Гордана Малетић

Путовање у Седмоврхи град

 

Штампано издање: „Књиготека“, Београд, 2003.

Уредница овог е-издања: Тамара Лујак

            

 

 „Кад бисмо заиста видели универзум,
можда бисмо га разумели“.

Х. Л. Борхес

 

Где си, Тесла! — узвикну Влада и весело потапша по рамену свог друга кога није видео готово цео летњи распуст.

„Тесла“ је седео за столом у својој малој соби претрпаној књигама и упирао поглед у екран компјутера. Звонки Владин глас учини да се окрене и насмеје се.

— Знао сам где ћу те наћи. Нисам ни ишао до школског дворишта — рече Влада, па скиде хрпу књига са најближе столице, спусти је на под и затим седе. — Да знаш да сам те у овом положају оставио пре месец дана — озбиљно додаде.

— Стварно? — расејано ће Зоран, погледајући поново у екран.

— Хоћеш ли ти људски да поздравиш свог најбољег друга или не? — љутну се Влада.

— Ма погледај шта сам набавио — звездане мапе — поче да се правда Зоран.

Влада окрете столицу, загледа се у екран и намах заборави на церемонију поздрављања.

Обојица се усредсредише на дубоку модрину северног вечерњег неба на коме су се видела сазвежђа.

— Ала је ижврљано, како се сналазиш? — зачуди се Влада. Црвене тачке, плаве флеке, црна позадина, шта је шта?

— Једноставно је, погледај само мало боље. Уосталом, сад ћу ти олакшати — рече Влада па кликну мишем на једно поље. Сазвежђа се повезаше танким линијама и добише онај облик који су им по називима дали још стари Грци.

Влада одмах потражи Великог медведа који би, да није било жуте контуре трапаве животиње, више личио на змаја каквог је некада пуштао да лети кад је био мали. Испод њега је нашао Малог медведа коме се у репу налази Северњача, најсјајнија звезда. — Много му је дугачак реп — закључи — и више личи на кутлачу.

— Па тако га и зову. Или кажу Урса Минор. То је двојна жута звезда, удаљена од нас седамдесет светлосних година. Затим иде Кефеј, па Лабуд. Они су баш на области Галактичког диска који је и најгушће насељен звездама. А ево и Змаја, реп му додирује Жирафу.

— То је пола жена, пола змија — допуни га Влада. — Чувала је  златне јабуке мудрости, док их није украо Херакле. Покажи ми Касиопеју, увек ме је привлачило то име.

— Аха, лепо је. Ево, погледај. Од шест најсјајнијих звезда, једна јој је на лакту, друге две на грудима, четврта на шаци, пета на колену, а шеста испод стопала.

— То ти је она краљица што се хвалила да јој је ћерка  лепша од Нереида.

— Чини ми се да и ти понешто знаш о сазвежђима — искоса га погледа Зоран.

— Из оног угла из ког мене то све занима, а ти знаш да су то историја, па археологија, митологија…

— Онда ево нечега за тебе — задовољно ће Зоран. — Кажи неки датум из прошлости па да видимо како су звезде тада стајале.

— То стварно може?

— Само пожели — с осмехом ће Зоран.

— Нека буде, нека буде август, пошто смо сада у августу, рецимо, рецимо 1409.

— Што си изабрао баш ту годину?

— Имам своје разлоге. Рећи ћу ти после.

— Добро — прихвати Зоран и притисну плочицу која је покренула читаво небо, па су сазвежђа лагано промицала пред њима.

— Не видим никакву разлику.

— Сад је стварно тешко снаћи се, али има малих померања. Није то тако велика разлика у годинама у астрономском смислу.

— Добро, али опет је лепо. Ово ми даје наду да је ипак могуће…

— Шта то?

— Знаш да сам одувек желео да оживим прошлост. Макар на који начин. И био сам усред неких својих размишљања кад си ми ово показао. Можда је ипак могуће учинити нешто.

— На компјутеру може, као што си видео. За друго, не знам.

— Имам неке идеје. Ни сам не знам како да ти кажем, а онда, опет, чини ми се да је могуће… Ма не, није.

— Је л' може то мало јасније?

— Може. као што сам ти већ напоменуо, мене занима прошлост.

— Шта ти је, Владо, то и иначе знам.

— Летос смо код баке открили невероватне ствари — остатке старе културе, лавиринт…

— Где то? — изненађено ће Зоран.

— На обали Велике Мораве. Али сад нешто мислим…

— Шта би сад? Мало ти је било?

— Сигурно да јесте. Зар не видиш да имам среће? Што не бисмо мало истражили Калемегдан? Ту нам је под носом а још увек нисмо ништа предузели!

— Шта би требало да предузмемо?

— Ако је на Великој Морави било старе цивилизације, има је и овде.

— Па има је, то нико не оспорава.

— Али ми треба да сами откријемо нешто од тога.

— Ти знаш да мене више занима будућност.

— То ти је све једно исто, не заваравај се. Дошао сам код тебе пре пола сата, и то је већ прошлост,  а вечераћу у будућности. О доручку да не говорим.

— Добро, и даље?

— На Калемегдану је некада био град деспота Стефана Лазаревића.

— Знам.

— Е па шта онда, кад знаш и сам?

— Шта „шта онда“?

— Па то, морамо да оживимо целу ствар. Ја бих волео да видим како је стварно било. Мало су мени травуљина, зидине и онај чудни Деспотов споменик.

— Шта предлажеш?

— Предлажем… — и ту Влада застаде, не знајући како да искаже своју замисао а да не испадне смешан, или још горе од тога. — Гледај: ти, ја, па онда Лазар, Вук, Стефан и Урош. Зваћемо и Синишу и Душана. Сви имамо средњовековна имена.

— Ја немам — огласи се Зоран.

— Откуд знаш?

— И шта онда?

— Ти си увек уз мене.

— Земљанине, да ли би могао да будеш мало јаснији? Твој пријатељ из сазвежђа Лабуд нема довољно дугачке антене да ухвати твоје таласе.

— Наравно да немаш кад још ништа нисам рекао.

— Онда реци.

— Да ми оснујемо тајно друштво — испали Влада. — Знаш да је Деспот припадао витезовима Реда змаја?

— Нисам знао.

— Истина је, а тако ћемо и ми. Бићемо тајно друштво, имаћемо своје тајно писмо, увођење у ред, место састајања, тајне знаке распознавања, ма све, све.

— Зашто треба да се играмо витезова?

— Да бисмо се приближили старом времену. А осим тога, то неће да буде само игра.

— Него ћемо временом постати прави витезови?

Влади спласну расположење, али је ипак још увек желео да убеди свог друга у изгледе свог плана. — Није ствар у витезовима, него хоћу да загрејем што више људи за истраживање.

Зоран је ћутао.

— Ти нећеш? Теби је ово смешно? — снуждено ће Владимир.

 

— Није ми смешно, него немам времена. Започео сам нека своја истраживања око хемијске рачунске машине. Замисли, Мика Алас још 1896, у оно доба, хтео да направи такву машину. То једно, а искрен да будем, занима ме аутомобил на гравитационо-комутативни погон. Правим прототип.

— А успут гледаш у звезде — бесно ће Влада.

— Па шта?

— Ето видиш, ето видиш. Исти си као ја, а нећеш да ми помогнеш.

— А не. Да ти помогнем хоћу увек. Али нећу да се замајавам, немам времена за то.

Влади се очи испунише сузама.

— 'Ајдемо заједно до Теслиног музеја да ти покажем један његов патент — хтеде да га утеши Зоран. — То су кола којима је ишао од Детроита до Чикага. Али овај модел који ја хоћу да усавршим не ради на енергију из земље, него је још згоднији. То је модел будућности.

— На шта ради? — млитаво ће Влада.

— На педале.

— И ти мени кажеш да се играм?  И занима те будућност? — разгоропадио се Влада. — А сам хоћеш да возиш ауто ногама?

— Аха. И не само ауто, већ и чамац и дирижабл. А упростио сам ти да боље разумеш, кад немаш појма о физици — ражестио се и Зоран.

— Брига ме за физику и твоју аутосподобу.

— Е и мене брига за витезове Реда пингвина.

— Добро — накострешено ће Влада. — Онда идем.

— Па иди, кад си такав — слеже раменима Зоран, поново седе на столицу и врати се звезданом небу.

Влада изађе напоље; ни чуђење Зоранове маме што тако брзо одлази није га зауставило. Али, на путу до куће, у брзом ходу, његови бес и љутња полако почеше да се смањују. Помисао да га је друг „издао“ постепено је замењивала друга. „Неће“, мислио је, а онда „не може“. А то је већ било врло близу разумевању. „И што сам се уопште љутио, кад знам какав је? Не може он без проналазака. Још је као мали правио моделе ветрењача и водених турбина. На крају крајева, рекао ми је оно најважније — 'Да ти помогнем хоћу увек'. Куд ћу више?“ И Влада се орасположи, чак је био у недоумици да ли да се врати, али у паркићу преко пута своје куће угледа Стефана. Он је на игралишту увежбавао фудбалске кораке. Бацао је лопту увис и дочекивао је левом и десном ногом, са мање или више успеха. Онеспокојен Зорановим називањем његовог плана игром, Влада хтеде само да поздрави друга, но овај га угледа још издалека, узе фудбал и притрча му.

— Вечерас се друштво скупља у школском дворишту. Сви су се вратили. Обавезно дођи — рече задихано.

— Доћи ћу — обећа Влада.

 

 

Како је лепо уживати на води! Чамац клизи по површини, вешт чамџија крмани, домаћица послује око ручка испод палубе а Каћи, краљици овога дана, припала је срећна могућност да се сунча

на прамцу. Најпре је легла на стомак да је прође она највећа жеља за водом, па је из близине слушала звук таласића који је посебно волела и који се чуо, упркос брујању мотора. Видела се и понека риба како бежи кроз замућену савску воду, уступајући своје место моћнијем госту. И ускоро су је близина воде, као и мирис боје којом је чамац недавно био поново заштићен омамили, па је задремала. Не задуго. Сунце је било јако и натерало је да се окрене и промени положај, то јест заштити леђа и окрене лице према небу. А то је било још лепше. Племенито дрво под њеним леђима било је меко и топло, онај мирис воде није је напустио, али се сада видело и огромно небо и птице које крстаре њиме. И Каћа је била пресрећна. „Све је како ја волим. И како је само лепо! Како су чика Драгослав и тетка Нина добри. И како се само лепо слажу. Никад нисам видела да се неко тако воли… у тим годинама“, мислила је. „Мени све ово поклонити и сетити ме се, иако се тако дуго нисмо видели“. И Каћа се врати у мислима на јучерашњи дан и посету татиних пријатеља. Круна те вечери током које су се јеле кнедле са шљивама и причало о много чему што је раздвајало две породице од претходног сусрета, била је позивница коју је чика Драгослав направио брзо и вешто, на свој духовит начин. Замолио је за парче папира, а онда је за тили час пред њом лепим крупним словима исписао позивницу којом је позива да данас у десет часова буде на пристаништу, где ће се укрцати на њихов „величанствени брод 'Караш'„. Потом је све то уоквирио таласастом линијом и предао Каћи, уз наклон. А њој је позив стигао управо стога што је стално нешто запиткивала! И овога пута, уместо уморног маминог погледа, братовљевог задиркивања, или очевог одсечног гласа, добила је поклон! Њој је била посвећена највећа пажња а и данас ће моћи да пита све што хоће, до миле воље, на пример, зашто се чамац зове „Караш“, шта тетка Нина спрема за ручак, где су најбоља места за пецање, које су оно врсте патака на води, које дрвеће уоквирује обалу и још много тога. Истина, Каћа ниједно од ових питања још није поставила, али их је упамтила и сачувала за касније, када се буде спустила у сенку каквог великог дрвета испод кога су јој обећали ручак. Сада још није имала времена за то. Било би штета покварити ову лепоту и не препустити се сањарењу.

Лежећи тако на леђима, удаљила је две речне обале од себе. Видела је само небо које је било њено. Цело. Добро, пристала је да га подели са ластама и речним галебовима који би се изненада појавили у њеном видокругу. Осећала се господарицом ових несравњивих тренутака у којима је била сама и своја, без обзира што је гугутаво чаврљање мужа и жене у унутрашњости чамца допирало и до ње. Њихов весео, добродушан разговор и смех уливао јој је сигурност. „И ја ћу овако једног дана. Неко ће мене волети и пецаће исто као чика Драгослав а ја ћу кувати паприкаш.“

Чамац управо поново прође поред пристаништа и настави према ушћу и Дунаву.

— Ено остатака града Високог Стевана — довикну јој чика Драгослав.

— Где, где? — живо ће Каћа усправљајући се.

— На Калемегдану — показа руком чика Драгослав.

    И гле, ускоро се са њихове десне стране указало брдо са остацима старе тврђаве, обрасле у зеленило.

Полусрушене зидине, делимично од камена, делимично од опеке, лагано су промицале поред њих, а горе, на узвисини, појавио се и „Победник“. Каћи је све што је видела тога дана било живо и весело, па ипак, морало се признати да су то биле развалине, ма колико живописно изгледале.

— Хоће ли то икад ико поново средити? — питала се гласно Нина.

— Требало би. Био је то некад диван и моћан град. Да знате како су путописци лепо писали о њему! Али сад су ту остале зидине, и можемо само да замишљамо како је све некада изгледало.

— Баш ми је драго што је наш град некад био тако важан и леп. И сад је — поносно ће Катарина.

— Хм — јави се чика Драгослав, али не потврди њене речи.

— Баш је све лепо — понављала је Каћа.

— Колико ти имаш година, Каћа? — питао је чика Драгослав.

— Најесен пуним једанаест. Што питате?

— Зато што знам да теби сада све изгледа весело и смешно, а кад порастеш видећеш да није све сасвим тако. Београд су некада звали „вратима ратова“ па, иако лежи на једној од рајских река, како кажу, имао је бурну историју. И није увек било ни лепо ни лако.

— А није ни сад — с уздахом ће тетка Нина.

— Па јесте, нас су тако учили у школи. Али то са рајским рекама је баш дивно — ипак се Каћа врати на своје. — Мада је та река мало посивела — додаде заклањајући уста руком.

— То је од старости — нашали се Нина и не желећи да разговор добије озбиљан тон, иако куварица, она нареди капетану и нострому, то јест свом мужу, да управи брод према Великом ратном острву како би негде у хладу појели свој мирисни ручак. Уосталом, није му морала два пута рећи. Паприкаш је већ одавно испуњавао унутрашњост бродића заносним мирисом рибе, зачина и белог лука, па су сви, чинило се, с нестрпљењем гледали кроз стакло да виде када ће се бујна зелена обала са које је дрвеће падало у воду појавити тик испред прамца. Недуго потом то се и остварило па су, када је мотор најзад био искључен а чамац се осетио поново послушником зависним од реке, и њихао на води онако како то она хоће, пристали уз обалу и, једно по једно, искочили на влажну земљу. Нина самоуверено крете до дивовског јаблана, њиховог дугогодишњег пријатеља, и распореди све ствари на начин добре домаћице која послује по својој кући. Потом су могли да навале на рибљи паприкаш који је свима необично пријао, а нарочито Каћи која је рекла да никада није јела ништа укусније, на понос тетка-Нине.

Пошто је обрисала тањир хлебом, понудила помоћ око распремања судова, што је, на њено задовољство, одмах било одлучно одбијено, Каћа је могла да устане, протегне се и погледа око себе.  Шуштање ветра, удаљени звук моторних чамаца, жубор воде, цвркутање понеке птице сакривене у крошњи, сада су порасли. Упркос врућини, овде је било свеже и пријатно. Ова оаза била је права мала прашума. Огромно дрвеће, светлије или тамније зелено, које се налазило у средини острва, било је тако густо да је изгледало да се нико не би оквасио, ако би пала киша. Понегде су спојене крошње дрвећа давале утисак праве пећине. Острво је било чудновато и неистражено. И наједном се Каћа уплаши. „Да смо негде даље, помислила бих да овде има гусара. Срећом, на реци смо, а и чамац нам је близу.“ А онда је зебња притисну јаче, па гласно упита:

— Има ли овде гусара?

Нина се зачуђено окрете. — Нема, душо, ништа се не бој. Овде је све сигурно, и ми смо ту.

Каћа се мало разведри, а чика Драгослав, да је умири, предложи да јој покаже како се пеца, иако је већ било прошло подне.

Каћа одмах крете ка обали и док се чика Драгослав припремао, она узе да посматра стабла врба уроњена у воду. Када се заситила проучавања њихове коре и дугачких савитљивих грана оивичених бледозеленим листићима, буба које су милеле около и таласића што су нежно запљускивали обалу, она погледом отпрати чика-Драгослава који се са риболовним прибором стао удаљавати у потрази за добрим местом за пецање. Нина се већ беше опружила на зелену карирану простирку и отворила књигу, а Каћа потрча за њим.

Чика Драгослав се убрзо сместио у увалици иза оне у којој су ручали. Разместио је ствари, расклопио столичицу, из торбе повадио прибор, склопио штап и најзад ставио мамац на удицу. Сад је могао да седне и неометано пеца. Каћа је то схватила па је села мало даље од њега, посматрајући га искоса, трудећи се да питања приштеди за касније и пусти га да на миру ради свој посао. О томе да се риболовци не запиткују којешта чула је од свога брата, па је желела да га послуша, колико јој то буде могуће, наравно. Стога је ћутала и посматрала сивкастозелену површину воде у ишчекивању да пловак заигра и риба почне да трза. Но то се није ускоро догодило. „Риболовци су ћутљиви као и рибе“, помисли Каћа, „а рибе су споре, споре“, рече сама себи, па се, поучена Нининим примером, и сама опружи на простирку коју је добила од Драгослава. Он је, миран и опуштен, увек ведрог лица и доброг расположења, пушио своју цигарету. Ако је и било узбуђења због очекиваног улова, оно се није могло опазити. Али се није окретао према њој и није говорио ништа. И тако је Каћа била присиљена да ћутке посматра оно шта се збива, а није се догађало ништа нарочито. И ко може рећи у ком је тренутку заспала?

У њеном сну није било овако сунчано и светло. Било је мрачно, као пред јутро. Вукле су се некакве приказе које су нешто радиле у мраку. И чули су се гласови. Каћа је, уз то, осећала и зачуђену себе како прати њихове необичне покрете. „Шта ли то они раде?“, питала се. А онда је угледала реку, сребрну и бистру, без устава. Обала на којој су се људи налазили била је неограђена и некако пуста. На њој се налазило неколико веома једноставних издубљених храстових дебала — чунова. Један шарени пас лајао је поред обале, а људи су нешто савијали, вукли и стављали у чамце. Онда се отиснуше од обале и кренуше узводно. Каћа их је гледала како веслају у тишини и био је мир. Само је онај пас и даље лајао. Потом се људи зауставише негде и стадоше да бацају у воду своје направе. Каћа виде велики камен везан кудељним канапом и видело се како тај камен вуче још један дугачак канап за који је било везано нешто сјајно. Каћа се упињала да види шта је то. Онда се то сјајно указа мало боље, а имало је оштре ивице, и био их је читав низ. Претећи су штрчале. Један човек стаде да навлачи некакве жуте ваљчиће на те шиљке. „Баци струк“, рече други и звизну, а онда су остали одмотавали, одмотавали неки страшно дугачак канап. Најзад сасвим спустише ову чудну справу у воду, за које време је и сам чун добрано налегао на ту страну. „Шта ли то ови људи раде?“, питала се Каћа. „Па да“, насмеја се, „они лове рибу“. Људи још избацише и нешто лагано, шарено, што пљусну, али остаде на површини. „Тиква“, помисли Каћа и то је било тачно. Утом и људи из других чамаца завршише овај посао широким покретима и стајаху у чуну гледајући у воду. Један од њих се саже и захвати је дрвеном чашом и стаде да пије великим гутљајима. „Шта он то ради?“, помисли Каћа, па вода је прљава! „Хеј, то се не сме, није добро!“, викала је али је нико није слушао.

Свитало је и река се шаренила од тиквица везаних канапом. Потом и људи завеслаше. „Трза, трза!“, викао је неко, а онај пас је бесомучно лајао. „Диван примерак“, говорио је даље тај неко ко се уопште није видео, а људи су били исувише заузети веслањем да би причали. „Који диван примерак“, мислила је Каћа, „кад га нигде нема?“, и упињала се да види још боље. „Само кад тај пас не би тако јако лајао, било би све лепо и добро, иако су обале тако пусте. И где ли је само нестао онај велики град?“

Утом се Каћа пробуди. Прво што је видела била је њушкица једног омањег белог пса са црним флекама који је стајао поред ње, љубопитљиво је посматрао, махао репом и лајао, упркос томе што га је газда умиривао.

