Брана Димитријевић

Белведерски Аполон Милоша Великог

Мо... мо... молим вас, јесте ли ви тај и тај? Имао бих за вас нешто историјски вр...вр... врло занимљиво. Јесам, одговорих му, али га упозорих да се не бавим баш, баш оном „правом“ историјом, него историјом медицине. На шта глас са оне стране телефонске жице одврати да му је то до... до... добро познато. Слушао сам нека вашa предавања, настави, али и предавања других. Увек је гужва. Уствари, како кад.

Његово муцање ишчезавало је постепено. Прихватих да се нађемо за сат времена код „Руског цара“.

Од како су проучавања историје српске медицине живнула, све чешће ми се јављају разноразни да ме поуче, упуте, да ми, као, честитају; или барем покажу неки од забатаљених докумената у њиховом личном поседу. Једном, а некад и два пута током месеца имам сусрете, с тим честитим, мада поприлично дезоријентисаним светом, махом без неког опипљивог резултата; што опет на неки начин унапред знам. Овога пута, међутим, моја осећања беху изразито противуречна. Чим спустих слушалицу, почех одмах да се кајем што сам олако прихватио састанак, док ме је с друге стране нешто врло снажно, бодрило и соколило, изазивајући чак неку врсту нестрпљења. Можда нешто од свега тога и буде! Па у том хоћу – нећу откидању латица стигох до „Руског цара“, минут два пре уговореног времена. Непознати је био тачан као смрт. Опазивши ме он се осмехну, па приђе чивилуку, где је „сто година“ скидао свој зимски капут, одмотавао шал, и качио га, уз, напослетку, свој скоро па офуцани шешир. Онда поче да шмрче, брише нос, глади косу, поправља кравату... Напослетку ми приђе. Руковасмо се и он седе.

Одмах ћу у срж ствари. Поче он, благо замуцкујући. Вама је свакако познато име др Бартоломеа Куниберта... Докторова кула и те ствари... Касније је то била лудница, Губеревац; данас већ не знам шта... Куниберт је био у младости, као што и сами знате, карбонар, а то вам је... ех, свакако и то знате, ко су ваистину били карбонари... Уједињење Италије, нека врста претеча... Трагао сам по Интернету, о њима подоста знам, што и није толико важно. Најважније је да је др Куниберт био Италијан, који се побегавши из Италије – која је у то доба била само низ патуљастих државица – около наокло докопао Београда, у почетку као лекар паше београдског. Касније је постао близак, чак врло близак Великом Господару, Кнезу Милошу Обреновићу, поставши, усуђујем се да и то кажем, његов доживотни обожаватељ. Кунибертови мемоари су преведени и свакако сте их прочитали...

При том се, још увек непознати, јер је смандрљао своје име и презиме док смо се руковали, а о томе шта је по занимању (можда био) није још проговорио ни словца, освртао лево десно, расипајући свој преплашени поглед на све стране, сасвим налик на параноика увереног да га баш овог часа прислушкују и све снимају својим мајушним невидљивим апаратима. Осим тога, повремено би му се трзала или читава леве страна лица, или само доњи капак левог ока. Али од свега најупадљивији беху његови зуби, пљоснати, широки, издужени, до те мере упечатљиви да ми се чинило док је изговарао своје речи, како му баш они сметају сасвим течном говору, што је наравно бесмислица. Како год, ти зуби су на неки начин  доминирали читавом његовом појавом, али само док је говорио. Чим би ућутао, „ишчезли“ би као чаролијом. Остајало би његово сасвим обично, досадно лице.

Кога ђавола овде тражим, помишљао сам на тренутке, а опет ме је нешто прикивало и наморавало да слушам тај његов с брда с дола увод.

Моја је претпоставка, настави непознати с до тад неочекиваном самоувереношћу, да је баш тај Италијан др Бартоломео Куниберт напунио главу Господар Милошу... Да га је просто опчинио, то јест заразио причом о Белведерском Аполону... А ви наравно, и то знате, то о Белведерском Аполону... Сјајно је то описао Мерешковски у свом роману Васкрсли богови. Тај историјски трен када је откопана невелика та скулптура божанских пропорција, и када се свеколика Италија, духовно или душевно, или већ како хоћете, преобразила преко ноћи. Настала је Ренесанса, Италијанска Ренесанса боље рећи, и као што каже Иполит Тен...

Осим тога, прекидох га, Белведерски Аполон ће се на историјској сцени појавити и крајем XIX , почетком  XX  века, али у историји медицине, тачније зубног лекарства, и помоћи ће у настајању ортодонције, која се бави поремећајима развоја зуба, вилица и лица. Тада ће Американац Енгл објавити да постоје универзална естетска правила, макар само на том пољу...

Дивно! Ето видите... Мада не смемо у ширину. Још мање овако како сам ја започео: прешироко.

Непознати ућута и наједном се, као, снужди. Оборио је главу (и поглед) тешко уздахнувши, налик на човека који је у трену прозрео све лекарске смицалице, шарене лаже и замајавања, схвативши сурову истину да има рак, и да му предстоји још само који месец тумарања по овом свету.

Не смемо, збиља не смемо даље... Мрмљао је. Не смемо овде. Јер ћете ме, иначе, сматрати за шарлатана, будући да доказе са собом понео нисам. Али ако сте вољни, то јест спремни, за једно нешто мало дуже путовање аутобусом, могли бисмо до мене, да вам све то покажем и уверим вас, да све ово што причам има своје врло чврсте основе.

Климнух главом, а он устаде, врло живахно, за својих шездесетак и кусур година, па се изгуби да плати рачун.

