Ранко Павловић

Журка код Екермана

есеји

КОВ, Вршац, 2009.

Спољна веза: Ранко Павловић — Званични сајт

Садржај

У књигу или из књиге
Фрак на нудистичкој плажи
Сумрак књижевне преписке
Лице бола

Ужурбан, Лав Николајевич Толстој, послије неколико нервозних корака по скученој радној соби, притишће дугме на даљинском управљачу и гаси телевизор. Прилази фрижидеру, узима стилизовану боцу Coca-Cole, отвара је, отпија гутљај и спушта је на радни сто, покрај тастатуре. Затим укључује рачунар и нервозно помјера миша, нестрпљиво чекајући да се на монитору појаве иконице. Чим се то догоди, отвара нови file, само тренутак гледа у празнину екрана, па лаганим додиром кажипрста обје руке по типкама тастатуре верзалом исписује наслов: АНА КАРЕЊИНА.

Послије тога, одсутним погледом, кроз прозор своје радне собе на четрнаестом спрату, прати бјеличаст траг млазног авиона на плаветнилу неба, а онда враћа поглед на тастатуру и монитор, дубоко удахне, и исписује прву реченицу:

Све срећне породице налик су једна другој, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.

Апсурдно до гротескности!

А сада покушајмо замислити нешто другачију слику:

Смиреним кораком Милорад Павић прелази тих десетак метара од врата свог кабинета до масивног храстовог стола смјештеног близу прозора. На лијевом крају стола гомилица исписаних папирића, крај њих подоста добро зашиљених графитних оловака, десно свеска тврдих корица, повећег формата, а у средини, уз саму ивицу, мастионица с неколико пера.

Павић привлачи свеску пред себе и отвара предњи корични лист. Узима једно перо, мало загледа у његов оштри врх, умаче га у мастило, пажљиво стреса сувишне капљице у мастионицу, размишља дуги кратки тренутак, па уз пријатну шкрипу пера, на средини предње странице првог листа, крупним словима исписује: ПРЕДЕО СЛИКАН ЧАЈЕМ.

И он подиже главу и окреће је према прозору, краћим погледом милује прољетну њежност раскошног зеленила у парку који окружује велику кућу насред његовог имања, а затим преврће лист и на врху предње странице сљедећег, краснописом, исписује реченицу коју ће многи касније с усхићењем читати на разним језицима:

Врхове бркова носили су уплетене као бич.

Гротескно до апсурдности!

Али, чим се у ове двије виртуелне слике учитају припадајући им временски кодови, чим се оне ослободе натруха варљивог свакодневља, да би испод тога пригушеним сјајем стидљиво засвјетлуцала патина свевремености, апсурд и гротеска једноставно нестају!

Из књижевних радионица, као тама пред бљеском, повлачи се све што не служи творењу Ријечи и Мисли, заправо — све што није сама суштина тих творачких елемената, тог необјашњивог божанског дара, намијењеног посвећеном поданику Љепоте и Промисли.

Занемаримо, дакле, онај траг млазног авиона, дубоку тајну сићушног чипа и супротстављену јој шкрипу пера, заборавимо исконски мир Јасне Пољане и поругу коју јој шаље велеградски кркљанац. Усмјеримо пажњу само на оно у чијој битности се очитава ген универзалности, и уђимо у те двије претпостављене књижевне радионице, смјерно, као што монах улази у испосницу, укопану у стијени која вријеме мјери од Постања.

И, шта ћемо сада тамо затећи?

Зрнца времена испуњена ваздухом који баш тог тренутка Писац удише, е да би удахнуо душу неком невидљивом али свеприсутном космичком чипу који ће, попут сјемене ћелије, кроз васељенску авантуру, пронаћи пут до мјеста намијењеног му у неразрушеној вавилонској кули свевремености.

Јер, да није тако — вратимо се нашим волшебно осликаним „фрескама“ на којима су два писца замијенила своја мјеста — не би Толстој истурао занесеног Безухова на ону прозорску даску да на њој плеше попут Андрићевог Ћоркана по танкој оштрици ништавила над провалијом напаћене душе, одакле ће, тај у бесмртност уведени јунак другог романа чувеног руског грофа, закорачити у вријеме пред којим нема међа, нити би Павић, снагом имагинације, пропалог архитекту Атанасија Свилара урањао у четрдесет пету годину живота као у неки туђи зној, да би — тај, дакле, Свилар — у прах смрвио границе свога времена.

А онај даљински у Толстојевим рукама, с почетка овог текста, отвара ваљда и данас врата наших књижевних радионица.

У књигу или из књиге

„Отворите књигу, хоћу да изиђем”, чујемо често вапај литерарних јунака који би да се измигоље између склопљених корица, или зато што умјетничке вриједности дјела не гарантују лагодност у њему, или, чешће, зато што им чамотиња и књишка прашина загорчавају живот, јер је све мање оних који отварају и прелиставају, ако већ не читају књиге.

„Отворите књигу, хоћу да уђем”, вичу на другој страни они који су схватили да је дуговјечност главних ликова у најмању руку онолика колика и њихових твораца, грешних писаца који о својој вјечности углавном и не размишљају. Није ли, уосталом, нарочито у, за њих јубиларној години, више пута споменут Дон Кихот неголи његов духовни отац Сервантес, који можда није ни слутио којим ће путем кренути чедо његове несанице? Исто би се могло рећи за Отела и Шекспира, Раскољникова и Достојевског, Фауста и Гетеа. Или, не носе ли у Бањој Луци сасвим равноправно двије улице имена Петра Кочића и његовог Давида Штрпца (да споменемо само тај примјер, не призивајући у сјећање, рецимо, Стевана Сремца и Калчу у Нишу)?

У тој сталној борби за улазак и излазак из књиге, по много чему сличној борби између потпуно супротстављених погледа на суштинска питања људске егзистенције, најчешће заборавимо да се упитамо колико је свијет отворена књига и — што је вјероватно још битније — колико је отворен за књигу?

Питање је, додуше, више намијењено културолозима, социолозима, политиколозима и иним олозима него писцима, али ваља на њега ипак обратити пажњу, макар онолико колико тај равнодушни свијет (ако уопште знамо шта подразумијевамо под тим појмом) посвећује пажње књизи.

У тражењу одговора на ово питање писац ће, наравно, бар у подсвијести, имати у виду да се — како је то безброј пута речено а никад обесмишљено — од искона до данашњих дана пише једна те иста књига, али неће занемарити ни чињеницу да сваки редак у тој књизи, заправо свако слово, пулсира печатом индивидуалности. Сљедствено томе, ни тај свијет који посматрамо као глобалну проклету авлију, није ништа друго него скуп појединаца, оних дакле који би у књигу или из књиге.

Овдје се поново враћамо питању — колико је свијет отворена књига и колико је отворен за књигу?

Онај, вјероватно претежнији дио одавно већ отуђеног свијета, који не види знак једнакости између књиге и опстајања, и не зна шта тиме губи, па му, по библијским начелима, треба опростити. Оне друге, малобројније, не треба ни замарати оваквим размишљањима, јер они одавно хоће да се ријеч Књига пише великим почетним словом.

А што се писаца тиче — ако њих уопште ико ишта пита у вези с књигом — они ће стати уз оне који вичу: „Отворите књигу, хоћу да уђем.” Јер, шта би они (писци) без њих (оних који хоће у књигу), уосталом?!

Два лица сијамских близанаца

Писац и читалац — два нераздвојна пријатеља, два лица истог бића, два срца а једна душа, или два љута противника?

Ма колико у први мах питање дјеловало збуњујуће и изгледало чак несувисло, оно има своје оправдање и свој пуни смисао.

Тешко би коме пало на памет да спори нераскидиву повезаност писца и читаоца. Моћну и неминовну, сличну сједињености мајке и плода који у себи носи.

Јер — није ли помало и наивно постављати такво питање — да ли би уопште било писца, и, ако би га и било, за кога би писао, да нема читаоца? Или, зар би се, и како би се, уопште формирала та повлашћена, посвећена, „аристократска“, читалачка класа, да нема писаца и њихових дјела?

Па ипак, пређимо на тренутак с једне на другу групу хипотетичких питања: Нису ли, управо због те судбинске повезаности, писац и читалац сијамски близанци? Ако то јесу — а све упућује на потврдан одговор — како је онда уопште могућ чак и сам покушај довођења у сумњу њихове подједнаке преданости Ријечи и Књизи, која анатемише и помисао на оспоравање њиховог побратимства у свемиру.

У трагању за одговором — а на хипотетичко питање и одговор може бити само такав — морамо покушати да се бар мало завучемо „под кожу“ писца и осјетимо његову слатку муку стварања, а на другој страни да се предамо лагодности читања, дакле, оној атмосфери у којој читалац од књижевног дјела, занемарујући све што је пратило његово настајање, очекује и тражи да га опусти, освјежи, забави, поучи и оплемени.

Док, губећи дах, рони у језичко језеро без дна, тражећи у мноштву ону праву, често једину ријеч којом ће исказати то што је наумио, а она се, попут клиске пастрмке у поточном брзаку, пркосно отима и губи, док разуђену мисао своди у толерантне оквире смислености, трудећи се да јој остави довољно простора да слободно дише, док с очинским разумијевањем спутава распојасану реченицу, пазећи да јој сувише не подреже крила, писац не може а да без зависти и љубоморе не мисли на читаоца који у атмосфери потпуне опуштености, ослобођен брига, распојасан и у кућним папучама, сит и задовољан, раскриљује његову књигу.

А баш тај читалац, тај пишчев сијамски близанац, за кога он мисли да се сав предао заводљивој лагодности, урањајући поглед и мисли у књигу, никако да опрости писцу, свом сијамском близанцу, што га, на примјер, тјера да, у часу кад би могао да се препусти задовољству духовног и физичког љенствовања, преиспитује своју савјест, јер се препознао у дилемама које раздиру душу литерарног јунака, или је осјетио над својим вратом оштрицу мача што сјакти из скривене поруке стиха, зачетог у нијемом крику несанице.

Ни овдје, наравно, не смијемо уопштавати, јер — као што ни два ока у глави нису једнака, тако се не могу срести ни два иста писца и два по свему слична читаоца. Управо зато, феномен близанаца са два различита лица морамо посматрати из више углова, трагајући за сродностима које се супротстављају једна другој и за различитостима које се привлаче, односно, за хармоничним сличностима и још складнијим различитостима, ријетко гдје уочљивим као на релацији писац — читалац.

Писац који повлађује сумњивом укусу онога за кога пише, лако ће наћи себи сличног читаоца, јер — нити он осјећа „терет“ стваралачког чина, нити његов „конзумент“ оно фино задовољство понирања „под кожу“ књижевног дјела. И од једног и од другог, таквих какви јесу, мала је корист и једноставно их треба занемарити, ако се већ не могу извести на прави пут. Наиђе ли на „сочињеније“ таквог писца, читалац који трага за истинским умјетничким вриједностима и скривеним порукама, он ће га лако прозријети и презрети, и потражити неко друго штиво, примјерено његовом интелекту и укусу.

Догоди се понекад да на дјело писца који дубоко промишља живот, наиђе читалац који не воли „неравнине“ у читалачкој авантури. И, шта ће се тада догодити? Или ће посегнути за неком другом, „лакшом“ књигом, сумњиве умјетничке вриједности, или ће — што се рјеђе догађа, па су зато такви примјери драгоцјенији — уложити све своје интелектуалне напоре да „савлада“ дјело које није по његовом укусу, што је први корак изласка на прави читалачки пут.

Најчешће су, наравно, најсрећније околности, у којима на остварење писца који је ловио ону пастрму с почетка овог текста наиђе читалац који зна да препозна ту пастрмку и стваралачку муку потребну да се она улови.

У том случају, искључена је свака могућност стваралачке, па и читалачке лагодности, али се зато задовољство писања и задовољство читања стапају у једно лице, озарено пропламсајима истинске умјетничке вриједности.

Затворена књига и отворено срце

Пред затвореним срцем и отворена Књига може скривати своју душу, а пред отвореним срцем и склопљена Књига сама се разлистава.

Да ли би ма каква друга мисао већ изреченој одузела понешто животних сокова, разводнила је, огољела, очерупала чак? Не би ли ону отворену или затворену Књигу умножила, дрско јој отела ексклузивност и самородност, па можда тако и обесмислила?

Јер, од искона до данашњих дана, познато је одавно, па ће неки рећи да нема смисла понављати, пише се једна те иста Књига, али сваки редак, заправо свако слово у тој Књизи, пулсира печатом индивидуалности оних који је исписују.

Другим ријечима, од Постања исписује се једна једина Пјесма, али сваки стих, свака ријеч у тој Пјесми, носи печат онога који у њу нештедимице циједи патњу и радост своје душе.

Поклонике и заробљенике љепоте Поезије (све рјеђе Читаоце које ваља писати великим почетним словом) радује када се отисак њиховог даха нађе макар у празнини између стихова, у размаку између ријечи.

Пјесник на другој страни, ако монашком скромношћу и преданошћу оном у што поданик Ријечи вјерује, из богате језичке баште, не рањавајући је, узбере само оно што му је потребно, али најљепше, најљековитије и једино што у том тренутку најпотпуније опредмећује његову мисао и осјећање — ето га на корак спознавању божанског бића Поезије.

Али, тај корак, ма колико изгледао кратак и једноставан, изазован, чак и неизбјежан, ни Пјесник ни овисник о његовој Пјесми, на нашу радост, никада неће искорачити. Јер, као што је Поезија божански дар, подједнако дат њеном творцу и ономе коме је намијењена, толико је и могућност њеног потпуног разголићавања, срећом, ускраћена људском духу. Уосталом, трагање за смислом има много више дражи, него одгонетка која распрши сав шарм запитаности.

