблема“, настаде општа граја, која се није смирила све док Меда споља није снажно закуцао на врата.

„Једини који може да донесе биљку и справи лек је... је... Зека“, изговори најзад Детлић. По свим правилима требало је да му после тога буде лакше, али непријатна тишина седе на њега као камен, и птица помисли: 'Угушићу се'.

Све се очи окренуше ка Зеки који је седео за столом поред прозора и нервозно мрдао њушкицом.

‚Упропастиће ми фигурице’, било је прво што је помислио кад му је цело село грунуло у кућу, ‚шта ћу онда?’ Сада, кад је саслушао целу причу, и црвеним окицама неодлучно посматрао све присутне, није знао шта да мисли. Истина, Стари га је штитио од кише и града и, највише, од досадних мрава, али да изађе напоље и — купуса му, не сећа се кад је то последњи пут било. И којим поводом?

„Зеко?“, прозбори Кртица опрезно. Зека је ћутао и гутао кнедле. 'Зар да упрља крзно? Зар да упропасти репић?'

„Зеко?“, позва Јазавац. 'Али, с друге стране, ту је Храст, па цело село.'

„Поћи ћу“, рече полако. Разлеже се граја по кући. Меда је раздрагано добовао прстима по прозору. Свима би лакше, свима осим Зецу.

„Помоћи ћемо ти, колико можемо, али на пут изван села мораш сам, тако је рекао Стари“, зборио је Детлић опрезно. „Биће ти потребно неколико дана хода тамо и назад, бојим се да на твоју брзину не можемо да рачунамо“, последње речи Детлић готово да прошапута.

„Држи се реке“, настави пошто прочисти грло, „и жбуња. Ми ћемо да ти спакујемо нешто хране за пут, како бисмо уштедели на времену“, птица ућута.

Сви су почели да дају савете Зеки, да му стежу шапице како би га охрабрили да крене што пре, одмах, није то толико страшно, напољу је сунчан дан, ни језеро није баш толико далеко, само неколико километара.

Зека се сав накострешио, шапе почеше да му се тресу, срце да туче, како није одавно. Изаћи, напустити топлину дома, какав ужас! Пожелео је да се врати у кревет и све преспава.

Прогута кнедлу, устаде полако од стола, удахну дубоко и пође ка вратима. Једно је кад им прилази да дочека и отпрати госта, а нешто сасвим друго кад им прилази са намером да кроз њих и прође. Мислио је, срце ће да му стане чим прекорачи праг.

Ухвати се за кваку у облику шаргарепе, беше пријатно хладна, и то га мало охрабри. Провирио је главом напоље и омирисао околину. Сунце се радовало, птице су певале, доле се чула река, сви су га звали, о ужаса, и Зека крену напред.

Ноге му клецнуше, као да је испред себе видео изгладнелу лисицу из суседног села, спремну да га поједе. Како му то паде на памет одмах коракну назад. Али, назад беху животиње из села, које су га снажно, али опрезно, гурале напоље, даље од врата.

Најзад беше на улици. Зачкиљи окицама и затрепта. Сунце је било прејако. У то дотрчаше Миш и Меда, један је носио чутурицу пуну воде, други торбицу пуну листова купуса.

Зеки је највише времена требало да се спусти са брда и изађе из села, што од страха, што због запањености пред чињеницом колико се село променило од кад га је последњи пут видео.

'Баш сам ја нека чудна сорта', помисли.

Улице у Ивотину су биле широке и чисте, Јазавац се о томе бринуо, колико се сећао, цвеће је било опојно, мило, цело је село било очаравајуће! Зека није могао да се нагледа, и надише разноразних мириса.

Пчеле су му зујале око главе, лептирићи се играли у жбуњу, и тако миц по миц, Зека крете у велику пустоловину.

'Ако дођем до оног цвета, до овог камена', бодрио је себе, 'ако дођем до Лијине куће — успећу.'

Први је дан тако дошао до огромног жбуна, на пола пута до реке, и само се прућио у његову сенку. Док је тонуо у сан, није мислио о глади или жеђи, нити о крзну или да ли му је хладно, већ само о томе кад буде, ако буде, дошао до реке — шта даље?

