Мирољуб Тодоровић

Ја, то је неко други (Из Дневника 1981)

Понедељак, 23. новембар 1981.

Писао Д. С. у Варшаву; послао јој фотокопију њеног текста о сигнализму из 1972. године у часопису „Poezja“, с молбом да га преведе с пољског. Имам намеру да тај текст понудим Ш-у за књигу „Сигнализам у свету“ коју припрема.

*

Ове године навршава се двадесет векова од смрти римског песника Вергилија. Рођен 15. октобра 70 година пре наше ере, творац „Енеиде“, један је од највећих песника свих времена. Умро је након 51. године живота у Бриндизију, после неокончаног пута по Грчкој и Малој Азији 22. септембра, 19 година пре Христовог рођења.

Поново прочитати Брохову „Вергилијеву смрт“.

*

Bruno Chiarlone, италијански уметник, рођен 1947. године, оснивач групе „Work Aerea“, шаље комуникациони билтен „Corto circuit n. zero“ у коме, поред својих радова, објављује још: Michelea Perfettija, Ulisesa Carriona и више печата с адресама разних уметника, између којих и мој Signalist Documentation Centre.

*

„48226 А Mail Art Show“ одржана је од 15. августа до 12. септембра 1981. године у Detroit Focus Gallery у Детроиту, САД. Штампан је леп каталог у коме је репродукован и један мој рад „Think about Mail Art“ (Кечер с маском). На изложби је учествовало 292 уметника са 1.212 радова. Било их је, како на изложбеном плакату стоји, из 25 земаља са пет континената, од чега 192 Американца и 100 странаца.

Уторак, 24. новембар 1981.

Увече са Виктором одем на отварање изложбе „Златно перо Београда ‘81“ у павиљону „Цвијета Зузорић“. Излажем као гост неколико мејл-арт радова и сигналистичких визуелних песама. У богатом каталогу репродукован је и овде „Think About Mail Art“ (Кечер с маском). Учесника подоста – 149. Поред домаћих (излажу примењени уметници из целе Југославије), има и странаца из: Пољске, ДР Немачке, Румуније, Енглеске, Чехословачке и СССР-а.

Посебно су представљени стрипови Андрије Мауровића и библиофилска издања збирке Бишкупић. Штета што се нисам сетио да однесем и нека своја библиофилска издања.

Изложба ће у Београду трајати од 34. новембра до 9. децембра, а онда се сели у друге градове: Галерија уметности, Приштина, Collegium Artisticum, Сарајево, Галерија Друштва словенских ликовних уметников, Љубљана, Дом културе, Трстеник, Дом културе, Светозарево, Дом културе, Књажевац, Дом културе, Рашка, Дом културе, Пријепоље.

*

У Београду је јуче у 87. години умро књижевник и историчар уметности Милан Кашанин. Последњих година Кашанин је објавио неколико веома занимљивих књига: „Судбине и људи“ (1968), „Сусрети и писма“ (1974), „Српска књижевност у средњем веку“ (1975).

„Ниједна светлост није јасна као она која долази из давнина и ниједан корен није дубок тако као стари. Уколико је тама гушћа, утолико је светлост јача и уколико је корен дубљи утолико су гране пркосније на шиби ветрова. Одрећи се свога корена исто је што и умрети.“

(Милан Кашанин)

Четвртак, 26. новембар 1981.

У галерији „Срећна нова уметност“, Славко ми покаже радове које је одабрао за каталог. Сложимо се да на корицама, уместо Кавелинија кога је он предложио, иде марка Е. Ф. Хигинса. Сугерисао сам, такође, да од наших у каталог уђу: Пониж, Супек и Гогољак. По ономе како су Славко и технички уредник Центра Стојановски објаснили, каталог ће лепо изгледати. Са корицама укупно 16 страна већег формата.

Предвидели смо да се изложба отвори негде крајем децембра. Славко тражи да му доставим своје марке које би штампао као издање галерије уз изложбени материјал.