Да није тако, Поезија би попримила понешто од потрошачког духа, постала профана, а Књига би се вредновала неким физичким закономјерностима, утврђивали бисмо њену дужину, тежину и запремину, на примјер (што, нажалост, неки и данас чине).

У том случају, прича о затвореном срцу и отвореној Књизи, односно о отвореном срцу и склопљеној Књизи која се пред њим сама разлистава, изгубила би сваки смисао.

И сигурно би се негдје изгубило (ипак) мноштво оних усхићеник „зависника” који отворена срца хрле ка, такође, широм отвореној Књизи.

Прича која траје

Народ који је кроз историју често жудио за Слободом, љубећи је искрено и страсно, једнако као Истину и Отаџбину, слободан и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас, успио је да створи и да очува своју причу. И док је те приче, која симболише предачке коријене, културу и свијест националну, језик народни који јесте и биће увијек најмоћније оружје у очувању душе народног бића, док је оних који допричавају причу започету у првој реченици најсветије књиге и не дозвољавају јој да се заврши, народ који се напаја на врелима своје баштине, има шансу да опстане.

У причу којој не назиремо почетак и не слутимо крај и која по свом значењу и значају јесте народна, Петар Кочић је — да узмемо само тај примјер — мастилом сопствене узавреле крви уписао блиставе странице које сигурно неће изблиједјети. Његово књижевно стваралаштво, као, уосталом, код свих великих писаца, и поред своје изворности и првотности, дубоко пружа жиле у предачку причу и, истовремено, грана инспиративне изданке према онима који ће наставити исписивање лирске и епске историје рода. При томе нас гомионички и бечки ђак учи да без локалне нема универзалне и, обрнуто, без универзалне ни локалне приче. Прича је, и онда када долази С планине и испод планине, или с неке друге тачке ове планете, када се одвија у прошлости, садашњости или будућности, увијек једна, с мноштвом рукаваца који из истог изворишта стреме ка истом, неспознајном ушћу.

Опојни мирис змијањских јелика и оморика, дубоко утиснут у устрептало Мргудино срце, раздрљене груди Реље Кнежевића, или кожух врцавог Давида Штрпца, жубор воде са Маркановог точка и пригушени кикот Оног иза каце, са упечатљиво осликаних простора Мањаче и Крајине шире се на све стране, у сазвучја бескрајне и бесконачне приче. Чудесни Мрачајски прото истовремено је сабрат литерарних јунака из српског реализма и фантазмагоричних ликова савремене латиноамеричке књижевности.

Колико год би се Гроб Слатке Душе могао лијепо смјестити у Паланачко гробље Исидоре Секулић или Вуков гај стати уз Андрићеву Причу о кмету Симану, тако би и јунаци Кочићевих сљедбеника могли да траже неке своје волшебне гене пролазећи Кроз маглу или Кроз свјетлост, кроз слатку лирску опорост дјела писца којем суданије нису биле само литерарна инспирација. Колико год су Симеун Ђак и котлар Мићан од ракијског казана хрлили према Башти сљезове боје, у сусрет дједу Ради, самарџији Петраку и другим Ћопићевим јунацима, толико су ови потоњи у крајишкој приповиједној колијевци њихали будућег Јевташа Ђуре Дамјановића, да се овдје задржимо само на Крајини љутој (како је Кочић назива) и да не спомињемо јунаке Младена Ољаче и низа млађих, изузетно талентованих и већ остварених приповједача и романописаца.

У причу која траје Кочић је утиснуо снажан печат сопства и тако јој дао својства свеопштости, чиме је отворио пут њеном гранању и разгранавању, потврђујући тиме да прича, једна и једина, траје баш зато што у сваком времену и простору има оних који знају да у њу удјену и уткају она зрнца и оне везивне нити које је чине свевременом и не дају јој да се прекине. Јер, кад би се она прекинула, питање је каква би била судбина свијета.

Фрак на нудистичкој плажи

Папрат у пјесникињином стану

Понекад је само неколико ријечи довољно да изазову бујицу сјећања. Новински наслов, о обиљежавању сто десете годишњице рођења Десанке Максимовић, вратио је мој интимни времеплов четири и по деценије уназад и запљуснуо ме усхићењем које неумитним протицањем времена не блиједи.

Неколико нас, чланова литерарне секције Учитељске школе у Бањој Луци, у посјету Десанки Максимовић одвео је 1962. или 1963. године наш професор Миљко Шиндић, потоњи поуздан књижевни критичар и универзитетски професор.

С мрвицама сна у очима, у свечаној тишини, пењали смо се тог јутра на пети спрат зграде с бројем 23 у београдској улици онога за чије су име тада биле резервисане главне улице у свим нашим градовима. Што се више приближавао сусрет с пјесникињом која је у нашим мислима била готово нестварна, ишчезавале су, једна за дугом, слике велеграда, које су се, који час прије тога, док смо се у возу приближавали жељезничкој станици и одатле журили према центру града, јатимице утискивале у сва чула. Потискивала их је идилична слика брежуљка и усамљене куће на његовој падини. Иза прозора, благо запљуснута притуљеном свјетлошћу петролејке, стајала је устрептала дјевојка и зурила у таму, према мрачној прилици на самом врху брда. Човјек ли је или бор? Чинило ми се да сам негдје дубоко у себи осјећао ту запитаност из Десанкине пјесме којом сам мјерио љепоту и искреност цјелокупне дотад ми познате наше и свјетске поезије.

А онда, отварање врата, пјесникињин благи смијешак и улазак у свети храм пјесничке ријечи.

Опчињен сусретом, више сам памтио слике него ријечи: топао и искрен Десанкин поглед, њено настојање да свима посвети једнаку пажњу и да с нама разговара као с већ оформљеним пјесницима, некаква свечана једноставност у опхођењу са голобрадим момчићима, симпатични муж који се само смјешка, трудећи се да буде по страни, незапажен...

И тада — слика која се не заборавља: у вази, на пјесникињином радном столу, поред књига, букет. Ни ружа, ни ириса, ни орхидеја ни гербера, него букет обичне папрати, каква расте по прљачама мога завичаја. Бујад, како је зову моји земљаци. Коров, који узалуд покушавају да искоријене из крчевина. Симбол запарложености и дивљине.

Само начас пред очима ми је бљеснуло намргођено очево лице док говори да се у нашој бујадари изнад Оскуруше не исплати ништа сијати, јер незасита несрећница поједе сјеме прије него што из њега избије клица. Онда се, чим је кроз мој поглед, на пјесникињином радном столу видио отмјени букет, и његово лице зажарило благим смијешком.

Није то више била, нити је могла бити, некаква коровска бујад.

У Десанкином стану, у храму у који смо ушли на врховима прстију, као у богомољу у којој тихо и умирујуће брује вијекови, тај букет папрати дјеловао је величанствено. Личио је на оазу непатворене природе у суровости велеградског мравињака. Бранио је од налета отуђености, спајао са првотношћу Васељене.

И одједном, у том букету папрати бљеснуо је онај брежуљак с кућицом и устрепталом, усамљеном дјевојком у њој, огрнутом прозирним плаштом слатке стрепње и слутње, загледаном у нешто што је истовремено и човјек и бор. Бљеснула је слика коју је у мени створила једна од најдражих ми пјесама Десанке Максимовић.

Једва сам чекао да се вратим у Бању Луку и да у Библиотеци потражим први том енциклопедије у којем је описана бујад.

Pteridium aqulinium, или — космополитска папрат... Расте на свим континентима...

Дакле, раширена цијелим свијетом. Баш онако како сам у оном букету у Десанкином стану, као и у њеној поезији, видио цијели универзум.

А послије чак четири и по деценије послије тог сусрета у Београду, у Бањој Луци сам написао пјесму о папрати у пјесникињом стану.

Суштина сажимања

Да ли ћемо неко књижевно дјело сврстати међу она за која кажемо да припадају краћој или дужој форми не зависи само од броја словних знакова које смо „утрошили“ у његово исписивање, већ више од тога колико нових пјесничких слика и информација затичемо на свакој новој страници и колико је динамична радња која нас води његовом крају. Па ипак, сваког писца који држи до свог (евентуалног) читаоца — ако лично искуство у томе може бити ваљана потврда — помало хвата паника када се у писању кратке приче, на примјер, приближава крају пете картице. Сличан осјећај језе осјети када се нађе на, рецимо, дванаестој страници приповијетке или кад „закорачи“ у једанаести табак романа, а још се не назире скори расплет иза кога ће услиједити завршна реченица која би требало да буде својеврсни печат тог дјела.

Не догађа ли нам се често, и не треба ли писац то стално имати на уму — да у помоћ позовемо и читалачко искуство — да понекад, док читамо, изгубимо смисао за протицање времена, па нам се учини да смо тек узели у руке књигу, а већ смо се приближили њеном крају? Дешава се, опет, понекад, док с напором уплићемо поглед, пажњу и мисли у сиве, овјештале слике монотоног штива, да једва чекамо да угледамо крај страници која је отворена пред нама, све надајући се да ће нас на сљедећој дочекати динамична радња и свјеж опис, исказани језгровитом, полетном, разиграном реченицом, пуном живота чак и онда када о смрти говори. У првом случају, књижевно дјело ће својом сажетошћу заокупљати читаочеву пажњу чак и онда када се „распростре“ на неколико стотина страница, а у другом — чиниће се дугим макар стало у „књижуљак“ који ћемо једва осјетити међу прстима. То, међутим, не значи да пред читалаштвом одговоран литерат, и онда када му таленат, расност и књижевно искуство омогућавају да пише књиге које се „просто гутају“, неће водити рачуна о драгоцјеном читаочевом времену и све израженијим другим изазовима који одвраћају пажњу од књиге, нарочито од оне у које су предња и задња страница корица међусобно веома удаљене.

Тематика, наравно, битно утиче на форму и дужину поетског исказа. Када се — да се вратимо списатељским искуствима — писац нађе између љупког и опорог, ухваћене лирске слике и наслућеног епског догађаја, између трептаја и олупина трајања, онда ће, врло често али никако неминовно, мотивска и тематска обојеност текста битније одређивати и његову дужину. Ако се, упрошћено речено, стваралац опредијели да лирским поступком искаже љупкост једног дубоко проживљеног тренутка, трептаја који се може мјерити откуцајем срца, онда ће, могло би се тврдити с великом вјероватноћом да ћемо бити у праву, посегнути за кратком формом, минијатуром, медаљоном, лирском пјесмом, причом којој је за потпуност потребно тек неколико редака или страница, за романом који ријетко прелази десетак ауторских табака. При томе краткоћа текста неће се негативно одразити на доживљај дјела. Напротив, што је текст краћи, веће су могућности да остави дубљи траг у читаочевој свијести и осјећањима. Насупрот томе, ако писац одлучи да опорост неког епског догађаја који се протеже кроз дужи период транспонује у белетризовано штиво, онда можемо очекивати да ће то учинити кроз приповијетку, поему, роман-хронику, дакле, кроз дужу форму, а од стваралачког умијећа зависиће читаочева рецепција и у погледу дужине и у погледу дубине и пуноће доживљаја.

Сажимање мора бити и јесте Дамоклов мач који виси над сваким расписаним пером (рачунаром) и од пишчевог талента и аутодисциплине зависи да ли ће он пасти и прекинути ону нит (пупчану врпцу) која повезује творца и читаоца. Увијек када чврсто затегнутој основи на perpetuum mobile-у стваралачког ткачког разбоја писац приноси суштаство приповиједне потке, мора све учинити да свака сувишна ријеч, сваки непотребан (нарочито транспарентан) опис амбијента, ликова, појава и догађаја, сваки рукавац радње који расплет удаљава од коначног циља остану закачени за камен или грм на обали корита које пропушта само чисти ток нарације, вођен снагом јасно изражене матице која једнако жубори кроз ствараочеву свијест и имагинацију као и кроз само литерарно дјело.

Ако би се ово кратко размишљање аутопоетичког проседеа покушало завршити колико-толико смисленим закључком, онда би свакако требало рећи да суштина сажимања није толико у тежњи да се читаоцу понуди што је могуће краћи текст, колико у настојању да литерарно ткиво, без обзира на врсту, род, жанр и поетику, од самог почетка буде и остане чист супстрат језика и живота, нипошто зарад краткоће лишено сокова који у само дјело уливају животодајну снагу и неодољив шарм, а читаоцу пружају посебно задовољство.

Писати за живу лутку

У насловљавању овог текста, и не само у томе, помогла ми је шестогодишња дјевојчица која је са мном гледала одличну изведбу „Разбојничке приче” мостарског Позоришта лутака.

„Јесу ли лутке живе?” упитала ме шапатом, не скидајући поглед и не одвраћајући пажњу с онога што се дешавало на сцени.

Ма колико се човјек припремао за оваква и слична питања, када му их неко изненада постави, осјети се затеченим. Тако је и мени требало више од пола минуте прије него што сам одговорио. Потврдно, наравно.

„Да, живе су, да живље не могу бити”, рекао сам, такође шапатом, али ме дјевојчица више није слушала. Она је, увјерен сам, знала унапријед одговор, а питање је поставила само зато да би имала разлога да тај одговор сама себи, у мислима, издекламује и тако се још једном увјери да је у праву.