Током ноћи будио је Зеку хор инсеката, шушкање у трави, шапат ветра, те се мешкољио и трзао готово целе ноћи. Учини му се у једном тренутку да је пролетела Сова, и на кратко заспа.

Када се пробудио, још не беше свануло. Појео је нешто купуса и попио мало воде, и кренуо пут Карабура. Друштво су му правиле ласте и врапци, а могао је да се закуне у оставу пуну шаргарепе, да је неколико пута видео Детлића како му пролеће изнад главе. И би му лакше због тога.

Ноге су му биле тешке и натечене, имао је утисак да их вуче за собом и по први пут у животу помисли да има мала стопала, имао је утисак да би му било лакше да су макар за број већа. Бојао се и даље сваког шума, звука, цика. Торба и чутурица му беху претешки и Зека седе да се одмори.

Узе мало купуса, отпи гутљај воде, иако није био ни гладан, ни жедан. Прво погледа у небо које беше светло плаво, толико светло да га заболеше очи. Потом се окренуо у правцу из којег је дошао и разочарао се кад је схватио да није прешао ни пола пута. Дубоко уздахну.

У то поред њега прође јеж и пожеле му добро јутро.

„Д–д–добро јутро“, промуца Зека, док му је срце тукло. Наљути се на самог себе што је дозволио да га уплаши један јеж!

„Добро пази, воледом једини светли над водом“, присећао се савета Детлића. „Можеш да убереш три листа, сва три левом шапом, ни лист више ни лист мање.“ У размишљању Зец стиже до обале Карабура.

Сео је, презалогајио и наставио даље са размишљањем:

'Да ли да идем поред обале, или да пустим да ме вода носи?' Ломио се. Додирнуо је воду и стресао се истог тренутка. Била је неиздрживо хладна.

Када се мало одморио, наставио је пут даље. Цела му се природа смешила. Не сећа се да ли је икада био толико далеко од куће и одмах пожеле да се врати. Ноћ се прикрадала, осећао је то по благом поветарцу који се дизао изнад реке.

Када је пао мрак није било жбуна иза којег је Зека могао да се склони, па би приморан да спава под отвореним небом, уз саму обалу реке. Снови му беху немирни. Будио се на сваки шум, подизао прво уши, потом главу и кад би видео да му не прети опасност, тонуо назад у сан.

Пред само свитање, учини му се да му се приближава ситан, али страховито брз звук, бат, није могао да разазна. Зека одмах отвори очи и угледа лисицу како му се приближава. Тргао се из сна, скочио на ноге и у несмотрености, упао у воду.

Била је грозно хладна и добро је се нагутао. Струја није била брза, али сасвим довољна да га однесе далеко од изгладнеле лисице. Па опет, срце је и даље било престрашено. 'Какав ће бити наш сусрет са језером?', питало је.

У зору, док се борио да остане на површини, стиже до језера. Струје су овде биле јаче и Зека се престрави. Карабур није био велика и опасна река, али за једног малог белог зеца, какав је он био... Бео! Риђ, сив, црн је био, све пре него бео! Крзно му је било искрзано на крајевима, ућебано, прљаво пре свега. Мишићи су га болели, било му је хладно — и тај звук.

Зека се скамени и пре него што је постао свестан чињенице, био је увучен у загрљај реке и језера, понирао је, грабио ваздух, тонуо, чутурица га је давила, те успе некако, на једвите јаде да је се ослободи, и баш кад је мислио да ће да се утопи, уђе у мирне воде и отвори очи.

Таман да сусретне водену змију! Није стигао ни да врисне, цикне, писне, ни да ухвати ваздуха за све то, кад змија прозбори:

„Добро нам дошао! Дозволи да ти покажем пут“, просикта Змија и Зец се стресе и поред њене очите добре намере. Више би волео да је дошла каква корњача! Змија је водила неко време, а потом се зауставила и рекла:

„Одавде мораш сам. Срећно!“, и изгубила се у модро зеленој води.

Зека погледа ка обали и учини му се да види један жбун како се пресијава под првим сунчевим зрацима. Заплива брже боље ка жбуну и једва изађе на обалу.