*

Од Hansa Sohma, власника вероватно највећег и најзанимљивијег архива послератне авангарде (Флуксус, визуелна поезија, концептуална уметност), postcard:

Dear M. T. thanks for catalogue „Signalizam '81“ and the huge book of your work. Please let me know of all your publications. My archive will be opened at 1983. at the Stuttgart gallery of the state as a permanent institution. So it will be good to have a nearly complete set of your work.

All best, yours cordially

Hans Sohm

*

Ових дана умро је у Загребу књижевник Новак Симић, брат од тетке моје мајке. Још у детињству слушао сам приче о њему, о познатој породици Јелић из Сарајева, чији је и он потомак, по женској линији, био.

Мој прадед, по мајци, Гаврило Јелић, велики сарајевски трговац, поред обиља магаза пуних разном робом, имао је и велику породицу. Умро је крајем деветнаестог века у шездесет и некој години. Прабаба Даша одлази неко време у Вареш код своје ћерке, мајке Новака Симића. Касније се враћа у Сарајево где и умире у дубокој старости. Имала је још једну ћерку уседелицу. Од синова, један се обрео чак у Кини, а други у Египту. Мој деда Аћим Јелић учио је трговачку академију у Лајпцигу. У својим лутањима доспева до Цариграда, да би потом живео и радио као српски учитељ и просветни надзорник у Јужној Србији (Македонији). Дружио се с Васом Пелагићем и Нушићем. Умро је у Скопљу 1935. године, оставивши бројну породицу, достојно ожаљен као национални радник. (Видети лист „Вардар“ од 3. 12. 1935. године).

У мајку Новака Симића, као девојку, негде на почетку овог века, на међународној изложби у Паризу, где је представљала своју Босну, заљубљује се Матош. Од те љубави сиромашног писца и боема и лепотице из познате трговачке породице, коју је још делила и вера, наравно, није било ништа.

Свог рођака (ујака), као књижевника, упознао сам 1958. године када сам, сасвим случајно, као најбољи матурант нишке гимназије „Стеван Сремац“ добио његову књигу „Бркићи из Бара“. Стварно смо се упознали октобра 1965. у Загребу, где сам служио војску. Радио је још увек као уредник у „Зори“. Тих година су се некако појавили сабрани Пруст и Кафка у библиотеци коју је он уређивао. Био је полупијан и мрзовољан. Колико знам из породичних прича, напустили су га жена и деца. Ипак, примио ме је изненађено и лепо. Отишли смо у његов стан на Сребрном долу. Велики, изванредан стан, тек усељен. Неред, свуда пуно мачака, које баш много не љубим, и тацни с млеком. Гласно сам се одушевио станом. Новак је полупијано опсовао „матер усташку“ онима који су „најзад морали да му га дају“.

Потражио сам још једном ујака крајем године и однео му неколико примерака своје прве књиге „Планета“, која се управо појавила.

Видео сам га поново знатно касније, после шест година, 1971. у време хрватске националистичке еуфорије. Друштво хрватских књижевника позвало ме је на Загребачке сусрете, који су били посвећени, чини ми се, експерименталној и визуелној поезији.

На пријему у градској скупштини, или нечем сличном, крај степеништа зграде где се пријем одржавао, Новак пијан као земља псује свима „националистичку матер“. Одговарају му помало поспрдно али и изазивачки зловољно неки млађи хрватски писци. Наишао сам са песником Борбеном Владовићем, тихим, ћутљивим момком. Било ме је, признајем, помало стид да у тој гужви и нимало пријатној атмосфери приђем Новаку. Искрено, сумњам да би ме у онаквом стању и препознао.

У „Оку“ In memoriam пише Душко Арежина:

„… Умро је Новак Симић. Академик, пјесник, приповједач, романсијер, критичар. Писац богата, слојевита и специфична дјела. Самосвојна стваралачка личност, на жалост још увијек недовољно позната у односу на оно што нам је оставила као трајну вриједност у просторима ових наших југославенских књижевности.