Био сам чиновник... час државни, час банкарски.... могао бих чак рећи – књиговођа, али ми је та реч, не знам због чега – одвратна. Родом сам из Ваљева, али сам доста рано дошао у Београд. Клепетао је, затим, у таксију, којим смо одлазили, на мој рачун, у бестрагију, у лавиринт улица и уличица, познат под називом Калуђерица. Становао је на спрату – јединим уосталом – куће за коју рече да није његова, али да у њој срећом станује за бадава (такорећи)... Просторије су, када крочисмо, биле светле, чак привлачне, али је ваздух био устајао, испуњен старачко-лешинским домаћиновим баздом...

Седите, молим Вас седите, раскомотите се... ево... ево... Одмах ћемо. И не помишљајући да макар одшкрине прозор, те га замолих за допуштење „да запалим“... Извол' те. Како да не, само, извол' те... А све време се освртао. Једино што му се лице смирило, те оних тикова више није било.

Ево документа! Рече ликујући. Видећете да нисмо узалуд долазили, а и да све ово до сада што испричах није бунцање, или, блаже речено – књижевна фантазија. Ја сам незнатан човек, Акакије Акакијевич, а историја ме никада није посебно занимала. Али ова загонетка јесте. Изговоривши то он пажљиво испред мене спусти на сто невелику, похабану свеску „на коцке“, исписану доста лепим, ћирилићним рукописом од корица до корица. Ово је сведочење мога деде.

Дедин отац, дунђер, био је неписмен; не баш, баш... Јер и дунђеру каткада устребају оловка и папир, али да нешто овако прибележи – јок! А и питање је да ли би смео. Одмах ћете чути зашто, али пре тога... Морам објаснити како је настао овај рукопис. Мом деди је додијавао његов рођени отац, дунђерин, некаквом сулудом својом причицом, уочи смрти. Изгледало је, у почетку да је старац излапео.... Јер... Али, опростите, заборавих да вас упитам, је ли по во... вољи чаша домаће, или што год...

А и даље се све нешто освртао. 

Прича коју сам склопио нешто касније када смо све већ растали, изгледа отприлике овако: Прадеда тог непознатог, од сада Акакија Акакијевича, беше пореклом негде из Македоније. Његов син (писац) се баш и није потрудио да то у вези порекла сасвим расплете, па остаје као претпоставка, да је речени дунђерин потекао негде из околине Прилепа. И тек што беше изучио зидарски занат, а отац му се разболе и умре, али га пре смрти закле, да бежи у Србију Милош бегу. Тамо је слобода. Овде, под Турцима, је пропаст. Писац даље не објашњава да ли је његов отац (дунђер) кога у тој својој забити од рода оставио. Не помиње матер, ако је још била жива, браћу, сестре, ако их је имао. Изричит је само када је реч о доласку у Србију, 1835. године, када је на граничном прелазу Суповац, северозападно од Ниша, легао, заридао и изљубио земљу Милош бега, помињући и свог покојног „татка“.

Јесте, ласно је било ући. Ласно је била прихваћена његова прича зашто је бежанац, јер је, наводно, пуким случајем ненамерно, убио једног Турчина, па сад спасава живу главу, и тако даље... Али се, богме, потом и напатио, пешачећи од села до села, у којима дунђерског посла за њега није било. Свако је умео да себи скпепа колибу, а за невољу у сваком селу би се увек нашао по који довољан зналац „посла неимарског“, представник једног од, по Вуку Караџићу, тадашњих сеоских заната... Те је млађани имигрант горко жалио за некадашњим својим драгоманом, који га је још млада и неука, заједно с осталим печалбарима водио чак до Рушчука. Тек у Ђуприји, а можда у Пожаревцу (тако пише) успева да се како треба лати посла дунђерског, да зида опеком, малтером, већ како иде... Тачно време – од до – колико је то, да кажемо, потуцање потрајало, опет се не да утврдити. Можда је већ била 1836. година, или наредна, ако не и 1838! Немогуће је да се сазна. Тек беше изишао на глас као вешт, марљив,  честит... Па му у складу с тим једном приђе некакав човек, који је „сав мирисао на пандура“. Јесте. Човек је био отмен, на свој, ондашњи начин. Одевао се „по турски“, али његов тон, његова питања и распитивања, одавала су – не беше тешко доконати – човека власти и неку даљу скривену намеру. Тог човека као да беше довољно обрадовао већ сам податак да је деда дунђер инокосан, и да је стигао из далека... А и видело се да се дотични већ поприлично распитао о њему, да безмало све већ зна, што је, по задатку, за „више потребе и циљеве“ требало да сазна. Биће чак да је деда дунђер био, данас би се то тако рекло, помно „праћен“, испочетка тајно и из далека, а потом јавно. Тек, онај му се човек представи као (велики?) газда, спреман да га капарише, и сачека да он заврши већ уговорени свој дунђерски посао, па да га затим поведе са собом и даде му много бољи.

Тако је деда-дунђер навучен обећањем да се (у Пожаревцу?) зида (коњичка?) касарна, али да у први мах не треба да изгледа баш као касарна, све због Турака, који су против стварања српског воинства... Али ко би на крај могао да изиђе с Милошем? Све је то деда-дунђер слушао, чак с неком врстом страхопоштовања, не разумевајући уопште о чему је реч, али је памтио, и све, све добро упамтио.