Чим сам рекао да су лутке живе, знао сам да говорим истину, као што то и сада, уосталом, знам. Дијете и писац, нарочито онај који пише и за дјецу, углавном једнако доживљавају ствари. Јер, шта је друго списатељ него велико дијете које, за разлику од праве дјеце, своје доживљаје и доживљавање свијета и истине о њему и у њему, записује, не зато да би дао коначне одговоре, већ да би подстакао знатижељу која ће умножити питања на која, срећом, никада нећемо наћи апсолутне одговоре. У том смислу, питања дјевојчица и дјечака, оних дакле који свијет гледају и доживљавају невино и без оптерећења, који манифестације живота налазе и тамо гдје их одрасли не могу ни наслутити, драгоцјена су за литерарне, наравно и друге, ствараоце.

Зашто када пишем за позориште, лутку сматрам живим створом? Једноставно зато што глумац, без обзира на раскош његовог талента и на степен преданости позоришној игри, на сцени глуми, а лутка игра саму себе. Посматрамо ли је из угла писца, редитеља, глумца или „обичног” гледаоца, у тренутку најдубљег доживљавања игре ми једноставно — ако то није гријех рећи — занемарујемо оног који је анимира и „позајмљује” јој глас, њој се обраћамо, искључиво с њом успостављамо однос, покушавамо да продремо у њену душу, очекујемо од ње да и она с нама комуницира, да нас разумије и да нас оплемени. Ако је већ тако, не значи ли то да је лутка жива, или да би бар таква требало да буде?

Позоришном писцу можда само радиодрамски текстови више од текстова за луткарску сцену пружају могућности за стварање маштовитих, фантазмагоричних ситуација, блиских ситуацијама које се одвијају на оној тананој и готово неуочљивој граници између стварног и иреалног свијета. А пошто се у таквим ситуацијама живот манифестује у најразноврснијим облицима и пружа најшире могућности за стваралачко исказивање, писци, мада не без страха и под великим теретом одговорности, на сцену изводе лутку. Од тога колико ће јој они, писци, живота удахнути, зависи и то колико ће аниматор, максимално користећи свој таленат и знање, у њу животних сокова утиснути, па их онда из ње извући и подијелити с усхићеним гледалиштем. Ако писац пише за живу лутку, онда ће и креатор лутака створити живу лутку, а редитељ и глумац ће у њој пронаћи и оне животне импулсе за које ни текстописац није знао да постоје.

Између Јапре и Мисисипија

Срећна су дјеца која могу да се препусте радосним тренуцима бескрајне игре у врбацима и плићацима између мале Јапре, потока такорећи, и огромног Мисисипија по коме неодгонетљиве тајне носе велики пароброди, што их с обале знатижељно дочекују и испраћају знатижељни Твенови Том Сојер и Хаклбери Фин. То су могла дјеца прије пола вијека, а могу и данас, само треба да се лате књиге, макар онда када их замори сурфање по Интернету. Али, препустимо начас брзаке вијугаве подгрмечке рјечице и лијене таласе најдуже ријеке на свијету неким другим дјечацима. Прије него што им се вратимо, хоћу у сјећање да призовем своју прву или своје прве књиге.

Какве је све тајне крио очев дрвени сивомаслинасти кофер с којим се треће или четврте године послије Другог светског рата вратио са одслужења војног рока! Ни џепни ножић, ни бритва, ни огледалце пред којим се недјељом и вјерским празницима бријао, ни оцило којим је ударао по кремену да изазове искру која је брза као муња палила комадић труда, довољан да распламса трешчице у зиданом шпорету, ни неки документи које је тамо чувао као светиње, ништа није тако снажно изазивало моју знатижељу као — к њ и г а!

Отац је из војске донио књигу без корица и то је, изузимајући народне пјесмарице које је понекад неко доносио да нам чита о јунаштвима предака, била прва књига у нашој кући. Никад нисам сазнао њен наслов, само знам да је говорила о животу на нашој планети, јер сам, прелиставајући је под будним очевим оком, најдуже гледао цртеж који је приказивао човјека крај костура препотопног диносауруса, ваљда да би се видјело како су биле велике те изумрле праисторијске животиње. Толико сам као петогодишњи дјечак могао да запамтим, а ни данас не знам шта се с том књигом догодило. Претпостављам да су је моји сусједи, по свему слични јунацима Ћопићевих прича, раскупусали да би у њене листове умотавали дуван који су, кријући од милиције и других људи из власти, гајили по неприступачним потоцима и крчевинама.

Да ли је то била моја прва књига? Ипак мислим да се пресудни сусрет с књигом догодио двије године касније.

Био је лијеп септембарски дан, пун раскошне сунчеве свјетлости. Од школе до куће ваљало је, углавном уз брдо, препјешачити седам километара. Ако заобиђем све воћке које су мамиле зрелим плодовима, око два часа иза поднева моћи ћу, за ручком, причати шта се догодило у школи. Тог дана учитељица нам је подијелила букваре из којих су годину или двије прваци у неким другим школама учили слова. Ни та књига није имала корице, али то за мене није било важно. У вуненом торбаку, крај таблице, спужве и писаљке, било је мјеста и за буквар, али — зар сам из руку могао испустити к њ и г у ?

Од стабла до стабла, од хладовине до хладовине, свугдје сам се помало задржавао, листао буквар и улазио у један нов, до тада невиђен свијет. Слова, слике, планине, ријеке, градови, села, фабрички димњаци — шта све није стало на неколико десетина страница!

Ђаци из мог села, с којима сам се увек враћао из школе, већ су поодавно били одмакли, а ја то уопште нисам примијетио. Кући стигох у сумрак и затекох уплакану мајку, забринутог оца и усплахирену баку. Нешто су ме питали, грдили, нудили храном, али ја их нисам чуо; и даље сам листао буквар, све док се из оближњих шумарака није искрала ноћ и обавила цијело двориште, када сам пожурио у кућу да уз притуљени пламичак петролејке још мало листам своју прву књигу.

Тако је почело то што неки називају смислом живота, други усудом, и траје непрестано. Ништа мање узбуђење ни данас не осјећам у сусрету с новом, тек објављеном књигом која ми, уз задовољство првог читања, дарује своју заводљиву невиност.

А када се поново вратим некој у дјетињству прочитаној књизи, не знам зашто, осећам мирис сувих шљива и јабука које сам добијао од друге баке, мамине мајке, у чију кућу сам свраћао враћајући се из школе да огријем промрзле руке, слушајући пуцкетање грабовине у зиданом шпорету, који је у односу на донедавно отворено огњиште представљао велики цивилизацијски напредак.

Журка код Екермана

Жао ми је што никада нећу моћи да спознам како се осјећа мајка када се удвоји и када осјети — себе изван себе.

Мислим да је то осјећај сличан оном усхићењу полетарца када види свој први објављени литерарни рад, кад види — себе изван себе.

Интервјуи су нека врста нужног зла на које морамо пристајати, чак и онда када нам се учини да немамо шта рећи. И, никад не знамо шта ће нас више изненадити — питање које нам се у први мах учини бесмисленим, да бисмо мало касније схватили његову провокативност и подстицај на размишљање, или одговор који нам — када га након неколико дана или седмица прочитамо у новинама — изгледа туђ, као да га је изговорио неко чији нам је систем размишљања потпуно стран. Често од тренутног расположења зависи да ли ћемо га доживјети као низ отрцаних, истрошених фраза, или као сувисло понирање у нека суштинска питања људског битисања.

Ето, и прве двије реченице овог текста, означене курзивом, просто су ме лупиле по челу, када сам на њих наишао неколико мјесеци након што сам у једном интервјуу покушао да што потпуније одговорим на питање без глагола: Осјећај првог објављивања? Нису ли, заиста, прва пјесма објављена у часопису или новинама и прва књига толико сличне чеду, да аутор напросто пожели да их привије на груди (можда и подоји)? И, није ли то већ безброј пута речено (баш као што се све истине понављају од памтивијека), само је питање на који начин ћемо то наново исказати.

А тек залудан покушај да се изабере најбоља књига!

Ако би Библија у одговору звучало сувише отрцано и веома познато, рекао сам једном приликом, онда би могући одговор гласио: Још ненаписана!

Заиста бесмислено, али само на први поглед. Јер, куда би нас то водило ако не бисмо у свакој области човјековог дјелања и интересовања очекивали нешто што ће бити боље од свега што је до сада створено?

Још већој опасности да понови оно што је безброј пута речено (читај: да испадне глуп или смијешан) излаже се човјек који покушава да се опредијели за највећег пјесника свих времена, па још к томе да образложи зашто тако мисли.

Када бих знао ко је то (Данте, на примјер) имао бих натприродне особине, а када бих, уз то, још знао зашто, одговор би изгубио сваки смисао.

Други дио одговора данас ми звучи нешто смисленије:

Ако бих, ипак, морао да одговорим, онда бих рекао да је народ највећи пјесник свих времена, јер су народне пјесме и спјевови, чији се аутори не знају па се приписују колективном народном ствараоцу (у нашој књижевности косовски циклус, на примјер), најмоћнија литерарна остварења.

Ко је највећи лик ког је свјетска литература икада дала?

Има ли универзитета на свијету који би, уз ангажовање највећих умова и са других универзитета, за десет година интензивног трагања за одговором на ово питање могао понудити било какав смислен сажетак?

Па ипак, појединац се усуђује да за десетак минута, колико траје новинарево стрпљење, без много размишљања издекламује:

Ако би нам замјерали када бисмо Свето писмо посматрали и као књижевно дјело, па у одговору на ово питање назначили „главног јунака“ Новог завјета, ако би нам неко (ко зна како и зашто) ускратио право да Одисеја сврстамо у могуће „конкуренте“ за пиједестал највећег лика свјетске литературе, онда би на старту те трке (слично као и на Андрићевом старту младих литерата) било много јунака (и јунакиња), нарочито из руске литературе, а на циљ би вјероватно први стигао Дон Кихот. Мене би много жалостило што ту не би било мјеста и за Ану Карењину, Раскољникова, Отела, Хамлета, Лира, Андрићевог Ђерзелеза (многи ће се упитати откуд се њега, поред толико значајнијих Андрићевих јунака, сјетих)... А шта тек да кажем — нека ми се опрости на сентименталности — за Тома Сојера и Хаклберија Фина... И, нека ми се опрости на наивности којом је проткано тражење одговора на ово изузетно тешко питање...

Онда, некоме падне на памет да вас пита вјерујете ли у проклетство писања. Тешко је замислити да има писаца који не вјерују у усуд писања, а између усуда и проклетства мала је разлика, ако је уопште има. Као што су судбински везани љубав и опстајање, тако су тананом нити, која се лако може претворити у омчу, повезани писац и оно нешто што га тјера да пише. Сад замислите да вас неко, као са тешким маљем у уздигнутим ручердама, пресретне иза угла с питањем: Срели су се Еурипид, Молијер, Ибзен и Бекет. Шта причају? Још није ни изговорио питање, а већ укључује неку невидљиву штоперицу и потура вам микрофон под нос.

Ћуте... Они би се најбоље могли разумјети ћутањем.

Да ли би икакав други одговор имао смисла? Можда би једино разложније било прећутати га.

Али, ту се ваше муке интервјуисаног не завршавају. Безочник узима за руке ту необичну дружину, Еурипида, Молијера, Ибзена и Бекета, па вас, заједно с њима, води на журку код Екермана. А Екерман није сам; с њим је достојанствени господин пред којим напросто занијемите, јер — у његовом присуству ни из отворених уста не излази ријеч. У тишини која се може опипати јагодицама уздрхталих прстију, одјекује питање: Ви сте Екерман, па шта питате Гетеа?

Ћутите, наравно, јер — шта би било смисленије од тога? Али, онај безочник вас удара микрофоном по зубима. Господе, шта бисте, не само да сте Екерман него и сам Створитељ, питали великог Гетеа? Онај с микрофоном не да вам да размишљате, па из вас, не једно, него сама од себе, излијећу питања у роју: Ко сте Ви, господине Гете? Живо ме интересује чиме сте хранили свога Фауста? И, ко сам ја да Вас то уопште питам?

Некад су наше прабабе говориле да ноћу треба избјегавати пресјецала, да не упаднете у ђавоље коло, јер некрст воли у недоба заиграти тамо гдје се дрва пресијецају, а почесто и живинче закоље. Да су живе, данас би нам рекле да треба заобилазити људе с микрофонима у рукама, јер — ко зна какве им све бесмислице можете изговорити, па се послије због тога кајати.

Ипак, мало је оних који не би на журку код Екермана.

Фрак на нудистичкој плажи

Јавља ли се у читаочевој (под)свијести знатижеља о свим оним, унутрашњим и спољашним, ломовима (или тихим изазовима) који прате настанак једног књижевног дјела? Да ли оно, то књижевно дјело, једноставно излази из аутора, или, у честицама невидљиве нам праматерије и прадуха, улази у њега да би се, након необјашњивог чина уобличавања, можда и својеврсног обожавања, оплемењено и окаљено творачком ватром, појавило у свом новом (да ли и коначном) облику? Шта је пресудно у избору мрвице живота која ће се наћи у неком дјелу и форме кроз коју ће се, преображена у изазов, вратити животу из кога је узета?