— То си ме ти будио све време — поспано закључи Каћа, придиже се и помилова пса, а он најзад ућута. Потом завири у кантицу у којој се батргао један омањи шаран сребрнкастих крљушти, још увек живих очију и продорног погледа.

— Упецали сте рибу! — одушевљено је узвикнула и дала себи за право да стане поред чика-Драгослава и погледа како ставља нови мамац на удицу, тим пре што је сада ионако имао друштво.

— Шта вам је ово што користите као мамац? — упитала је весело и веома гласно, на шта се познаник опрости, звизну и оде према свом чамцу, праћен псом.

— Очекивао сам то питање — прихвати чика Драгослав и распреде причу о броду „Карашу“, мамцима, рибама, води и пецању на Сави само за Каћине уши.

 

 

За вечером је Катарина, сва устрептала и срећна, важно препричавала своје доживљаје, уз одобравање маме и тате и братовљеве упадице.

— И рекли су да сам веома пријатно друштво и да ће ме поново звати — закључи задовољно.

— И ја имам добрих вести за вас — на то ће мама. — У суботу тата и ја купујемо паприке за ајвар.

— А ви знате шта то значи — додаде тата.

— Знамо, знамо. Пећи ћемо их и љуштити, па млети, млети — певуцкала је Каћа.

— Јао, немојте сада, молим вас! — завапи Влада.

— Време им је — уверљиво ће мама.

— Баш сад кад имам сто послова да завршим — настави Влада своју жалопојку.

— Којих послова, кад ти школа још није почела? — одсечно ће отац.

— Нешто сам се договорио с друговима — неодређено ће Влада.

— Е то ће морати да се усклади с обавезама у кући — закључи отац.

— Мало рада, мало игре, то је најбоља комбинација — рече мама, нагињући ка компромису као и увек.

— А како замишљате то „усклађивање“? — започе Каћа серију својих питања. — Како се усклађују паприке? Ускладити — баш лепа реч. Је л' то има везе са складом? — неуморно је постављала питања, више себи него осталима, који су углавном били уморни од њих. Помогла је мами да склони судове са стола. Онда је отишла у братовљеву собу и сачекала га. Он је избацио смеће и бучно улетео у собу а потом се бацио на кревет.

— Јао Боже, опет паприке! — узвикнуо је немоћно.

— Е па тако је то кад их сви волимо. Онда без седам џакова не може да се прође — разложно ће Каћа.

— Ево ја сам спреман да се одрекнем ајвара и салате, само да ме оставе на миру. Знаш ли колико сам важних ствари планирао да урадим!

— Шта, шта? — знатижељно ће Каћа.

— Ма ништа — повуче се Влада, свестан да је рекао више него што је желео.

— Реци, реци, немој да врдаш — зачикивала га је сестра.

— Започео сам један пројекат — неодређено ће брат.

— Који пројекат?

— Пројекат деспот Стефан Лазаревић — признаде Влада који никад није сасвим могао да одоли сестриним упорним питањима.

— Јао баш смо данас пролазили поред места где је био његов град! То је, бре, било на Калемегдану! Јеси ли ти знао за то?

— Наравно да сам знао и то је Београдска тврђава, а име Калемегдан је дошло после.

— И што ми то онда ниси раније рекао?

— Нисам се сетио, ниси ме питала, откуд знам.

— Мени нешто није јасно.

— Шта?

— Ево шта: данас смо били на води. Било је све тако дивно и тако добро. Сва она лепота и плаветнило, па и вода, иако је прљава. Мислим нешто, тај наш Београд на тако лепом месту, а није срећан. Зашто није срећан кад је тако важан? И Деспот није га тек тако узео за престоницу.

— И краљ Драгутин пре њега.

— Ето. Наш град је важан, можда много више него што ми мислимо. Ја то осећам, а ти знаш да сам ја у праву кад нешто осећам.

— Знам — одобри јој Влада.

— И да ти кажем још нешто — нестрпљиво ће Каћа — ја мислим да је он важна карика у неком ланцу. Ето тако ја сматрам.

— И шта те мучи?

— Па то. Зашто га слупају сваких педесет година?

— Ваљда баш зато што је важан, па се сви грабе за њега.

— Али то није фер.

— Није — сложи се брат.

Обоје заћуташе. Онда се Катарина поново јави.

— А да знаш да ми се свиђа тај твој пројекат, шта год то значило. Хоћеш ли да ми кажеш још нешто о томе?

Влада је, као старији брат, волео да своју сестру држи на одстојању и да се прави грубљи него што јесте, али је она заправо увек побеђивала. Онако љупка и паметна, својим питањима и незлобивом дечјом природом, увек је успевала да измами од њега више него што је био спреман да јој повери. Тако је било и овог пута.

— Знаш, нешто сам мислио, како би било да мало оживимо то Деспотово време?

— Мислиш да направимо неку представу? Могло би. Ја ћу играти принцезу. А како се звала његова жена?

— Не, не, нешто друго. Ја бих мало истражио тврђаву.

— Било ти је мало оно од пре месец дана?

— Видела си колико смо имали среће. Зашто не бисмо и овде нешто покушали?

— Шта? Поново да копамо и улазимо у тунеле? Ја нећу. А и ти да се ниси усудио!

— Ма чекај, не пренагљуј. Нисам тако мислио. Него да све буде другачије.

— Како да буде?

— Не знам још сасвим тачно — поче да се извлачи брат.

— Ја ћу ти помоћи у свему што није опасно.

— Добро. Смислићемо нешто паметно.

— И ја бих волела да све то видим изблиза.

— За почетак идемо у библиотеку и на Калемегдан.

— Важи.

— Ћвић, ћвић, ћвић — зачуло се утом близу врата.

— Јао, нисам ни погледала папагаја откако сам дошла — запрепасти се Каћа, потрча према вратима и пажљиво их отвори.

На тепиху у предсобљу, као некакав пас чувар, стајао је  папагај нимфа сивкастобелог перја и велике ћубе, са наранџастим обрашчићима.

— Мали лепи дечко, где си ти мени? — умиљато ће Каћа. — Идемо у кухињу по храну. — И Каћа с папагајем који јој је слетео на раме оде да потражи неки укусан залогај за свог љубимца, а Влада седе за радни сто. Узео је парче папира и оловку, а онда се замислио пред белином хартије. Потом оловку замени фломастером и написа крупним словима: „Правила Реда“. Онда се опет замисли, још једном се одлучи за оловку и стаде да пише.

Влада је, као и већина дечака, становао близу школе и стигао је до ње за неколико минута. Ниско, безлично, сиво, широко здање са много прозора ни по чему није било привлачно, али је зато двориште било велико и лепо, са игралиштем за кошарку и стазама за шетњу. Млађи ђаци обично су се држали главног улаза и капије, пазећи да их не удари лопта, а за време одмора ишли су да траже цветиће између жбунова и хране псе. Старији су, наравно, уживали у великом игралишту: дечаци су јурцали до миле воље или играли кошарку, на задовољство девојчица које су волеле да седе на степеницама и посматрају их. Тако је то било за време школске године, али је двориште било отворено и лети, па иако је школска зграда била празна и некако чудно напуштена, деца су се ту сакупљала.

Влада није пролазио туда више од месец дана јер је био на летовању, па обриси познате зграде која се црнела у надолазећем сумраку и широк, ограђен простор изазваше двојаке успомене у њему: неко непријатно осећање помешано са узбуђењима пред писмене задатке вратило се ко зна одакле, али га је поглед на осветљено двориште умирио. Био је то свет за себе, за који су га везивале лепе и пријатне успомене. Неколико дечака већ је седело на трибинама и бучно разговарало. Сви му се обрадоваше, па галама постаде још већа. А када су се ускоро појавила још двојица, одушевљењу није било краја. Сви су говорили у исто време, прегласно се смејали и задиркивали једни друге. И Влада је био весео, мада помало напет. Намеравао је да искористи погодан тренутак и каже оно што му је лежало на срцу, али се плашио да га не исмеју. Зато је са нестрпљењем чекао да му се пружи прилика и предложи што је наумио, или да свој план изложи неки други пут. Но, разговор му је ишао на руку. Када се Урошева прича о томе како је у зоолошком врту стао пред тигров кавез и гледао га нетремице у очи, све док овај није оборио поглед завршила, уз опште одобравање и тихи Лазарев кикот, он се најзад одважи:

— А што не бисмо заједно отишли до Калемегдана? — направи увод.

— Можемо — одобри Лазар — само седнемо на три'ес' један и ето нас.

— Раније смо одлазили чешће — упаде Душан. — Је л' се сећате како смо се прошли пут лепо провели?

— Ух, кад је то било? Пре сто година, а ти причаш као да је било јуче. Још смо били клинци, ишли на возић и да бацамо каменчиће у Римски бунар — подсмехну се Синиша.

— Па шта?

— Па ништа.

— Ма то је све због школе. Нема се кад — незадовољно ће Урош.

— Тим пре треба да одемо — понови Влада. — Док не почне школа.

— Па који је то проблем? Идемо већ сутра — практично ће Лазар.

— А шта мислите да обиђемо град деспота Стефана Лазаревића? — тобож равнодушно ће Влада.

— Е знао сам да ће бити нешто научно и популарно, кад ти предлажеш — насмеја се Урош.

— А где је био тај град? — заинтересовано ће Вук.

— Нисам ни знао за то — зачуђено ће Синиша.

— Делови тврђаве који су од камена, потичу из старог времена, а они од цигле су из новијег. Можемо да их пратимо и видимо докле се простирала.

— Него шта — одушевљено ће Душан.

— Шта, ту је стварно био град? — уозбиљи се Урош.

— Ма прави град са дворцем. И још нешто — с осмехом ће Влада — не знам да ли сте приметили да сви имамо стара имена: Лазар, Стефан, Синиша, Владимир, Душан, Урош, Вук.

— Јао стварно! — одушевљено ће сви у глас.

— Можда смо баш ми ти који треба да дођемо до неких важних открића — настављао је Влада.

— Тако је! — спремно ће Стефан.

— Сигурно смо то баш ми — потврди Душан.

— А то је тек први део плана — тајанствено ће Влада.

— Како, како? — радознало ће остали, скупљајући се око њега.

— Рано је још за причу, прво идемо у извидницу.

— Е нећеш се тако лако извући — узвикну Синиша.

— Говори! — нареди Душан.

— Озбиљно вам кажем, морамо то да оставимо за други пут. Није још време — уплашено ће Влада

— А кад ће бити време? — упита Вук.

— Ускоро — загонетно ће Влада.

— Е нећеш отићи кући док нам не кажеш, то ти јамчим — претећи ће Синиша.

— Хајде, не измотавај се, него реци о чему се ради — озбиљно ће Стефан.

— Добро, кад сте навалили — пристаде Влада. — Ви знате да ја читам ствари које говоре о прошлости и, уопште, све из историје.

— Знамо, и шта с тим? — нервозно ће Вук.

— Пређи на ствар — нареди Синиша.

— Наишао сам на један занимљив податак.

— Који? — тихо ће остали.

— Деспот Стефан Лазаревић био је витез Реда змаја!

— Шта? — изненађено ће Лазар.

— Какав је то ред? Објасни — захтевао је Вук.

— Зар нису сви они били витезови? — зачуђено ће Душан.

— Наравно да нису. А он је био витез-шампион, златни змај, и могао је примати друге у Ред.

— Златни змај! — понови Вук.

— И шта још знаш о њима? — знатижељно ће Стефан.

— Први и највиши степен тог реда имао је двадесет и четири члана. То су били тадашњи владари. А најистакнутије место међу њима имао је Деспот.

— И звао се као ја! — одушевљено ће Стефан.

— Не него се ти зовеш као он — исправи га Лазар.

— Ма добро, то је свеједно. Ја сам витез! — радосно ће Стефан.

— Е није него. И ја сам Лазар, па нисам кнез.

— Ако је до тога, и моје су име носили сви средњовековни владари, толико знам, иако ме историја баш много не занима — додаде Урош.

— Нек' ми неко каже ко је био јачи од Душана! — похвали се и носилац царског имена.

— Свака част — сложи се Владимир. — Моје име нису носили цареви, али руски кнезови јесу.

— Да се зна — убаци Синиша — и моје име је из тог времена. Истина, онај Синиша није био тако популаран као ви што сте некад били, али нема везе.

— А нисам ни ја за бацање — убаци Вук.

— Ти боље ћути.

— Што да ћутим? Истина се зна.

— Е баш дивота — задовољно ће Стефан. — И шта још знаш о тим витезовима?

— Витезови к'о витезови. Борили су се за част и славу, међусобно се помагали, посећивали саборе на којима су доносили важне одлуке. Носили су црвену униформу са свиленим плаштом зелене боје преко кога је био златан ланац са орденом змаја. Тај змај је имао јако дугачак реп и исплажен језик.

— Толико знам — заврши Влада своју причу.

— Фантастично! — одушевљено ће Стефан.

— Ал' сад је сасвим друго време и ко те пита за све то — слегну раменима Синиша.

— Било па прошло — с уздахом ће Лазар.

— Да али шта нам смета да мало прочепркамо? — додаде Влада, у страху да се не предомисле.

— Ма наравно, све то може бити веома занимљиво — сложи се Душан.

— Да убијемо време — допуни Вук.

— Ја баш не бих убијао време — љутну се Влада — мени га је увек мало и никад не стигнем да урадим све што сам планирао.

— Лако је нама за тебе — на то ће Вук. — Ти си вредан дечко.

— Аха. Можда и мало више него што треба — подсмехну се Синиша.

— Он је наш идол — иронично ће Вук.

— Полако, полако — рече Лазар, видевши да се атмосфера непотребно затеже. — Оставите га на миру. Сви знамо да Влада није бубалица.

— Није — одобри Урош.

— Није бубалица — сложи се и Синиша — само је онако, више собни тип.

— Идемо сутра на Калиш — огласи се и Стефан да прекине расправу. — Када и где ћемо се наћи?

— Потребна нам је светлост — рече Влада — боље да кренемо што пре.

— Онда у десет — предложи Стефан.

— Много је рано, боље у једанаест — затражи Вук.

— А где? — упита Душан.

— Код „Ушатог Ђоке“ — спремно ће Влада.

— Где? — запањише се остали.

— На Калемегдану, на платоу који води ка Опсерваторији, тамо где почиње велики зид, налази се један угаони камен који гледа према Војном музеју. На њему је уклесана глава човека са великим ушима. То је Ушати Ђока.

— Ал' га ти искомпликова! — зграну се Душан.

— Ко ће да загледа камење по Калемегдану, шта ти је? — протестова Синиша.

— Поједностави мало — посаветова га Стефан.

— Ма добро, наћи ћемо се код „Победника“, то је одмах ту близу.

— Е тако може — сложи се Вук.

— Онда сутра у једанаест — закључи Влада.

— У једанаест — потврдише остали.

 

 

Влада је стајао на месту на коме се некада налазио спољашњи западни бедем Деспотовог града. И сада је ту био велики зид али је данас, лишен некадашње одбрамбене улоге, углавном служио као ограда. Дечак је стајао наслоњен на зид, загледан у призор испред себе, пуштајући да му западни ветар удара у лице и разиграва жућкасти платнени шеширић. На том месту поглед је и био најлепши. Све се отварало пред њим: пре свега, огромно небо, данас провидно и без облака, какво се ретко где у граду може видети, а потом Доњи град, Сава и Дунав и друга обала. А све је било живо и у покрету. Небом су јуриле птице, реке журиле у сусрет једна другој, носећи бродове и чамце, пругом испод града путовао је воз, плавичастосив, малечак као некаква играчка. Друга обала захуктано је живела својим животом и лепо се могло видети и са ове удаљености како аутомобили јуре и осетити како град дише, ако се тако може рећи. Ни у Доњем граду није било мирно. Уским стазицама поносни бициклисти јахали су своје бицикле, на игралишту се играо фудбал. Шетачи су уживали у јутарњој шетњи или су запосели клупе и сунчали се на пријатном сунцу. И Краљевски славолук стајао је некако упарађено, већ према својој сврси, док се туда провлачила група деце и паса у игри. Влада најзад постаде свестан непријатног звука који му је дотле мање сметао, а сада је већ постао несносан. Било је то ситно, непријатно зујање, слично зубаревој бушилици, и будило је ружне успомене. Тражећи извор овог звука, угледа на игралишту у Доњем граду човека који се окретао око себе пуштајући некакав мали авион да се врти у кругу високо изнад његове главе и као да му никада није било доста. Авион је заиста био љубак и летео беспрекорном путањом, али је истовремено и био главни кривац за буку која је једина кварила хармонију тог јутра.

Влада се потом окрете и сада је његов видокруг испунило шеталиште на коме се и сам налазио, сво у зеленилу што умирује и пружа добро расположење. А оно му је заиста било потребно. Онај разговор од синоћ, којим је успео да заинтересује своје школске другове за свој замишљени подухват, био је више него обесхрабрујући. Стога је са зебњом чекао њихов долазак, не надајући се бог-зна-чему. И дошао је мало раније, не би ли му само присуство старог града дало подстрек. Тако је заиста и било. Смирен и опуштен, као прави борац и будући победник, први на бојном пољу, кроз двадесетак минута могао је да их угледа како излазе из велике капије и иду стазом ка њему. А била је то шаролика дружина тринаестогодишњака која се кретала као разбијена војска.

Први је ступао Вук, висок и крупан. У десној руци је држао пљескавицу у лепињи коју је јео у ходу, а у левој торбу за пијацу. За њим су ишли сувоњави, црномањасти Лазар и плавокоси Стефан и гласно се објашњавали. Стефан је својој спортској гардероби додао доглед и фото-апарат. Лазар је ишао слободно и некако чудно избацивао ноге при ходу, као на успореном филму, те је заиста и ишао мало спорије, но шта мари када му је то давало на значају? Напоредо с њима, али сасвим одвојено, ишао је Душан, веома задовољан својим изгледом. Био је сав у белом. Бела мајица, беле панталоне, беле чарапе и патике красили су његову још увек ониску фигуру. Ову елегантну појаву уоквиривао је и качкет у истој боји. Зрачио је задовољством и сигурношћу. Био је леп, или је барем тако мислио, у шта су га, уосталом, увериле две девојчице које су га среле на дрвеном мосту и гурнуле једна другу лактом у мимоходу. Једна од њих се чак и окренула, што му такође није промакло.

Далеко иза њих угледао је Синишу, који се некако снебивао, колико је могао да види са ове удаљености. Разлог томе је био, како ће одмах потом утврдити, његов млађи брат, кога је био присиљен да поведе. Он је послушно ходао поред Синише лижући сладолед веома задовољно.

„Сад шта буде, буде“, помисли Влада па звизну у знак поздрава како би га пријатељи приметили. У прави час, јер се већ беху упутили степеницама које воде ка доњем платоу, где се на високом стубу налазио чувени споменик „Победнику“. Вук први опази Владу и крете му у сусрет. Лазар и Душан пођоше за њим, док се Стефан одвоји за кратко. Застао је код човека који је продавао стари ковани и папирни новац и ту се мало задржао, тражећи новац из Деспотовог времена и не нашавши ништа, убрзо стигао остале.

— Што ту стојиш? — упита Вук уместо поздрава. — Рекли смо код „Победника“.

— Овде је „Ушати Ђока“.

— Е баш да га видимо — заинтересовано ће Душан, па сви погледаше у правцу у који је показао Влада. Заиста се на оном месту, које је онако тачно синоћ одредио њихов друг, налазио угаони камен и својом белином се издвајао од осталих. Ко је био непознати уметник — шаљивџија, кога није мрзело да длетом уклеше смешни лик човека са великим ушима, и још приде дода и његово име, није било познато, тек „Ушати Ђока“ постаде нова знаменитост Калемегдана.

— Свашта — оте се Лазару, па без даље приче приђе великом зиду и загледа се у дубину.

— А где је Урош? — упита Влада кад су им пришли Синиша и његов седмогодишњи брат Ђорђе, умрљан од сладоледа.

— Није дошао с нама — каза Стефан. — Причекаћемо га мало.

Но није требало дуго чекати. Утом се из далека зачу лавеж, па сви и нехотице погледаше на ту страну. То је свима добро знани Урошев пас Хруско, познатији као „Кобасица“, угледао неку мачку, па је његов господар имао муке да га умири.

— Касниш — примети Вук, кад су се најзад приближили.

— Кренули смо још у пола десет, али Шумице су далеко — стаде да се брани Урош.

— Важно је да смо сви на броју — закључи Влада.

—  И више од тога — подсмехну се Душан. 

— Шта могу. То је био једини услов да дођем.  Ваљда нам неће сметати.