Па кад стигоше у Пожаревац деди дунђеру рекоше изненада: а сад идеш Великом Господару. Па га уведоше у господарев конак, и поставише пред Милоша. Чиниш 'волико, дунђерине, умеш ли да сазидаш подрум а да уопше нема мемле? Деда промисли неко време, уздахну, рашири руке... Господару, тако нешто је немогуће. Опака, печена цигла, упија влагу, 'оће и камен. Разлика је само којом брзином. Код опеке је брже, код камена је спорије, али кад тад мемла дође на своје... Милош га је, за све време, пратио неповерљивим својим погледом. А како деда беше ситан растом, стицао се утисак да се баш није свидео Великом Господару, Само, ко би знао. Чиниш 'волико, честит си, дунђерине. Рече Милош, и отпусти га. Потом деди дадоше ручак... И, тако редом. Али о великом послу, о касарни нико ни реч да проговори. Извечери га одведоше у некакву колибицу, да преноћи. Јесте да му је, када је од Великог Господара излазио у руке свечано тутнут дукат, лепо је то, али шта следи даље? Мишљаше све време деда дунђер. Пробудише га не баш нежно у цик зоре. У дворишту су га већ чекала двојица на коњима. Треће питомо кљусе беше за њега. Деда никад пре тога не беше коња узјахао, те га некако попеше и сместише у седло и већ су полако одмицали, ћутке, ка бестрагији. И, тако летњи дан до подне. Онда сјахаше, обедоваше, коње нахранише и напојише, па наставише... Преноћили су у некаквом селу, а деда беше толико смлаћен целодневним јахањем да је потом једва заспао. Изјутра, у цик зоре, наставише, пробијајући се кроз све гушћу и гушћу шуму, неко време некаквим, као, путељком, а онда, сам Бог зна... Али, знала су она двојица куда треба, мада око њих све изгледаше крајње дивље и непроходно. Стадоше опет око подне да отпочину, али то беше врло кратко. Већ су каснили, због дунђерина који се једва држао у седлу, стежући зубе и тешко уздишући. Па заноћише у сред шуме; заложивши се с погачом и нешто сира, увише се у опаклије, и – захркаше. Сви осим дунђера, који је тихо цвилео неко време, сваки час у недрима опипавајући онај кнежев дукат. И тек што беше уснуо а ваљало је путовати... Раздањивало се, али сунце беше далеко, дуго, дуго још заклоњено огромним разгранатим стаблима. Неко време су јахали, а онда наставише пешице, због стрмине. Око ручка избише на пропланак, који је људска рука, видело се, направила. Ево, стигосмо, дунђерчићу. Ваља нам ручати, али пре тога... И они кретоше да разгрћу, да уклањају силно неко грање, које скриваше ископану јаму, правих „зидова“ са чијег дна се уздизаху правилни зидови од печене цигле, омалани катраном, па наредише „дунђерчићу“ да ту сиђе. 'Ајде, 'ајде... узвикиваху, због овога смо те и довели. Затим, али када већ беше доле, окружен оним катранисаним зидовима, они почеше да му објашњавају да је његов сада посао да ту грађевину засводи, па му почекавши мало помогоше да се попне. Нећеш је баш сасвим прекрити сводом, него одавде довде, и одавде довде... Објашњаваху му врло полако, али као набубану лекцију. Затим га одведоше малко даље, где опет посклањаше силно грање. Указаше се даске, песак, опека, кречана до врха напуњена гашеним кречом. Колико треба да завршиш? Упита онај нешто мало старији. Два, можда три, а можда и четири дана... Поче да замуцкује деда дунђер... Јер ми ћемо те, настави потом онај други, сада оставити. Хране имаш, а извор ти је, танак додуше, недалеко. Па приони. Деда дунђер поче да дркће, али му они спокојно објашњаваху да нема чега да се плаши. Мањ' ако наиђе какав курјак, али ево ти две кубуре, напуњене су, само запнеш, нанишаних, повучеш ороз и бум – курјачина се већ копрца... Уживали су. (Тако пише.) Па пошто слатко ручаше оставите га самог самцитог.

Касније је деда увртео у главу да је један од те двојице, који су га у бестрагију тамо одвели, и 'ладно оставили био главом Сава Паштрмац – Амиџа, исти онај који се помиње у песми Ђуре Јакшића „Једанпут иде стари амиџа, к'о неки седи мандарин...“, исти онај који је у Такову 1815. године из руке Господар Милоша примио барјак, а после чувених оних Милошевих речи: „Ето мене, ето вас, рат Турцима.“

Што, разуме се, није тачно. Паштрмац је, наиме, променио светом августа 1836. године, у својој шездесетој. Па и ако деда дунђер зидање оних сводова смешта у летње доба око Ивањдана, то опет не може бити Паштрмац, јер питање је да ли деда дунђер у то доба 1836. године већ стигао до Милоша, а где су сва она његова потуцања пре тога. Старост је свкакако учинила своје, али је помињањем Паштрмца као човека од највећег могућег Милошевог поверења – чак су и Турци гледали да се Паштрмцу додворе, јер то је значило додворити се самом Милошу – хтео да истакне да га тамо у бестрагију није одвео макар ко; и да је мисија била не само значајна него и тајна.

Око тога сам се, али касније, неко време расправљао и са Акакијем Акакијевичем, коме беше промакао баш тај детаљ. Захваљујем вам, искрено вам захваљујем – није замуцкивао – али то доиста говори да је мој прадеда убрзо схватио да му је глава у торби. Не толико због шуме, вукова и хајдука, него због наручиоца, јер је познато да се тајна таквих грађевинских подухвата најбоље чува ако се њени градитељи побију. И просто ми је блиско памети, да је мој прадеда изгубио, може бити, остатак тог првог дана тумарајући по околини, тражећи хумке побијених својих претходника. Но, сва је прилика да се Велики Господар није држао баш те крваве традиције, већ да је поступао исто онако као што је поступао и са писмима која су му стизала из далека. Будући неписмен, давао би сваком од својих писмених сарадника само део писма да му наглас прочита, па би рекао: доста! А потом звао другог. Тај метод Милош је применио и приликом изградње тог – ковчега. Један почне, други настави, трећи или пети или чак седми све заврши.