Тренутак препознавања, хватања теме, уочавања специфичности, самосвојности познатог или непознатог у општем, то је, вјероватно, најважнији чин у стварању књижевног дјела. Најтеже је, како сматра и Андрић, изненадити читаоца нечим познатим, па је тим и изазов већи у трагању за оним што други нису видјели, а видљиво је, као човјек у фраку на нудистичкој плажи. Када се ухвати тема, када се у њој препозна пјесма, приповијетка, роман, есеј, на ред долазе други изазови, можда мање узбудљиви — бирање жанра у којем ће се та тема најцјеловитије исказати, стварање костура, оквира у коме ће се будуће дјело најлагодније осјећати (највише зато да би се у самом стваралачком чину писања имало шта разграђивати), градња најприхватљивије композиције, обликовање (евентуалних) ликова... И онда, наравно, оно за што писац мисли да се подразумијева, па самим тим пита се какав би смисао имало његово објашњавање — претакање теме у стих или прозну реченицу, преношење најзагонетнијег дијела себе на увијек гладну хартију. И тек ту, и тада, долази до изражаја веома слична, али у суштини ипак друга и другачија страна умијећа.

Радознали читалац понекад се пита: у чему је срж ствараочевог неимарства и, ако у њему има тајне, како се она одгонета?

Суштина тога што неки називају књижевним занатом, други божанским даром, трећи усудом, скривена је негдје у дубинама сопственог сензибилитета. Мајсторство тога „заната“ слично је тешко ухватљивој племенитој врсти рибе у планинској ријеци; крије се, отима, бјежи од удице, хоће да вас надмудри и остане неуловљена. Баш зато, на „удицу“ је потребно ставити прави мамац, па макар он био сачињен и од мрвица књижевног искуства, стицаног и на дјелима оних који су на вас пресудно утицали. Кад/ако риба „загризе“, даље ће све тећи својим током.

Већ у споменутом препознавању теме, будуће књижевно дјело само тражи најподеснију форму и најприхватљивији жанр, тражи простор у коме му неће бити тијесно, али ни сувише пространо, да се по њему не би обадало и питало се шта ће са самим собом. Како тече обликовање форме и када у тој форми садржај добија конкретан облик? Писац би за сваку своју пјесму, приповијетку, роман, есеј, драмски текст могао дати посебан одговор, који би се бар по нечему разликовао од претходног.

У избору жанра, ма колико то изгледало необично, одлучујућа је радозналост. Писац жели да истражује могућности жанрова, као што сликар има обичај да каже да истражује могућности материјала, затим да провјерава у који жанр се на најбољи начин може смјестити оно што жели/мора да каже.

А можда и није тако. Можда је, зависно од сензибилитета сваког писца понаособ, у суштини одлуке „којем ћу се привољети царству“ стављање у улогу могућег читаоца. Шта би он желио? У којој форми би највише волио да прочита то што хоће да му саопшти? Је ли му доста тривијалне стварности и да ли би пожелио да мало зарони у маглу/магму фантастике? Жели ли да натенане, кроз дужу форму, прати буре кроз које пролази литерарни јунак, или би волио да му се његова судбина у маху усијече у перцепцију, као бљесак муње у око? Мноштво питања, а одговор мора бити само један, и сам се мора отворити, нико га, па ни аутор, мимо његове воље не смије наметнути.

У суштини, све се своди на то да је најбоље оно књижевно дјело у коме писац није трагао за темом, него је она пронашла њега. Као што тема пронађе писца, тако пронађе и форму кроз коју ће се исказати.

А све се, опет, смјешта, или покушава смјестити, у онај недефинисан простор између писца и читаоца, на ону нит која их дијели и спаја, каткад чврсту а каткад крхку, у сваком случају — никад довољно стамену да је не бисмо стално ојачавали међусобним повјерењем које се мора развијати до зависности.

Сумрак књижевне преписке

Чији си ти, мали?

Када се поведе разговор о јединству српског књижевног и духовног простора и, у вези с тим, о српској књижевности у дијаспори, онда — уз напомену да дијаспора данас није оно што је била поткрај двадесетог вијека, него се готово са свих страна приближила срцу матице — само од себе зазвони оно питање које су некад на великим породичним и племенским скуповима постављали ауторитативни старци збуњеној дјечици: Чији си ти, мали?

Питање, чак и кад је неизговорено, и данас гласно одзвања — само је разлика у томе што су збуњена дјечица српски писци који живе ван матице, а ауторитативни старци нико други до „строги“ (можда понекад и заборавни?) књижевни критичари и историчари књижевности, састављачи обавезне школске лектире, антологичари, приређивачи читанки, чланови жирија који одлучују о наградама за највреднија остварења у српској књижевности...

Многи писци који су до јуче, такорећи, припадали јединственом — како то данас волимо рећи — српском књижевном корпусу у бившој заједничкој држави, данас су се одједном нашли у некој врсти дијаспоре и не само формално већ и суштински се поставља питање: Чији су они?

Пишу српским језиком, па би по томе требало да припадају српској књижевности, а живе, рецимо, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, понеки у Словенији или Македонији, да овдје не спомињемо писце који су већ одавно, неки и рођењем, у дијаспори — Мађарској, Румунији или некој другој, Србији сусједној или далекој земљи. По језику они, дакле, јесу српски писци, али по свему другом (антологијама, лектири, читанкама, прегледима књижевности, па и по књижевним наградама које се додјељују) тешко је то закључити.

Чији је данас, на примјер, одличан прозни писац који живи у Загребу (а чије име овдје не спомињемо, јер није једини, па да према другима не учинимо неправду)? У савременим књижевним збивањима у Хрватској њега готово и не спомињу, а нема га ни у часописима, издавачким плановима или међу кандидатима за значајна књижевна признања у Србији. Да је којим случајем дошао да живи у матици, на савременој српској књижевној сцени вјероватно би имао исто мјесто какво данас имају његови савременици и „саплеменици“ који су из Хрватске или неке друге данашње државе настале распадом Југославије доселили у Србију.

Можда и по инерцији, у правилницима за додјелу неких књижевних награда, или у пропозицијама књижевних конкурса, стоји да право да конкуришу за награде или да учествују на конкурсима, чак и онда када се ради искључиво о српској књижевности, имају аутори са подручја Србије, као што су некада то право имали писци с подручја СФРЈ, односно СРЈ. Као да се заборавља оно што је поткрај осамнаестог вијека написао Доситеј Обрадовић: „Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре?“ Томе бисмо могли само додати: и једну исту књижевност исписују, па према томе и писци једнако право имају да у њој заузму оно мјесто које им по њиховом дјелу припада. Да није у посљедње вријеме веома присутног Ђорђа Николића и још понеког писца из дијаспоре (Славомира Гвозденовића, на примјер), те понеке Награде вароши сремскокарловачке, или ко зна како уврштеног писца „из туђине“ у неку антологију, тешко би се могло говорити о јединству данашњег српског књижевног простора.

Како би данас изгледала српска књижевност да је својевремено књижевна свијест (и савјест) матице била оптерећена државним и административним границама, тешко је и замислити. Њен равнодушан однос према писцима какви су, рецимо, Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Симо Матавуљ, да не спомињемо друге, нарочито у периоду када им је афирмација била и те како потребна, сигурно би био веома штетан (да се не каже — кобан) и имао би веома неповољан утицај на српске књижевне токове.

Зато, у тражењу одговора на питање: Чији си ти мали? може се у помоћ позвати и Бећковићев стих: Ниси ти више мали. Јер, релативно мала, нарочито када се посматра у ширим, свјетским размерима, српска књижевност ће бити мање мала ако је будемо истински доживљавали као недјељиву цјелину у којој ће значај дјела одређивати мјесто писца у њој, без обзира на то гдје живио и стварао.

Како у свијет отпремити Мрачајског проту

Не затварајући се, срећом, у уске националне, локалне и регионалне оквире, доста енергије смо утрошили и трошимо на приближавање највреднијих остварења свјетске књижевности нашем читаоцу. Преводиоци и издавачи — опет, срећом — нису „зихераши“ који вјерују само већ провјереним и потврђеним вриједностима, већ нам често нуде на српски преведена дјела која ће тек постати позната у свијету, па чак се нека овјенчати и Нобеловом наградом.

Да смо којим случајем тако ревносни у приближавању вриједних остварења српске књижевности свјетској литерарној сцени, за многе писце из наше књижевне баштине — а није мало оних који то заслужују — одавно би се знало на свим књижевним меридијанима. Покушаћемо то објаснити на само једном од мноштва увјерљивих примјера.

Уз више књижевне правде а мање језичких препрека које преводиоцима често задају главобољу, у свакој европској, па и свјетској антологији, своје мјесто нашла би и једна приповијетка Петра Кочића која по својим умјетничким вриједностима спада у она дјела за која кажемо да су дио опште баштине, или да бар имају претпоставке да то буду. Јер, Мрачајски прото — а о тој причи, први пут објављеној четврте године деветнаестог вијека, овдје је ријеч — заслужује пажњу и најпробирљивијих читалаца не само на европском него и на другим књижевним континентима. Заслужује то по атмосфери и амбијенту у којима се радња одвија, по реалистичком сликању догађаја у чему ће луцидан читалац наћи више прикривене фантастике и фантазмагоричних слика него у приповиједању савремених латиноамеричких писаца, по остварености главног лика коме би за такву ширину и разуђеност карактерних црта и форма романа код неких других аутора могла бити преуска, по језичкој раскоши којој је тешко наћи премца и по многим другим литерарним вриједностима.

Тај увјерљиво извајани Змијањац, који би завичај лако нашао и на сваком другом мјесту ове планете гдје се гнијезде патња и мука, и чија људска судбина и животна прича дјелују стварније него у голој стварности, могао је да угледа свијет и да усркне животодајни ваздух само под пером писца снажних стваралачких порива, који је умио да открије и размрси најскровитије људске дамаре и да неусиљено и трепераво понире и у најтананије дубине човјекове душе.

Ако је један облик стања људског духа добио име по Обломову, онда би по Мрачајском проти могла да се именује патолошка мрзовоља и до бола изражено неповјерење у људе. Могло би, али би зато овај Кочићев књижевни јунак морао да буде познат и на свјетској сцени, гдје га, наравно, равнодушан, и не само равнодушан свијет, никада сам неће узнијети. Стога је на нама задатак да Мрачајског проту поставимо раме уз раме са познатим ликовима из свјетске књижевне баштине, гдје му и јесте мјесто, и да му тако прокрчимо пут до свјетских антологија, баш онако како смо то некада чинили са дјелима ријетких писаца, Андрићем, на примјер, и како то чине у другим културама и другим књижевностима. То можемо постићи превођењем дјела овог писца (и не само његовог) на свјетске језике. Ако то сами нећемо чинити, други сигурно неће.

Рећи ће многи да је Кочић готово непреводив и — биће наоко у праву. Јер, колико год су га језичка и тематска укоријењеност у рапсодичност завичајног тла и тумачење патњи и радости душе свога народа сврстали међу великане српске приповијетке, толико су га учинили непреводљивијим па зато и неприступачнијим страном читаоцу и удаљили од главних европских и свјетских књижевних позорница, упркос томе што његова стваралачка стремљења из скоро сваке реченице зраче универзалним значењима. Има код овог мага ријечи лирских пасажа и мисаоно заокружених цјелина у којима ни једна једина ријеч нема своје основно значење, него су свака за себе и све заједно вишезначне и вишеслојне метафоре које се отварају само ономе ко их ишчитава душом и срцем колико и разумом.

То, међутим, не би требало да обесхрабри. Сасвим је сигурно да се може наћи преводилаца који једнако дишу и мисле на језику којим је писао Кочић и језику на који би га преводили, а то значи да би у преводу вјерно одразили дух изворника. Тако у свијет отпремљен Мрачајски прото лакше би нашао пут до европских и свјетских антологија. За њим би, већ утртим стазама, можда могли да крену и јунаци других српских „непреводивих“ писаца, Станковићеви, Матавуљеви и Сремчеви, на примјер. Или обрнутим редослиједом, сасвим свеједно.

Сумрак књижевне преписке

Прелиставајући и читајући занимљиве књиге Радована Поповића, стрпљивог и радозналог трагаоца по књижевним архивама и заоставштини наших најпознатијих писаца, аутора чије дјело само по себи представља значајан допринос историји српске књижевности, немогуће је отети се утиску да нам се приближава (ако већ није стигао) — сумрак књижевне преписке!

У догледно вријеме — може се то тврдити без бојазни да ће се погријешити — неће у новинама бити фељтона, нити књига, из којих ћемо сазнавати нешто више о животу и дјелу савремених писаца на основу њихових сачуваних писама.

Познато је да писци, колико пјесмама, приповијеткама, романима, драмама, есејима и другим дјелима, толико и својом преписком сликају вријеме у коме живе и свој однос према њему. Међу четири књиге Сабраних дјела Петра Кочића, на примјер, готово један цијели том, и то онај понајдебљи, посвећен је преписци бунтовног Крајишника са својим савременицима. Захваљујући сачуваним писмима, упућиваним из Беча, Сарајева, Скопља, Београда, Бање Луке и других мјеста оцу Герасиму у манастир Гомионицу, дјевојци а потом супрузи Милки, брату Илији, Богдану Поповићу, Марку Цару, Павлу Лагарићу, Вељку Петровићу, Јовану Цвијићу, Николи Т. Кашиковићу, Алекси Шантићу, Јовану Скерлићу и другима, сазнајемо многе детаље битне за биографију аутора „Мрачајског проте“, једне од најбољих приповједака српске књижевности. Из писама писаних за вријеме школовања, службовања, бављења политиком или тамновања, добијамо мноштво података не само о књижевним већ и о друштвеним, политичким и другим приликама на балканским просторима поткрај 19. и почетком 20. вијека.

Надахнута и језгровита писма и других класика наше књижевности увјерљива су свједочанства која су виспрени хроничари књижевних збивања, попут Радована Поповића, знали преточити у занимљиве књиге, подједнако намијењене пробраној и широј читалачкој публици.