— Наравно да неће — рекоше у глас Стефан и Лазар, а Влада оћута те се могло сматрати да је све у најбољем реду.

Међутим, уместо да одмах крену у обилазак тврђаве, Вук седе на велики зид и пребаци ноге тако да му висе са спољашње стране, а за њим и остали учинише исто. Једино је још Влада стајао, а мали Ђорђе, у недоумици, такође се снебивао. — Ја се плашим — шапнуо је Влади.

— Ти се само мало наслони — предложи му Влада — и онда нећеш пасти.

Кобасица је најпре мало оњушио зид а онда се и сам придружио свом господару и легао савијених шапа, погледа упртог у жбунић детелине који су облетале осе. Стефан је одмах стао да користи своју опрему. Најпре је догледом посматрао околину, али то није могло трајати дуго јер су се и остали грабили за справу. Стога је он предаде друговима, а сам стаде да бира објекте за снимање и подешава фото-апарат.

— Каква је оно доле велика кућа? — упита Ђорђе, што Влада искористи на најбољи начин да се врати својој теми.

— То је Небојша кула — објасни.

Сада сви упреше погледе у велику осмоугаону грађевину са мноштвом прозорчића, која је стајала усамљена, стабилна и загонетна. Иако су путеви водили до ње, нико је није посећивао јер је било очигледно да је затворена. Врата су била замандаљена и човек, који воли да ствари опипа, узме у руку, или их стави у џеп, нема шта ту да тражи. Истина, и зидови се могу додирнути, али је то премало да би неко силазио преко клизавих, неравних степеница и мучио се преко калдрме, када се кула ионако могла посматрати голим оком са моћне висине. Стога је она била занимљива само птицама које се гнезде у густишу Великог ратног острва, па им пространи кров, уз чамце и бродиће, служи као једна од постаја на путу до гнезда. Сада их је горе било неколико, стајале су и чешљале перје. Но већ у наредном тренутку, следећи своју намеру, прхнуше и снажним замасима великих крила стрмоглаво се упутише ка води.

— Чему она служи? — опет се јавио Ђорђе.

— То је одбрамбена кула.

— Је л' и она из деспотовог времена? — заинтересовано ће Душан.

— Није. И улазна кула Бојша и бранич-кула Небојша разрушене су. Ова је новија, а она стара није ни била на том месту, већ мало даље. Небојша кула могла је да прими сто до сто педесет наоружаних људи — објасни Влада. — А касније је добила и своју посестриму у Манасији.

— Какву посестриму? — изненађено ће Ђорђе.

— Лепу, то јест, исту ко и она што је била.

— И ишле су једна другој у госте — озбиљно ће Вук.

— Стварно? — запрепашћено ће Синишин мали брат. — А како то може?

— Не буди безобразан — наљути се Лазар и незадовољно гурну Вука, но он се није обзирао на то, већ се само смејао.

Ђорђе схвати да збијају с њим шалу па се покуњи, али га то брзо прође. — Хајдемо доле — предложи убрзо затим.

— Тамо има гуштера — спремно ће Синиша, знајући како да обузда брата.

— Онда не морамо — жалосно ће овај.

Тако су пријатељи седели још неко време на зиду, ћутали и клатили ногама. Потом су испричали двадесетак вицева, свађајући се успут око права првенства.

— Ако сте се надивили лепог изгледа, могли бисмо да кренемо у обилазак — незадовољно ће Влада после неког времена.

— Да знаш да би требало — сложи се Вук, ионако не могу дуго да се задржим, морам на пијацу. Моји мисле да сам тамо отишао.

— Па шта си се онда извалио и све нас задржао? Хајде да пожуримо — изгрди га Урош, устаде и откачи Кобасици поводац, пуштајући га да се слободно креће.

— Уф, а вама се баш журило — дурљиво ће Вук.

— На коју страну да кренемо? — на то ће Душан, отресајући фармерке.

— Свеједно је — одврати Влада једва се обуздавајући. — Важно је да пратимо камени зид. Уосталом, крените за мном — нареди па сместа поче да силази низ калдрмисане клизаве степенице које су водиле поред Римског бунара према доњем нивоу. У капији која је била хладовита и по августовској врућини, Вук хукну као сова, у жељи да чује одјек, препаднувши Ђорђа.

— Престани да се мајмунишеш — наљути се Синиша.

— Само би нам још фалило да почне да плаче — на то ће Лазар.

— Нећу да плачем — дурну се мали.

Утом трупкајући пређоше и дрвени мостић и изађоше на чистину предвођени више Кобасицом него незадовољним Владимиром. А Кобасица их је, наравно, оставио далеко иза себе, трчкарајући живахно и задржавајући се тек ту и тамо код ивичних каменова капије.

— Како делује непрофесионално на тим кратким ногама —  зловољно ће Синиша.

— То је зато што је јазавичар и копа рупе кроз које се провлачи, ако ниси знао — наљути се Кобасичин газда.

— Баш ме занима где су му ти јазавци — није се дао Синиша.

— Ма дај престани да гњавиш — нареди Стефан.

— И немој да ми вређаш пса — претећи ће Урош.

— Баш је сладак — умиљато ће Ђорђе посматрајући га онако малог, издуженог и црнпурастог са смеђом њушкицом и кратком длаком како весело и незадрживо јури ка неком циљу који је себи одредио. Бесан, Влада их ћутке поведе ка ивици платоа где су се јасно видели остаци старих зидова, испрекидани и трошни, обрасли маховином.

— Ево видите, ту су били бедеми према Доњем, или Воденом граду, како су га звали.

Сада су сви, укључујући и Кобасицу, помно стали да проучавају правац простирања зида, но он се прекидао на више места и ускоро су могли да закључе да се даље не може. Жбуње, малтер и цигле који су испадали из новијих такође полусрушених зидова, што су пресецали онај стари са свих страна, препречили су им пут. Покушај да се попну на једно мало узвишење завршио се неславно јер им се тло урушило под ногама, па једва одржаше равнотежу. То је једино успело Кобасици који је, онако лаган, стајао на најистуренијој тачки зидића и махао репом.

— Хајдемо даље — нареди Влада и окрете се. Пошто су се мало вратили уназад, прошли су поред високог зида и упутили се у сеновит и увек леп део парка у коме је расло кестеново дрвеће. Обилазили су зидине у великом луку и пели се широком, хладовитом алејом. Најзад стигоше до некадашње зграде страже, у којој је данас Природњачки музеј са гостољубиво отвореним вратима и прозорима, па заокренуше стазом навише. Пред њима се указаше остаци велике Источне куле чија је капија, још из времена средњовековног Београда, била добро очувана. Лепо се могло видети какво је то здање некад било — високо, чврсто, непробојно и сигурно, о чему су сведочила топовска ђулад тек делимично уроњена у његове зидине. Дечаци нису кренули преко дрвеног моста, већ скретоше удесно где су у трави стајали стари топови, хаубице и тенкови, примерци из Војног музеја. И док дланом о длан, већ су се један по један качили и пењали на њих. Ђорђе је срицао натписе на металним постољима, Душан је више пипкао прстима масну и помало храпаву површину обојеног метала и разгледао како се не би упрљао. Влада је заједно са Кобасицом пришао спољном бедему не би ли изблиза уочио нешто посебно занимљиво. Превлачио је руком преко неравног камења и мислио како су некад људи ужурбано градили ове бедеме, гомилали камење, понеко парче цигле, гвожђа, па опет довлачили и слагали једно на друго, узиђујући и жељу да им труд што пре порасте. Било је очигледно, та се хитња могла осетити и данас, али и то да је посао био темељно обављен. Влада замисли како је некада овде све морало бити лепо и сигурно, па су људи одасвуда хрлили у велики, бели град. Најзад и сада, када су време и топови прилично оглодали бедеме, они су и даље чврсто стајали и та чињеница изазва поштовање у њему. А то што су трава и коров успели да се настане на немогућим местима између каменова, да живе и расту, следећи своје неухватљиве разлоге, било је утолико чудније и лепше. То, за тренутак, више од свега задиви Владимира и он се сасвим удуби у праћење хода једног лагашног зеленкастог буљавог гуштера који је клизио преко зида. Потом стаде да мисли о необичном месту које су травке изабрале за настањивање. Најзад, на малој удаљености примети да и Лазар и Стефан такође проучавају исто што и он, и како Кобасица даје свој допринос њушкајући около.

Тако су провели још неко време у куцкању зидова, без речи, што је на неки начин било смешно, јер због њихове дебљине није било могуће произвести готово никакав звук. Онда су полако почели да се померају удесно, једнако прелазећи руком преко камења. Најзад им коприве пресекоше пут, па су се мало одмакли и удаљивши се неколико корака, наставили да прате зидове који су се с прекидима ширили даље. Коначно и њиховим друговима досади да се играју рата, па им се придружише.

— Какве дебеле зидине! — чудио се Вук.

— Био је то моћан град — сложи се Душан.

— И није се могао лако заузети — допуни Синиша.

— Да знаш и да није — даде му Вук за право.

Дивећи се велелепности грађевине и претпостављајући како је све морало бити још чвршће у време њеног настанка, стигоше и до новог узвишења на коме су се у трави налазили сивкасти крајпуташи, некако чудно нахерени у својој жалости за оним о чијој су изгубљеној младости и херојству говорили кривим и неравним словима. Прођоше и њих па наставише даље напред. Сада се лепо могло видети да ходају опкопом изван североисточног бедема од којег их је раздвајао ров. Удаљеност од утврђења и прилично очувани остаци зидова давали су сасвим добру представу о томе како су некада изгледали. То остави снажан утисак на дечаке, па је упадица било све мање. Постадоше тиши и разложнији, а њихов разговор озбиљнији.

— Овде се најзад добија утисак града — примети Стефан.

— Да, а унутра је све некако нејасно — сложи се Душан.

— Не можеш ништа да распознаш кад гледаш из данашњег угла — објасни Лазар.

— А када би занемарио клупе, споменике, спортске терене, шетаче и кучиће, успео би да ухватиш смисао — озбиљно ће Синиша.

— Кад је реч о кучићима — досети се Урош — где је малецки?

Збиља, Хруска нигде није било на видику. Дечаци стадоше да га дозивају и звижде. Најзад потрчаше према Зиндан  кули где га затекоше како код самог моста глође велику кост коју је неки пас пре њега ту био оставио.

— Фуј то! — викну Урош и пас невољно послуша, али га већ који тренутак после ове непријатности снађе друга — уједињени звуци непријатног пауновог крика и тигровог урлика из оближњег зоолошког врта. Кобасица начуљи уши, накостреши се и укочи.

— Није то ништа — рече Урош и потапша га по глави. Пас се мало опусти, али се није одмицао од господара.

Ово се посебно допало малом Ђорђу који је и сам био плашљив и несигуран. — Како је сладак — изјави. — Могу ли да га мало водим на поводцу?

— Можеш, што да не — одобри Урош, закачи црвени каиш на металну алку оковратника свога љубимца и пружи му га.

Пре него што ће наставити пут, дечаци стадоше насред моста у недоумици да ли да наставе према Опсерваторији, одакле су пошли, да сиђу у Доњи град, или да оду у зоолошки врт. Ово треће решење највише се допадало већини, али је неумољиви Влада захтевао да се извиђање настави према његовом плану.

— Показаћу вам нешто, пре него што сиђемо до Доњег града — рече па опет крену напред.

По поновном уласку у град, с леве стране Деспотове куле у којој је сада Опсерваторија, налазила су се два неједнака, сива, велика камена блока сваљена у траву.

— Погледајте, на њима нешто пише — показа руком Влада.

Дечаци се сагнуше па стадоше да прелазе прстима по урезаним словима.

— 'Ајд' сад чик прочитајте шта пише — рече Вук, загледајући постранце неправилна, делимично избрисана слова.

Натпис се није могао лако растумачити, тим пре што му је недостајао један део, али Стефан са лакоћом пронађе речи „деспотова“ и „Београда“ и прочита их сав важан, иако су биле написане на српскословенском. Лазар још пронађе и реч „рат“ која се и тада писала исто као и данас и звучала једнако претеће.

— Шта ли је писац хтео да каже? — чудио се Вук.

— Но то се могло само претпоставити јер им остале речи нису биле познате.

— Зашто не покушаш сам да склопиш причу? — упита Урош.

— Немам ти ја маште за то — искрено ће Вук.

— Питаћемо људе из музеја за тај натпис. Они сигурно знају — предложи Влада.

— Е немамо времена за музеј, ја морам да се вратим кући и још пре тога да купим лубеницу — протестова Вук.

— А што не би мами купио и један миље код оних баба на улазној капији? — заједљиво ће Душан.

Вук се на то нагло окрете према другу и искрљешти очи, спреман за тучу, но Душан остаде наизглед равнодушан, очигледно спреман да се ухвати у коштац, ако затреба, упркос белом оделу.

— Шта вам је, јесте ли нормални? — љутито ће Стефан — немате друга посла него да се бијете. 

— Што сад кварите? — умеша се Лазар.

— Нисам ни мислио да сада идемо у музеј, него неки други пут — поче да објашњава Влада.

— Рекао сам да морам кући и тако ће и бити — одлучно рече Вук и крете без поздрава.

— Еј, бре! — викао је Синиша за њим. — Стани мало.

— Ма пустите човека — помирљиво ће Лазар. — Зар не видите да је побегао од куће?

— И мени се једе лубеница — на то ће Ђорђе. — Брацо, хоћеш да и ми у повратку купимо једну?

— Немамо пара — одсечно ће Синиша, знајући увек шта треба рећи да се умири мали брат.

— А хоћемо ли ићи у зоолошки врт? — настављао је Ђорђе.

— Други пут — одсечно ће Влада — сад треба да сиђемо да видимо где је била ратна лука.

— Па где је могла бити него доле на реци? — незадовољно ће Душан, коме се ишло у зоолошки врт.

— На којој? — зачикивао га је Влада.

— На Сави или на Дунаву, мени је свеједно. Толико могу и ја да замислим.

— И пристаниште и арсенал, куле и бедеме, велики ланац? — настављао је Влада.

— Је л' остало нешто од тога? — озбиљно ће Стефан.

— Углавном није — признаде Влада.

— Па што бисмо онда силазили? — чудио се Синиша.

— Зато што смо рекли да ћемо обићи све делове некадашњег града — био је упоран Влада.

— Е нема смисла да идемо доле, боље је да обиђемо Велики Калемегдан, ваљда има и тамо шта да се види — предложи Лазар.

— У реду — сложи се Влада, схватајући да нема смисла да их даље наговара.

Тако се дружина, умањена за једног члана, стала пробијати према великој алеји кестенова, водоскоку и шеталишту које је гледало на Саву, али се сада средњовековни град, који су пратили и почели да осећају на неки начин, такорећи изгубио и они се ускоро нађоше у парку препуном шетача.  Излет у старо време завршио се. Овде су владали светлост и шаренило данашњег дана. Све што је ту ходало, мицало се, седело, или се возило на точковима, било је стварно, опипљиво и припадало садашњици. Влада се помири са судбином и изгуби сасвим вољу да било шта даље објашњава, а и његовим друговима као да више није ни било до тога. Стога кроз кордоне сликара и фотографа, продаваца сладоледа, шећерне вате, балона, вртешки и наруквица од конца, полако изађоше из парка и кретоше према аутобуској станици. Влада није могао да се ослободи непријатног осећања да није завршио оно што је започео и био је ћутљивији од осталих дечака који су весело разговарали. Најзад се растадоше од Уроша који је морао да Хруска пешице врати кући, па сви  уђоше у аутобус.

Но, у току вожње, Стефан, Лазар и мали Ђорђе стадоше да се подсећају на оно што су видели и да постављају Влади нова питања, на која је знао да одговори, и на која није. Влада је постао свестан да је прича о старом граду на њих оставила снажан утисак и то га је обрадовало. „Најзад, можда и није све тако лоше како изгледа“, помислио је кад је изашао на својој станици.

 

 

Где си био без мене? — дочека Катарина питањем свог брата чим је ушао у стан.

— На Калемегдану.

— Зар ми ниси обећао да ћемо ићи заједно?

— Када сам пошао, ти си још спавала — правдао се Влада. — А и моје друштво не би ти одговарало. У ствари, није одговарало ни мени.

— Тако ти и треба — задовољно ће Каћа, али онда, видевши да јој је брат сметен и незадовољан, промени тон и стаде да га запиткује. — Шта је било?

— Имао сам добру замисао, али сад мислим да ће ми се олупати о главу — незадовољно ће Влада узимајући стрип.

— Немој сад да читаш, него причај — нареди Каћа.

— Хоћу да променим мисли.

— Размени их са мном. Ја сам ти ионако боље друштво — наваљивала је Каћа.

— Да знаш и да јеси — признаде брат.

— Ко је све био с тобом?

Када је чула имена Владиних другова, Каћа се подбочи.  Могла сам и мислити. И где само пронађе ону грдосију Вука? Да сте ишли у кафану, разумела бих, овако…

— А да знаш само како су сви били заинтересовани кад сам им говорио о старом граду! Али на Калемегдану је било страшно. Нису они за те ствари. Истина, кад смо се враћали Лазар, Стефан и онај мали Ђорђе баш су се распитивали о много чему.

— И како ти се све заједно чини?

— Не знам шта да мислим. Нисам сигуран да могу да се ослоним на њих, али не могу ни све сам.

— Онда бирај друштво.

— Али то су моји другови, једини које имам.

— Откуд сад то? А Зоран?

— Он не може — процеди Влада. — Прави неки експеримент.

— Јао, добро ме подсети! — лупи се по глави Каћа. — Ја сасвим заборавила да ми долазе другарице. Идем да спремим собу; Љубица неће хтети да седне за непоспремљен сто — рече и отрча, остављајући Владу да хукће.

Плавокоса, дундаста Даница и дотерана, пажљиво очешљана и лепо обучена Љубица ускоро су правиле друштво Каћи.

— Јуче сам била на води. Како је тамо све дивно! Не можете ни да замислите! — одушевљено је говорила Каћа.

— Можемо да замислимо. Ја често одлазим са мојима на дунавски кеј — протестова Љубица.

— Лепо је тамо, била сам и ја — потврди Даница.

— А јесте ли онда нешто запазиле? — знатижељно ће Катарина.

— На шта мислиш? — упита Љубица.

— Ја јесам — смешила се Даница. — Видела сам како се галебови возају по води. Седну на неку грану, а река их носи. После одлете, направе круг и опет се врате. Онда се љуљушкају на води.

— То је доказ да се и животиње играју — на то ће Љубица. — И нек' ми онда неко каже: 'Само ти учи, учи'. Ми треба да се играмо, је л' тако?

— Наравно — одобри Каћа. — Ал' све има своје. Лепо је свирати, али да научиш музику треба ти времена. То није лако. Мораш да вежбаш.

— Ако нешто волиш онда није тешко — сложи се Даница. — Ја, рецимо, волим језике и не смета ми да учим граматику.

— И шта сте још запазиле на реци? — врати се Каћа на своју првобитну мисао.

— Лепо је тамо, мирише вода — поче да се присећа Даница.

— И тако је весело — додаде Љубица. — Ја волим да на кеју једем сладолед. Ту ми највише прија.

— Па да, то све иде у прилог мојој теорији.

— Којој теорији? — љубопитљиво ће Даница.

— Оној која каже да је све складно и лепо на води. И наш град је на води. Значи, и он је складан и леп.

— То са градом баш не знам — поче Љубица.

— Како то мислиш? — у недоумици ће Даница. — Наш град је прљав.

— И поприлично ружан — додаде Љубица. — Ако ћемо право, уопште ми се не свиђа. Била сам у много лепшим местима.

— Али није увек било тако — стаде Каћа да брани своје гледиште. — Хајде да изведемо један оглед.

— Какав оглед? — живо ће обе девојчице.

— Ево, сад ћу вам показати. Само морате да будете тихе и да се не померате. Прво ћемо намамити папагаја на питу са сиром, а онда, када се наједе и припитоми, ја ћу почети да свирам.

Каћа затим позва папагаја и он долете. Потом девојчице стадоше да се служе гледајући га испод ока. Он је одмах слетео на сто и почео да једе комадић који је за њега оставила Каћа. Прошло је подоста времена док се заситио омиљеном посластицом. Јео је ситним залогајчићима, мрвећи около и отирући кљун о површину стола, с времена на време. И кад најзад стаде да скупља последње мрвице, Каћа седе за синтисајзер и поче да свира лагану, нежну мелодију. Папагај сместа стаде да ослушкује својим невидљивим ушима, затим искоси главицу и полако поче да јој прилази. Најпре са стола пређе на столицу, а са ове скочи право на Каћин инструмент. Онда, већ више пута опробаном стазом преко дирки и команди, помало се клизајући, стиже до звучника, свог одредишта,  који је био покривен сивим пластичним ребрима. Ту стаде и накриви опет главу како би што боље чуо звуке који су му се допадали. Онда и сам поче да цвркуће а затим да пева веома продорним гласом. То је потрајало неко време.