Ковчег! Акакију се веома свидела та реч, која је мени на ум пала негде око половине поменутог рукописа, будући да је деда дунђер све лепо измерио и упамтио. Тај простор – рачунајући његов искористиви, смештајни део – имао је у дужини нешто мање од два аршина (метара), а у ширини аршин и по, колико је имао и у висини. Задатак деда дунђера беше да начини два једнака свода, у висини нешто мањој од пола аршина, оба на крајевима, при чему је остављено да их неко касније „споји“, јер је између њих остављен „празан“ простор од четрдесетак, могуће је, центиметара. Лако ми је било, потом, да поменути „ковчег“ сам нацртам слободном руком, и да ту своју рукотворину покажем Акакију. Видите... Ковчег или шкриња, мада подсећа и на гробницу, сложи се он.

Што се, пак, деда дунђера тиче, он се већ сутрадан рано изјутра латио посла. Од дасака је начинио корито за прављење малтера. Начинио је једнаке оплате за оба свода... Зидао их је по реду и спокојно, сасвим се предавши своме послу, не примећујући протицање времена... Те му наредна три дана пролетеше као трептај ока. Четвртог дана око подне стигоше иста она двојица, таман када је требало уклонити оплату. Деда дунђер се спусти у јаму, прекрсти се, и стаде испод свода по старински, па поче да је уклања. (Јер, ако није све урађено како треба, нека се на њега сва та цигла и малтер сруче! Али, сводови су били урађени како ваља. )

Аферим, дунђерчићу! Оте се сложно из грла оне двојице, који највероватније, за тај древни обичај, стајања испод свода док се уклања оплата, нису знали.

По ручку прионуше да уклоне трагове, да грањем прекрију, све што је ваљало да се прекрије, па преноћише. Сутрадан у цик зоре кретоше натраг.

Деди се, потом, чинило да напредују много брже, него када су долазили, не само због низбрдица, кад благих а кад стрмих, а и његове већ навикнутости на јахање, него, чинило му се и због пречица. Како год, они су другог дана, увече већ били у Пожаревцу, али одмах сутрадан наставише за Крагујевац, Великом Господару. Поред криџијских кола на којима је куњао деда дунђер, јахаше онај старији господарев доглавник, кога деда, у својим сећањима, упорно назива Амиџом. А који је, већ на свој начин, успео да деди стави до знања, да му не саветује да икад више крочи у овај део Србије. У Крагујевцу, опет, деду није примио Господар Милош, већ му другог или трећег јутра по доласку, дође (наводни онај) Амиџа, и даде му кесу дуката. Ово ти је од Господара, рече кратко, а сад се растајемо нас двојица, а и ти с Крагујевцом. Господар Милош шаље те своме брату Господар Јеврему у Шабац, с препорукама. А ти, ако си довољно бистре памети, ни до Крагујевца немој долазити.

Шта ви кажете на све ово!

Седели смо у истој оној светлој, а загушљивој просторији, која заудараше по старачки. Акакије је живео сам самцит, мада је настојао да се недостатак женске руке не запази.

Ви реците. Одговорих, враћајући му драгоцени документ.

Деда је од стране Господар Јеврема био лепо примљен, али је некако више волео да се удаљи и од његових скута. Оженио се и окућио у Ваљеву. Његов син, а ни унуци, а ни мој отац нису се касније бавили зидарским занатом... Али... Вратимо се основном питању. Чему је та гробница у бестрагији, или ковчег требало да послужи? И, какве то има везе са причом о Белведерском Аполону и доктором Кунибертом? Изнећу одмах претпоставку.

Прво, мени онај ковчег више личи на ковчег него на гробницу, више ме подсећа на шкрињу, у коју треба нешто оставити, нешто што никад није ни било живо – неку ствар. Благо? Хм. Плитки духови би се одмах залепили за ту – погрешну – претпоставку.

Акакије, потом, настави да прича још неко време у том правцу, махом о погрешним претпоставкама, док сам се ја – ни сам не знам по који пут – питао: а, шта код ђавола тражим овде, с њим? Уз то претходне ноћи нисам спавао како треба. Мучили су ме ружни снови, који су се, све у свему сводили на неки умишљени мој неуспех, да бих се на крају пробудио с некаквим, ипак, оптимизмом, и ускликом – Милићевић! Та реч ми је дуго бубњала по свести док сам се расањивао и долазио к себи. Па, да, Милан Ђ. Милићевић, на њега сам случајно помислио, њега сам (можда) и призивао, остајући још увек под снажним утиском тога сна, док сам пио јутарњу кафу. Мало потом зазвонио је телефон. Акакије!

Од нашег сусрета беше протекло већ неколико месеци, а ја: нити сам упамтио/забележио његово право име и презиме, ни број његовог телефона (ни стабилног ни мобилног), а ни адресу у насељу Калуђерица. Као да сам га одмах отписао? Или сам рачунао да ће ми се он убрзо јавити, али се убрзо јавио није. Поврх тога, свешчица његовог приљежног деде, никако се није дала фотокопирати. Бејах обишао неколико угледних фотокопирница, а онда схватих да ми се Акакије гади. Сметала ми је његове преопширност, његова неспособност да се отресе споредног; није умео да прича само и само о главној ствари, in medias res, као што стари Латини рекли. А опет сам насупрот томе, помишљао с времена на време, да му понудим да одржи пригодно предавање, али о чему... Ни то се још није дало ухватити.

