Мирољуб Тодоровић

Да ли је Новак Симић и српски писац?

Новак Симић мало је познат у српској литератури и култури. Овај „босански Србин“, како веома повољан критички исказ о Симићу и његовом књижевном раду започиње Иво Франгеш у својој „Повијести хрватске књижевности“,^[1] стекао је завидно име у хрватској култури. Да се ради о значајном писцу српског порекла, рођеном у Босни, још експлицитније ће истаћи Слободан Просперов Новак. По њему је „Симић један од најбољих српских писаца (подвукао М. Т.) којему је хрватска књижевност постала једином домовином“.^[2] За овог књижевног историчара Новак Симић је „расни прозни таленат“ који је „створио дјела непролазне вриједности“.^[3]

О Новаку Симићу, колико ми је познато, постоје две студије српских књижевних историчара. Једну, с којом је магистрирао на Филозофском факултету у Сарајеву 1976. године, „Босна у дјелима Новака Симића“, написао је Мићо Цвијетић, а другу, докторску дисертацију „Књижевно дјело Новака Симића“ одбрањену 1980. године на Филолошком факултету у Београду, Мирко Скакић, професор Универзитета у Бања Луци.

Магистарски рад Миће Цвијетића није објављен као књига а дисертација Мирка Скакића је знатно касније, тек 1997. године, публикована у издању Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Београду.

Када сам дошао до тог податка на Интернету, једног хладног фебруарског дана ове зиме, по снежној вејавици, одем до издавача да купим, или бар позајмим књигу. На моје запрепашћење обавесте ме да књиге нема ни у магацину, ни на полицама библиотеке јер је цео тираж, по речима библиотекара, дат, или продат, као стара хартија и тако уништен. На срећу дисертацију, и књигу насталу на основу дисертације, нађем касније у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“.

У својој обимној студији, професор Скакић, поред анализе целокупног дела Новака Симића даје и опширне биографске податке о аутору као и податке о српским породицама из којих је овај писац потекао: сарајевској ташлиханској породици Јелић и угледној варешкој трговачкој породици Симић.

У „Енциклопедији српског народа“ (Завод за уџбенике, Београд, 2008), међутим, Новака Симића нема. У „Историји српске књижевности“ Јована Деретића (Нолит, Београд, 1983) Симић је само поменут као један од уредника (са Јованом Поповићем) „Књиге другова“ (1929). У истој књизи Деретић опширно пише о Владану Десници и о другим Србима који су се развили и деловали у хрватској књижевности: Владимиру Поповићу, Григору Витезу, Војину Јелићу итд, наглашавајући да они припадају и српској и хрватској књижевности. Па зар то није случај и са Новаком Симићем? Зашто би се српска литература и култура тако лако одрицале једног значајног писца?

Занимљиво је, а истовремено и симптоматично, да, и поред високих оцена које је Новак Симић добио у историјама хрватске књижевности, овог писца нема на хрватској Википедији. Да ли је и та култура, којој је практично Симић све дао, склона да га, можда, због његовог српског порекла, стави на маргину и баци у заборав?

Напомене

^[1] Иво Франгеш „Повијест хрватске књижевности“, Загреб – Љубљана, 1987, стр. 368 – 369.

^[2] Слободан Просперов Новак „Повијест хрватске књижевности“, Загреб, 2003, стр. 393.

^[3] Исто, стр. 394.