Торбица са листовима купуса је још увек била уз њега; скиде је преко главе, извади сав купус из торбе и у сласт га поједе. Опружио се и осмотрио боље биљку.

Била је висока и имала је крупне, меснате листове, на којима се пресијавало неколико капљица воде. „Кад се будеш вратио, листове мораш да измрвиш и скуваш лековити напитак. Оставићеш га да испари на сунцу и лековитом кашом ћеш да намажеш корење старог Храста“, присетио се Зека Детлићевог савета.

'Треба се вратити у село', помисли и насмеја се наглас, 'све је ово било лако!' Осови се на ножице и приђе жбуну.

„Опростите, али ово је за мог великог пријатеља“, учини му се као да је чуо звончиће сваки пут када би откинуо лист. Кад их је ставио у торбу, Зец се још једном захвали биљци и крете натраг.

Пешачио је цео дан и кад је дошло вече, Зец се само прући преко торбе и заспа. Ове ноћи га није будио ни један шум.

Устао је сутрадан чио и весео. И гладан. Грицкао је некакву траву отужног укуса не би ли заварао стомачић. Пешачио је дуго, а да није нашао ништа за јело. Када је стигао до места где је ономад угледао непријатељски расположену лисицу, седе да мало предахне.

Док је смишљао како ће даље, једна стара, прастара Корњача прође поред Зеца и упита га:

„Идеш ли?“, Зец се тргну, скочи на ножице и ухвати се за Корњачин оклоп. Тако пређоше остатак пута. Захваљивао се брзо и срдачно, био је нестрпљив, горео је од жеље да што пре стигне у село. Последње метре је чинило му се претрчао, иако у њему није било снаге ни чинију да подигне.

Кад је улетео у кућу, из котла (који је Меда на месечини направио) изнад ватрице је кипела вода, а дрвени аван је, обрисан, чекао своје. Зец угаси ватру, истресе осушене листове у аван, истуца их и убаци у врелу воду. Док се окренуо, дођоше све животиње да га питају како је било на путу, мада су доста тога знале преко Сове и Детлића.

Зец је био задовољан, презадовољан. Вратио се читав. Није ни обратио пажњу на скорело блато на крзну, изубијане ножице и посечене шапице; све је време пазио на котао.

Кад је лековити напитак био готов Зец скину котао и изнесе га напоље на сунце, а сам леже поред и заспа. Тако је спавао док није пала ноћ. Тада се трже, узе котао и упути се ка Храсту.

„Стари мој, издржи још мало“, завуче шапу у густу, лепљиву масу и поче да је размазује по корењу. Док је то радио причао је Храсту шта је све видео и доживео на путу. Мало даље од њих, на тргу, цело је село седело и посматрало их. Тако су дочекали јутро.

Пуна три дана Стари се није мењао. Беше то најгори период за цео Ивотин. Животиње нису више знале шта да раде. Седеле су у сенци Храста и чекале.

Најзад у јутро четвртог дана, велико дрво пусти прве листове. До поподнева је сво озеленело, а предвече је процветало! Први пут после ко зна колико година! Цела је долина била радосна, а село Ивотин је славило.

Од тог дана Зец је помагао пријатељима у пољу, на пијаци, у ковачници. Никад више није крочио у кућу, већ је спавао на отвореном, у сплету корења старог Храста. И никад више није био бео.

Мазар

Житељи малог приморског града Пераста вековима живе у убеђењу да у правом углу борави Ђаво. Зато су свуда, где год су градили, подизали, стварали — посули оштре, тупе углове, само да се Ђаво не изазове.

А све је почело када је најмлађи од Мазара данима уздисао за морем. Јавила му се једне ноћи слика предивне плавокосе девојке у сну, и мисао од лепојке није могао да одвоји. Какав би год посао започињао са оцем или браћом, радио је немарно, замишљено, често излажући себе и најближе опасностима.

Морао је, размишљао је те вечери на балкону палате, да дође до најистуренијег острва у Јадранском мору Палагруже, јер га је тамо чекала драга.

Није знао Мазар да му је то сам Ђаво послао слику прелепе девојке у сан. Није знао да то Ђаво седи у углу собе и ноћу плаче, призива га, уздише. Како би и могао да зна? Шеснаест му је било лета.