— Што је сладак — оте се најзад Даници којој се чинило да сада већ више ништа не може да поремети.

— И он је весео и цвркуће — додаде Љубица.

— Ето, мој експеримент је успео — задовољно ће Катарина.

— И шта си хтела да докажеш? — радознало ће другарице.

— То да музика ствара склад између људског и животињског света.

— Другарице су неко време замишљено ћутале, а онда је Љубица прва проговорила.

— Песма му и није баш била нека. Стално једна те иста, једнолична.

— То уопште није важно — бунила се Даница. — Пева како зна.

— И ја мислим да није битно. Знамо како музика ствара чист и леп живот у људској души, а сад смо то видели и код животиња.

— А је л' птица животиња? — упита Љубица.

— Ја сам то осетила — потврди Даница, не обзирући се на упадицу.

— Ја баш и нисам — дурила се Љубица. — И ко те је томе научио?

— Моја наставница, а остало сам разумела и сама.

— А какве то везе има са Београдом? — досети се Љубица.

— Све има везе са свим. Мене нико не може да увери да наш град није био важан и да се у њему није добро живело. И како је само на лепом месту!

— Па добро — сложи се Даница.

— Ја мислим да је он био значајна карика у неком ланцу. Златна карика — закључи Катарина.

— Ми немамо ништа против — слеже раменима Љубица.

— Баш ништа — сложи се Даница.

И тако се овај разговор завршио. Ускоро су другарице изашле у шетњу и усмериле своју пажњу на сасвим друге ствари. Лето је било на измаку, клупа у паркићу на коју су се сместиле пошто су обишле школско двориште, налазила се испод кестена који је већ стресао са себе прве плодове. Било је весело и пријатно. И када је поред њих прошла група дечака из разреда, ко би им могао пребацити што су у разговору о значајним темама из ђачког живота провели део дана довољан да се за то време улови тона рибе или освоји какав глечер?

 

 

Хм, хм, видећемо да ли је град онакав као што су ми наговестили… И то врло скоро…“, рече коњаник сам себи, па сјаха и привеза коња за дрво. Потом настави да се прикрада једнако се држећи дрвећа. „Одавде је сигурније. Неће ме запазити с куле“. Онда опет стаде да одмерава шумовиту обалу по којој је ходао, изабра један огроман храст који му је могао пружити одговарајући заклон. Потом извади из торбе сликарски прибор и седе. Наместивши се колико-толико удобно, извади из корица квалитетну дебелу хартију, гушчије перо и туш, добро осмотри другу обалу, па без премишљања журно поче да ради.

Најпре на цртежу означи север. Затим широким потезима обележи место на коме ће нацртати град, као и реке и речно острво. Потом записа имена река и означи правац речних токова. Онда пређе на сам град на високом брегу. „Одакле да почнем? Нек' буде од ратне луке, то је сада, можда, најважније“, помисли и хитрим потезима стаде вешто да преноси изглед одбрамбених кула и бедема на папир, онако како их је могао видети са друге обале. „Арсенал, неколико пушкарница са западне стране, заштитни зид, још две са горње стране, кровна конструкција, застава, баш љупко… Бедем, бедем, бедем, колико стопа у дужину? — записаћемо. Нова кула, потом зид, овде је нешто краћи, или ми се чини?… Капија. Још једна кула на западу, па још четири. Улаз за галије. Колико ли их може стати? Одока — двадесетак. Ево једне, управо испловљава, није велика. Скидају ланац, као што сам и мислио… А сада идемо мало горе. Куће нећу да цртам, немам времена за те беспослице, него само најважније објекте. Шта имамо сад? Све опасано високим зидовима. Велики град, а у њему мали. Ту је замак. Господствено, нема шта… Није штедео камен. Могу да видим и тачно време. Шести час јутра. Добро се утврдио, но видећемо… Осам кула, централна велика. Да видимо где су капије. Мора их бити четири. Аха, ево северне. Још један мањи заштитни зид. Унутра су црква и неке важније зграде, које су да су. Али што да нагађамо, узећемо нову справицу коју смо управо добили. Чудо. Може да приближи звезде, а камоли другу обалу.“ Човек извади дурбин, принесе га десном оку и стаде да осматра. Сада је могао да види људе који иду по воду, воловска кола како се крећу, стражаре на бедемима. Могао је и да их изброји и запише где се који налази. Видео је још и градитеље који зидају нове бедеме и мајстора како наређује. Могао је чути с времена на време ударце великих чекића. „Овај још није завршио градњу и тек има намеру да се додатно утврди. И то ћемо пренети.“

Онда је настојао да одреди намену већих зграда које очигледно нису служиле за становање. „Оно је болница, засигурно. Ено воде једног човека. Оно друго не знам шта је. Како да погодим где је ризница? Много би хтели. А ено и млина, доле на води. И много зеленила, красних вртова. Имају све што им треба. Тим боље. Да нацртамо.“ И ухода настави да црта и бележи. Радио је врло предано неко време. „До ђавола, сломи се перо. Ништа зато, имам још два.“ Човек узе перорез и вешто, такорећи једним потезом, исече и наоштри ново. Могао је да настави свој тајни посао.

Кроз неко време зачу рзање свог коња. Учинило му се да је узнемирен. „Шта му је?“, помисли и нагло се окрете. Но није приметио ништа, сем то да је при окрету просуо туш. „Лош знак“, помисли. „Ово ми није требало. И где да нађем нов? И овај сам једва набавио. Али, не могу се вратити необављена посла. Господар ће бити страшно љут. Морам касније доћи поново…“

 

 

Следећег послеподнева Влада је ленствовао, уживајући у тишини која је владала у кући. Мама и тата су легли после ручка, Каћу су страшна помисао да би могла овакав дан страћити на спавање и високи дечји гласови измамили напоље. И ускоро је могао да зна која је игра у току. Међутим, било је још увек веома топло. Зато је лешкарио и више разгледао енциклопедију него што је читао. И већ је почео да га хвата дремеж када је тишину разбила звоњава телефона. Био је то Лазар. Обавестио га је да је цело друштво у школском дворишту и звао га да им се неизоставно придружи што пре. Не размишљајући, Влада је пожурио и кроз неколико минута и сам је седео на једној од трибина. 

— Ево нашег дужника —  задовољно ће Лазар.

— Очас ћемо све исцедити из њега — весело ће Синиша.

— Шта то? — зачуђено ће Влада. — Шта вам то дугујем?

— Ја сам тек пре сат времена схватио да нам ти оне вечери ниси све рекао. То јест, ниси рекао ништа — на то ће Лазар.

— Шта је требало да кажем? — тобоже се чудио Влада.

— Оно најважније — искрљештио се Вук.

— Испричао си нам све о витезовима и ту стао — објасни Лазар. — А где је наставак?

— Да. Зашто си нам, уопште, о томе говорио? — знатижељно ће Стефан.

Влада је ћутао, као да је ухваћен у клопку, и било му је помало смешно. Сетио се колико се мучио да започне причу, а да не испадне глуп. А ево сада, када су га пријатељи својим понашањем натерали да готово напусти свој план, сада се од њега тражи да га јасно изложи. Стога је оклевао, што је само  повећало нестрпљење његових другова и разигравало им машту још више. И не само то. Ко зна зашто, осетили су се преваренима и он је, ево сада био њихов дужник, како су јасно изговорили. И није више имао никакву трему, само му је овај обрт био чудан.

Најзад рече: — Нема ту шта да се прича. Нисам ништа прећутао.

— А, јеси, јеси — незадовољно ће Урош.

— Подсетићу те да си рекао да сви имамо средњовековна имена и да треба нешто да урадимо — рече Душан.

— Спремни смо за причу — с осмехом ће Стефан.

Влада, који се одавно покајао због своје непромишљене замисли о томе да окупи дружину дечака на основу њихових имена, сада је имао врло мало времена да још једном размисли о свему, пре него што буде касно. И када је Вук припретио да ће га окренути наглавачке и исцедити из њега оно што има да каже, он закључи да нема шта да изгуби.

— Хтео сам да вас заинтересујем за стару тврђаву.

— И јеси — потврди Лазар.

— Видео сам то на Калемегдану — незадовољно ће Влада.

— Извини, а шта тамо није било у реду? — зачуђено ће Урош.

— Све је било у реду, али не мислим да би се тако понашали витезови Реда змаја — испали Влада.

— Витезови Реда змаја? — поновише остали углас.

— Или већ неки други. Мислио сам да вас произведем у витезове — искрено ће Влада. Већ сам био смислио и правила Реда, једино нисам знао како ћете то прихватити, па сам оклевао. Ето, сада знате све — признаде.

Дечаци су запрепашћено ћутали. Најзад се први огласи мали Ђорђе, који је дотле јурио за Кобасицом по дворишту, а сада се испоставило да је имао веома добар слух.

— Ја хоћу да се играмо витезова — рече.

— Нећемо се ми играти! — узвикну Душан и устаде — ми ћемо бити прави! — загрме, а остали такође поскакаше и стадоше у свом одушевљењу да праве несносну грају.

И тек када су неке девојчице стале да их подругљиво посматрају и кикоћу се, схватише да су претерали па се умирише, уз претходна добацивања.

— Ми ћемо бити с тобом — обећа Лазар.

— Него шта — потврди Синиша.

— На сунце причу, хоћу одмах да знам шта треба да урадим — узвикну Вук.

— Да, шта се очекује од нас? — упита Стефан.

Ово одушевљење пређе и на Владу те он заборави да је до малочас био сумњичав и љут. Наједном је опет поверовао да је план изводљив и да ће се све лепо одвијати, како је замислио, или барем његов почетак, који је до сада разрадио.

— Кажи како ће све да буде — огласи се Стефан.

— Ево овако: најпре треба да утврдимо ко је дорастао за витеза.

— Како сад то? — изненађено ће Синиша.

— Зар нисмо то већ утврдили? — незадовољно ће Душан.

— Увођењу у ред претходе тестови стрпљивости и духовне снаге, а потом тиховање и јунаштво.

— А шта то значи? — упита Урош.

— Да. Шта то значи? — понови Вук.

— Свако од нас мораће да прође тестове да би ступио у ред. А речи вам саме кажу о чему се ради.

— На пример? — јави се Лазар.

— Прво ћемо спровести испит стрпљивости и духовне снаге — поче Влада.

— Знам шта ћемо дати Вуку: ставићемо му ујутру десет пљескавица на сто, па ако издржи да до подне не поједе ниједну, јунак је — насмеја се Синиша.

— Вала да знаш — сложи се Урош.

— Морење глађу је нехумано — на то ће Вук.

— А шта ћете дати мени? — заинтересовано ће Душан.

— Најтежи задатак — убедљиво ће Лазар.

— А зашто?

— Зато што ти једини имаш царско име — одговори Лазар.

— Па шта?

— Па ништа, сад си на проби.

— То није фер — поче да се извлачи носилац царског имена.

— И ко ће нам задати те задатке? — прекиде их Стефан.

— Ја — самоуверено ће Влада.

— А што баш ти? — побуни се Вук.

— Зато јер сам ја све смислио.

— Па јесте — сложи се Стефан.

— Онда хајде, реци шта ћеш нам дати — нестрпљиво ће Лазар.

— Мислим да ће најбоље бити да следећу недељу одвојимо за то. У тих недељу дана сви треба да будемо пожртвовани, пажљиви према другима, узвишени и тихи. Свако од нас треба да учини неко добро дело. Онда ћемо се поново састати и видети шта је ко урадио. Шта мислите о томе?

— Није лоше — сложи се њих неколицина углас.

— Када утврдимо да је све у реду, то јест да је свако испунио задатак, приступићемо увођењу у ред. Свако од нас требало би да добије неки знак. То је раније био прстен.

— То са прстеном је фантастично — одушевљено ће Вук.

— Ја имам нешто да питам — огласи се Урош.

— Питај.

— Како то мислиш да будемо тихи? Шта то уопште значи?

— Па сама ти реч каже. Не дереш се, него онако фино…

— На ноте — убаци Вук.

— Не могу да тражим од вас да се завучете у собу и да ћутите. То би свима било чудно и сумњиво. Него, просто, будите онако мало достојанственији и тиши.

— Мислим да цела ствар треба да се мало осавремени — убаци Синиша.

— Јесте, морамо прилагодити захтеве новом времену — сложи се Душан.

— Није ово средњи век — додаде Вук.

— И оних недељу дана је много. Ни шунке се више не диме онолико дуго као некад — разложно ће Синиша.

— Ја сам тај рок већ скратио — побуни се Влада.

— Али много је недељу дана — настави Синиша. — Него да гледамо да то буде до сутра.

— Тако је — сложише се сви сем Владе и малог Ђорђа, који то и образложи.

— То је без везе — протестова он. — Ја не могу ни да смислим до сутра шта да урадим.

— Ко тебе пита, мали — издера се Вук — ти се не рачунаш.

— Рачунам се! — узвикну Ђорђе и поче да плаче.

— Знаш, — на то ће Вук — ако бисмо тебе примили у ред, онда бисмо морали да примимо и Кобасицу, а то стварно не иде. Да има дуже ноге, па и да разумем, овако… — настави да изазива Вук и тиме створи потпуну пометњу. Сад су опет сви почели да вичу углас. Једни су били за то да им се Ђорђе придружи, а други нису. Осим тога, Кобасичин газда се увредио.

— Синиша, кажи им — вукао је Ђорђе брата за рукав, но овај је на то остао потпуно хладан. — Можда ће бити некаквих опасности. Не смем да примим такву одговорност на себе — рекао је сумњичаво вртећи главом. На то је Ђорђе поново почео да плаче и приморао Стефана и Лазара, који су били мекшег срца да га бране.

— Шта се измотаваш, пусти малог! — љутито му одбруси Лазар.

— Е људи, можда то стварно и није за њега. Шта ако збиља дођемо у неку опасност? — на то ће Душан.

— Ма дај, бре, коју опасност — обрецну се Стефан.

— Нек' пресуди Влада — на то ће Лазар.

Влада погледа Ђорђа у сузне очи, па у тренутку смисли: — Он ће бити наш скоротеча.

— Је л'? А шта је то? — са занимањем ће Ђорђе.

— Касније ћемо ти објаснити — рече његов брат.

И тако се Ђорђе умири. 

— Слушајте ме даље — заверенички ће Влада. — Међу нама мора постојати солидарност.

— Сви за једног, један за све! — викну Душан, а остали прихватише.

— Мало тише — уплашено ће Влада — Не бих желео другима да објашњавамо ништа. И не заборавите — ово је сада наша тајна, а свако одавање тајне ће се кажњавати, али то после, кад положимо заклетву.

— Добро — сложише се остали.

— Онда кроз три дана на овом истом месту. И никоме ни речи.

— Ни речи — као ехо потврдише остали.

 

 

Влада је ишао као на крилима. Толико је био радостан због обрта који се десио да је потпуно заборавио на доскорашњу љутњу. Оправдана сумња у поузданост својих пријатеља, напустила га је. Можда би тачније било рећи да у овом тренутку није желео да мисли о манама својих другова и ни на који начин не поквари весеље које га је снашло. Било како било, на степеништу срете своју сестру а њој, наравно, ништа није могло да промакне.

— Што си тако весео? — упитала је без увода.

— Ја? — ишчуђавао се Влада како би добио у времену. Није био сигуран да ли да јој повери чињеницу да се помирио с друговима или не. Но то уопште није било потребно јер се она и сама досећала о чему се ради.

— Јеси ли добио писмо од Малине, или су те обрлатили они твоји? — упитала је.

— Нисам добио никакво писмо.

— Значи, поверовао си да можеш са њима било шта озбиљно да започнеш?

—  Ни ја тебе нисам питао што се играш нека бије, нека бије.

— Као да мене занима та игра. И никог није било напољу од мог друштва.

— Ето. И шта се онда буниш?

— Не буним се, него мислим да они не могу било шта паметно да ураде. Барем кад су заједно. И откуд се ти сад одједном толико дружиш са њима?

— Ја сам прво ишао код Зорана, али ме је одбио. Зато ћу пробати то што хоћу са онима са којима се може. И пусти ме сада на миру. Хоћу да уживам у овом дану.

— У ствари, можда је тако и боље — одговори му Каћа. — Сада могу бити сигурна да се нећеш упетљати ни у шта озбиљно — рече и изађе претходно га значајно погледавши. Међутим, тек што је затворила врата, она се врати и упита: — А кад ћеш мене водити на Калемегдан?

— Ових дана — обећа Влада.

— Пази да се не сударимо са паприкама — упозори га Каћа и најзад оде, чудећи се где је папагај, кога није чула откако су ушли у кућу. Влада седе за сто и извуче из последње фиоке црвене корице у којима је било неколико папира па стаде да их помно разгледа. Први папир који се налазио унутра извештавао је о концерту његове омиљене групе, тек колико да се закамуфлира концепт писма за Малину, које склони устрану, а испод њега се указа лист хартије на коме је фломастером било написано: ПРАВИЛА РЕДА. То је био папир који је тражио, те стаде да га помно чита. Желео да га препише и спреми за прекосутра.

На папиру је писало следеће:

„Ово су правила Реда 'Крилатих коња':

То је витешки ред.

Његови чланови поштују име Реда.

Сви чланови Реда имају заједнички циљ.

'Крилати коњи' истражују Београдску тврђаву ради проналажења важних историјских података, на начин који доликује витезовима.

'Крилати коњи' су добри, поштени и вредни. Међусобно се помажу.

Сви 'Крилати коњи' слушају оснивача Реда.

Познају се по прстену који носе.

Састају се једанпут недељно на тајном месту.

Њихови разговори тајна су за остале.

'Крилати коњи' користе лозинку када је то потребно.“

Када је прочитао исписане редове, Влада је стао да мисли о њима. Прочитао их је још једном и још једном. Успут је застао, мислећи да ли се Београдска тврђава пише малим или великим словом. После краћег размишљања одлучио се за велико па, исправивши грешку, настави даље. Учинило му се да је текст добар. Довољно је речено, а опет, понешто је и изостављено, утиска и безбедности ради. У бризи да овако важан документ изгледа што свечаније, лепо је писао, а наслов и почетна слова сваког реда искитио је црвеним фломастером. Најзад је завршио и био је задовољан. И док се дивио свом крупном рукопису, у собу је улетела Каћа:

— Владо, молим те, дођи — рекла је усплахирено. — Ћубан је запао иза ормана!

Влада намах заборави на документ који се сушио на столу и пожури за сестром у дневну собу у којој се, иза трпезаријског ормана, чуло пригушено дозивање несрећног Ћубана, заглављеног негде на средини огромног комада намештаја, ни горе ни доле, који је гребао његову полеђину у настојању да одржи равнотежу. Влада узе батеријску лампу и стаде да осветљава онај узани простор између зида и полеђине ормана. Негде у том полумраку наслути обрисе птице која је окренула главу према светлости.

— Овде је — показа Влада руком на преграду у којој су се налазиле чаше и шоље. — Да све вадимо напоље па да покушамо да одвојимо полеђину. Међутим, када је сво посуђе било извучено, испоставило се да су мајстори добро урадили свој посао и да се лесонит није могао ни померити.

— Нема друге него да извлачимо фиоке — закључи Влада.

— Тога си се могао сетити и раније, то је ваљда било лакше — љутито ће Каћа.

— А што се ти ниси сетила прва?

— Добро, добро — помирљиво ће Каћа и поможе брату. Сада је било довољно светла да се Ћубан спусти, те обоје стадоше да га бодре у томе, а он им се одазивао све док се најзад није одважио и пустио. Зачуло се шуштање. То се Ћубан сасуљао и најзад приземљио. Затим је ситним, гегуцавим корачићима ишетао на светлост и стао на тепих. Деца су га уплашено посматрала не би ли утврдила да ли се угрувао а потом притрчаше да га узму у руке. Међутим, Ћубан само узлете и заустави се на горњој ивици врата, на сигурном.

— Није му ништа — с олакшањем закључи Каћа.

Али сада је требало вратити посуђе и украсе натраг у орман. И Влада и Каћа невољно приступише последњем делу операције спасавања Ћубана. Утом је зазвонио телефон. На велико Каћино задовољство, јавила се Љубица и сада је могла с оправданим разлогом да препусти брату досадни део посла. Но, будући да дечаци најчешће нису много вични симетричном распоређивању украса, Каћа је по завршеном разговору само могла да закључи да посао није обављен како треба и да ће морати да га доврши сама.