Новак Симић рођен је у Варешу 14. сијечња 1906. године, у малом босанском мјесту познатом по жељезној руди и богатим шумама. Отац Милан из осиромашене трговачке обитељи Симића, мајка Татјана (Савка) из ташлиханске сарајевске трговачке обитељи Јелића. (И данас једна улица у Сарајеву носи име по тој обитељи!). Године 1911. обитељ сели у Сарајево а 1913. отац Милан, пустолов и скитница непозната боравишта (како написа сам Новак Симић пријатељу Јовану Поповићу 16. свибња 1928), напушта обитељ. Мали Новак расте уз мајку и баку, снажну, одрешиту и одлучну жену, пред којом је страховао, како се причало у Сарајеву, и сам шеф полиције. Растао је у немирним играма на уским башчаршијским улицама, и типично сарајевској измијешаности вјера и нација, полази основну школу и гимназију, трговачку академију, младалачки се заљубљивао, па бјежао и од куће. Године 1923. побјегао је у село Руданку (касније мотив његових дјела!) и пола године радио као шумски радник. („Радио сам на пилани 10 сати дневно, и уморан лијегао.“) Након дипломирања од 1925–1927. ради у сарајевској творници ћилима. Већ тада покушава објелоданити своје прве књижевне радове – пјесме, али га уредници часописа одбијају.

Године 1927. Новак Симић прелази у Загреб, коме ће остати вјеран до смрти, полаже диференцијалне испите и уписује се на високу економску школу. Те исте године у „Вијенцу“ објављује прве пјесме („Сентименталне пјесме“, „Утјеха“), а већ слиједеће године објављује и прозне фрагменте“…

Понедељак, 30. новембар 1981.

Писмо администрацији листа „Око“ да ми исплате хонорар за полемички текст „Мали зелени Чегец“.

*

Стигао је четрнаести број америчког литерарног часописа „Interstate“. Издају га и уређују Loris Essary и Mark Loeffler са Универзитета у Oстину, Тексас.

Још пре две године Loris Essary позвала ме је једним љубазним писмом да пошаљем визуелне песме за број посвећен авангарди, који припрема, како је нагласила, за крај ове (1979), или почетак 1980. године. Послао сам и готово на све заборавио. „Interstate“ никако да стигне. Сада је дошао – изненадно. На другом унутрашњем листу (прва страна према садржају), испод имена часописа и уредника, моја визуелна песма из циклуса „Луномер“: дечак с месечевом главом, или како га је Пјер Гарније назвао „Дете-месец“. Од визуелних песника и концептуалних уметника објављују још: Ian Durant (В. Британија), Eric Cummins (САД), Peter Cherches (САД), Tim Thackeray (В. Британија), Karl Kempton (САД), Dick Higgins (САД), Kurt Mautz (Западна Немачка), Syoji Yoshizawa (Јапан), A. de Araujo (Бразил), John Rothfork (САД), Lew Thomas (САД), Ulises Carrion (Холандија), Andy Robson (В. Британија), J. Christopher Jones (В. Британија) и David Ohle (САД).

Часопис са близу 200 страна великог формата, пун је веома занимљивих прича, песама, есеја.

*

„Човек појединац има осећање да у маси прекорачује границу своје личности. Осећа се олакшан пошто су укинуте све дистанце које су га враћале њему самом и нагониле га да се затвори у себе. Скидајући са себе терет дистанце, он се осећа слободним, а његова слобода састоји се у прекорачивању тих граница. Оно што се њему догађа треба да се догоди и другима, он од њих очекује исто.“

(Елијас Канети, „Маса и моћ“)