А сада, чујте моју претпоставку, која је 100% тачна! Поче Акакије, када смо се поново срели. Милош је намеравао да у тој гробници, том сандуку, у тој шкрињи сачува старе ћирилске рукописе за потомство.

Нисам имао утисак да се ишта на мом лицу померило, никакав миг, покрет, осмех, који би сведочио о мом изненађењу, мада га је признајем било.

Ха! Рећи ћете неписмени Милош и стари ћирилски рукописи. Дозволите ми да образложим. Али пре тога, морамо се подсетити ко је био Антун Михановић. Ви то, свакако, знате... Но, ја га прекинух, рекавши да нажалост, не знам. Што Акакија веома обрадова.

Године 1836 речени Михановић беше изаслат у Србију као посланик аустријског ћесара. Предајући грамату, данас кажемо акредитиве, Кнезу Милошу, Антун Михаљевић изговори и ово: „Дозволите пресвјетли господару мој, да вам искрено и по нашки кажем да сам ја Хрват, па се радујем и охолим што сам постављен за првог угарског конзула у тога храброга народа и у ону славну земљу, чији су крв, језик и слава мени сродни, и што ћу бити уз једног кнеза илирског племена...“ Што се до дана данашњег понавља и прештампава, као леп пример братства и јединства у зачетку, али ја сумњам да су се баш те речи тада свиделе Кнезу Милошу, који, ако ћемо право, не беше илирски већ српски кнез! А већ данас знамо то што знамо, али никако и да признамо, да сама та реч „илирски“ беше, од времена до времена, згодна поштапалица. Илирски а не словенски, а не словински, а ни славјански, згодна замена да се нешто отупи, ублажи, скрене на странпутицу... Данас су, наводни Илири, нико други до – Арнаути. Који се диче и охоле тиме, као некоћ Хрвати, само да додам. Ја и не спорим, нити поричем да је речени Антун Михановић, упарађен у униформи аустријског официра, није том приликом из срца говорио. Он је у Бечу права изучио упознавши се том приликом с два Димитрија – Давидовићем и Фушићем – издавачима „Српских новина“, а нешто касније и са Вуком Стефановићем Караџићем; он је 1815. године штампао код Давидовића као брошуру, истина на кајкавском наречју, Реч домовини о корисности писања у народном језику, он је тражио да се у хрватској администрацији латински језик замени народним. Био је вуковац пре свих осталих Илира, али....

Све то не пориче (нашу) констатацију да се то умилно цвркутање Михановићево није допало Великом Господару, који је дубоко у себи зазирао од Аустрије, далеко више него од Турске, чији вазал био. Подсећам вас шта је о томе забележио Милан Ђ. Милићевић. Тамо где утиче Каменица у Мораву (једна приточица Западне Мораве у рудничком округу), онде има једна стара, опала зидина. Ту су Немци, док су – у XVIII веку неко време – држали Србију, чак и у ту зидину били метли своје војнике. Од њих је (од Немаца) мене страх сто пута више него од Турака. Муставино би и прође, он се, век и амин, неће вратити да суди по Србији... И још вас подсећам на став Милошев према „немачкарима“ нашим Србима из Прека, које је трпео јер је морао да их трпи, јер су сви редом били писмени. Једном је Милош окупивши своје најверније неписмене сараднике дословце рекао ово: држим „немачкаре“ што морам да их држим! Зар су ми миле њихове кусе хаљине, или њихово бенављење у беседи; али – требају нам. И требаће нам, све докле год не стигну да их замане наши синови. Треба се, дакле, удубити и проникнути у карактер тог владаоца, који је био трезвен и мудар натпросечно... А који је надодољеног, витког и као стрела правог Антуна Михановића морао примити с подозрењем, а не онако како је касније све то тумачено.

Акакије се није дао препознати. Глас му је грмео, очи цаклиле, муцао није, нити се освртао на све стране, подсећајући на увежбаног оратора (и демагога) пред већ распаљеном светином. Уз то ме је коснуло помињање Милана Ђ. Милићевића, с чијим сам се именом на уснама јутрос пробудио... Али времена за анализе није било.

А да невоља буде већа, настави Акакије, тај Михановић ће се ускоро затрескати до ушију, у кћер Господар Јеврема  рођеног брата Милошевог, у госпођицу Анку Обреновић, коју су неки писци већ звали „Ружа од Истока“. И сами знате да је Јеврем Обреновић, помало и хипохондер (по мом мишљењу) силно нагињао европејству, за разлику од свога брата Кнеза Милоша, који се упорно држао „старог закона“ и навика. Анка је била не само лепотица. Бавила се она помало и књижевношћу и музиком, па се споља гледано није ни могао наћи присталији пар, упркос разлике у годинама, имајући у виду – како још Гете вели – избор по сродности. А и Анка се беше загрејала, и – заљубила. И све је неко време глатко ишло, брак њихов беше на помолу... Али... Иако заљубљен, и већ на седмом, осмом небу, Антун Михановић не беше фантаста, умео је и он да процењује људе, извлачи закључке, и поступа, подозревајући напослетку да највећа опасност његовом будућем срећном браку прети баш од – Милоша. И ту је, видећемо, био у праву. Стога Михановић благовремено затражи пријем, па приступивши Кнезу, рече отприлике: пресвејтли господару мој, ваше храбро и братско српско племе има и своју велику историју, оличену не само у ратовима и у стварању ваше моћне средњовековне државе, већ посебице у – култури. У знак тога поклањам Вам један од ретких ћирилиских рукописа, који датира из XIII вјека, те најпонизније молим да га примите као знак безграничне моје оданости...“