Када је најзад био готов, Влада оде у своју собу. Но тамо га је чекало непријатно изненађење. Његов рад, којим је био више него задовољан, да не кажемо поносан, био је искасапљен. Влада га узе у страху и добро се загледа у њега. Но, није било сумње. Издајнички трагови папагајевог кљуна јасно су сведочили о томе ко је био творац овог недела. Три ивице од могуће четири биле су изгрижене и подсећале на изглед норвешких фјордова са земљописне карте. Она четврта била је поштеђена, али су зато многе речи биле поједене, тако да се сада о неким дужностима и обавезама „Крилатих коња“ само могло нагађати.

— То ми је хвала! — јекну препуклим гласом глумца у каквој трагедији и свали се у фотељу. Држао је папир у рукама и мислио о томе да ли се ишта може спасти. Најзад прихвати истину да ће морати све испочетка да ради па се придиже, отетура до собе и седе за компјутер како би дошао до новог резултата. Ово помагало је избегао у првом покушају зато што је куцао једним прстом, па је то ишло довољно споро да привуче радознале погледе са стране. Но није се имало куд. Стога Влада рече да ће да провери пошту, што је заиста и учинио. У сандучићу електронске поште нашло се једно писмо за Катарину.

— Ко ти је тај Komar@YUBC.net? — упита зачуђено, видевши да писмо почиње са 'Драга Каћа'.

— То је Марко с Интернета — признаде девојчица. — Склони се да видим шта пише. — Но Влада се није померио. — Не морам да се склањам, има само једна реченица. Овај хоће да те посети. Каже: 'Драга Каћа, дошао бих ових дана до тебе.'

— Је л'? — узврпољи се Каћа. — А кад?

— Није рекао.

— Аха, добро — збуњено ће Каћа и оде у своју собу, а Влада то једва дочека, па пожури да откуца свој документ пре него што се мама и тата врате из града.

И тако, упркос Владиној спорости, посао прекуцавања значајног текста био је у миру и тајности завршен кроз неко време. Носио се мишљу да одштампа по један примерак за свакога, али се из предострожности предомисли.

 

 

Три искушеничка дана која је друштву задао Влада пролазила су неком брзо, неком споро, али је сваки будући члан витешког реда, чије име још није било познато, био у неприлици, или барем у недоумици. Оно што се тражило није било сасвим јасно и дечаци, који су захтевали да се рок скрати, не размишљајући много како ће спровести у дело оно што се тражи, често су се чешали по глави. Лако је било рећи — учини какво добро дело — али шта то стварно значи? Јер, ако човек крене да се удубљује у то, онда његова недоумица расте. Помагати другима несумњиво је добро. А да ли је довољно за пријем у витешки ред отићи у самопослугу уместо маме или помоћи сестри око домаћег задатка, не помињући чињеницу да школа још није ни почела? Осим тога, многе ствари започињу добро, а ко зна како се завршавају и 'ајде сад, знај. А време је пролазило. Понеко је размишљао о томе да ли добра дела застаревају, те да ли се неко раније почињено јунаштво може рачунати, или ће то, пак, бити нека врста преваре.

„Добро дело је добро дело, кад год да је учињено“, мислио је у себи Синиша, који се сетио како је у више наврата спасао малог брата од повреде. „Шта ту има“, мислио је. „Мали има седам година. У сваком дану свога живота учинио сам нешто за њега. Помагао мами да га пресвуче, хранио, успављивао, а сада га свуда водим са собом… Па ипак, требало би ту нешто посебно истаћи, али шта? Шта је то достојно јунаштва?“ Тако је размишљао Синиша.

Урош такође није знао шта да ради. Присећао се скорије и оне давне прошлости свога живота и ни до чега нарочитог није дошао. И то га је узнемиравало до крајности. „Да ли је могуће да ништа значајно нисам урадио у свом животу?“, питао се. „Па ипак, ничега важног не могу да се сетим. Да ли је довољно то што сам одличан ђак? Нисам једини. Али опет, то значи да сам вредан… Но ко би то смео да истакне као јунаштво? Сви би ми се смејали.“ А онда је са родитељима отишао на викенд у Гроцку. Два дана проведена на чистом ваздуху, на висини, одакле је могао да посматра реку, зрело воће на дрвећу и биљке, учинили су своје.  Ходао је питомим брежуљцима и спуштао се до реке, проучавао све око себе. Предвече би посматрао залазак сунца и размишљао. Иако је било људи око њега, могао је да се усами а мисли које му је наметала природа биле су племените. Да није било задатка који је  морао да заврши, можда би се тих дана посветио нечем другом. Овако је био подстакнут на размишљање. И дошао је на мисао да би га управо посматрање природе могло довести до нечега што би се могло сматрати добрим делом. Слушао је цвркут птица, удисао ведар, богат, миран живот на реци и почео је да размишља о себи. После два дана, учинило му се да је понешто схватио.

Лазар је тих дана често разговарао са Стефаном и проверавао докле је овај стигао у свом подвижничком животу. Стефан му је одговарао да иде у библиотеку и стално проналази нове књиге о средњем веку. Неке су биле о градитељству, неке о новцу, неке о риболову, ратовању... Пронашао је и роман о животу Деспота Стефана Лазаревића. Дани су му пролазили у трагању за старим временом за које је закључио да му је све мање познато. На Лазарево питање да ли ће то бити довољно за оно што њима треба, одговорио је да није сигуран. Ни Лазар, уосталом, није био убеђен у то, али је и сам вредно трагао за подацима који би му помогли да расветли тај далеки део прошлости нашег града. Осим тога, био је питом и некако смирен тих дана и љубазно испуњавао све што се од њега тражи. Ипак, у том кратком року није се догодило ништа значајно, што би дало узлет његовом покушају да буде херој. Стога је био помало забринут.

Вук је, као и увек, проводио велики део свог времена на игралишту где је играо фудбал. Мисли о томе да постоје нека очекивања везана за његово понашање тих дана окрзнуле би га с времена на време. Тако се догодило да, иако прзница, избегне тучу у два-три наврата и да се у себи осети победником због тога. А што се тиче бриге да ли ће то бити довољно, она га није мучила. Уосталом, као физички најјачи, био је решен да присили другове да га приме у ред, ако баш буде запело.

На Душана су предстојећи догађаји остављали велики утисак. Био је радознао да све то доживи, а што се постављеног задатка тиче, био је у недоумици, као и његови другови. Подстакнут тиме, пронађе у енциклопедији слику цара Душана, исече је и стави усправно на писаћи сто. Онда га је испитивачки посматрао. Питао се колико личи на онога чије име носи и постепено је, са много самодопадљивости закључио да неке сличности има, ако се изузму, брада, круна и свечана царска одежда. Онда је покушавао да ухвати царев продоран поглед и да га опонаша пред огледалом. Но, да ли ће ова сличност бити довољна? Није био сигуран у то, али му је један случај помогао.

Био је у прилици да пролазећи улицом присуствује судару два аутомобила. И не само то. Како није могао да се отме утиску који је овај призор направио на њега, стајао је и посматрао. Два возача су изашла из аутомобила улубљених каросерија и разбијених жмигаваца и стала да се објашњавају. Стигли су и полицајци; чак су питали Душана шта је видео. Уз то, придржавао им је траку којом су мерили растојање возила, што није промакло двема девојчицама које су га запазиле и посматрале с осмехом који му се није учинио подругљив. Будући да су га запиткивале о свему, заједно су кренули кући, а он је помогао једној да однесе кући кесу с прашком за веш. Био је сасвим задовољан.

И Влада се припремао за заказани састанак код „Ушатог Ђоке“. Одустао је од замисли да свако добије свој примерак правила Реда. Стога је онај једини постојећи увио у свитак и везао гумицом. Тај део посла се могао сматрати готовим, али му је највећу бригу задавао обећани прстен, као знак распознавања. „И где да нађем седам истих прстенова?“, питао се. „Немам кујунџију. Лако је било тим великим господарима. Само нареде: уради! — и готов посао. А шта ја да радим?“ Стога је отишао у град. Бојажљиво је прилазио излозима златарских радњи. У једну, која му се није учинила превише скупа, усудио се да уђе. Тражио је да му покажу златно и сребрно прстење.

— Желиш да прстенујеш неку? — подсмешљиво га је упитао продавац и Влада у неприлици побеже напоље. Најзад је дошао и до продавнице која је имала цене у излогу. Јасно су се могле прочитати с малих етикета увезаних трачицама за драгоцености. Но то је све било  толико изван његовог домашаја да је сместа сео на аутобус и отишао на бувљак.  Тамо је заиста било свега, па према томе и људи који су нудили пластично прстење свих боја. Но који дечак би ставио тако нешто на прст и то још да му послужи као тајни знак? Па свако би се чудио и питао одакле му. Стога је био приморан да одустане од ове замисли. Но није знао како да испуни своје обећање. Био је неспокојан. Зато је неопажено ушао у сестрину собу у њеном одсуству и стао да копа по шољама с оловкама, кутијицама и перницама не би ли нешто пронашао. И заиста, имао је среће. У једној стакленој украсној теглици спази неколико дечјих печата, оних којима учитељи оцењују ђаке у првом полугодишту првог разреда, у кутијицама са црвеном печатном бојом. Отварао их је редом. Један је представљао цвет, други пчелу а на трећем је био коњ. Дивота! Сада ће сваки витез добити отисак овог печата на руци и све ће бити како треба.

После вечере, Каћа уђе у његову собу и седе некако покуњено на ивицу кревета. Но Влада, који је помно проучавао енциклопедију у потрази за новим подацима о Београдској тврђави и средњем веку то не запази. И Каћа је ћутала, чекајући да је брат ослови. Није јој се журило. Влада то најзад запази.

— Шта је било? — упита не дижући главу.

— Ух! — уздахну Каћа.

— Шта те мучи? — понови Влада.

Каћи се развеза језик. — Знаш онај Марко с Интернета…

— Да?

— Видео си да хоће да дође да се упознамо.

— Па шта?

— Има ту једна мала сметња.

— Која?

— Ми смо баш лепо причали ту и тамо.

— Зашто ми то говориш?

— Зато што сам му рекла да имам четрнаест година!

— А-ха! И сад сам ја твој млађи брат?

— Тако некако.

— И шта сад?

— Не знам. Желела бих да се опет чујем с њим, али ако дође и види ме… Шта да радим?

Влада заклопи енциклопедију тако бучно да се папагај, који је дотле неoпажено дремао на горњој плочи ормана пробуди, трже и усхода.

— Онда нек' лепо дође, па како буде.

— А како ће да буде?

— Не брини, ја ћу ти помоћи.

— То је баш витешки од тебе — захвално ће Каћа.

— Је л'? — задовољно ће и Влада који је, као и његови другови, скупљао поене за улазак у Ред. И кад Каћа изађе, он се не врати свом штиву, већ стаде да мисли о томе која дела је до сада учинио. Он је, уосталом, вођа; шта има да објашњава другима, он је тај који их прима у Ред. Ипак, требало би вероватно нешто рећи и о себи. И тако Влада проведе остатак вечери размишљајући о својим добрим делима.

 

 

Никола, донеси воде! — викну дечакова мајка и овај  одмах уђе у кућу, узе тестију и истрча. До извора није било далеко. Дечак крете познатим путем узбрдо. А онда застаде. Чуо је гласове издалека. Допирали су са пристаништа. Сигурно је опет приспела каква галија. За тренутак је премишљао. Прошли пут када се задржао, запретили су му жестоким батинама, ако опет закасни. Али његова недоумица брзо прође. „Само ћу да провирим“, обећа сам себи и већ су га ноге хитро носиле путићем према капији кроз коју ће изаћи на широки пут изван бедема, дуж саме речне обале. „Није далеко“, помисли, „нико неће ни приметити“.

Издалека је видео бродове укотвљене у луци. Било их је четири. Дечак успори. Издалека је чуо шкрипу дрвета и видео високе јарболе са заставицама на врху како се померају горе-доле, љуљајући се на води. Сада сасвим успори и будним оком стаде да их посматра. Одушевљавали су га ови уски, дуги, ниски бродови, пуни разних изненађења. Не зна се шта му је више привлачило пажњу — чворови дебеле ужади којом су били везани, весла, клупе за веслаче, кормило, мостићи за прелаз на палубу или шарена кабина. Али најлепше од свега биле су крме, а њих, као за пакост, никад није могао добро да види. Зато би чекао да брод исплови, како би у тим тренуцима видео задњи део. Они су били посебно лепи, резбарени и обојени у златно, плаво или црвено. Гледајући их, мислио би о путовањима у далека места и заборављао на време. Зато би га после код куће грдили.

А била је једна галија посебно драга његовом срцу. У себи је називао својом и сањао да баш на њој плови некуда далеко, заједно са оним одважним људима које је свакодневно виђао у луци где ужурбано раде или разговарају. Полазећи од дрвеног кљуна тог брода, златне боје, па до крме лучно украшене грожђем у чијој су се средини налазиле фигуре неких брадатих људи, јарко обојених, све је на њему било складно. Посебно је волео онај тренутак када спуштају једро, а ветар почиње да га надувава, када се брод одлепљује од луке. И баш је он данас ту. Пришао је сада сасвим близу и спустио шарену тестију.

 А галија тек што није испловила, утоварују се сандуци, оковани ковчези, корпе с храном. И посада је сва на броју, као и путници. Четири господина у скупоценим огртачима, са дивним шеширима на главама улазе преко даске један по један. „Благо њима“, мислио је. „Они ће се нагледати далеких предела. Можда ће стићи чак до мора.“ Причало се да постоје неке огромне воде, које се тако зову, дубоке, много веће од оних које је свакодневно посматрао, мада му је тешко било да у то поверује. Али својим ушима је слушао разговор двојице људи ту, у луци, који су причали о незамисливим дубинама и таласима, и огромним бродовима који њима плове, много већим од ових којима се они возе. „Како брод може бити већи од моје лепе галије?“, питао се дечак, сећајући се често делова тог разговора. „Три велика једра и још приде мала…“ Није му то било јасно. „Кад порастем, можда ћу онда боље разумети. А можда ће сви бродови тада стварно бити већи“, мислио је. У тим мислима сачекао је и онај тренутак одвајања брода од обале, чуо узвике заповедника који је тражио парадно веслање и послушни пљусак весала. Ускоро је заиста опет могао да на тренутак види и крму, сву у јарким бојама, а онда је брод ухватио курс низводно. Пратио га је жељним очима још неко време, а онда се сетио свог задатка. Зато се саже, брже-боље, да узме тестију, но ње не беше тамо. Дечак се препаде и стаде да се осврће око себе. После неког времена, постаде му јасно да су и њу, грешком, утоварили на брод са осталом робом. Кренуо је лаганим кораком кући. Није му се враћало јер је знао да га чекају батине. Па ипак, после неког времена поврати му се храброст. „Моја тестија је сада на мојој галији. То је добар знак. То значи да ћу и ја једног дана…“ И дечак весело одјури кући.

 

 

Као и претходног пута, Влада је кренуо на Калемегдан знатно пре заказаног времена. Шетао је и размишљао. Посматрао је велико небо у које се тако лепо могло гледати из Горњег града. Сунце је тонуло према западу и његово црвенило разливено по своду обећавало је ведар сутрашњи дан. Влада је имао утисак да се тај узбудљиви догађај заласка сунца, који људи увек изнова посматрају, овога пута дешава само због њега. Та обична и истовремено велика тајна природе сада као да му је обећавала, скривеним језиком указивала на то да је све добро, лепо и велико тек пред њим. Тако је веровао. Био је толико тронут вечерњим руменилом и надоласком таме која се тек ту и тамо наговештавала да је за тренутак заборавио зашто је овде, а потом, присетивши се, скоро зажали што неће моћи читаво вече да остави само за себе. Срце му је убрзано куцало. Био је сам у мноштву људи који су се кретали, дисали и жагорили око њега. И мислећи тако о себи, истури се преко ивице зида, и изложи природним силама. У тим тренуцима се осети, иако ситан, са шеширчетом које дрхтури на ветру, центром света.

Попе се на зид. Сада се, пак, стојећи на узвисини, учини сам себи висок као какав стамени оријашки камен. Неко самопоуздање за које не би веровао да га поседује, појави се ко зна одакле. Гледао је право испред себе, на реке, небо и другу обалу. Његове мисли пловиле су ванвремено. Садашњи тренутак губио се. Могао је тако стајати у било ком тренутку историје овог града на чијем је бедему стајао. Али је Влада тога био само делимично свестан. Постепено су се оне његове жеље да руком додирне старо време поново почеле да враћају, као да је нешто више од овога било потребно. И он после неког времена сиђе.

Осврнуо се око себе. Видео је своје суграђане како уживају у смирају дана. Онда му сину нова узбуђујућа помисао: овуда су се некада кретали наши преци. Ту су  живели како су знали и умели. А то никада није лако. У ово време затварали су градске капије и подизали мост, палили светиљке, плашили се непознатог и опасног које може да изрони из тмине, молили се пре спавања. „Данас је све друкчије и ја се не бојим“, мислио је. „Барем не сада. Нисам сам. Поделићу своје време са другима“… И када га Стефанови прсти куцнуше по рамену, њему више није било жао што ће прекинути  чаролију.

— Стигао си — ослови га Влада, као пренут из неког сна.

— Као што видиш — с осмехом ће Стефан, такође необичног расположења. Његова уобичајена мирноћа уступила је овога пута место неком узбуђењу које се могло наслутити иза црта његовог још дечачког лица. — Ту су и остали, заједно смо дошли.

Утом се ови и појавише, један по један, и већ следећег тренутка сви су стајали поред великог зида. Овога пута нису одмах сели, нити испружили ноге на другу страну. Сви су носили по један тајанствен осмех што им је зарио лица на различите начине. И Влада, који се још није упуштао у разговор о земним стварима, успео је и то да сагледа. Уочио је да сваки од дечака има некакав свечани изглед пун ишчекивања и било му је драго због тога.

— Да пређемо одмах на оно због чега смо овде — предложи, а остали се нису противили. — Сада ћемо, један по један, рећи шта имамо, а онда ћемо одлучити да ли је то довољно за пријем у Ред. Да ли неко жели да почне први?

Дечаци су ћутали.

— У реду. Ја ћу вас прозивати. Кажи ти први, Стефане — свечано ће Влада.

Стефан се није изненадио што је ова част припала баш њему. Уосталом, био је носилац имена онога због кога су овде. Сматрао је да му ово право првенства припада.

— Осим што сам био тих и миран ових дана, и што сам помагао свакоме коме сам могао, одлазио сам у библиотеку. Што се тога тиче, натиховао сам се колико хоћете, знате и сами да је тамо тишина.

— А-ха — сложили су се остали.

— Тамо сам читао све што ми је дошло под руку о средњем веку, укључујући и књигу о Деспотовом животу. Надам се да ће нам та знања користити, а наставићу да читам даље, пошто су три дана мало.

— Је ли то све? — питао је важни прималац у Ред.

— Јесте.

— Добро, да чујемо сада Уроша.

— Ја сам два дана провео у природи. Био сам у Гроцкој. Тамо сам радио физичке послове: плевио, брао воће, фарбао ограду, доносио воду из бунара…

— Заливао цвеће… — убаци Вук.

— Тишина! — нареди Влада и, за дивно чудо, Вук заћута.

— Радио сам све што су од мене тражили — искрљешти се Урош на Вука — али, важније од тога, провео сам многе сате поред воде и на околним брежуљцима. Сад не могу о свему томе да вам причам, али много сам размишљао и мислим да сам нешто одгонетнуо.

— Шта?

— Птичји цвркут.

— О, ооо! — узвикнуше Вук и Синиша, а остали запљескаше.

— Да ли би желео да то поделиш са нама?

— Уз дужно поштовање, не — одречно ће Урош.

— 'Ајде, буди друг! — подсмешљиво ће Вук. — Кажи зашто птице певају.

Урош је ћутао, а Влада настави свој важни посао. — Хајде сад ти, Синиша.

— Ја сам се, као и целог свог живота, мајао око свог малог брата и помагао родитељима. И морам да кажем да је између мене и других разлика у томе што ја нисам радио само три дана — рече и ућута.

— Да ли би могао нешто посебно да истакнеш?

— Не бих.

— Покушај ипак нечег да се сетиш.

Синиша се осмехну.

Изазвани његовим изгледом, остали му се унесоше у лице.

— Шта, шта? — питали су, унапред се радујући том нечем необичном што су очекивали да чују.

— Ма чекајте, није то ништа сензационално — бранио се Синиша, уплашен реченицом коју треба да изговори.

— Реци слободно — бодрио га је Влада.

Синиша је још часак оклевао, а онда рече: — Заљубио сам се.

Друштво прасну у смех. Сви су се смејали на свој бучан, помало непријатан начин. Али Синиша скочи и назва их будалама.