Одважи се младић, упрти торбу на леђа, спусти се белим, каменим степеницама до града, провуче се кроз уске улице и изби на мандраће, а да га при том нико није видео, осетио. До Ђавола.

Узео је барку и тихо испловио из Бококоторског залива. Море је било мирно прво јутро, као да га је храбрило да жељу испуни, оствари. Али следећег дана, подиже се ветар, нарастоше таласи и Мазар се по први пут у животу уплаши. Уплаши се да ће умрети, а да смеђе очи и свилену косу неће видети.

Данима је веслао до изнемоглости, ноћима испрекидано спавао, будио се, хитао, спавао, а пред очима само једна слика, само једно лице.

И најзад, кад је већ остао без хране и воде, угледа пред собом острво. Три, заправо: Велу и Малу Палагружу и Кајолу, три сестрице.

Доплови Мазар до раскошног острва, Веле Палагруже, и упита:

„Дамо, вило лепа, није ли код тебе моја драга?“

„Та нисам ти ја, Мазаре, никаква вила, но говори, каква те је мука натерала?“, и младић све потанко исприча.

„Ја сам ти већ стара и слабо се крећем под сунцем. Таласи су мали да би ме носили, и никаквог створа до тебе нисам видела већ годинама. Него отиди до моје сестре, млађа је, окретнија, можда ће знати да те посаветује. И узми овај камен са обале, бели, највећи и спусти га у барку, затребаће ти.“

Младић се поздрави са острвом и крете даље. Стиже до још лепших обала Мале Палагруже и занеме од чуда.

„Вило прекрасна, није ли код тебе моја драга?“

„Нисам ти ја никаква вила, Мазаре, него збори, која те је мука навела?“, исприча младић све како је кренуо из Пераста и допловио у барци до острвља у потрази за драганом.

„Старе су и самотне моје обале, младићу. Него ходи до моје сестре Кајоле, на њој ни цветак није запупео, колико је млада и окретна, можда ће моћи да ти помогне. И узми овај бели камен са обале, и спусти га у барку, затребаће ти.“

Младић се поздрави са острвом и крете даље. Угледа хладно, неприступачно младо лице и уплаши се, ал' опет збори:

„Лепојко вило, није ли код тебе моја драга?“

„Мазаре, Мазаре, где си до сад?“, заигра сваки каменчић на острвцету. „Јесте, на мојим обалама се сунча и одмара Љубичица. Али, морам да ти предочим три ствари: Љубичица је сирена, с тога никад нећете моћи да будете заједно док се један од вас двоје не претвори у камен, или острво.

„Сам те је Ђаво послао к мени, јер жели да уништи твоју породицу и завичај. Морате да кренете одмах, уколико желиш да стигнеш дому на време“, растужи се момче, поче тешке сузе да рони.

Опет заигра сваки камичак на обали:

„Не тугуј лепи дечаче, помоћи ћу вам колико могу. Узми бели камен, највећи пред тобом и спусти га у барку, затребаће ти. Хитај ка малој ували, јер тамо те чека Љубичица. И знај, ако те Ђаво сустигне, баци за собом камен у море и не окрећи се. Ако се окренеш, пропашћеш!“

Љуби обалу младић, љуби је и сузама залива, а цветак шарени расте. Затрепери острвце и шапуће:

„Хитај мили дечаче, хитај и хвала!“

Јури Мазар, упловљава у малу увалу и тамо на обали затиче уснулу лепотицу. Топло јој море запљускује реп од сребрних крљушти, док се две шкољке на грудима пресијавају попут два бисера на јутарњем сунцу. Али, њене косе нису злаћане као у сну, већ тамне. Чуди се момче, а сирена проговара:

„То ме је туга обузела за тобом“, Мазар је нежно узима и полаже у барку. Опрашта се од три сестре, три миле сестрице, које цветају, миришу, не зна се која лепше, која више и хита дому.