Е, сад, шта је на све то могао да одговори неписмени Милош. Но све и да је писмен био по ондашњим мерилима, био би неписмен по оним мало древнијим. А сва је прилика да се ни сам Михановић није разумевао у некадашњи језик Светог Саве. Тек, примајући поклон, Милош упита Михановића, где је и како то набавио. А овај рече „од неких трговаца Грка“, указавши затим да се та велика културна прошлост народа српског, већ вековима крчми. Кад брже, кад спорије, али крчми... Тргује се, муља, трампи. Ко зна где све то доспева, у чије руке иде...

Можемо ли да замислимо Милоша у том трену. С једне стране, Михановић му је отварао очи, указујући на нешто о чему Милош до тада није ни мислио, док је с друге стране, али истовремено, Милош покушавао да протумачи, великодушни овај гест (и поклон) наочитог и упарађеног ћесарског посланика. Налазећи напослетку да је реч о простом подмићивању, да уважени ћесарски посланик ради исто оно што и он сам, Милош, са овим или оним турским главешином; које подмићивање треба да посланику олакша пут ка браку с Јешином Анком. Е, па не може! То беше Милошев каснији одговор. Не може, јер си, чиниш 'волико, католик. Што се и данас тумачи као ударац „срдачном развоју тадашњих српско – хрватских односа.“ Касније ће Антун Михановић (1838. године) Анки посветити своју баладу Камена дјева, која се једно време певала уз цитру или гитару, а и саму Анку ће неко време њена околина тако звати.

Али, ако је поменута љубавна прича Милошевом забраном била – као на пању – пресечена, прича о старим ћирилским рукописима није. У дојучерашњој Југославенској Академији знаности и умјетности, још постоји чувена Михановићева колекција старих ћирилских рукописа. Михановић је, наравно, још неко кратко време остао ћесарски посланик у Београду, тужан и неутешан. Подсетићу вас да је он написао речи за данашњу хрватску химну Лијепа наша домовино, док је арија за њу узета из Доницетијеве опере Лучија од Ламермура. Још неко време, кажем, будући да му је од стране аустријског Министарства спољних послова, наређено да ћесарову жељу да доктор Бартоломео Куниберт буде протеран из Србије, пренесе Кнезу Милошу. Беше то уствари жеља Мектарбаше (Метерниха), која сасвим разјари Кнеза; те се сав његов бес сручи на Михановића. Кнез одмах рече да „одсад неће више читати ни један његов (Михановићев) акт“, а већ сутрадан отправи писмо у Беч у коме је изриком затражио неког другог дипломатског представника „који се неће мешати у унутрашње ствари Србије“.

И ту се, сасвим нагло, утиша грмљавина Акакијева. Ућутао је, згрбио се, чак му је лице на трен висило изнад некакве фасцикле по којој поче да претура, дишући убрзано и сипљиво.

Докази! Докази... Ево, ево... Изволите, гледајте. Рече баш сасвим тихим, промуклим гласом, пружајући ми пожутели папирић формата А 4. Ово је – Милићевићево. Не пише, Милан Ђ. Милићевић, нити је потписано, али ако се упореде рукописи... Ево, ево, изволите, овај је Милићевићев, из архива је копиран, има печат и број... Нема лажи, нема преваре... Па, ако оба упоредимо из авиона се види да их је писала иста рука. А набавио сам овај, овај без потписа, не од путујућих трговаца Грка или Цинцара, него од једног нашег човека, који га је откупио од Цигана... Читајте, слободно читајте, дугачко није, ево и лупе, ако вам је потребна.

Причају, писало је, да је Господар Милош добро плаћао старинске неке српске ћирилске рукописе, но, где су они сада, нико не зна. Сумња се да их је Милош негде закопао... И то није сигурно. Нико о томе, наводно, ништа не зна, а они који нешто знају неће или не смеју да говоре.. А при дну листа, са стране беше додато: бескорисно...

Све и да није било оног ноћашњег, уствари јутрашњег, непријатног сна, мада са „срећним завршетком“, ипак бих био, признајем, узнемирен помињањем Милана Ђ. Милићевића. А и причом, која слутио сам још није завршена. Коцкице су се до сад ипак слагале, истина натегнуто, али не и као пука књижевна машта.

Време је, дакле, да све ово увежемо и повежемо са Белведерским Аполоном, који је само симбол, само метафора. Прену се Акакије. Др Бартоломео Куниберт беше тај који је – истина врло, врло упрошћено – Милошу описивао и препричавао тај историјски догађај, уплићући и носталгију за родним својим крајем (Северном Италијом) и ламент над судбином свог несрећног и расцепканог народа. Тај тренутак у историји Италије, налажење и откопавање ето баш те скулптуре, био је небески знак, позив за отрежњење, за увиђање да на читавом Апенинском полуострву живи један једини народ, коме ако се само призове памети предстоје велики дани, али само и само под једним условом – да се што пре уједини. То тада, нажалост, није тако схваћено. Уместо тога дошло је до културног препорода, Италијанска Ренесанса је продрмала Европу, али не силом оружја, него новим погледима на свет, новом мишљу... Уједињење је остављено за будућност, која, ето, никако да отпочне...