— Шта вам је смешно? Да сте паметни, схватили бисте шта желим да вам кажем. Љубав оплемењује, ако нисте знали. — То рече и оде на други крај зида, чак до Опсерваторије. Тамо је сео, бесан што је испао смешан и стао да баца каменчиће у амбис не би ли савладао свој јед.

— Еј, врати се! — викали су за њим. Но овај није хтео ни да чује. Најзад Лазар оде до њега и после краћег убеђивања, вратише се обојица. Неки су се још кикотали а Вук, начинивши озбиљно лице, упита:

— Да ли треба и дотичну даму да примимо у Ред?

— Умукни! — нареди Душан, а Влада потврди његове речи и даде знак Душану да почне.

— Ја сам такође проучавао средњи век — рече значајно.

— И? — упиташе остали у глас.

— Шта „и“?

— Па то, до чега си дошао?

— Проучавао сам портрет цара Душана…

— Е знао сам — на то ће Урош.

— Има ту занимљивих ствари и јако много да се каже — рече и заћута.

— Па кажи.

— Оставићу то за себе, кад видим какви сте. Него, има још нешто. Догодила се једна саобраћајна несрећа и ја сам то видео. И не само то. Помогао сам полицији да расветли тај случај

— Уф, уф — зачуло се гунђање из позадине. — Ал' смо важни…

— Да не улазим у појединости, мислим да је то довољно.

— Добро — сложи се Влада. — А сада Лазар.

— И ја сам читао о ономе што нас занима, размењивао мишљење са Стефаном, био тих и чак открио неке нове појединости у вези са Редом змаја.

— Које појединости?

— То да је Дракула био његов члан — победоносно ће Лазар.

— Шта! — згрануше се остали.

— Како то, бре? — упита Синиша.

— Објасни! — захтевао је Урош.

— Ја нећу да будем у истом друштву с вампирима надобудно ће Вук.

— Ма ко те пита шта хоћеш! — обрецну се Душан — Говори о чему се ради.

— Он се звао Влад Дракул, што на румунском и значи змај. И није био вампир него њихов велики јунак. Само је мало претеривао и за средњи век, како стоје ствари.

— Како је претеривао? — сумњичаво ће Синиша.

— Када је ослободио неке градове, гадно се осветио непријатељу и поубијао десетине хиљада људи.

— А то је, значи; зато га сад они зову вампиром — досети се Урош.

— Ваљда је тако.

— Одлично, баш си се истакао — похвали га Влада. — Ко нам је још остао?

— Па ваљда ја — незадовољно ће Вук.

— Реци.

И Вук, који је дотле користио сваку прилику да се насмеје другима, сада се мало ушепртљио, покушавајући да то неуспешно прикрије лупкањем ноге о земљу и увртањем једног од својих непослушних чуперака.

— Казаћу вам шта нисам урадио…

— Е не може  — побунише се остали. — Сви морају исто.

— Ма чекајте. Нисам урадио…

— Шта ниси урадио?

— Нисам се ниједном потукао, а било је разлога да бијем двојицу.

Урош и Душан стадоше одушевљено да одобравају. Остали су се смејали.

— Да ли је то довољно?

— Нисам сигуран, мада се слажем да је и то нешто — био је неодређен Велики испитивач.

— А моје држање за време бомбардовања?

— Шта с тим? Сви смо били овде у то време — побуни се Лазар.

— И то се, ваљда, рачуна. Не заборавите да сам ишао сваки дан до школе… да видим да ли је срушена.

— Шта ћемо сад даље? — упита Стефан да прекине галаму.

— Сада треба да се одлучи да ли сте задовољили.

— А ко ће то да одлучи?

— Ја.

— Чекај, чекај, зашто баш ти? — успротиви се Стефан.

— Зато што је све ово моја замисао и зато што сам ја оснивач Реда.

— Е не може тако — успротиви се Синиша. — Реци шта си ти урадио.

— Тако је — одобрише остали.

— Ви знате да се ја годинама интересујем за старину и шта хоћете још? Ја сам се први свега сетио.

— Остали су ћутали. Онда се Лазар накашљао.

— Знаш шта, мислим да би баш због свега тога и ти требало да се представиш у јуначком светлу. Ако си од нас тражио да полажемо рачуне, онда и ти, бар реда ради, реци нешто о себи.

— Добро — сложи се Влада. — Ја сам летос код баке на селу са својом сестром и још двоје, пронашао у кули на обали Мораве остатке старе цивилизације. Неки налази су однети у тамошњи музеј. Је л' то довољно?

— И превише — рекоше Лазар и Урош.

— А шта си урадио за протекла три дана? — наваљивао је Вук.

— Припремао сам се за данашњи сусрет. Читао сам, као и увек, и написао правила Реда.

— Дај да видимо.

— Чекајте мало, прво да утврдимо да ли сте задовољили.

— Сви смо прошли и готово, немој да нас давиш.

— Доста нам је оцена у школи.

— Дабоме.

— Онда ћемо заједнички да кажемо како је ко прошао.

— 'Ајде већ једном.

— Стефан је добио четворку. Натиховао се, био од користи…

— И најео се прашине — додаде Вук. — Куд ћете више?

— А Урош?

— Онај што је спознао самога себе?

— Не него птичји цвркут

— Мислим да је то епохално — не издржа Вук.

— Извини, али ја то са птичјим цвркутом не могу да разумем — смеуљио се Душан.

— Шта ти ја могу кад си глуп — мирно ће Урош.

— Браво за Уроша — закључи Влада и настави да прозива:

— Синиша.

Вук стаде да се искашљава.

— Да му признамо онај део о малом брату? — упита Душан.

— Што, шта фали заљубљивању — упита Лазар.

— Ако је до тога, сви смо се до сада барем једном заљубили.

— Не него сто пута.

— Али нико као он — убаци Вук.

— Прима се — преломи Влада. — А сада Душан.

— Он је уобичајено најбољи — не заборави да му врати Урош.

— Шта могу кад је тако — хвалисаво ће прозвани.

— Помоћи полицији да расветли случај није макар шта — иронично ће Синиша.

— А-ха. Шерлок Холмс — јави се и Стефан.

— Ма прекините с тим, сви смо примљени и готово — на то ће Лазар. — И много си нам, брате, дао кратак рок.

— Да. Мало је три дана — стадоше да одобравају остали. — Шта можеш да урадиш за то време?

— Ја вама дао кратак рок? — зграну се Влада. — Па ви сте га сами скратили.

— Није сад важно шта је ко рекао, него да је прекратко — на то ће Урош.

— Ма хајде, човече, прими нас у Ред, шта се млатиш — незадовољно ће Стефан.

— Добро, добро, све ће бити како треба, али не може тек тако. Идемо на чистину иза Природњачког музеја. Тамо ћу да вам прочитам правила, па да се закунемо.

И тако се сви за тили час сјурише низ дрвени мост испод Сахат куле и стигоше до мале жућкасте куће са вратима као табла чоколаде, која су сада била затворена, а капци на прозорима спуштени. Потом се попеше на травнату зараван иза ње. Ту су стали у врсту а Влада је развио свитак. Но, када је најзад хтео да прочита правила која су сви горели од жеље да чују, схватио је да не види ништа јер је већ био пао мрак. Стога је застао у недоумици. Остали су то приметили.

— Шта је било? — упита Стефан.

— Не види се ништа — признаде Влада. — Треба нам светло.

— Е без везе је да станемо под сијалицу па да се људи окупљају око нас — примети Лазар.

— А-ха, и комарци — добаци Вук.

— Ма доста ми вас је, бре — изнервира се Синиша и одвоји се од осталих.

— 'Ај'мо до Зиндан куле — предложи Стефан.

Дечаци ћутке пређоше и то кратко растојање. Међутим, испред куле љубио се један пар који очигледно није имао намеру да се помери одатле у скорије време. Чули су се жагор света који је седео за столовима у оближњем ресторану и гласна музика.

Вођа само рече: — Пођите за мном — па се сви вратише мало назад и стадоше на чистину испод великог дрвета. Ту се поново постројише а Влада узе да говори из главе:

— Ово су правила Реда „Крилатих коња“.

— Шта? — згрануто ће Лазар.

— Шта смо ми? — понови Урош.

— „Крилати коњи“. Тако нам се зове ред.

— А ко нас је питао да ли ми хоћемо да се тако зовемо? — љутито ће Синиша.

— Ја нећу да будем коњ — на то ће Вук.

— Ти си коњ већ сада — не издржа Владимир и док дланом о длан већ су се ваљали по трави, чупали и шакетали. Остали их једва раздвојише после неког времена, па обојица седоше један преко пута другог, знојави и чупави, отресајући одело.

— Коњ је митска животиња — поче Влада препуклим гласом. — Пегаз је симбол…

— Доста нам је твојих симбола.

— И много се правиш важан — допуни Душан.

— Ја бих смислио нешто боље — најзад изговори и Стефан. Могао си да затражиш помоћ.

— Откуд ја знам шта се вама свиђа. Мени је и ово добро.

— 'Ајде пустите га да већ једном каже та правила — на то ће Лазар. — Говори!

— „Крилати коњи“ су добри, поштени и вредни. Међусобно се помажу. Сви „Крилати коњи“…

— Опет он!

— …слушају оснивача Реда…

— Паз' да нећемо — тихо ће Вук.

— …познају се по прстену који носе…

— Дај да видимо!

— Тишина!

Влада некако изговори правила до краја. А када је стао, сколише га новим питањима.

— Која нам је лозинка?

— „Албанандор“

— Шта ти је то?

— Не умем ни да је изговорим — срдито ће Вук.

— То је Београд. Тако је Деспот написао на једној повељи.

— Дај нешто друго — незадовољно ће Лазар.

— Да. Рецимо „На врх брда врба мрда“ — предложи Вук.

— Престани! — издера се Стефан.

— А где је прстење? — заинтересовано ће Синиша.

— Немам га.

— Како то сад?

— Тако лепо. Али имам знак са коњем — рече и извади печат из џепа.

— Којим ћеш да нас жигошеш? — запрепашћено ће Лазар.

— Ма не. Само ћу да вас мало обележим — ево овако — рече и отисну печатић себи на руку.

— Ја бих то боље смислио — опет се јави Стефан.

— Е џабе сам оној двојици опростио — вајкао се Вук.

— То је све неозбиљно — мрзовољно ће Душан.

— Ма шта фали. Хајде да наставимо — упорно ће Урош.

— Имам преча посла — брецао се Вук.

— Е баш сте клинци — поспрдно ће Синиша.

Наједном усред мрака бану пред њих сенка униформисаног лица.

— Добро вече — изговори сенка.

— Добро вече — узвратише њихови гласови.

— Момци, напустите терен, небезбедно је — чуше је како наређује.

Дечаци, унеколико поласкани начином којим су ословљени, послушаше без поговора и ускоро су се ћутећи спуштали стазом поред зоолошког врта, где су кроз жицу могли видети како се црне кавези са животињама. Хијена их испрати на свој грозан начин, као да је желела да им се насмеје, а придружи јој се и хук сове. Сви се стресоше.

— Идем да пронађем ону двојицу — најави Вук, па се први одвоји од осталих. Урош и Синиша кретоше нагоре, стазом поред парка, а Стефан и Лазар надоле у Душанову. Влада остаде сам. Застаде за тренутак, па се одлучи за средњи пут и Јованову улицу, остављајући за собом пригушен шум корака и своје пропале наде и замисли.

Ни сутрадан Влади није било ништа боље. Синоћњи излазак и пропаст дружине мучили су га и наредног јутра несмањеном жестином. „Како сам се само избламирао“, гризао се у себи. И све његове јутарње активности биле су обележене овим мучним осећањем — и устајање и умивање и доручак. Ни умиљавање папагаја коме је одвајао мрвице за столом није му помогло, као ни сестрини и мамини испитивачки погледи.

— Имам утисак да је нечији план отишао дођавола — рече му Каћа када су остали сами.

— Имаш добар утисак.

— Лепо сам ти рекла да се не петљаш с њима.

— Јао, пусти ме, молим те.

— Пустићу те, ако ми испричаш све по реду.

— Нема шта да се прича. Испао сам будала. И Влада је заћутао тако одлучно да је Каћа схватила да у овом тренутку неће ништа ишчупати од брата, па се повуче.

— Добро — рекла је. — Ја ћу мало чистити паприке, а ти нам се придружи касније.

— Паприке? — обрадова се Влада. — Одличан посао.

И тако је цело преподне протекло у печењу, љуштењу, млевењу паприка и сецкању белог лука. Онај одговорни део посла који се састојао од упржавања ајвара припао је, као и обично, мами, па су брат и сестра били слободни да раде шта хоће. И када су се завалили у фотеље испред телевизора, зачуло се звоно. Влада устаде да отвори. Међутим, тај неко ко је стајао испред зграде с намером да уђе, звао се Марко, како је рекао у интерфон.

Влада погледа сестру, а она скочи и побеже у своју собу.

— Како код вас лепо мирише — рекао је Марко одмах после поздрава. — Да нисте можда родом из Лесковца? — упита знатижељно.

— Нисмо, али много волимо ајвар — у неприлици ће Влада.

— И ја га волим, али га моји не праве — снуждено ће Марко.

„Ето, човек никад задовољан“, помисли Влада, но овај увод им поможе да преброде она прва два-три минута упознавања, која ни млађима нису увек једноставна. Влада је запазио да овај смеђи дечак од својих четрнаест година  има на лицу осмех, за који ће касније утврдити да му је главно обележје. Био је живахан и слободан и одмах му се допао. После извесног времена, појавила се и Каћа која је храбро ушла, пружила руку и рекла:

— Здраво, ја сам Ружица.

Влада је запрепашћено погледа, али не рече ништа.

— Наша сестра Катарина би сигурно волела да те види, али није ту — љубазно ће Каћа.

— Штета — на то ће Марко. — А где је? — додаде затим.

— На мору.

— Благо њој — одврати Марко и осмехну се.

Влада преузе улогу домаћина и стаде да прича с гостом и показује му разне часописе, фотографије и књиге. А Каћа је сваки час улазила и излазила — да донесе сок, да уведе папагаја, да послуша маму… И другарице које су је зивкале преко телефона помогле су на свој начин, а Каћа је то користила колико је могла. И то послеподне најзад некако прође.

— Уф! — хукнула је с олакшањем када су се врата затворила за гостом. — Само сам се плашила да ме мама не зовне по имену.

— Не знам шта ти је то требало — чудио се Влада. — Могли смо све да окренемо на шалу.

— Јес' па да се избрукам к'о ти јуче.

— Откуд знаш да сам се обрукао?

— Па сам си рекао.

— Боље немој да ме подсећаш.

— А баш је сладак — с осмехом ће Каћа.

— Ко? — расејано ће Влада, мислећи опет на јучерашње догађаје.

— Па Марко. И паметан.

— А-ха. Могу ти рећи да смо се баш одлично спријатељили. Видећемо се за неки дан опет.

— Шта сте навалили? — уплашено ће Каћа.

— Ма не брини ништа.

— Ја ћу тада бити болесна — обећа Катарина. Затим настави, после краће паузе. — А кад ћеш мене водити на Калемегдан?

— Јао, не спомињи ми ту реч — закука Влада. — Гледаћу да га заобилазим у што већем луку.

Међутим, као што обично бива, чим човек каже да нешто неће никада урадити, ускоро учини баш то. Тако се догодило да је Влада већ сутрадан поново ишао на Калемегдан, и то у женском друштву. А ево како се то десило:

Било је крајње време да се купе уџбеници за школу. Отац је тог јутра дао Влади новац и брат и сестра су се ускоро спремили да обаве овај посао. И тај дан, један од последњих августовских, био је сунчан, али је оне тешке врућине која гуши нестало. Било је ведро и сви су се некако осећали добро и лако. Влада и Каћа аутобусом стигоше до центра града, сиђоше на Студентском тргу и попречише Улицом Вука Караџића према Кнез-Михаиловој. И ту их већ обузе неко задовољство и весеље јер им је овај стари део града увек био привлачан. Ова улица била је затворена за саобраћај и пешаци су се ширили по њој до миле воље. И кафеџије су користиле ту предност, па су постављале баштенске столице и столове не би ли привукле госте да застану и освеже се. И заиста, то им је успевало. Коликогод град био ужурбан, пун неког света који јури у свим правцима, увек је било људи који су имали времена за седење, пијуцкање, разговор са познаницима и посматрање пролазника. Због те живости је Каћа и волела ову улицу. Посебно су је привлачиле фасаде старих вила које су се поносиле украсима од цвећа, разним шарама и митолошким ликовима. Никад није могла да их се довољно нагледа. Те куће биле су сведок некадашње лепоте овог града и богатства њених становника.

У Кнез-Михаиловој је било места и за луткаре, жонглере, уличне свираче и продавце сладоледа, као и за псе, и то оне фине, добрих пасмина, које су очешљане и окупане, газде водиле на поводцу. Ту би се тек провукао покоји пас-луталица, којих су Шумице биле пуне и које је Каћа волела и пазила, мислећи о њима са нежношћу и доносила им храну.

Међутим, још је било рано и само су пролазници давали живост лепој улици, као и деца која су опколила чесму и по њеним ивицама поређала старе играчке и стрипове за продају. Влада им приђе не би ли пронашао какву свеску стрипа који му недостаје, но не беше добре среће, а Каћа искористи прилику да се напије воде, гурајући се са врапцима и голубовима.

У међусобном договору да ће на повратку појести сладолед, брат и сестра стигоше на Обилићев венац где се налазила продавница с уџбеницима. Тамо већ издалека угледаше ред испред улаза и децу која су са истим намерама пристизала из побочних улица. Незадовољни, Влада и Каћа пожурише да што пре ухвате место и обаве посао. Сунце се дизало, постајало је топло, а хладовине није било. Но шта је, ту је, књиге су се морале купити, те се обоје препустише гунђању и својој судбини. И док су тако стајали, Каћу неко с леђа чупну за косу. Она се окрете и, на своје изненађење, угледа Љубицу и Даницу које су стале тик иза њих. Сада је већ све изгледало другачије и гужва се лакше подносила. А онда се појавила и Корнелија, девојчица одскора придошла у њихов разред. Рођена у Холандији, светле коже и косе, замишљеног изгледа, другачије гардеробе, помало је одударала од остале деце. Мајка јој је била Холанђанка и личила је на странкињу, иако је већ годину дана боравила у родном граду свога оца. И она приђе другарицама из разреда, па је разговор ускоро свима прекратио муке.

После неког времена, са пакетима у кесама или под мишком, деца су била слободна. Но никоме се није ишло кући. Дан је био леп, сладолед још нико није био појео, а чупаве крошње високог дрвећа на Калемегдану издалека су их позивале.

— Хајдемо у парк — предложи Даница.

— Хајдемо — одмах прихвати Катарина.

— Ко ће да тегли оволике књиге? — протестовала је Љубица.

— Ма ставићемо их на неку клупу.

И Корнелија је ћутећи прихватила овај предлог. Једино је Влада желео да се врати кући.

— Прави нам друштво, што си такав — наваљивала је Каћа. — Мој брат зна много о Београдској тврђави — настави потом — могао би да нам буде водич.

— Јао, баш дивно — одушеви се Љубица. И Даници се предлог допао а Корнелија заинтересовано погледа у Владу. И тако, поласкан, Влада се предомисли.

У живом разговору, деца ускоро уђоше у парк. Кренуше главном алејом и Влада, упркос отпору који га још не беше напустио, осети како га зеленило умирује и ствара неко спокојство које је увек изнова осећао на овом месту. Но, девојчице, које су такође биле веселе, већ после неколико корака застадоше најпре да би погледале наруквице од конца. Љубица купи једну, са својим именом. Два корака даље купише кокице, а још четири потом шећерну вату. И тако најзад пређоше првих двадесет метара стазе. Ту се налазила нова препрека — Љубица је хтела десно, где су вртешке и сладолед, а Даница лево, према фонтани у којој рибар дави змију, не би ли покупила који кестен. Катарина је предлагала да крену лево, према Споменику захвалности Француској и малој заравни окруженој четинарима. Хтела је да види веверице.

— Веверица има по целом парку — уверавала ју је Љубица.

— Ја сам овде гледала како их један човек храни.

И тако умало не дође до свађе. Недоумица је била потпуна; само је Корнелија ћутала и окретала се на све четири стране, као да хоће да утврди где је боље. Најзад, када му је све то досадило, Влада крете према водоскоку а Корнелија и задовољна Даница за њим. Остале две девојчице им се невољно придружише. Но Влада се не заустави испод високих крошњи кестенова, па је Даница могла тек у ходу да узме понеки плод и убаци га у кесу са књигама. Остали су већ ишли према Великом Калемегдану где је пред њима пукао поглед на Саву и другу обалу.