Онда је дошло вријеме када је било лакше окренути телефонски број неголи писати писмо, али је ипак остало доста и оних који су се лаћали пера и хартије, остављајући тако драгоцјен траг којим ће ићи проучаваоци њиховог живота и дјела.

А данас?

Данас готово сви писци, па и они који су једном ногом већ закорачили у књижевну историју, са својим савременицима комуницирају искључиво путем електронске поште, па је лако претпоставити да иза њих неће остати сачувана писма за којима ће трагати страствени знатижељници, попут већ реченог Р. Поповића, увјерени да приближавањем биографија значајних писаца читаоцу приближавају и књижевну умјетност у цјелини.

У свакодневној трци кроз стресне ситуације савременог свијета све мање је времена (и воље, наравно) за перо и хартију. Много једноставније је укључити рачунар, кликнути на Outlook Expres, ући у Inbox, успоставити Connect, потражити адресу која садржи оно неизбјежно @ (мајмунско „а“), написати неколико реченица у духу SMS поруке и отпослати писмо по „невидљивом поштару“.

Ту се не завршава све. Када писмо прочита онај коме је упућено, он ће једноставно кликнути на оно застрашујуће Delete. Коју секунду касније појављује се: Yes? (са упитником). Краће од трептаја кажипрст се задржава на десној страни „миша“, а онда — клик! Још једно Yes, али овог пута са ускличником! И, писмо које би требало да постане дјелић историје, неповратно нестаје. Избрисати! Delete!

Поодавно је један духовит колумниста записао да више нема родних кућа знаменитих људи, на којима би се, кад за то дође вријеме, могле поставити спомен-плоче. Сви се данас рађају у породилиштима. Зато би, писао је тај колумниста, испред сваког породилишта које иоле држи до свог угледа требало сазидати велики зид на који би могле да се постављају спомен-плоче онима који су то заслужили. Боље ту него на солитерима у којима су заслужени становали.

Ако су већ, не својом вољом, писци остали без родних кућа, не морају остати и без писама. Да ли ће оно застрашујуће Delete избрисати и сјећање на неке детаље из њиховог живота, зависи искључиво од њих самих.

Буди други, да би био први

Пјесма пулсира и ван пјесника и неовисно од њега. Само, таква, она је флуид, магма, аморфна маса, коју песник хвата и уобличава у умјетничко дјело, даје јој идентитет, опредмећује је. Без њега, остала би то што је од праискона, неухватљива творевина Провиђења.

Читаоцу она је божански дар, својеврсна награда његовој жељи да макар привири у предворје неодгонетљиве васељенске тајне.

А награда песнику?

Често не стиже, а ако се и догоди, онда обично не долази у праве руке или у право време.

Мигуел де Сервантес Сааведра (1547-1616), први постмодерниста у свјетској књижевности (понајвише зато јер у Дон Кихоту стално прича причу о причи коју прича), да се мало нашалимо, дао је досад непревазиђену дефиницију књижевних награда. Обраћајући сe младом пјеснику Дон Лоренсу, сину Дон Дијега од Миранде илити витеза од Зелене Кабанице, витез Тужнога Лица, давши себи тога дана име витезa од Лавова, премудро збори: „... а ако је књижевна утакмица, гледајте да добијете другу награду, јер прва се увијек даје по наклоности или по отмености лица, а друга се даје чисто по правди, те трећа долази да буде друга, а прва би према томе била трећа. Отприлике као што се дају на свеучилиштима лиценцијатски степени...“ (превод Ђорђа Поповића)

Да и мудрост зна често подлећи изазову варљиве славе, потврђују часак касније учени Сервантес и његов, између лудости и луцидности разапети, Дон Кихот, који ће, не премишљајући ни часа, наставити своју мисао, дајући јој непредвиђен обрт, што баш много не збуњује успјеха жељног млађаног Дон Лоренса: „... ипак је име прве награде велика ствар.“

Како у Сервантесово, тако и у данашње вријеме.

Како у Шпанији, тако и на овим нашим просторима.

Жеља да се понесе књижевно признање већа је и снажнија од жудње за стручном и објективном оцјеном књижевног дјела. А на чињеницу да додјелу многих награда прати својеврсно мешетарење (лобирање је само префињенији облик тог мешетарења) сувишно је указивати.

Догађа се, баш по оној да се свашта и свугдје догађа, да се утврди ко ће бити добитник књижевне награде. Тек накнадно се утврђује која ће то награда бити и, у складу с тим, именује жири.

Зато не чуди што је један писац, сазнавши да је одлучено да добије значајно књижевно признање, преплашен узвикнуо: Шта, зар сам почео да пишем за награде?!

Онда се брзо окренуо око себе, у страху да га је неко могао чути. Јер, сазна ли се шта је, зачуђен, изустио, могли би му — авај! — престати додељивати награде.

Пјесма је, срећом, изнад пјесника, и не мари за награде. Њој је свеједно да ли ће остати у флуиду или ће је пјесник преобразити у стих, дакле, у други облик вјечности.

Али човјечанство (људски род, боље речено) не би смјело да буде равнодушно према томе хоће ли и у „дигиталној“ будућности бити насушних нам хватача космичких сазвучја који ће их претакати у пјесме без којих би свијетом завладала таква пустош чије размјере људски ум не би могао да измјери. И зато човјек, и као појединац а и као колективно биће, не смије занемарити и заборавити пјесника, јер ће тако заборавити и пјесму, што значи — и себе.

И, не смије оставити пјесника без награде, без обзира на то да ли ће она, према мудром Сервантесу, бити прва да би била друга, или, обрнуто, да ли ће бити друга да би била прва. А та награда, подразумијева се, биће највећа ако читалац буде читао пјесму и ако схвати да ће његов живот без ње бити сиромашан.

... И други

Знам писца који је имао псеудоним, али га није користио.

Пркосио је властима пуним именом и презименом.

Власт га је, у оном времену комитета, мада нико не зна ко, када, гдје, како и зашто, прогласила морално-политички неподобним. А њена продужена рука, оличена у обезличеним личностима уредника у медијима, дала му псеудоним.

Одржава се, на примјер, књижевно вече у неком мјесту. Учествује пет књижевника. Исте вечери у електронским, а други дан у штампаним медијима вијест: на књижевној вечери учествовали: Тај и Тај, Тај и Тај, Тај и Тај, Тај и Тај, и други.

И наш ти писац, пртећи бреме морално-политичке неподобности, па помало се с њим и спрдајући, у оној мјери која га неће довести у ситуацију да свијет који мјесец, или годиницу, гледа иза решетака, проналази себе у тој вијести, заправо у оној бесмисленој синтагми: ... и други.

Књижевне вечери у другом, трећем, четвртом... граду, а он увијек под кишобраном злосрећног склопа кратког везника и ријечи која је у основи редни број, али су језички стручњаци склони да је уброје у неку врсту придјева. Никако да постане именица. Властита поготово.

Настављало се то у својеврсној кафкијанској атмосфери, па се писац једном побунио (додуше, у уском друштву блиских пријатеља, како вијест о тој његовој побуни не би стигла до Комитета): Доста ми је! Нећу више да будем — и други!

Застале чаше у рукама његових пријатеља негдје између стола и полуотворених уста. Гледају одлучност обезличеног писца. А он наставља, као из топа: Бићу — И Други!

И тако доби умјетничко име. Псеудоним. Али, само за пријатеље. Властима је и даље пркосио потписујући се на својим књигама (ако је био у прилици да их објављује) пуним именом и презименом.

Вријеме комитета је прошло. Остале су, ипак, неке прикривене институције које, из дубоке илегале, испод страначких велова, одлучују о подобности, најчешће на начин да само наш, док смо ми на власти, може то и то. Остали су такође уредници и новинари који не могу без синтагме „... и други“, мада се сада (готово) не догађа да се у ту „врећу“ гура само једно име.

На основу чега уредници и новинари, тешко се ослобађајући аутоцензорског менталитета, одлучују чија имена ће у извјештајима написати, а ко ће бити „... и други“? На основу популарности или старости учесника неке манифестације, њихове блискости идејама људи на власти или њима самима, интензитета аплауза публике, личних симпатија, афиша на којима су учесници назначени азбучним редом, или нечег другог — то за читаоца (слушаоца, гледаоца) остаје тајна.

Кад се све сабере и одузме, што би народ рекао, за ствараоца је ипак боље да остане у магли те тајне, него да се нађе под плаштом некакве морално-политичке (не)подобности.

Цвјетник с прашњавих страница

Када се обиљежавало пет пуних деценија излажења Културног додатка „Политике“, нисам се могао отети утиску да су сви они који су у тих педесет година исписивали најљепше странице савремене српске поезије, оставили неизбрисив траг и на страницама тог додатка. Своје стихове, често и прије него што би се сасушило мастило којим су исписивани, са задовољством су објављивали у елитном додатку листа који је достојанствено закорачио у други вијек постојања и они пјесници који су претходили Васку Попи, Миодрагу Павловићу и Стевану Раичковићу (да не спомињем друга имена), као што то данас чине младе поете за које су врата књижевне историје тек одшкринута.

Без макар овлашног увида у оно што је у Културном додатку од његовог покретања објављено, тешко је чак само и наговијестити какво пјесничко благо крије она фина књишка прашина увијек помало мрачних и прохладних архива, пала на сачуване комплете „Политике“, али се са сигурношћу може претпоставити да се вриједност тог богатства може мјерити само љубављу према поезији. Готово је сигурно да ниједна досад објављена антологија савременог српског пјесништва (било да је хваљена или оспоравана, а ових других је неупоредиво више) не би дала тако потпуну слику пјесничких досега, прије свега у другој половини двадесетог вијека, као што би то учинио један цвјетних брижљиво одабраних пјесама објављених у Културном додатку „Политике“.

Добронамјеран антологичар, отворен за све поетике и за све пјесничке усмјерености, одлучан да, колико је то могуће, изабере само оно најбоље, добро би се помучио да међу корице једне књиге, макар она обимом достигла или превазишла досадашње антологије, смјести све пјесме које би се умјетничком вриједношћу саме изабрале. Списак заступљених аутора био би веома дуг, али ипак нешто краћи од оног који би се могао сачинити пажљивим прелиставањем историје српске поезије друге половине двадесетог вијека. Ако ни због чега другог, а оно због тога што за све једноставно не би било могуће обезбиједити простор, као што се не би могло наћи мјеста ни за све вриједне пјесме истог аутора.

Укратко, један цвјетник најљепших пјесама које припадају српској књижевности (да овдје пажњу усмјеримо само на њих), објављених током пола вијека у Културном додатку, могао би по својој вриједности да се мјери можда само с антологијом најбољих прича штампаних на страницама „Политике“.

Овакво размишљање неминовно потискује једно друго, суморније. Утркујући се да стану раме уз раме са својим западним „сродницима“, „производећи“ и објављујући углавном само огољене вијести, у новије вријеме наши дневни листови — занемарујући културно насљеђе, менталитет и потребе читалаца, а захваћени потрошачким духом коме се без отпора препуштају — у својим ревијалним (суботњим и недјељним) издањима, имају много више забавног штива и енигматике, него озбиљних прилога из области културе и умјетности. У њима се за пјесму некако и нађе мјеста, али за причу, изузимајући ријетке примјере (ако се ова именица у конкретном контексту уопште може употријебити у множини) — никако. Па, нешто мислим: ако неко за пет деценија буде размишљао о томе да ли би се избором пјесама или прича из културног додатка или ревијалних издања неког листа могле сачинити антологије, да ли ће му се отворити такви цвјетници као што се расцвјетавају листањем Културног додатка „Политике“ у првих педесет година његовог излажења? И — што је питање од кога се помало леди крв у жилама — да ли ће тада, у том „дигиталном“ свијету, икоме бити до поезије?

Лице бола

У истој пјесми

Данима већ, откад сам заправо прочитао књигу Јадова јабука (Изабране народне пјесме Срба у Хрватској), објављену у издању Завода за уџбенике и наставна средства у Источном Сарајеву, коју је приредио и за коју је сјајан предговор написао пјесник Анђелко Анушић, три стиха не дају ми мира. Стално су ми у мислима, с њима тонем у сан, с њима се будим, узалуд покушавам да их потиснем тривијалностима свакодневља. Прате ме као сјенка, скакућу за мном као вјерно кученце, умиљавају се на неки посебан начин, користећи сваку прилику да ми заокупе пажњу.

Љупки су, звонки, ритмични, лако памтљиви, некако невини и наивни у својој једноставности.

Они су — мада могу опстати и као самостална цјелина — рефрен народне пјесме из Далматинске Загоре Ја усади грки пелим, коју је забиљежио и први пут 1918. године у Загребу објавио Владимир Ардалић (Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена, књига XXIII).

Као бистра вода планинског потока преко облутака боје ћилибара, стихови готово успављујуће клокоћу у мислима:

Ја уз брдо, ја низ брдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио.

На маргини поред та три стиха, готово несвјесно, записао сам, једну испод друге, три ријечи: Хамлет, Роден, Отац.

Гледајући како човјек (народни пјесник, ко ли?), притиснут теретом неодгонетљивог питања, жустро ходећи уз брдо и низ брдо, потку своје забринутости уткива у несигурну основу мисли, не могу да га не упоредим са Шекспировим јунаком, раздираним великим дилемама, који сасвим сигурно никада није ни чуо за српску народну поезију, ни за Далматинску Загору.