О тим разговорима уз чибук и кахву, није остао никакав писмени траг, али није далеко од памети да се макар претпостави, да је искусни Милош убрзо схватио; да у животу сваког народа постоје кључни тренуци, када би нешто морало или требало да се хитно учини, и да таквом тренутку често претходи небески знак. Сетите се, уосталом, како и којим стиховима почиње Вишњићева песма Буна на дахије. И ослободите себе досадног оног блебетања да је Милош био неписмен. Био је, не споримо. И да о сликарству Италијанске Ренесансе поготову није могао имати ама ни најблеђег појма, и то стоји, али све то не значи да није схватао о чему му то прича др Бартоломео Куниберт.

Уз том је стигла 1839 година! Те године ће Милош бити принуђен да одступи с власти и оде у прогонство. Па, хајде, ставимо се на трен психолошки, психофизиолошки, мисаоно, или како већ хоћете, на његово место. Заборавите, на трен, на приче историчара од заната. Уживимо се у оно шта је он у том преломним тренуцима могао да мисли. Је ли ослободио Србију османског јарма? Јесте, мада донекле, али довољно за почетак. Је ли спасао Србију од куге 1837. године? Јесте. Ставимо само то двоје као тег на један тас, а на други све оно што му се спочитава до дана данашњег, па да видимо које претеже... Не мора у нашој, већ у његовој свести. Нисам обожавалац апсолутизма и владарске самовоље, али сетимо се само неких детаља из приче о Милошевој успешној борби против куге. О карантинима, и санитарном кордону... Јер Турци нити су своје карантине имали, нити их је тај вид борбе против „црне смрти“ уопште занимао. Србија Милош бега беше део њихове државне територије, стога уопште нису могли да схвате да их неко задржава на такозваним границама, и још их нагони да ту дангубе, седе, чекају по неколико недеља, док не истекне време карантинског испита, да бих били пуштени даље. Шта је то могло да – у њиховим очима – значи, ако не као нека врсте побуне, па је у складу с тим паша београдски већ уперио своје топове намеран да бомбардује Београд, од чега су га страни конзули једва одвратили... А да не помињем оног везира који се беше запутио на крунисање британске краљице Викторије, који се, потом, досађивао у Алексинцу, слушајући свакодневно облагивања и уверавања Милошевих сарадника, да тако, нажалост, мора бити јер је то у обостраном здравственом интересу, не разумевајући уствари о чему је реч. Да и не говорим о гунђањима српских трговаца, који су било они, било њихови повереници са својим еспапом по карантинима такође дангубили. Све ви то наравно знате, па не верујем да би могла да вам се учини невероватном претпоставка да се све то ваљало и котрљало и по свести Милоша Великог, кога после свега – враг би га знао зашто – хоће да најуре из Србије. А шта би остало од Србије, да је куга тада продрла – баш их брига! Уз то му је син јединац тихо, али неумитно умирао од „проклете сушице“ у Земуну. Криза се у пролеће 1839. године ближила свом врхунцу, али немојмо мислити да је Велики Господар није очекивао. Криза је у његовим очима била вештачка,  „увезена“. Велике европске силе просто су се поигравале с тадашњом Србијом. Отићи или остати, то питање претварало се у Милошеву ноћну мору. Обузет тим кошмаром Милош је помишљао и на Михановића, и на стару српску славу и госпоштину, на рукописе из тог доба које се крчме, развлаче и распродају, а које ће се, саобразно томе, сасвим развући и нестати. И онда. Шта онда? Онда ће се српска историја бројати од Карађорђијиног, па потом његовог, Милошевог, устанка, а то је танко. Недовољно чак ни да оправда његове потезе на обнови култа Светог Саве. На сва она натезања са Цинцарима и Грцима у београдској чаршији, у чијим календарима поменути српски светитељ и просветитељ не беше уписан црвеним словом, те се морало посегнути и за претњама. Да! Сетимо се...

Поново се Акакије беше разгоропадио. Његов старачки глас претворио се опет у грмљавину, не баш течну, него помало скандирану која подсећаше на прве знаке Паркинсонове болести... Док сам ја седео одбијајући димове, палећи цигарету за цигаретом...

И ево шта је одлучио Милош Велики, угледајући се, а можда и послушавши Михановића: прибављаће старе ћирилске рукописе, али их неће поклонити држави која – по његовом одласку с власти – креће према пропасти, него ће их закопати тајно, на неком скровитом месту. Па кад света ора дође они ће бити пронађени.

Уследила је драмска пауза.

Потрудио сам се не само да му не одговорим, него и да задржим сасвим миран израз лица, јер рачунао сам – таман је постао кратак и сажет, а о његовим претпоставкама касније ћу већ размислити натенане. Али он навали: шта ви кажете на све ово?

Имам утисак да нисте завршили.

Измигољих се, а он ме одмери с искреним дивљењем.

У праву сте... Па, ево... Мехтарбаша је, наравно, повукао Михановића из Србије и послао га у Солун. А у Солуну ће Михановић комплетирати своју чувену збирку ћирилских рукописа, али ће напослетку у Загреб однети само део. Други део – не знамо још увек да ли већи или мањи – доставио је (или достављао је) свргнутом Кнезу Милошу. Претпостављам да су се, упркос првобитном оном гневу Милошевом, који се сручио на тог несрећног „Илирца“, они ипак морали још који пут срести, макар приликом опроштајне посете Михановићеве, а том приликом Милош беше веома благ, чак, рекло би се „умиљат“ на свој начин. Рекао је Михановићу да они као једноплеменици ипак могу да у будућности помажу један другом, јер је он, Милош, такође заинтересован за старе ћирилиске рукописе „и остале дрангулије“, које је Михановић већ сакупља, а то, чиниш 'волико, зна да кошта. Ово је све, наравно, магла. Доказа нема, ни околишних. После Солуна Михановић је службовао у Трапезунту, али се, доцније у Букурешту сретао чак и са својом „Каменом дјевом“, срећно удатом Анаком рођеном Обреновић, лепотицом. Милош можда, из ових или оних разлога, није трпео тог „Илирца“ као аустријског посланика у Србији, али је у изгнанству сарађивао с њим.