Дунуше јаки, неповољни ветрови, снагу Мазарову испробавају. Наведоше барку на погрешан пут, право у руке Ђаволу. Бори се момче, бори, али таласи су високи као кућа, а Ђаво све ближи, љут му дах осећа. Проговара Мазар драгој својој:

„Баци драга камен бели у воду, баци и не окрећи се!“, слуша Љубичица, слуша милица, сва јој крљушт од страха побелела. Узима камен и баца га у воду.

Зачу се грмљавина, зачу се топот коња, и из воде изрони острво, што га данас зову Сушац. Море се примирило, ветрови утихнули, плови барка, хита дому.

Кад су били на пола пута до Бококоторског залива опет се подиже море, зацрне се небо и Ђаво само што их не стиже. Збори Мазар драгој својој:

„Баци мила камен бели у воду, баци и не окрећи се!“, слуша Љуба, слуша лепота, сва јој крљушт од страха отпада. Узима камен и баца га у воду.

Подиже се вика, грмљавина и из воде изрони острво, штоно га зову Мома, јер данас оно тужно плови, тражи двоје младих; једино је острво у Јадранском мору које нема корене.

Стишало се небо, умирише се воде и Мазар и Љубичица упловише у Бококоторски залив.

Кад тамо, мештани крше руке, дете сахранили, мислили утопило се мило лице. Кад видеше барку и девојку у њему, силно се обрадоваше. Разлеже се весеље, али би кратка века.

Одмах се за барком појави Ђаво, љут и бесан на Мазара што му најлепшу сирену одведе, што га превари и замало победи:

„Пуштај сирену лепојку и поштедећу ти живот!“, младић весла, душу у носу осећа.

„Пуштај сирену лепотицу и поштедећу вам живот!“, младић весла, душу не може да задржи.

„Пуштај Љубичицу дивоту и поштедећу мештане!“, стаде Мазар, стаде као укопан. Гледа љубу, гледа је и плаче.

Коса њена посветлила, боју злата добила, лије сузе лепушка, лије горке сузе и проговара:

„Бацај камен бели, мили мој једини, бацај камен и окрени се!“, слуша драгу младић, слуша и камен баца, окреће се.

Загрмеше планине, узбурка се море, и на месту где камен паде изрони острво. Двоје се младих окренуше за собом и претворише у стену, голу високу насупрот острва.

Од тог дана Пераштани праве углове не гаје у домовима. Велико су острво неговали, травом га засадили, цвећем украсили.

Стени су сваки по један камен бели годишње додавали. И тако и дан данас, два се острва у Бококоторском заливу воле, попут Мазара и сирене Љубичице.

Госпа од Шкрпјела

Био једном један младић који је жарко желео да живи у мору. Знао је Бујо свако јутро да дочека на другом мандраћу. Загледан у тамну морску површину Бококоторског залива, сањао је о морском свету, о лепоти и топлоти воде, о брзини морских струја и морским птицама — рибама.

Чезнуо је Бујо за тишином морског дна, за сиренама, рибљим лепотицама, њиховим уснама и додирима сребрних крљушти. Чезнуо је за коралним спрудовима, уским просецима и подземним пећинама. О како је све то било лепше и узбудљивије од овог света овде на земљи, под врелим сунцем и плавим небом!

Одговарали су га отац и мајка, уходиле га слуге, одводила браћа у брда, у борбе против љутих змајева, али ништа није помагало. Јунак би, чим би се жив и здрав вратио у Пераст, силазио до једног од мандраћа и заљубљено гледао у море. Страховали отац и мајка, бојале се слуге, претила браћа, ништа није помагало.

Бујо је седео и сневао о мору, у којем сунчеви зраци не пеку младо лице, ветрови не скидају капе са уморне главе, већ се травке лагано њишу и певуше морске песме, тананије од и једног женског гласа, док рибице играју, а морски коњици весело њиште!

Кад би само могао један дан да проведе на морском тлу! Кад би само могао да осети и додирне сву ту лепоту! Шта би дао да се у њега заљуби морска вила! Тада би живео много дуже него људи на земљи, тада би јео остриге и лигње, пливао би и ронио, на морску површину никад не би изронио. Тада не би чезнуо ни за домом ни за родитељима!