Није ми се ваљда случајно, баш када сам читао ове стихове, учинило да Роденов Мислилац, онако замишљено ослоњен на руку, на којој — стиче се утисак — почива терет цијеле Васељене, непрекидно у себи понавља: Ја се мислим што ћу саде.

А отац, откуд он у свему овоме? Сигурно не само зато што је много волио народну поезију. Прије ће бити да је ова терцина у сјећање призвала слике из дјетињства, када сам често, нарочито кад удари суша, или притисне каква неимаштина, богобојажљиво ћутећи, посматрао забринутог оца, који је, готово увијек, проналазио одговоре на тешке изазове, можда понављајући у себи: Ја се јесам домислио.

А онај рефрен из пјесме Ја усади грки пелим, ево, и сада одзвања у мојим мислима. Шта с њим, нарочито када суровост свакодневице тражи чисту мисао?

И на крају — ја се јесам домислио:

Уписујући ова три стиха у запис са маргине, покушаћу да их потиснем у неки скрајнути преградак подсвијести, одакле ће се враћати у свијест само када то пожелим.

Провинција духа

Од провинције, оне која више означава стање малограђанског духа него унутрашњост неке земље, деценијама удаљену од главног града, само је убогија — провинција духа.

За провинцијски и провинцијални дух, нарочито када се смјесте у конкретне социокултуролошке оквире, некако се и може наћи разумијевања, оправдање никако, али за провинцију духа, нарочито када настоји да својим пипцима продре макар у крајичке колективне свијести, ријечи похвале изрицаће само они који, у погубној слаткоћи осредњости, тобоже трагају за истинским вриједностима, покушавајући да сруше оне који нису по њиховој мјери, а заправо страхују од било каквог таласања жабокречине у којој се једино пријатно осјећају и у којој једино нешто значе.

Шта је и како се ствара провинција духа?

Обично негдје на крајњој маргини умјетничког, културног и интелектуалног миљеа (неког града, покрајине, административне области) окупи се група маргиналаца којима је афирмација осредњости главни циљ, не зарад културе у чије биће се куну, већ зарад личне промоције, и — ето ти провинције духа! Китећи се књигама које мало ко чита и вреднује, сликама које мало ко на изложбама окрзне равнодушним погледом и другим „културно-умјетничким достигнућима“, кроз институције друштва које мало пажње посвећују стваралаштву и култури, успију некако да на мјесто уредника културне рубрике у каквом медију који „баштини“ методе негдашњих државних или партијских гласила, поставе себи сличног, дакле, онога који мисли да изнад медиокритетства нема духовних вриједности којима би требало стремити. Тај уредничић, опет, нађе (пот)купљивог литерарног маргиналца, па му издиктира прецизне задатке: о књигама, изложбама, концертима, драмским и другим умјетничким остварењима оних који надрастају осредњост, објављивати само вијести, и само онда када је то неизбјежно. У супротном, игнорисати их, маргинализовати (као да се тиме могу потиснути на маргине и смјестити у тамо некакву провинцију духа). Насупрот томе, о онима који своје књижуљке носе у задњем џепу фармерица, који, без оних финих наслага сликарске боје под ноктима, сву стваралачку енергију троше на приче како ће једном насликати слику којој ће се свијет дивити, који са аматерских сцена с ниподаштавањем говоре о професионализму — писати панегирике! Узимати од њих сладуњаве интервјуе, објављивати њихове фотографије на неколико стубаца, издвајати у поднаслове несувисле мисли којима се велича осредњост (читај: провинција духа)!

Када (гледај чуда, нико не зна како!) њихов накарадни пројекат на културну сцену, привремено, изведе маргиналце, у чудесној кафкијанској атмосфери, већ заборављеним методама, својственим системима који су, срећом, остали у прошлости (?), у оном медију који се споро ослобађа политичких наслага „широког фронта социјалистичких снага“, створе се некакве, ненаписане али у стварности присутне, „црне листе“: овај не може на страницу посвећену култури јер је његово стваралаштво натпросјечно, онај не може зато што мисли, а онај само због тога што није с нама!

И, тако се, на очиглед оних који су способни али лијени да је сасијеку у коријену, ствара провинција духа.

Обично се поставља питање: Шта чинити с идејним творцима и „сљедбеницима“ који стварају „царство жабокречине“?

Одговор је врло једноставан: Ништа!

Јер, они ће брзо сами себе затрпати талашиком коју стварају на страницама новина и часописа, потонути под жабокречину коју су створили да би њоме хранили сујету у којој су, онако кратковиди, видјели бљештави сјај осредњости, повући се у рупе из којих су, само захваљујући равнодушности оних који су позвани да „кроје“ културну политику, били на тренутак изишли. И тада ће се провинција духа распршити у прашину и лебдјети негдје невидљива, док на некој маргини маргине не нађе погодно тле да опет засије своје коровске сјеменке.

Безочно мешетарење језичких алхемичара

Сарајевски алхемичари толико су се извјештили у језичком миксању у неодгонетљивом босанском караказану, као да су изишли из Коељове књижевне радионице. Док трепнеш, већ си преведен из једног у други језик; заноћиш у једној, пробудиш се у другој књижевности.

Оно за што је некада преводиоцима требало безброј бесаних ноћи, „језичко–берзански мешетари“ Националне и универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине, претварајући програм каталога Кооперативног онлајн библиографског система и сервиса (Cobiss) у ћурак који изврћу наопако, учине очас, као да журно преврћу прочитан лист књиге не би ли им се што прије на сљедећој страници отворио наставак узбудљиве мисли.

Залуд је Петар Кочић Бењамину Калају и са говорнице тадашњег Босанског сабора упућивао оштре критике поводом његовог, на пропаст осуђеног, покушаја да за аустроугарске владавине овом „ни Давидовом, ни царском, ни спа'ијском земљом“ уведе босански језик, залуд су се Иво Андрић и Меша Селимовић за живота прецизно изјаснили којој књижевности припадају; њихова дјела сарајевски библиотекари, уплићући их у мрежу Cobiss–а и испирајући их кроз замке тог система, сврстали су у босанску књижевност. Зашто? Једноставно зато што су они — гле чуда! — писали босанским језиком.

Кад су њих, а с њима и Алексу Шантића, Јована Дучића и Бранка Ћопића, на примјер, тако класификовали и „каталогизовали“, онда се не треба чудити што то чине и с нашим савременицима, српским и хрватским писцима у Босни и Херцеговини који пишу, по Уставу им загарантованим, српским и хрватским језиком. Нека они то тако чине — као да им поручују безочни језички алхемичари — код куће и за своју душу, а они ће их, ко зна зашто и с којим правом, „превести“ на босански! Јер — тешко је наћи друго објашњење и „оправдање“ — од недавно имамо босански језик (мада би било много природније да се он зове бошњачки, по народу који њим говори), па зашто да се у Босни пише неким другим?!

Тако се и аутору ових редака, који за себе мисли да је српски писац у Босни и Херцеговини, догодило да — неук и наиван, какав је досад био — одједном спозна да је, примјера ради, његова пјесничка збирка „Срж“, објављена у Београду, ћириличним писмом, написана босанским језиком и да је, сљедствено томе, обогатила босанску књижевност.

Да је то случај само с њим и једном његовом књигом, ни пола јада. Али, тешко је наћи српског и хрватског писца у БиХ који, послије миксања у алхемичарској мјешалици сарајских библиотекара, није прешао језичку модру ријеку и нашао се у другим језичким водама.

Није ли то покушај својеврсног, ником потребног, бошњачења?

Босанским језиком говоре Бошњаци, бар тако би требало да буде, па „превођење“ српског и хрватског на босански јесте својеврстан покушај који не треба посебно тумачити и објашњавати.

Од покушаја језичког унифицирања до давно на пропаст осуђеног покушаја стварања једне нације, сасвим је мали корак. Ако га, уопште, има.

Умијеће слушања

Откад је цивилизованог свијета и вијека, многе књиге написане су о вјештини говорништва, а о умијећу слушања једва се у понеком тексту нађе тек понека реченица.

Чак ни на телевизијском квизу општег знања нећемо срести такмичара који неће знати ко је Цицерон, на многим правним, филозофским и филолошким факултетима који имало држе до свог угледа организују се такмичења студената у говорништву, спремни смо да покаткад високе оцјене дајемо и замуцкивању за скупштинским говорницама, на митинзима и на разним трибинама, а ријетко ћемо, или готово никада, чути макар шкрту ријеч похвале онима који знају да пажљиво слушају.

Не треба, наравно, потцјењивати моћ изговорене ријечи и умијеће којим се изговара. Зна она, бритка као сабља, скинути главу с рамена, неријетко заподијева и зауставља ратове, уздиже и руши царства. Разгоријева велике љубави и подстиче жестоку мржњу. Каткад истину претвара у лаж, а лаж у истину. Изговорена у жару, зна да поведе милионе, може да мијења историју.

Али, да нема оних који умију да слушају, да упијају сваку изговорену ријеч, мала би корист била од вјештих говорника. Зато, окренимо се, бар понекад, и умијећу слушања.

Као да слиједи ону Андрићеву да је у ћутању сигурност, онај који слуша, мало говори, али свака изговорена му се позлаћује. Ћути и слуша. Тек натукницом, тихо, подстакне причу, у правом тренутку усмјери је у жељеном правцу, не дозвољава јој да одлута тамо гдје је нико не би слушао.

Ријеч пажљивог слушаоца, ријетка као зрнце злата у ријечном пијеску, у својој тихости громко одјекује. Док покаткад ријечи вјештог говорника празно звекећу као шувељиви ораси у врећи, дотле и најкраћа рјечца, склизнула с језика оног који се говором не размеће, зрачи исконском снагом и првобитношћу.

Они који знају да слушају, чине то ненаметљиво, али уз ангажовање свих чула. Уче. Уписују ријечи у памћење, као што их човјек плитке памети, жељан да га други слушају (да га питате зашто, не би знао да одговори), утискује у туђе уши.

Није у ћутању само сигурност, у њему је и мудрост. Посматрајте људе који умију пажљиво да слушају и видјећете како су им лица озарена једва примјетним унутрашњим сјајем, мудрошћу заправо. Да нису мудри они би много причали, а мудри су па не причају много. И то што кажу, најчешће је сушта, изворна мудрост.

Може ли се човјек научити вјештини говорништва и умијећу слушања?

За добро говорништво несумњиво је потребно бар мало талента, а онда ваља учити, упорно вјежбати и жарко жељети да блисташ пред нијемим мноштвом које те, отворених уста, заустављајући дах, пажљиво слуша.

Да би неко био пажљив слушалац, потребно је више од даровитости. Неопходне су карактерне особине које човјека не тјерају у „први ред“, које му помажу да схвати да неко ко је у прикрајку није неминовно и скрајнут. С тим особинама и спознајама може се и учити умијећу слушања, али никад с таквим увјерењем које би могло прерасти у болесну жељу да у том по сваку цијену успије.

А на нама је да га у томе подстичемо.

Јер, добар слушалац вриједи макар колико вјешт говорник, ако не и више, али свакако другог нема без првог.

Из прашуме у пустињу

Неутажива глад за информацијом, која је истовремено и благодет и болест савременог доба, могла би лако од човјека наших дана да створи овисника, сличног оном који панично, дрхтавом руком, посеже за хрпицом хероинског праха или таблетом екстазија.

Не потврђује ли нам то све чешћа слика људи који, као у некаквом колективном трансу, просто гутају (често и непровјерене) информације, вјерујући им без имало сумње, не призивајући ни у примисао могућност да су у њиховом осмишљавању и креирању учествовали можда и инжењери потрошачког духа и људских душа? Без информације, као ни биљка без ваздуха, воде и свјетлости, човјек једноставно не може. Нигдје и ни једног тренутка. Без ње је изгубљен, остављен својој немоћи, као позоришна лутка послије представе коју је домалопређашњи манипулатор спустио негдје у углу гардеробе, гдје ће бити само гомила платна све док се поново не упале свјетла на позорници и врате је у живот.

Могућу ситуацију која уверљиво илуструје ту неутаживу и неприродну глад савременог човјека за информацијом, можемо пратити и „техником“ филмских кадрова.

У колима која јуре путем пуним возила из оба смјера, усамљен возач (усамљен чак и кад је са сапутницима), жудно упијајући ријечи и музику с радија или CD–плејера, непрестано звјера лијево и десно. Свим чулима прати и прима информације. Некритички, неселективно, све одреда.

Ограничење брзине, забрана претицања, једна, двије или више узастопних кривина, дозвољена висина и тежина возила или терета, сужење коловоза, радови на путу...

Затим, имена мјеста кроз која или покрај којих пролази, путокази, тренутна температура ваздуха...

Онда, рекламне поруке: купите, обрадујте своје најмилије... Заводљиви осмијеси са џиновских билборда: узмите кредит, ријешите свој животни проблем, гласајте за...

Наш возач с магистралног скреће на регионални друм и, одједном, доживљава нешто слично изненадном ударцу по глави. Још су ту саобраћајни знакови и путокази, табле с именима мјеста кроз која пролази, понека реклама, али — нема информација о температури (мада клима у колима беспријекорно ради), не зна колико је километара до сљедеће бензинске пумпе (резервоар његовог аутомобила пун је и тај га се податак баш нимало не тиче), хоће ли брзо стићи до паркиралишта с рестораном (ни не помишља да се заустави и предахне уз гутљај окрепљујуће кафе)...

С регионалног, наш путник силази на споредан, локални пут, можда баш на онај или онакав какав га води до родног села. А крај пута, осим ријетких саобраћајних знакова, никаквих других информација! Нема чак ни реклама, без којих је незамислив савремени свијет и човјек у њему.