Све то, разуме се, нисам могао да проверим и да ишчачкам, ни да пронађем још какав траг, који се можда може, а можда и не може више наћи по архивама, рецимо, бечким. Али, откуд ми новац да тамо одем, у Беч. Или у Загреб, још и горе, после скорашњих наших „Илирских“ свађа. Руку на срце, ја и не знам како се то по архивама баш и ради; неук сам, све то и није моја струка.... Ко ће ми веровати, ко ми може помоћи, а да напослетку од свега тога не испадне ћорак. Доказе које сам прикупио већ сам вам дао...

И сад? Шта – сад!?

Клатило се у ваздуху.

Ништа баш ништа. Одговори он сам на своје тешко питање. Убеђен сам да је Милош било уз помоћ Михановића, било уз помоћ других, ипак дошао до – хајде да кажемо – до обиља – јер тако лепше звучи – старих ћирилиских рукописа, и да је, за време своје друге владавине, наредио да се све то зазида у оном „ковчегу“, и заборави и остави као небески знак за потомство. Наравно да ту сад искрсава читав низ техничких питања, на које нисам у стању да одговорим. На пример, како је вративши се наново Србију знао да пронађе баш оно место, или, у каквом стању га је тада затекао... Па, онда који су све људи били у то упућени... О томе ме, молим вас лепо, не питајте. Знам само да је та прича могла да се заврши само и само овако како вам рекох, и то за време друге Милошеве владавине.

Неко време сам покушавао, настави Акакије, да на основу оне свешчице мога деде сачиним мапу евентуалних локалитета. Не знам да ли вас и то занима... Имам их, чувам их још увек. Огроман је то труд. А онда помислих: шта ја то радим, због чега млатим празну сламу, поричући и самог себе. Белведерски Аполон јесте, ако јесте – небески знак! Откопан је, нађен и схваћен у правом трену, када се очекивало, када је морало да нешто догоди. А ја? Ко сам и шта сам?  Јесам ли ја благословен од неба!? Је ли Србија спремна да овог трена нешто схвати!?! Могу, можда, да се појавим али само као претеча, као неко који напаћеној овој Србији предвиђа, предосећа, наслућује боље дане... И, то је све, а и ништа.

Растасмо се. А онда, дан за даном... Теглило се. Чекао сам да ми се он поново јави питајући се, у међувремену, а шта и ако се јави, шта бих с њим? Напослетку га потражих телефоном, једном, па други, па трећи пут... Не нађох га. После неког, мало дужег, времена одлучих да, ипак, одем у Калуђерице. Сам Бог зна шта ме је к њему вукло. Али, не беше га. Никог, више ни у тој кући, док су комшије на моје упорно распитивање, махом, слегале раменима, гледајући ме сумњичаво. Отишао је у бању... није се одселио. Није умро, не дај Боже... Дигох руке.

Непуне две године касније на једној слави где беху махом грађевински инжењери, један млађи човек, теренац, по препланулом, његовом здравом лицу видело се, поче причу како су недавно у некој бестрагији, на некој чуки, копајући темеље за далековод налетели на необичну гробницу, која уствари то није била. Неки су, причаше он, одмах повикали: ето нам опет Римљана, али кад из оближње вароши стигоше стручњаци, они сви листом одмахиваху главама. Римско, нажалост, није. А није била ни гробница јер није било, да тако кажем правог поклопца. Зидови, свод, али све повезано и зазидано у цело, а како је све то изведено схватили смо мало касније, када је пала одлука да то ипак развали па да видимо шта је унутра. Тамо не беше мртвац, већ само грдна нека воштана платна, и у њих нешто увијено, некакви, рекоше, рукописи. Све то стручњаци покупише и однеше, замоливши нас да, ако можемо, темеље ипак копамо малко  даље.

Сачеках да он заврши своју опширну инжењерску причу како је то са тим сводом све било технички изведено, да све збиља изгледа као ковчег, али који се не отвара, па га упитах одакле су, из које вароши ти стручњаци, тада, стигли, и записах. Сутрадан сам се, богме, намучио док сам пронашао у тој и тој вароши надлежну установу. Јави се нека не баш претерано љубазна жена, која на моје питање: шта је то од старина недавно пронађено у њиховом крају, одмах зачекета. Немојте сада и ви о – Римљанима. Нећу, рекох, само питам да ли су тамо у том ковчегу од опеке, у тој, на први поглед, гробници нађени стари ћирилиски рукописи. Откуд знате! Скоро се брецну она. Нађено је шта је нађено, још се испитује и разврстава, нисам овлашћена да дајем такве информације. Ако вас све то баш толико занима, ево вам службени телефон директора. Покушах да њега нађем, али узалуд. На крају помислих. А што се па ја бакћем тиме, обавестићу Акакија Акакијевича, да га обрадујем.

Али њега ни од корова. Чак сам и до Калуђерице два три пут одлазио. У бањи је, рекоше ми... А и њега би сасвим сигурно откачили. Србија је ионако пуна тајни, лудака и бирократа. А што се небеских знакова тиче, њих још нема, или их просто – не видимо..

(Савременик, бр. 199/ 2012; стр. 29–41)