Све су клупе биле заузете, па деца седоше на ниски камени зид и спустише кесе са књигама на његову неравну површину. Но овде је било топло и ускоро се стадоше презнојавати.

— Хајде да прошетамо доњом стазицом — предложи Влада а девојчице се сложише. И тако кренуше дуж некадашњег савског бедема и полако се стадоше спуштати према Доњем граду.

— Причај сад, шта ћутиш? — незадовољно ће Каћа.

— Шта вас занима? — упита Влада.

— Све — убедљиво одговорише девојчице.

— Овуда је ишао спољашњи бедем и штитио Водени град.

— Живели су у води? Не разумем — зачуђено ће Љубица.

— То је баш лепо — обрадовано ће Даница.

— Није град био од воде, него на води — мудровала је Каћа.

— Поред воде — исправи је Влада.

— Горе на брду био је Горњи град и Деспотов дворац, а Доњи град је био доле.

— Уф, ал' ми је то нека мудрост — дурила се Љубица.

— Сада идемо према луци — рече Влада не обазирући се.

— Којој луци?

— Средњовековној. Ту су такође биле куле и велики зидови који су је штитили.

— Унутра су улазили бродови?

— Наравно. Осим зидинама, лука је била заштићена још и дебелим ланцем.

Девојчице су пажљиво слушале и климале главама.

— А где су узимали гориво? — питала је Даница.

— Имали су пумпу сигурно ту негде, у близини — објашњавала је Љубица.

— Шта вам је, то су биле галије и ишле су на весла — зачуђено ће Влада.

— И једра — допуни Каћа.

— Е то ти не верујем — сумњичаво ће Љубица. Како може неко да весла, на пример, до Лондона?

— Нису они ишли у Лондон, него у Смедерево — противила се Каћа.

— Баш ти знаш где су ишли — дурила се Љубица.

— Знам — упорно ће Каћа.

— Они су путовали по зачине: со, бибер, цимет, каранфилић и бели лук — на то ће Даница.

— Што би ишли по бели лук кад су га сами сејали и јели? И бели и црни. На нос им је излазио — није се дала Каћа.

— Јао, свашта од вас! — згрануо се Влада.

— А со се не узима у Смедереву — добаци Корнелија.

— Него где?

— Негде на мору.

— Узимали су је у граду који се звао Соли, а данас се зове Тузла — објаснио је Влада — и нису ишли по зачине, имали су преча посла. — Но, девојчице га нису слушале.

— Краљ је сигурно слао бродове да донесу материјале из далеких земаља краљици за хаљине — уверљиво ће Љубица.

— Свилу и кадифу — допуни Даница.

— Нису они били краљ и краљица, него деспот и деспотица — објасни Корнелија.

— Откуд ти знаш, кад си учила школу у Холандији? — љутито ће Љубица.

— Знам. Објаснио ми је тата, а и Влада је тако рекао, је л' тако?

— Јесте — рече Влада као да се пренуо из неког сна. Био је утонуо у размишљање одмакавши се мало од девојчица у настојању да чује што мање од њихове галаме. Није се могао начудити да је њима толико тешко да замисле било шта што није из времена у коме сада живе.

— Причај нам, Владо, како је изгледао дворац — замоли Каћа.

— Шта ви мислите? — упита Влада да би се одмах угризао за језик. „Шта ми би?“, помисли, „опет ће говорити глупости“.

Међутим, причу преузе Корнелија.

— Ја мислим да је замак био висок и диван, са торњићима и заставицама, бео, сав од камена. Око њега је био ров пун воде а покретни мост се подизао увече и спуштао ујутру. Унутра је било много просторија које су биле лепо уређене. Само ми се чини да им је зими било хладно — доврши Корнелија.

— Нису они били тако осетљиви, као ми данас — убаци Каћа.

— Откуд знаш да је дворац тако изгледао? — љубопитљиво ће Влада.

— Тако увек изгледа у цртаним филмовима — објасни Корнелија.

— Па јесте — покуњено ће Влада, који је очекивао неко значајније порекло овог знања. — Сигурно је изгледао отприлике тако како га је Корнелија описала. Али нешто се ипак зна. Постоје темељи који показују где је замак стајао све док није срушен 1690. у експлозији барута. На основу њих може тачно да се утврди где је шта било. Замак би се могао реконструисати.

— Ја бих тако волела да се претворим у мушицу и да завирим у прошло време, ал' да се опет вратим — повери се Каћа.

— Ја не бих била мушица ни по коју цену — на то ће Љубица — па да ме нафлитају неким смрадом и убију.

— Или спљескају рукама, што је још вероватније — допуни Даница.

— Мене не би нико убио. Ја бих само мало завирила и вратила се. Волела би да их видим… Да знам како су јели, спавали, ходали, радили…

— Исто к'о и ми — на то ће Даница. — Људи увек исто дишу и спавају.

— Па јесте — сложи се Каћа — ал' ипак. Занима ме каква им је била музика и како су се радовали.

— Да — прихвати Корнелија — чему су се смејали. Шта мислите, јесу ли причали вицеве?

— И да ли је било балова на које су долазиле даме у лепим хаљинама? — допуни Љубица.

— Сумњам у то — мудровала је Каћа — била су то тешка времена.

— Увек постоји време за све — замишљено ће Влада.

— Како си ти паметан! — оте се Корнелији.

— О, ооо, види, види! Теби се свиђа Влада! Признај! — поче да се смеје Љубица.

Корнелија је у неприлици ћутала, а Влада се саже да веже пертлу, но његовој сестри није промакао осмех који му се појавио у углу усана. Међутим, она то запажање задржа за себе и чекала је погодан тренутак да га искористи. И како су прозвани ћутали, Љубици није остало ништа друго него да, после још два-три изазовна узвика, ућути. А Каћа се врати на причу о музици.

— Баш ме занима да ли је Деспот свирао неки инструмент. Можда је и компоновао, као неки владари.

— Кажу да није волео свирку — на то ће Влада.

— Како је то могуће? Па сви воле музику — чудила се Катарина. — Ако је већ био онако леп, племенит и најодличнији витез, као што си ми причао, онда је ваљда и све друго у њему било лепо. А музика оплемењује. И како онда?

— Не знам. Можда је неку врсту музике волео,  а неку није — закључи Влада. — Ако је већ био песник — додаде потом.

— Песник! — оте се Даници. — Баш је то романтично!

— Благо његовој девојци. Сигурно јој је писао песме. Волела би да их прочитам — чежњиво ће Љубица.

— И ја бих волела да мој момак пише о мојој лепоти — одушевљено ће Даница.

— Сумњам да ћеш то доживети — љубоморно ће Љубица.

— Јао што си безобразна! — наљути се Даница.

— Он је био озбиљан човек и писао је озбиљно — на то ће Влада.

— Е онда не морамо да то читамо — једва дочека Љубица.

— И не морате — сложи се Влада коме је цео овај разговор увелико досадио. — Најбоље би било да кренемо — додао је.

— Нама се још седи — дурљиво ће Љубица.

— Не може то тако. Тек смо дошли — сложи се Даница.

— Треба однети ове књиге кући — рече Корнелија — боље да кренемо.

— Ево ја ћу ти помоћи — понуди се Влада па се зачас опростише од осталих. Каћа и њене две другарице остадоше да незадовољно и подругљиво гледају за њима.

— Сачекај ме на станици, брзо ћу ја — довикну Влада сестри и убрзо се изгуби у гомили шетача, журећи за Корнелијом.

Касније, када су се на станици поново срели и Влада хтеде да узме Каћине књиге, она га само презриво погледа. — Јуче Малина, а данас Корнелија — прекорно ће.

— И то ми каже неко ко се дописује са непознатима? — спремно одговори Влада.

Даљи ток разговора заглушио је хук мотора аутобуса и не зна се тачно шта је ко од њих доказао. У сваком случају, када су после пола сата сишли на својој станици, Влада запита сестру:

— И шта кажеш, чије је друштво боље, моје или твоје?

— Не ваља ни једно ни друго — признаде Каћа.

— Е одлично. И више немој да ме тераш да испадам будала. Идем код Зорана чим оставим књиге.

— А ја ћу мало да свирам — прихвати Каћа.

 

 

Куда с тим? — упита стражар човека са врећом на рамену који је хтео да прође кроз Северну капију, из Доњег у Горњи град.

Старац, који није био вичан разговору с важним људима, збуни се, и поче да замуцкује:

— У Мали град.

— Не може. Реци шта ћеш тамо.

— Човеку се развеза језик. — Идем до мајстора. Носим му шишке и кору од дрвета.

— Да видим — нареди стражар.

Човек спусти врећу и отвори је. Била је пуна храстове коре и квргавих шишки.

Стражар се изненади. — Ух, штагар их је. Истреси.

— Немој, ако Бога знаш — завапи старац — све ће се расути, како ћу онда да их скупим?

— Нек' се распу — зановетао је стражар. — Шта ће ти те трине? Шта смераш, смутљивче?

Старац се препаде. — Носим мајстору да гради мастило за Господара.

— За Господара? — тргну се стражар. — Што одмах не кажеш? — рече и пропусти га.

Старац поново брижно свеза врећу и упрти је на леђа. Гоњен малопређашњим страхом, стаде се лако пењати уз степенице. Но успон га замори, па после неког времена застаде и погледа испред себе. У непосредној близини, група сељака са Космаја зидала је нови зид. Једни су довлачили камен, други га ређали, трећи малтерисали. Наједном два човека прекидоше рад. Старац је чуо њихов разговор.

— Немој тај камен, на њему нешто пише — обрати се један сељак другом.

— Што, брате? Баш ће ми добро лећи.

— Лепо ти кажем да нешто на њему пише. Можда је штогод важно.

— Шта може бити важно? Да јесте, не би био овде на гомили, већ би га однели Господару.

— Нема он преча посла него да загледа камење. Мећи.

— Да се не огрешимо? — неодлучно ће онај други.

— Какав је то камен? — на то ће старац.

— Не знамо, у томе је мука.

— Дед' да видим — рече старац и приђе. Потом се пажљиво загледа. — Ово је нешто много старо. Сигурно је из раније тврђаве.

— Да узидамо?

— Узиђуј, ионако је служило истој сврси.

— Ето видиш, кажем ја — задовољно ће онај сељак што је хтео да употреби камен.

Старац са занимањем стаде да их посматра како раде. Кад се мало одморио, натовари врећу и пође.

— А шта имаш у врећи? — упита га један од сељака.

Старцу беше досадило да поново објашњава, па хтеде да оћути, а онда му дође да се нашали.

— Погоди.

— Ако погодим, даћеш ми један грозд — на то ће зидар.

— Е није грожђе — насмеја се старац.

— Јабуке нису, ни крушке нису — настави зидар.

— То јеси погодио — задовољно ће стари. — И да знаш, јесте нешто са дрвета.

— Лишће?

— Није — весело ће старац. — И немој се мучити. Нећеш погодити.

— Утом наиђе и мајстор, који одмах нареди:

— Доста беспослица, на посао. А ти, стари, пут под ноге, ако не мислиш да наставиш посао овде са нама!

— Ја сам становник овога града и ослобођен сам градозидања! — побуни се човек.

— Онда не сметај! — строго ће надзорник.

     Човек не сачека да му се двапут каже, него стаде брзо одмицати. Ускоро је био пред кућом коју је тражио. И већ код врата запахну га оштар, непријатан мирис.

Када је ушао, затече мајстора-сликара како нешто чита из старог свитка.

     Пошто се љубазно поздравише, старац једва дочека да се ослободи свог терета.

— Ево, све је ту. Бићеш задовољан.

Мајстор му приђе, узе врећу и истресе је на један сто. Потом узе да загледа кору, да је опипава и мирише.

— Добра је. Послужиће. И шишке си донео.

— Јесам. Скупио сам колико сам могао наћи.

— Биће довољно — задовољно ће мајстор. — Седи да се одмориш — рече и даде му чашу вина.

Човек седе и стаде да посматра око себе. На један од зидова биле су наслоњене вреће непознате садржине. Старац је претпоставио да је унутра биље. На великом столу налазило се много стаклених посуда и бочица са разним растворима. Поред њих било је земљаног посуђа и тестија с водом. На поличици изнад стола стајали су уролани свитци. Нешто даље налазило се огњиште изнад којег се кувало оно од чега је потицао оштар мирис у просторији.

— Смем ли знати како ћеш од овога што сам ти донео добити црнило за писање? — упита старац.

— Смеш, зашто не. То је наш стари, опробани рецепт. Два дела храстових кора, други део јовине и пола дела јасенове коре. Овим напуни гвоздени или глинени суд и кувај с водом. Кад се мало укува, не сва, преостали део воде сипај у чист суд и опет кувај. Тако три пута. Затим додај свежу кору, а потом одлиј. Онда густиш сипај у парче тканине и вежи, па кувај док се све тело густиша не скува и не остану само чврсти делови у платну. Додај мало гвожђа и држи на топлом. Промешај сваког дана. Трећег дана се може писати.

— Е да — уздахну старац — ко уме.

— Нема нас много — потврди сликар, па крете да  провери густину садржаја лонца над огњиштем. Мешао је великом дрвеном кашиком, мирисао и загледао.

— Још мало — најзад рече, а онда се досети:

— Треба ми лепак од вишње. Можеш ли да ми га набавиш? Добио сам нови рецепт од једног Руса и хтео бих да га испробам. Туцане шишке, мед, лепак од вишње и мало гвожђа.

— Набавићу ти — потврди старац. — Али мораш сачекати да га прикупим.

— Кад год донесеш, добродошао си — с осмехом ће мајстор. — Можда ћу тако добити још боље мастило. Волео бих да изненадим Господара.

— Нека је благословен — наздрави старац и искапи чашу.

 

 

Влада је заиста то поподне отишао код Зорана. Желео је да га види. Ових недељу дана, колико није био код њега, сада му се чинило бескрајно дуго. А све што је покушао за то време, кренуло је натрашке. Зато је једва чекао да опет поразговара са неким себи сличним. И није чак ни размишљао о томе како ће га друг дочекати. Но стрепњи није ни било места. Зоран му се обрадовао. Предложио је да мало прошетају.

— Може — прихвати Влада, ако нећемо ићи на Калемегдан.

— Зашто? — насмеја се Зоран.

— Онако — неодређено ће Влада, а његов га пријатељ није  више ништа питао, већ је стао да му препричава филм који је гледао вече пре тога. И док је завршио са описивањем ликова и објаснио сва значајна места, Влада је заборавио на своје туробно расположење. Утом су и направили цео круг и стигли у школско двориште.

— И тако се они спасу и врате првим авионом кући — доврши Зоран.

Влада је ћутао. Био је под утиском приче свог друга који ју је испричао уз махање рукама, смех и уношење у лице. Посматрао га је као да га први пут види. А онда схвати да га одавно није ни загледао јер су увек били заокупљени нечим другим. Сада, када је прошло неко време од последњег виђења, ако не рачунамо ону посету за време које га није људски ни сагледао, приметио је промене на свом пријатељу.  Зоран је био порастао. Руке и ноге су му се издужиле. Био је мршав као и пре, али је сада нешто снажно избијало из њега. И то га је задивило. Зато га је све пажљивије посматрао, примећујући да се његов друг није само споља променио. Попримио је већ сада изглед озбиљне и самосвесне особе сигурне у себе. Влада му је позавидео на томе. „Благо њему. Како је складан. А ја сам сав никакав. Никад нисам горе изгледао. Он нема чак ни бубуљице, а ја их имам. Он је препаметан и скоро савршен, и ја му нисам ни до колена“, мислио је ојађено.

— Радим сад нешто на хемијској рачунској машини. Је л' знаш шта је то? — питао је Зоран и не примећујући да га друг испитивачки посматра. Влада зачас заборави на своје туробне мисли и удуби се у нову причу.

— Не знам — признаде — причај.

— То је замислио Мика Петровић Алас. А и није тако компликовано, као што изгледа. Он је тврдио да свака хемијска реакција има одређен хемијски механизам. Математичко описивање овог механизма доводи до математичког модела. Тако се може закључити да се овај може материјализовати у облику хемијске реакције. Разумеш?

— Да — слага Влада.

— И онда — настављао је Зоран — ако је тај систем стабилан и придода му се један цифарски уређај за улаз и један излазни уређај у облику неког писача, то би могло да дâ хемијску рачунску машину. То се може направити — завршио је убедљиво.

Но Влада више није пратио ток приче свога друга, већ се одлучи да изговори оно што му је одавно лежало на срцу.

— А можеш ли да направиш временску машину?

— Временску машину? — зачуди се Зоран. — Теоретски би, можда, могло.

— А у пракси?

Зоран је у недоумици чупкао косу. — Откуд сад то?

— Како откуд? Ти знаш добро шта мене занима. Хоћу да видим старо време! Да будем у њему! Ти правиш машину, а ја путујем!

Сада се Владимир уносио свом пријатељу у лице и махао рукама у настојању да буде што убедљивији. — Хајде, покушај. Учини то!

И Зоран, који се покајао што је прошли пут био онако одлучан у своме негодовању, није имао срца да каже не. Уосталом, предлог је био исувише примамљив.

— Можемо нешто да пробамо — рече после краћег размишљања.

Влада поскочи од радости, а онда му се заверенички  обрати:

— Кад ћемо да почнемо?

— Одмах. Прво ћемо смислити шта нам све треба. — И одмах извади блокче и оловку из џепа и стаде да бележи. — Пројекат ће бити урађен комбинованом техником.

— То јест?

— Биће то спрега савременог и старог — мудровао је Зоран. — Другим речима, машина би требало да буде од неког лаганог материјала, неке легуре, а радиће уз помоћ компјутера. Сад ћемо да набацимо тезе — мрмљао је. — Да видимо најпре шта нам је све потребно… Поћи ћемо од онога што ће нам бити лако да нађемо. Направићемо списак најнужнијих ствари.

И Зоран се загледа у једну тачку која се налазила на зидићу преко пута којег су седели. Влада је пратио његов поглед у настојању да проникне у то нешто што је његов пријатељ тако упорно посматрао. Но најзад, увидевши да је то само место на коме има нешто више малтера него на другим деловима где се слојеви укрштају, он закључи да је то због концентрације, па одустаде од покушаја да утврди значај тог парченцета храпаве површине. Утом и његов пријатељ преста да хипнотише циглу и усмери свој поглед на мале комаде укоричене хартије који су му били у руци и стаде да нешто шара по њима. Влада суздржа своју радозналост и, не желећи да поремети било шта, само је седео и посматрао га. Зоран је хитрим потезима повлачио неке црте, онда је правио кружне покрете, потом је нешто записивао. — Да, да — мрмљао је за себе док је Влада прекрштао ноге, устајао, шеткао се и најзад поново седао, све ћутећи. Када Зоран најзад заврши овај први, стваралачки део посла, био је већ мрак. Влада, који се дотле није усуђивао да му вири преко рамена, најзад то учини, но касно јер се већ на папирићу више ништа није могло разабрати.

— Да ли желиш да седиш или стојиш? — упита Зоран.

— Па седео бих, то може да потраје.

— Добро. Ручни или ножни погон?

— Ручни.

— Не, боље је да буде ножни, или комбинован, но видећемо још — премишљао се Зоран. — Треба нам стални извор енергије. Ако то решимо, онда смо на коњу. Требало би применити неку врсту перпетуум мобилеа. Је л' знаш шта је то?

— Понешто. Из антике. Знаш ти мене. Чуо сам за механизам Херона Александријског за аутоматско отварање врата храма, помоћу врелог ваздуха.

— Дабоме. То је машина која би, једном стављена у погон, бесконачно наставила своје кретање и при том још обављала користан рад.

— Да, то.

— Само да утврдимо који ће то рад бити.

— Што се мене тиче, тај део ми је споредан — слегну раменима Влада. — Важно је да ме машина одведе у прошлост, а после, кад се вратим, могу да одрадим шта треба.

— Не, не, направићемо тако да сви услови буду задовољени.

— Само… — бојажљиво ће Влада.

— Шта само?

— Перпетуум мобиле још нико није направио.

— То ћемо још видети — самоуверено ће Зоран и настави да и даље нешто бележи у мраку. Најзад исцепа два папира из блока, па их пружи Влади. — Ево, ту је отприлике све чега сам, за почетак, могао да се сетим. Постарај се да набавиш шта треба.

Влада зграби цедуљице, сави их и стрпа у џеп. Пријатељи кренуше кући. Ускоро застадоше на раскрсници да измене још неку реч пре растанка.

— Хоћеш у стари Београд? — упита Зоран.

— А-ха.

— У време Деспота Стефана?

— Да.

— Ја ћу најпре да урадим прорачуне. Кад си ти оно рођен?

— 22. 5. 1989.