Из прашуме у пустињу!

Изашавши из густиша информација, које су га нападале са свих страна, као рој ражешћених осица истјераних из разрушеног осињака, искобељавши се из тог савршено уређеног беспућа и стигавши у нормално природно окружење, гдје би и он требало да се понаша природно, савремени овисник осјећа да је одједном бачен у пустош. Сурову и немилосрдну, без препознатљивих знакова (читај: информација), па како да се сада у тој огољелости снађе?!

Тако и на улици, „конзумент информација“ у шетњи с породицом, погледа упртог у излоге, нарочито у цијене, нема времена за разговор. Неријетко и у „кућном гнијезду“ иста слика: дјеца би хтела бајку, супруга (или супруг) поглед пун разумијевања или сасвим обичан осмијех, али гладан родитељ и супружник буљи у екран или шарену новинску хартију; узима нове информације, као аперитив пред вечеру.

Ништа другачији није ни Робинзон двадесет првог вијека, загледан у немјерљиву количину података у глобалној мрежи, као Ромеова Јулија у пљеву звијезда на модром баршуну неба или савременици Ане Карењине у ројеве предбожићних сњежних пахуљица које слијећу на озарена лица и у људску душу уносе радост.

Незамислив је савремени свијет (и човјек у њему, наравно) без информација. Али, поставља се питање: како у том мноштву препознати, изабрати и прихватити само оне које су нам неопходне, а све остале одбацити, одложити у еколошки контејнер, за рециклажу?

Одговор је врло једноставан: треба се понашати као човјек који је из прашуме стигао у пустињу. Он у прашумском непроходу није могао јасно да види ниједно стабло, ниједну биљку у њеној цјелини и битности, а у пустињи јасно уочава и доживљава сваку палму и сваку травчицу, нарочито ако на њих наиђе изван оазе.

Тако ћемо и ми, свјесни да не смијемо остати без битне информације, али ни дозволити да се угушимо у мало корисној џунгли података, препознавати своје стабло и своју травчицу, искључиво онакве какви стварно јесу и какви су нам потребни.

За све остале ту је — онај еколошки контејнер у који се одлаже све што је за рециклажу.

Дрво

Дрво је чудо над чудима. Ничије, већ само своје, моћно, непоновљиво. Врховни бог свеколиког биља. Баш онако као што је травчица бог упорности и неуништивости, цвијет божанство заблуда да постоји свијет у коме можемо живјети не носећи сопствени терет, камилица бог наде у исцјељитељску моћ изван сопственог бића.

Дрво коријеном тежи срцу тајне у дубини наше Мајчице, а врхом стреми језгру запитаности пред загонеткама васионе.

Једно дрво на пропланку усамљеник је довољан сам себи, два дрвета на искрченој косини причају о (неузвраћеној?) љубави.

Дрвеће у шуми личи на војску у предаху; дрво на чистини слично је замишљеном филозофу који одгонета најдубље тајне свијета, нечему, дакле, што је сасвим супротстављено општем, потпуно супротно руљи.

Нигдје на свијету, ни у садашњости ни у трајању, ни у видокругу ни у памћењу, не постоје два слична дрвета. Чак ни тамо гдје људска глупост шишањем крошњи, жели да заузда њихову индивидуалност, да кастрира њихову еротичност, да затоми њихову изворну љепоту.

Дрво је најсличније човјеку. Homo poetikos-у нарочито.

Највеће, најмоћније, најнеуништивије дрво, дрво-див, секвоја, израсте из тако сићушне сјеменке да је слабовидији човјек не може видјети без лупе. И из те мрвице, можда најсличније праматерији прије великог праска, ка несазнајним дубинама и немјерљивим висинама крену два краја клице, да би касније, вијековима, секвоја свједочила о смислу трагања за одгонетком трајања. Баш као што из зачетка ствараочеве сумње, често незнатне, ситније од оне секвојине сјеменке, изникне грандиозна мисао, свевремено дјело, пјесма над пјесмама.

Или, каква је разлика између Homo poetikus-а и аргана, дрвета које већ двадесет пет милиона година пркоси шкртости природних услова за живот на једном ограниченом подручју сјевера Африке. Покушавали да га пресаде тамо гдје земља нуди обиље влаге и хране, гдје сунце не пржи и гдје пустињске ноћи не сију језу, а оно — неће да пусти жилу у мекоту! Хоће искључиво своју оскудност, јер само ту његов плод црпи неке чудне материје и претвара их у лијек каквом савремена фармација још није дорасла.

Не личи ли то дрво пјеснику који, истргнут из слатких невоља свакодневља, једноставно замукне у раскоши и удобности кабинета, у које га његова похлепа или усуд гурну?

Утврђено је да чудесни арган може, за великих суша, и по десет година не листати и не цвјетати, практично — не живјети. А онда, када падне киша, почне бујати као да је у новој младости. Зар је — упоредимо опет дрво с човјеком — било мало сликара који годинама, за неодгонетљивих стваралачких суша, нису узимали кист у руке, а онда, када их пошкропи изненадни божански дажд, створе дјела за која ће се отимати најпознатији свјетски музеји?

Човјек више личи дрвету него свом човјеколиком претку. Понекад, опет, лакше с њим општи него с мислећим бићем које наука назива човјеком (занемарујући могућност да има и других мислећих бића).

Познавао сам човјека који је у густој шикари нашао дивљу садницу трешње, ишчупао је, посадио изнад родне куће и идућег прољећа калемио. Касније, између тог дрвета и своје дјеце није правио никакву разлику, посвећивао им је једнаку пажњу. Из града, куда су га одвели животни путеви, сваког викенда долазио је да обиђе своју трешњу, баш као што је макар једном мјесечно одлазио у главни град, да посјети дјецу док су тамо студирала. У зрелој животној доби кола су му, како то народ каже, кренула низбрдо: дјеца отишла преко океана, жена га оставила, друштво одбацило. И, у чему је налазио утјеху? У одласку на село и посјетама својој трешњи. Једном ми је чaк рекао како је стабло оматорило, али да је једна бочна грана задржала снагу, па би се на њу могло свезати уже са омчом на доњем крају. Ко зна шта би се догодило да том човјеку убрзо није отказало срце.

У мом завичају — и нека тиме буде завршена ова прича о дрвету — шљиву посебно цијене, јер од другог воћа нису навикли да праве ракију, а без мученице, као што се зна, нема ни рођења ни крштења, ни свадбе ни сахране. Неки Филип, звани Лепир, на једном свом брдашцу, с кога се види седам планина, засади шљиву и замоли синове да га ту сахране. Сеоско гробље је далеко, зашто да се муче одвозећи његове земне остатке тамо? Можда ће, рече, и други пожељети да ту остављају кости. И, данас се на том брдашцу налази једно од најљепших гробаља које сам видио. А ко зна да ли би га било да Лепир није засадио ону шљиву?

Лице бола

Човјек који мисли и осјећа мора и да пати, а патити значи осјећати бол. У мислима онога који не може бити равнодушан према похотљивим устима зла, широко разјапљеним на сваком кораку свакидашњице, јасније се оцртава лице бола. Некад само у назнакама, нејасним фрагментима, крхотинама смрвљеног огледала, потом у овлашним наговјештајима нечег што би могло да личи на праисконско стапање магме у масу која ће тек добити облик. Кад достигне коначну фазу властитог уобличавања, лице бола стиче опипљиве контуре чије се оштрице дубоко усијецају у свијест и у којима ће мислеће биће гледати све увјерљивији одраз властитог лица.

У чему — пита се човјек који мисли и пати — почива праклица његовог бола? Ближи је разуму одговор да се крије у спознајним тајнама што долазе из дубине душе и остављају неизбрисиве ожиљке, него у угризима физичког бола изазваног дубоким ранама, које су, ипак, као и људско памћење, подложне забораву.

Растрзан мислима о коријенима зла који пуштају изданке и у корову данашњице, човјек извор властитог а досуђеног му бола некако и спозна, мада не би могао другима да га објасни. Коријене очевог бола препознаје, није му стран, мада зна да сваки човјек има сопствени бол, само њему досуђен. И отац очевог оца имао је свој бол; његове клице наслућује. Али, гдје су праизвори прабола чије пипке осјећа и у свом болу, ко је праотац том праболу и у шта је укоријењен? Да ли у дубине душе до којих не може да допре ни људска мисао, јер нема црње и дубље провалије од понора душе? И, да ли прабол има праоца и прамајку или се зачео у Створитељевој срџби због гријехова прародитеља и њихових потомака?

Мањи, првотни бол, први праг бола, незамислив је без страха. Разне су врсте страха, али онај који је повезан с болом заправо је основни, елементарни, прије би се могао сматрати врстом бола него страхом. Што је бол жешћи, страх губи ону своју трепераву бриткост, отупљује, да би, када бол досегне врхунац или, како би циници рекли, прерасте у савршен облик, сасвим нестао. Кад ишчили тај страх, и бол тада, пошто претходно отупи сва човјекова чула, често прераста у посебан облик равнодушности; ми га и даље осјећамо, али га једноставно занемарујемо, односимо се према њему као према особи до које нам уопште није стало и која нас само раздражује својим присуством. Онај најдубљи, душевни бол, лишен је сваког страха и зато сеже до самог дна патње која се често у нашој свијести изједначава с равнодушношћу, мада је гријех ту патњу произишлу из бола сматрати било каквим обликом спокојног прихватања зла, али је тешко одредити јој право име и на љествици осјећања пронаћи јој одговарајуће мјесто.

Мањег бола човјек жели да се ослободи, док се са његовим савршеним обликом сроди и стопи, прихвати га као терет без кога би му и живот био бесмислен, нађе у њему смисао жртве, што му омогућава да без велике гриже савјести настави да живи. У свему томе једино му остаје да се пита у чему је и гдје је извор његовог прабола, мада не зна којој би сврси одговор, и кад би му се отворио, могао да послужи.

У трагању за одговором, који жели да нађе чак и ако спозна да му је непотребан, можда и сувишан, урања у књиге, надајући се да ће стапањем тјелесног с оним болом који се дубоко засијеца у наша чула чак и кад је изван нас, проћи кроз спасоносну катарзу.

Заборављени учитељи

Бијаше Свјетски дан учитеља, а учитеља се нико не сјети. Ни ријечи о њима у штампаним и електронским медијима. Ћути радио, ћути телевизија, а новине своје ступце уступиле разголићеним пјевачицама које на сцену не би смјеле ни привирити без плеј-бека.

Ниоткуд ни честитке, ни стручка каранфила, који им је негда био драг, ма колико у то вријеме око себе ширио мирис идеологије.

Нису их се сјетили ни њихови директори, ни министар који се куне да позамашну плату прима само да би био њихов слуга и на услузи дјеци коју уче словима, бројевима и поштењу.

Нема учитеља, ни на њихов празник, као да их је прогутала дубока мрачна ноћ, а пали су заправо у магму заборава. Баш као и она Ранковићева Сеоска учитељица, коју су већ сметнули с ума издавачи и они који одлучују о обавезној школској лектири.

Да се неко сјетио да макар на најскромнији начин обиљежи тај дан, онда бисмо се сви заједно подсјетили да су учитељице и учитељи они људи које до краја живота не заборављамо. Они нас, заједно с родитељима, уводе у живот и спремају за њега, труде се да нам у раном дјетињству улију што више знања и развију оне карактерне особине које ће нам омогућити да усправно корачамо током цијелог свог животног пута.

Јесмо ли заборавили деценије које су иза нас? Сјећамо ли се оних ентузијазмом ношених „фењераша“ који су са завежљајима одлазили и у најудаљенија села да у тврду иловачу непросвијећености сију прва слова писмености и културе? Када бисмо прелистали комплете старих новина, у њима бисмо нашли мноштво текстова о учитељима који су по нашим забитима предводили мјештане у изградњи путева, водовода, нових школа, сеоских амбуланти, у електрификацији, оснивању драмских секција и културно-умјетничких друштава, описмењавању одраслих... Ријечју, доприносили развоју културе, више него што то данас чине многе институције и установе којима је то задатак и које из дубоког сна често не може пробудити ни држава, великодушно за њихов рад дријешећи кесу у коју скупља наш новац.

Да смо мало боље размислили, сигурно би се свако од нас сјетио макар једног доктора наука, конструктора, научника, врсног љекара, умјетника или ког другог успјешног човјека у чију је знатижељу управо учитељ, можда баш у неком селу „богу иза леђа“, усадио клицу будуће успјешности.

А дан који би требало да посвећујемо њима, обично протиче без било каквог друштвеног ангажовања.

Заборавност?

Могуће је, али прије ће бити да смо наше учитељице и учитеље ипак потиснули на друштвену маргину и да их полако препуштамо забораву, занемарујући значај који имају у друштву.

Нећемо их се ваљда и убудуће сјећати и помињати у медијима само кад, углавном пред почетак нове школске године, запријете штрајком због малих плата од којих не могу достојанствено да живе, што за труд који улажу сигурно заслужују?

Не бисмо смјели сметнути с ума да — заборављајући учитеље, лако можемо заборавити и пут на који су нас упућивали.

Казна

У глобалној свјетској мрежи пет ужасних, опомињућих фотографија, рјечитијих од било каквог текста, пренеразило је чак и оне који су огуглали на сва зла савременог свијета.