*

НАШ КОМПЛЕКС

„Тако се догађа да се поједини писци млађе генерације уздижу на рачун својих колега вршњака, мада није извесно да су дали квалитетнија уметничка остварења. Једни су миљеници а други прећутани. Први су, чини ми се, они који се пре уклопе у важеће системе вредности, тј. који су настављачи неких традиционалних токова у савременој литератури. Други су, насупрот њима, исувише дрско окренули леђа литерарној традицији и упутили се „сумњивим“ путевима унапређивања књижевне уметности. Што имамо такву ситуацију у данашњој књижевности крив је по мом мишљењу, наш комплекс мале књижевности. Још увек се више пази на вредносну лествицу дела него, на пример, на њихово потпуније, богатије конкретизовање и осветљавање. Тражи се само вредносна оцена; тражи се да се писац смести на постојећу лествицу књижевних величина и тиме се помало затвара простор за потпунији и слободнији живот књижевних дела.“

(Из интервјуа Стојана Ђорђића у „Књижевној речи“)

*

Поштанска карта Ранка Игрића, пре пар дана, вероватно, из Дубровника.

„Драги Мирољубе,

управо је у часопису „Питања“ изашао мој „Појем појем“ пројект. Чим се вратим у Загреб (за два тједна) послати ћу Вам примјерак.

Пуно поздрава Ранко

Ову поштанску карту Ранко је сигналистички обрадио. Преко панораме Дубровника налепио је своју гестуалну песму. Виде се четири фазе ове акције. У првој аутор истура у гро план своју збирку „Колајна са златном рупом“, која се прошле године појавила у Загребу. У другој је цепа и ставља у један аван. У трећој туца у авану, да би га на крају окренуо и истресао на сто његову садржину. На столу се појављује реч POEM.

*

… краљ долази скачући преко барица трулих пањева и оштрог камења спреман да се одрекне своје круне простори око нас испуњени млечнобелом светлошћу сумњиво лупање срца и ти која сваког тренутка нестајеш у зеленој пустињи једног мрачног јутра на размеђи бића и непостојања поздрављам те меланхолична историјо гонитељко слепих мишева и неподобних народа бежиш у немирну вечност пуну крви и ненаданих ускрснућа моје кости и мој прах као рајско семе развејано јужним ветровима оплодиће опустелу земљу вртаче и увале сновиђења где влада други бог…

Уторак, 1. децембар 1981.

„Књижевност је предодређена да заустави време у његовом рушилачком току. Она је та сила која зауставља у вечној садашњости све што се било када могло догодити. (…)

Добар део књижевног стварања може се објаснити духом бежања (…)

По природи свога посла књижевник је кабинетско створење. Потребан му је сопствени кутак, затворен међу четири зида, макар на мансарди, с прозорчићем бар као у голубињаку, затим, сто – да се само држи на ногама, и столица – толико чврста да се на њој може седети.“

(Јан Парандовски)

*

Већ доста дуго на мом столу лежи овећи коверат са позивом из Билбаоа за ARTEDER '82, muestra internacional de arte grafico.

Dear Sir:

„Arteder '82“ has the pleasure of inviting You to participate in the Internacional Graphic Arts Exhibition which will take place at the Bilbao International Exhibition Centre from 19th of March to 4th of April 1982.

Enclosed are the regulations and the necessary documents for Your participation.

We shall be most willing to provide You with any further information You may require,

Your sincerely

Roberto Velasco Barroetabena
General Director

Значајна међународна, официјелна изложба, слична нашој ријечкој изложби цртежа, са обиљем којекаквих докумената, формулара које треба испунити, потписати; упутствима и обавезама како радове послати, итд, итд. Исувише за мој слободни, анархични, неофицијелни мејлартистички дух, тако да се највероватније нећу (мада предвиђају високе награде и леп каталог), одазвати.

*

„Ја, то је неко други“.

(Рембо)

*

„Песничка старудија имала је великог удела у мојој алхемији слова“.

(Рембо)

*

„Приметио сам да имам само једно око насред чела“.

 (Лотреамон)