Одважи се једаред момче, те се упути у брда изнад Пераста, опаком змају Луки. Био је то најстарији змај на Јадрану, ехеј, а то није мало! Ко би њему смео да се упути, за помоћ да упита? Само очајник, попут Бује.

Крочи младић у пећиницу црну, крочи и збори:

„Здраво да си Луко!“

„Здраво јуначе“, отпоздравља змај, а из ноздрва све љути пламен бије. Црвени се лице у младића, туче срце у грудима нејаким, али не одлази Бујо, већ збори:

„Мука ме је к теби натерала, Луко.“

„Знам, јуначе, знам. Него седи, попричај“, и младић прича. Даје себи одушка.

„Велика је то мука“, закључује змај на крају. „Него послушај ме, одустани, Бујо“, не слуша дете, већ се диже да пође, кадли загрме змај. „Куд си пош'о, нисам рек'о да нећу да ти помогнем! Али, моји су захтеви велики, као твоја мука, дечаче“, не трепће момак, не дише, чека, слуша. Види змај, нема шале, па проговара:

„Тражим снагу твоју младалачку, тражим храброст твоју неизмерну, и очи твоје плаве, попут Јадранског мора!“

„Али, шта мени онда остаје?! Како ћу да се снађем у морском свету?! Како ћу да га упознам, ако ћеш и вид да ми узмеш?“, ломи се дете.

„Не проговарај“, виче Лука љутит, бесан, „већ чини како ти наредим! Узми смиље испред пећине, набери доста, требаће ми за напитак, скини мало крљушти са репа, али пази, мало само, и дај ми једну влат косе. За остало ћу ја да се побринем.“

Дрхтуљи момче, колена му клецају, али рука бере и не оклева. Љушти крљушт са змајевог репа, косу сече и у казан баца.

„Таакоо“, задовољно ће Лука, кад је помирисао напитак. „Добро је. Узми ову бочицу, и кад падне вече, а ти похитај до најближег мандраћа, па седи на последњи степеник и испи наизуст. Остало ће само да се уреди.

„Али, пази, болеће те, јоште више кад ти снагу и храброст будем узео. Лечиће те сирена мила, Сарела јој је име. Наћи ће те на дну мора, однеће те у дворе и неговати три дана. Уколико се у та три дана у тебе не буде заљубила, пропашћеш!“

Хитају ноге лагане, јуре дому. О кад би ноћца одмах пала! Кад би месец сад извирио! Али, не хаје нико за Бујину бригу.

Седи момче; хода горе доле, време споро пролази, срце му се стеже. Да га није змај преварио? Да му није отров спремио? Али, реч је змаја исто што и реч у јунака, не треба бити сед да би се то знало. Мисли Бујо, окреће се, преврће по кревету, кад ли ноћца пала!

Трчи момче, трчи најближем мандраћу, не размишља више, не страхује.

Седа на последњи степеник, мирно, топло море му шапуће, мази га. Бујо се осмехује и испија напитак, и истог тренутка губи свест.

Буди се у крилу лепоте девојке. Не види је, али осећа нежне руке на лицу, чује забринут глас:

„Црно момче, из какве си то битке изашао: снага те је напустила, вид си изгубио, а ја нисам чула да се ратови негде воде?“, покушава Бујо да објасни лепој Сарели како је доспео у њен дом, али га снага издаде, те му клону глава.

У то се зачуше шкољке.

„Ох, долазе!“, проговара сирена узбуђено, док лагано спушта Бују на кревет. „Сејо, мила моја сејо, припази на овог јунака док се не вратим“, и хита ка очевом двору.

Улази лепа Шкрпјела, улази и дах јој застаје пред призором који види. Младо момче, лица нагрђеног, лежи без трунке снаге у себи, спава. Брза девојка, облоге му ставља, лечи љуте ране, бди над постељом, милује га руком, а зна не сме се.

Ко је још видео да најмлађа од сирена може да се уда? Зар сме преко реда? Али, не слуша срце, не чује. Ко ће њему да нареди?

Преспавао тако Бујо први дан. Придиже се из постеље, тражи руком лепоту сирену. Шкрпјела проговара:

„Одакле си, јуначе?“, и Бујо, радостан све потанко објашњава исписујући кругове по води, ко је, одакле је, како је доспео у краљевство мора и зашто; и где жели да га сирена заволи, како би му се вид и снага повратили и како би могао да остане у мору.