Пресељавајући се с једне на другу електронску адресу, с једног на други континент, језиком универзалних визуелних симбола, те фотографије свједочиле су о несхватљивом људском безумљу. Починитељи грозоте приказане на тим фотосима, заслијепљени „узвишеним“ вјерским порукама, желе да истомишљеницима покажу и докажу своју ревност и да „остатак свијета“ увјере да је њихово „свето дјело“ почињено у име Створитеља, дакле Онога који јест у свему, па и у нама, и који је праведан.

Да се неко није сјетио да путем Интернета фотографијама упозори свијет на злочиначку суровост која се чини у име „небеске правде“, можда би и незапажено прошла вијест, објављена углавном негдје при дну новинских страница намијењених занимљивостима, о томе да је у Ирану, по шеријатском закону, сурово кажњен осмогодишњи дјечак ухваћен у самопослузи у крађи хљеба насушног. Готово је несхватљиво, али је, нажалост, истинито, да је у двадесет првом вијеку, у овој азијској земљи, колијевци древне цивилизације, мали крадљивац, који је нагонски посегнуо за залогајем да би утажио глад, осуђен на ломљење руке, баш оне која је инстинктивно кренула према спасоносном залогају.

Да осмогодишњем дјечаку рука није смрвљена аутомобилом, тим несумњивим „доказом“ цивилизацијских тековина новога доба, онима који су на својим и-мејл адресама нашли пет споменутих фотоса учинило би се да су они, ти стравични снимци, посредством инквизицијских судова, на метлама заборављених вјештица, случајно побјеглих с већ запаљених ломача, стигли право из застрашујућих дубодолина и леденом језом испуњених пећина средњег вијека, из густих наслага непробојне таме.

Ни једна вјера не оправдава овакав ужасан чин — једини је коментар који прати фотографије. Њему се готово ништа не би имало додати. Треба ипак рећи да ниједна асоцијација која се бори за људска права није дигла свој глас против оваквог вида дијељења правде, ма каквим опредјељењима то било мотивисано, па и религијским. Гласнији су, чини се, они који се горљиво залажу за право на истополне бракове, или они који нас моле да се хуманије односимо према животињама, против којих, наравно, нико ништа нема.

Сурово је кажњен осмогодишњи дјечак, али сасвим сигурно не само он. Казна је изречена и људској савјести, ако би се тако могло рећи — савјести човјечанства. Наравно, ако те савјести још има и ако је људски род није поодавно одгурнуо устрану, слиједећи неке засљепљујуће идеје или трчећи за материјалним добрима и ускогрудим интересима, што неминовно води отуђењу и одљуђивању.

Бајка о Високом

Упецао представник међународне заједнице у ријеци Босни златну рибицу.

„Врати ме у осиромашеним уранијумом загађену ријеку, па ћу ти, као што то све добре златне рибице чине у бајкама, испунити три жеље“, љубазно га замоли она заносним гласом који разумију само представници међународне заједнице.

„Договорено“, одговори вјешти пецарош и покуша да из мисли одагна таву из које се шири мирис пржене рибе. „Али“, дода брзо, „договор мора бити чврст, као резолуција Савјета безбједности Уједињених нацију, коју смије кршити само онај ко је доноси.“

„Бајкописци имају чвршћи карактер од мировњака, нарочито оних који продају оружје и дрогу“, љутну се златна рибица, „па се зато у бајци сваки договор у цјелости испуњава. Дакле, која је твоја прва жеља?“

„Да будем Високи представник“, као из топа груну представник међународне заједнице.

„Зашто баш то?“ запита златна рибица, колутајући очима и једва чекајући да зарони у воду.

„Још као дијете сањао сам да будем цар“, одговори он. „Кад сам одрастао, схватио сам да Високи представник има већу апанажу и већа овлашћења од цара. Влада како хоће, одлучује шта му падне на памет и никоме не подноси рачуне, осим онима који мисле као и он. Зато је боље да будем Високи представник него цар.“

„Нека ти буде“, рече златна рибица. „А друга и трећа жеља?“

„Немам их“, одговори представник међународне заједнице, баш као и онај несрећник из вица кога је златна рибица претворила у принца, али принца Фердинанда. „Високом представнику испуњавају се све жеље и без помоћи златне рибице.“

Рече то и руку у којој је држао свој улов пружи према намрешканој површини мутне ријеке Босне. Онда се нагло трже.

„Зашто желиш“, упита, „да те враћам у осиромашеним уранијумом загађену воду, кад бих могао да те отпремим у неко бистро језеро у нетакнутој природи?“

„Зато што сам већ генетски модификована и не могу да живим без умјерене дозе осиромашеног уранијума, зачињеног неком чудном демократијом која мирише барутним димовима“, одговори она, оте се из његове руке и бућну у ријеку која је од земље кроз коју протиче позајмила име.

Све ово што си до сада прочитао, поштовани читаоче, у овој савременој бајци, ипак није бајка. Јер, на Балкану нема златних рибица, а осиромашени уранијум је, уз помоћ НАТО-бајкописаца, из бајке прешао у сурову стварност.

А принц Фердинад није случајно споменут, јер — не чини ли ти се да је онај (По)Високи представник (неке тамо борхесовске међународне заједнице) много сличан оном Главатом господину у судској одори кога су, у ситуацији сличној данашњој, у Фердинандово вријеме, у представу која не престаје, увели Петар Кочић и његов Давид Штрбац с јазавцем у врећи?

Узгред, има ли бољег доказа да вриједно умјетничко дјело никад не губи на актуелности? Да је свевремено, тачније речено.

Kanibal ante portas

У готово самом центру једног великог балканског града, као и у већини великих градова, уосталом, који не морају нужно бити балкански, има једна уличица која никуда не води, мада није слијепа. У њу се улази из можда најпрометније градске улице, а излази на улицу такође загушену саобраћајем. Утисак да никуда не води стиче се зато што ту долазе само они који имају каквог посла који не могу другдје обавити, или који њоме морају проћи да би стигли тамо куда су наумили. Док пролазе, можда осјећају да су у каквом међупростору или својеврсном временском вакууму, па чим се нађу у гужви и врвежу, забораве да су неколико тренутака били изван опипљивих стварносних оквира сазданих од цивилизацијских окрњака садашњице.

Баш у тој уличици у споменутом а неименованом граду, која би могла и званично да се зове балканском, налази се ресторанчић брзе хране. И у томе не би било ништа чудно (јер, зашто би ресторани морали да буду само у прометним улицама, можда је газда нашао начина да некако и овамо привуче госте?) да се не зове — „Канибал“!

Добро сте прочитали. Ни о каквом Ханибалу није ријеч у имену ресторанчића, већ о канибалу. Људождеру, боље речено.

Пред вратима је, дакле, канибал (не војсковођа који је ушао у чувену изреку). Ante portas је онај који се храни људским месом, људетином, како рече пјесник потресне ратне поеме.

Људождер, метафорички или стваран, у овом случају то је сасвим свеједно.

Понеки грађанин застане и у чуду се загледа у фирму. Можда се упита да ли је канибал власник ресторанчића, или су канибали они који дођу да ту нешто презалогаје? Или власник (који сигурно зна како се пише Ханибалово име, па је искључена могућност ненамјерне грешке) хоће да се нашали? Да збуни, можда чак фрапира пролазника, па га тако подстакне да уђе и затражи, на примјер, пљескавицу или врућ сендвич?

Овдје је најбоље оставити по страни нагађања (а ријеч је, несумњиво, о једној — још једној! — балканској глупости), него се треба упитати како су у градској управи могли дати дозволу за отварање ресторана, па макар то био и минијатурни ресторанчић брзе хране у коме се једе месо у уличици којом ријетки пролазе, гости града никако, са именом у коме ни туђица не може сакрити људождерско значење?

Није то, лако ћемо се сложити, само питање језичке чистоте (као оно када се залажете да неко пише молбе и примјењује слово закона, умјесто што аплицира и имплементира), него и шири културолошки проблем, који се, ма како то необично звучало, помало тиче и човјековог достојанства. Јер, грађанин плаћа порез и друге намете да би имао чисте улице, уређене паркове, болнице, школе, библиотеке, музеје, позоришта и друге установе у свом граду, да би боље и културније живио, да би га чували од хулигана и лопова и да би му било љепше. Па кад је већ тако, за новац који даје држави, неко би морао да брине да се ноћни клуб, на примјер, не зове „Атос“, роштиљница „Карађорђе“, фолкотека по неком светитељу (чега има, није да нема), а да име ресторанчића асоцира на светогрђе, каквог су се одрекла и племена у најнепроходнијим недођијама ове наше све чудније и неприродније планете.

Потрага за апсолутом

Петнаестак минута прије затварања кафане, почела је потрага за апсолутом.

М. је дугим и танким, од дуванског дима пожутјелим кажипрстом десне руке вјешто разгртао опушке у пепељари.

Црн је, обликом сличан ситном бисеру, мрмљао је и лијевом руком разгонио пепео који се дизао из пепељаре.

О чему ти то? знатижељно се С. загледао у његово равнодушно лице.

Заправо, настављао је М. као да га није чуо, најсличнији је минијатурној земљиној кугли. Малко спљоштен, с неравнинама на површини.

Ни ја те ништа не разумијем, укључио сам се у разговор. Бисер, земљина кугла...?

Тачније, настављао је М., највише је налик оном мрвичку праматерије прије великог праска.

О чему говориш? био сам одлучан и очекивао конкретан одговор.

О апсолуту, рекао је М. и наставио да разгрће опушке. Мора да се, као Помпеји, који и јесу неки његов имагинарни дио, крије негдје под пепелом.

Фајронт! наднио се конобар над наш сто, зграбио пепељару и, прије него што смо успјели да се окренемо, нестао иза шанка.

М. је скочио за њим, али је закорачио у празнину, ако се простор у коме нема звукова, ликова и сјенки може тако назвати. Умјесто да крене правцем којим је отишао конобар, истрчао је напоље.

Када смо и нас двојица изишли, видјели смо га како прелази улицу млатарајући рукама и чули његов глас набијен бијесом:

Знам ја добро тог конобара! Умјесто да смеће истреса у канту, зафрљачи га кроз прозор, у ријеку! Тако је и опушке из наше пепељаре, а с њима и...

Пришао је бетонској огради која шеталиште раздваја од стрме обале и пресамитио се преко ње. Прије него што смо могли и претпоставити шта ће се догодити, нагло се усправио, ослонио рукама на ограду, жустро одскочио и зачас је његово витко тијело нестало у тами.

С. и ја смо слегли раменима, упутили један другом погледе из којих се ништа није могло прочитати, и кренули шеталиштем, према центру града. Ништа нисмо говорили, јер свака ријеч, чим би затреперила на врху језика, изгубила би смисао.

Тренутак касније, на тридесетак корака испред себе, угледали смо погнутог М-а. Зурио је у асфалт пред стопалима.

Тражи апсолут, рекао је С. гласом који је у себе упио све бонаце што су лешкариле на површинама океана и мора од постанка свијета до данас.

Сутрадан смо светројица на тераси кафеа Relation пили кафу и листали новине. На великом екрану плазма телевизора на зиду видјели смо како из ријеке извлаче тијело неког човјека. Тон је био искључен, па нисмо знали о чему и о коме се ради.

Оно синоћ...

С. се угризао за усну и ућутао.

И мени је задрхтала рука, па се неколико капљица кафе пролило на раскриљене новине.

Апсолут је, заправо, у човјековој свијести. Једино тамо може опстати, наслућивао је М. какво би могло бити наше питање, па је, и не сачекавши да га сасвим уобличимо, истресао пред нас мрвицу одговора.

Значи, запитаност се вјероватно огледала на моме лицу, изван човјекове свијести нема ни апсолута?

И ако постоји, оно што није у човјековој свијести, страно је апсолуту, а то је исто као да га и нема.

Из М-овог одговора исперјало је питање које сам ухватио устима у ваздуху, жвакнуо га и вратио њему:

Значи, колико људи...?

... толико апсолута, ауторитативно је М. наставио реченицу.

Ако је већ апсолут, С. се чешкао по тјемену, онда би морао бити један. Један једини.

Сваки апсолут је свијет за себе, довољан сам себи, што значи да је један. Један једини.

Овдје се и М. мало замислио.

Као што у бесконачном постоји мноштво галаксија и као што свака има своје замршене орбите које се међусобно не преплићу, тако је и сваки апсолут обавијен властитом битношћу и зна само за властите орбите.

Нека птичица зацвркутала је у крошњи под којом смо сједјели. Одговорила јој је, тананијим цвркутом, птичица са сусједног стабла.

Апсолут? Шта је, заправо, апсолут? запитао је изненада С., као да се баш тог тренутка укључивао у разговор.

Какав сад апсолут? од изненађења је подрхтавао М-ов глас. Слушајте тај цвркут...

* * *

Петнаестак година послије овог догађаја, који се збио на оној оштрој вододјелници с чије је једне стране свијет који заблудјели називају стварношћу, а с друге понор који сањари именују иреалним, у новинама сам прочитао да је приликом сплаварења низ плаховиту и непредвидиву ријеку живот изгубио М. када је његов сплав једноставно нестао у вртлогу.

Ја сам се у међувремену, у потрази за својим вртлогом, био удаљио од њега и С-а, толико да за М-ову судбину и усуд не бих вјероватно ни сазнао да случајно нисам за кафанском столом почео листати новине које је неко ту био оставио.

Негдје међу посљедњим страницама, у читуљи без фотографије, С. се опраштао од пријатеља М-а. Утопио се у сопственом апсолуту, написао је на мјесту гдје се обично пише да ћемо покојника носити у трајном сјећању.

На Растку објављено: 2012-03-12
Датум последње измене: 2012-03-12 10:29:20