Превари се сирена и признаде му љубав, али му рече и да је краљева најмлађа кћер и да за њега не може да се уда, све док се не буде удала најстарија, Сарела. Кад то чу јунак, срце му се стеже, у несвест паде.

Тако је прошао други дан. Кад се пробудио, тражи Бујо Шкрпјелу, али ње не би у соби. Придиже се младић, да опроба снагу, за бисерне зидове се хвата, али брзо клону назад у кревет од седефа.

И храброст га беше напустила. Поче да очајава. 'Никад се она права неће заљубити у мене, шта ће онда да се деси?' Мислио је тако, кадли неко уђе у собу.

„Како си, јуначе?“, била је то Сарела и младићево срце заигра, храброст му се поврати. Није га заборавила, још има наде!

„Хтела бих нешто да те питам, и немој да ме одбијеш“, осети сиренину руку на својој. „У сутон приређујемо венчање“, Буји застаде дах, „у част Морена и мене. Волела бих да својим присуством увећаш нашу радост“, и сирена смерно обори главу.

Како је могла да зна за младићеву љубав? Како је могла да је осети кад је волела другог? Пуче нешто у Буји, пуче и расплину се. Знао је, нема му спаса.

„Је л' се ти то драгане присећаш? Због ње си вид изгубио?“, упита нежно Сарела. Бујо дрхтуљи. Чему да жалости лепојку? Клима главом, уз јецај. Плаче, јунак, плаче мила сирена и не схвата.

У то долазе по девојку да је припреме за свечаност, ето и најмлађе, помаже јунаку да дође до краљеве палате, сва се савила под теретом младића, али не посустаје.

Бујо је тада први пут осетио пешчано дно под ногама, осетио и задрхтао. 'Ох, кад бих само могао да видим, то је све што желим!', помислио је тужно и наставио даље.

Замолио је Шкрпјелу да му дочара свечаност и сирена радосно описује стазе посуте чистим златом, које су водиле до високог дворца од црних бисера, чији су прозори били украшени саксијама са морским травама; морског краља где седи на престолу од белих бисера и управља морским струјама и таласима.

У свечаној дворани Шкрпјела је поставила младића на своје место, и све му потанко описивала, како изгледају сирене, морски коњици, лустери од корала, како им доносе укусна јела у посудама од чистог злата и где пију рујна вина из пехара од ћилибара, донесеног из северних мора.

Слуша Бујо и плаче. Никад лепше речи у животу није чуо, никад лепше слике није имао у глави и би му мило, иако му се срце стезало од помисли шта га чега. Присети се родитеља, драге браће, присети се милог сунашца и благог ветрића изнад мандраћа и заплака још јаче.

Мисли Шкрпјела да су то сузе радоснице у младића и прича са још више жара. Тако је у јелу и пићу, у умилној музици, игри и весељу, свечаност прошла. Сва се свита повукла на починак, Сарела и Морен су отпутовали у јужна мора, а Бујо остаде сам.

Опрости се младић од краљевог двора и морског света и замоли милу Шкрпјелу да га отпрати до обале, како би на њој издахнуо, умивен водом и сунцем окупан. Крши руке млада сирена, плаче, одговара Бују, ал' јунак се не да.

Носи га ка морској површини сирена, посрће, пропада ка дну, али не одустаје. Сузе рони, срце јој се стеже, али плива даље, не оклева. Тек што је свануло, кад изронише.

Додирну сунчев зрачак милу главу Бујину и он истог трена стаде да се претвара у камен. Зна лепојка да ће је задесити иста судбина ако не попусти, зна, али још више стеже драгог на груди, не да.

Тако од њих двоје постаде данашње острво Госпе од Шкрпјела.

Плакало је сиње море, плакали Пераштани, чак је и змај Лука сузу пустио, да се умилостиви сунце није могло. Људски облик није могао да им се врати. Ни рибљи.

Допусти само сунашце да на острву цветак израсте, па још један, те острвце оживе, замириса, и поче да приповеда о судбини двоје младих.