— Добро. Извршићу прорачунавање по ефемеридама.

— Да, да — одобри Влада, иако није имао појма шта је то. Јави ми се што пре.

— Све у своје време, не буди нестрпљив.

— Нисам нестрпљив. То јест, јесам. Почиње школа.

— Па шта? Почиње и мени. Ићи ћеш онда кад све буде спремно. Ни пре, ни после.

— Ма наравно — сложи се Влада и тако се растадоше.

 

 

 

Влада је једва чекао да његов друг замакне иза зграде, па је, претходно се осврнувши, стао испод једне уличне светиљке како би видео шта пише на цедуљама. Но како ни ова количина светлости није била довољна за читање, једино што је успео да разазна била је нажврљана реч „точак“. Могао је само да закључи да је списак подугачак и да му се одмах нека зебња увуче у срце. — Хоће ли успети да набави све што треба? И колико ће све то коштати? Стога, гоњен радозналошћу, стаде да трчи не би ли стигао кући што пре и најзад прочитао садржину тајанствених цедуљица које су га пекле кроз џепове панталона. Ускоро стиже кући, улете у собу, укључи лампу и стаде да пиљи у хартијице. Већ први ред који је прочитао изазва запрепашћење у њему, а гласио је овако: „Најпре набавити списак свих отпада у граду.“ Влада застаде, а онда некако схвати да тамо треба да пронађе жељени материјал, а он је био следећи: точак од бицикла, ручка од машине за мак, поклопац од звонцета за бицикл, три двоструке шарке, федера неколико врста, жице од кишобрана, три килограма шрафова, нарезана шипка промера шест милиметара, са федерастим опругама и лептир матицама, најлон за пецање дебљине нула седам милиметара — два калема, шест гумица за косу, три гвоздена блокеја, механизам старог будилника, стаклена чинија за салату и пола килограма љусака од јаја. У дну папира налазила се стрелица која је означавала да треба да окрене страну. Ту је била додата још и ова реченица: „Петнаест старих сијалица, балони, кућни љубимац и тегла џема“.

Влада је још неко време окретао цедуљице у рукама па прочита списак још једном и још једном. Био је узбуђен, мисли су му биле збркане. Био је то почетак остварења сна. Али, некако му је све то изгледао исувише обично. „Ни речи о специјалним легурама“, мислио је сумњичаво. „На шта ли ће ово изаћи?“ Ипак, имао је поверења у свог друга и његове способности. Најзад, шта му је преостало? Стога престаде да брине, већ се препусти таласу сањарија. „Пристао је“, мислио је, „пристао… Буде ли среће, ето мене у старом замку!“ Осећао се као да јаше на дасци за једрење. Испод таласа, у прошлости, а онда опет горе, високо, на врху, као победник.

И следеће јутро освануло је ведро и сунчано. Влада није журио да устане. Мислио је о временској машини и Зорану, о свом намераваном путовању. Из тих мисли тргло га је звоно на вратима, но њему се није устајало, па је посао отварања врата препустио сестри, за коју је знао да воли да завири свуда. Међутим, оно што је уследило учинило је да скочи. Наиме, глас који се зачуо након шкљоцања браве рекао је: „Добар дан, ја сам из будућности!“ Влада претрну. Био је запрепашћен. Но, за дивно чудо, његова сестра се понашала потпуно уобичајено. Рекла је: „Сачекајте“ и викнула маму. Онда је могао да чује како се њени кораци удаљавају, а мамини приближавају, но даље није могао да разабере о чему мајка и тај тајанствени човек разговарају. Најзад, када се поново чуло окретање кључа у брави, он се стушти у сестрину собу.

— Како је изгледао? — промуцао је.

— Ко? — запрепашћено ће Катарина.

— Па онај човек!

— А он? Има бркове и масну косу. Замисли, носи дубоке ципеле по овој врућини.

— А одело?

— Ништа нарочито, кажем ти. Могао би га човек стрпати у каду и опрати рибаћом четком.

— Одакле је дошао?

— Шта ја знам одакле. Што се ти толико занимаш за њега? — чудила се Каћа.

— Никада нисам чуо да неко за себе каже да је из будућности — процеди Влада. — Је л' то стварно, или он масно лаже?

— Ма то је фирма, човече, за коју ради. Продаје усисиваче.

— А тако! — покуњено ће Влада.

— А шта си ти мислио? Да је пао с Марса? Шта је теби од јутрос?

— Ма ништа.

Али, уместо да се уобичајено шали на његов рачун, Каћа предложи:

— Боље би ти било да ми помогнеш да решим проблем са оним Марком из садашњости. Доћи ће данас.

— Па шта?

— Како „па шта“? Рекла сам ти шта сам урадила.

— Решићемо то, не брини — стаде да је умирује брат.

— Како?

— Некако — рече Влада излазећи из собе.

Но Каћа није била ни из далека тако самоуверена као њен брат и стрепела је од поновног сусрета са Марком. Стога је замолила маму да је не зове по имену док он буде ту.

— Зашто? — чудила се она.

— Ма онако, знаш… нисам му рекла своје право име.

— Како си рекла да се зовеш?

— Ружица.

— Али због чега?

И Каћа потанко објасни своје разлоге.

Мама се подбочила и пажљиво је посматрала. —   Гледај да то исправиш што пре, а ја те нећу уопште звати док је он ту.

— Хвала ти, мамице — пожури Каћа, но мајка јој рече још и ово:

— Најбоље је да увек кажеш истину.

— Рећи ћу му… али не данас. Још нисам спремна.

— А ти се лепо спреми — биле су последње речи које је чула кроз врата која је затворила за собом.

Сада је Каћи већ било лакше. Тата је на послу, а брат и мама су, како-тако, упознати са њеном брљотином. До једанаест сати било је још доста времена, па је сада могла мирно да спреми разбацане књиге и одећу и да обрише прашину. А онда је отворила орман и стала помно да разгледа његов садржај. „Шта да обучем?“, мислила је незадовољно, „да изгледам барем мало старија? Али све што имам, тако је бебасто“. Најзад се одлучи за црвену сукњу и белу свечану блузу, обуче се и лепо очешља. „Рећи ћу да се спремам за пробу“, помисли. Сада је могла мирно да седне и сачека госта, но Каћа је била исувише полетног духа да би седела скрштених руку, те одлучи да направи исти онај експеримент који је пре неки дан показала својим другарицама. Само, овога пута онај на коме се опит врши биће човек, то јест Марко. Стога узе да разгибава прсте и вежба. „Придодаћемо инструменту још и људски глас. Баш да видимо шта ће бити.“

Гост је био тачан. Каћа га је увела у своју собу у којој им се придружио Влада. Он је већ приликом првог сусрета нашао много заједничког са овим дечаком и сада су обојица весело разговарала. Каћа је ћутала, чекајући свој тренутак. А када га је препознала, рекла је:

— Је л' вам неће сметати ако ја мало вежбам? Сутра имамо концерт за прваке.

— Ма не, не, само ти свирај — учтиво ће Марко.

Каћа није чекала да јој се двапут каже, већ је села за сточић на коме је био синтисајзер и почела да свира, гледајући свог заморца испод ока. А онда је запевала. Била је то соло-песма „Гривна“ Станислава Биничког, весела, али тешка за извођење. То јест, како коме. Каћин још незрео глас већ сада је могао да савлада висине и то ју је испуњавало нескривеним поносом. Стога је пустила глас, а тамо где би јој се учинило да неће моћи да издржи до краја, певала би испрекидано везане делове мелодије и напредовала веома добро. Потом је одсвирала и отпевала Шубертову „Пастрмку“ и, како јој се то учинило довољно за исход експеримента, наставила је да свира оне вежбе које је најбоље знала. Утисак дивљења који је желела да постигне био је потпун. Дечаци су прекинули разговор и слушали је. Брат је, наравно, није занимао, али је онај други био очаран. И то не само песмом и звуцима него, како стоје ствари, и њом самом.

„Питам се зашто се жене толико шминкају да би се допале? Зар није довољно певати?“, мислила је док је силазила низ степенице, претходно се опростивши уз изговор да иде на пробу. „Па да“, закључила је сва важна, „не знају све лепо да певају“.

И Влада је, мимо своје сестре, испитивао свог новог познаника разговарајући с њим о свему и свачему. Допао му се тај весео, паметан четрнаестогодишњак који је, како стоје ствари, веома добро баратао компјутером. „Можда би могао да нам помогне?“, питао се када је гост отишао. „Но овога пута нећу журити“, обећа сам себи. „Кад се уверим да је заиста поуздан, упутићу и њега у тајну… можда“, додаде затим. И оставивши да те ствари иду даље својим током, спреми се и пође на бувљак.

Ово је био други пут како последњих дана одлази тамо. Бучна врева тог пространог, шароликог места привлачила га је. Но овога пута није ишао на велику пијацу где се на тезгама нудила нова роба, већ је одмах по изласку из аутобуса скренуо десно где су, у ограђеном простору, људи седели или стајали поред свакојаког старежа који су донели од куће или покупили успут. Било је ту свега — предмета за свакодневну употребу, прибора за јело, напуштених играчака, ципела, старе одеће, књига, алата, делова машина и ко зна још чега. Све су то власници држали на простиркама притиснутим камењем. А успут су, како је изгледало, били једно пријатно друштво — размењивали су поздраве и пошалице не би ли разговором прекратили дуго време ишчекивања муштерија.

Влада је ишао од гомиле до гомиле и пажљиво загледао сваку. Шарке, звонце, федере, завртње, блокеје и будилник пронашао је са лакоћом и могао је да их прецрта са списка. „Чинију за салату узећу од куће“, мислио је, „као и гумице за косу“. Нарезана шипка промера шест милиметара задавала му је тренутно највише главобоље. „Зашто баш шест милиметара?“, питао се, но није било никога да одговори. Тако се и даље провлачио кроз масу света. После неког времена његова забринутост спласну и, радознао, поче да се удубљује у садржај шарених комада робе и да се задржава поред сваког продавца све дуже и дуже, заборављајући шта заправо тражи. Власници предмета којих су били спремни да се одрекну за мале паре, покушавали су да му продају разне непотребне ствари, чему је Влада одолевао неко време, а онда је попустио. Стварима са списка придодао је још и слагалицу за Каћу, којом се вероватно никада неће играти, привезак за кључеве за Зоранову збирку и калајисану џезву за маму. Како је сво то богатство стајало веома јевтино, почео је да се осећа добро зато што му је платежна моћ на овом месту била велика, па је ишао све спорије, увучен у чаролије куповине. Тако најзад стиже до хрпе старих књига и стаде да их загледа и листа. Црвене, жуте, плаве, све су биле похабане. Неке су биле плесниве, појединима су недостајале корице, неке су биле ижврљане, мада је падало у очи да је сва та роба сређивана пре него што је изнета на продају. Влада стаде да враћа једну по једну књигу на велики најлон, док му, најзад, само једна не остаде у руци. Била је то неугледна књижица на руском језику. Влада стаде да је листа и више по сликама утврди да јој је премет перпетуум мобиле. Заигра му срце. „То је оно што тражим, ово ће нам помоћи!“, обрадова се и упита за цену. Продавац је срећом био усредсређен на сркање кафе из пластичне чаше, па није запазио дечаков радостан израз лица који овај није умео да сакрије, те му одреза ниску цену. Влада плати и тако се важан посао размене заврши за тили час.

Био је пресрећан. Ставио је своје благо у кесу и, као на крилима, стаде да тражи даље. Сада му се чинило да неће бити ништа лакше него пронаћи федере, ручку од машине за мак, или ону нарезану шипку. Тако је и било. Ускоро је допунио свој пртљаг и овим производима људских руку.

— Да ли имате старе сијалице? — упитао је једног продавца свећа, шибица и других средстава за расвету новијег датума.

— То имаш код своје куће — љутито ће човек — овде су све нове и раде.

— Да, да — одлазећи је гласно одобрио Влада. „А где ћу да нађем петнаест комада и чему ли ће то да служи?“, мислио је у чуду. „Мораћу да питам Зорана“. Онда га окрзну нова мисао: „А седиште? На њега је Зоран сасвим заборавио. На чему ћу седети? Морам потражити какав аутомобилски сиц, или неку столичицу. И збиља, како је на бувљаку било свега, није било тешко допрети и до столица. Било је ту фотеља и столица са гобленима на наслону и седишту. Ове су изгледале сувише незграпне и тврде. Оне платнене су се могле исцепати. Шамлице су биле посебно неудобне. Најзад угледа пластичне боб санке. То му се учини прави предмет за његове потребе, купи га и крену кући.

— Обезбедио си се на време за зиму — примети Стефан кога је срео у близини куће.

— Ма јок — искрено ће Влада, а онда се укочи, схватајући да је дао погрешан одговор. — То је за Каћу — најзад слага.

— А тако — на то ће Стефан. — Ти си добар брат — искрено ће.

— Навалила да идемо на зимовање — његов друг настави да лаже. — Био сам на бувљаку па сам ово пронашао.

— А од наше дружине не би ништа — невесело ће Стефан ходајући у корак с њим. — Није то била лоша идеја. Ја сам те подржавао од почетка, да знаш. Жао ми је што се овако завршило.

— Шта да радимо — неодређено ће Влада.

— А ти? Јеси ли ти одустао од свега?

— Нисам — признаде Влада а Стефан му упути поглед пун наде.

— Зашто бих одустао од било чега? Историја ме је одувек занимала, па и сада.

Стефан увиде да му друг није расположен за даљу причу, па не хтеде да га запиткује даље. Ипак, пре него што ће се растати, застаде.

— Ако ти нешто затреба, само ме позови.

— Важи — озбиљно ће Влада и пође кући.

То послеподне је Влада провео у трагању за поквареним сијалицама. Прву је одврнуо с лампе, за њу је добро знао да не ради. Сетио се такође да ни она у подруму није исправна. Тако је сада имао две.

— Имаш ли неку стару сијалицу? — питао је сестру која се чешљала испред огледала, али је она само слегнула раменима и рекла његовом лику у одразу да има старе ципеле и да су јој потребне нове. — Поготову сада — додала је и угризла се за језик.

— Сада? — упитно ће брат. — Да ли треба да честитам на нечему?

— Треба да идеш бестрага! — узвикнула је и гађала га четком за косу.

— Лепо богами — рекао је Влада кроз смех и залупио вратима. Сетио се да оде на терасу и тамо провери стање. Имао је среће. Ни та сијалица није била исправна. Одврнуо је и њу. Желео је да што пре оде код Зорана са стварима које је набавио не би ли утврдио докле је овај стигао.

Утом се зачу звоно на вратима. Пожурио је да отвори, мислећи да ли ће се и овог пута на њима појавити неко ко за себе тврди да је из будућности и послати му какав добар знак. Међутим, у довратку је, веома стварна, стајала Корнелија са дебелом књигом под мишком. Она је свакако била из садашњости, а што се будућности тиче, Влада није знао шта да мисли.

— Имаш ли неку стару сијалицу? — упитао је уместо поздрава.

Корнелија га изненађено погледа. — Здраво — рекла је. А када се мало прибрала, додала је још и то да ће погледати код куће. Сада су сви могли да уђу у Каћину собу у којој је њена власница завршила чешљање и припремала торбу за школу која је почињала сутра.

— О Корнелија! — обрадовала се. — Шта си то донела?

— То је једна лепа књига, можемо да је погледамо сви заједно.

— Па хајде — сложише се Каћа и Влада.

Књига је била на фламанском језику. Говорила је о старом времену, било је то очигледно по сликама које је садржавала, а што се језика тиче, нису разумели ни једну реч. Али се зато Корнелија одлично сналазила и читала потписе испод слика с таквом лакоћом као да то није ништа. Тиме је изазивала дивљење брата и сестре. Када јој је Каћа то и рекла, она је само погледала својим крупним плавим очима, слегнула раменима и наставила да прича даље. Било је јасно да је ова похвала није чинила ни важнијом ни поноснијом, као и то да је била једноставна и нимало сујетна. Тиме је придобила брата и сестру, па су је обоје слушали са нескривеним задовољством. А Корнелија је читала наслове, препричавала садржаје појединих страна и показивала прстом докле је стала. Показало се да је ово била књига коју је, очигледно, често прочитавала јер је с лакоћом говорила о градовима и владарима, чак је умела да растумачи и понеку стару карту. Средњовековне, ренесансне и барокне гравире европских градова са укоченим и упарађеним официрима на појединим од њих, брадати краљеви у искићеним униформама, свеци заштитници, цветни венци, анђелчићи и китњаста слова, неукротиви арапски ждрепци витких ногу, говорили су на свој начин о прошлости. Нису тада само куће биле другачије, мада их је било сличних нашим, данашњим, него се лепо видело да су и укуси и размишљања били различити. Са шарених слика гледали су их неки давни људи чија су  свечана, озбиљна, смирена или частољубива лица говорила о важности и неприкосновености. И нису их раздвајале само године, већ и нешто тешко докучиво што се назива духом времена. Гледали су читаоцу право у очи и све се видело: фризуре, украси, изрази лица, накит, одећа, али су ликови остајали запечаћени у свом времену као уље или старо вино у боцама. И то је било оно што је увек изнова разигравало Владину машту. Одгрнути ту невидљиву завесу и докучити оно што се не види, о чему се тек само слути. Ко су ти људи били заиста? Како су стварно живели? Је ли наше време толико испред њиховог, као што верујемо? Је ли њихов живот у својој скромности, тегобности и једноставности био бољи од нашег лагодног? Тешко је то било одгонетнути; свако од њих мислио је о овоме на свој начин и сви су примакли главе једни другима тако близу да се чуло како ко дише.

— Има ли у књизи нешто о нама? — упита Катарина.

— Има — климну главом Корнелија, окрену неколико страна и показа једну сличицу. На њој се налазио стари Београд, гледан са друге обале, на брежуљцима, опасан зидинама, са лепим високим кулама и торњевима, црквом, обичним кућама за становање. Видело се ушће двеју река којима су бродиле галије.

— Ето тако је изгледао наш град у старо време — закључи Корнелија.

— Како је био леп, иако малецки! — задовољно ће Каћа. Ја волим да мислим како је он био карика у неком ланцу. Златна карика.

— Баш си то лепо рекла — озбиљно ће Корнелија и погледа у своју наруквицу. Убудуће ћу увек тако мислити о њему.

Када је Корнелија заклопила књигу, разговор је кренуо другим током. Причали су о свему и свачему, али је сутрашњи полазак у школу свима био на памети. Требало се опростити од распуста.

— Жао ми је лета — сажаљиво ће Корнелија.

— Кућа — школа, кућа — школа, сваки дан — вајкала се унапред Каћа. — А тек сам пети разред.

— Не брини, ни у седмом ти неће бити лакше — рече јој брат.

— Баш си ме утешио — узврати му Каћа.

Разговор је прекинула мама која је унела послужење и знатижељно упитала:

— Ко је појео моју лепезу?

Деца су се згледала, а онда стала да кикоћу. Једино Корнелији ништа није било јасно.

— А ресе на тепиху? — настављала је. — И гајтан од телефона?

— Надокнадићемо то, мама — озбиљно ће Влада.

— Како, да ми је да знам — прогунђала је при изласку.

— Ко то једе ствари у вашој кући? — зачуђено ће Корнелија.

— Наш папагај — рекоше у глас. — Немамо срца да га затворимо у кавез, па прави џумбус.

— А тако! — насмеја се гошћа. — Баш сте ви добри — закључи. — Волела бих да се виђамо чешће.

 

 

Следећег јутра Зоран је помно брисао прашину са експоната своје збирке. Школа је почињала сутра, па је још увек имао времена да се посвети овом послу, најпре стога што то дуго није радио, али и зато да би се мало прибрао. Но није то било због значаја дана у коме креће у први разред гимназије, већ због нечег што га је тиштало. Што се школе тиче, он је био један од оних бриљантних ученика који су могли и знали све и још приде имали времена за друга интересовања. Математика му је посебно добро ишла, а с њом у вези и хемија и физика. Осим тога, био је као риба у води у техничком а о компјутерима да не говоримо. Зоран је правио мале проналаске још од детињства, па ипак пристанак да направи временску машину овога јутра чинио му се потпуно несхватљив. „Шта ми би?“, мислио је док је брисао своје флашице. „Сутра ћу да кажем да сам се шалио.“ А онда опет помисли како је Влади написао читав списак ствари које треба да набави. „Колико га познајем, он је већ нашао половину. И шта сад? Ето, па буди друг. Нисам хтео да га разочарам. А шта ћу сад?“ Није знао шта да мисли, па је педантно и предано брисао прашину.

Зоранова соба није била толико мала како је изгледала. Била је препуна књига. Оно мало намештаја, кревет, столица, компјутер и штампач на невеликом радном столу, нису заузимали много места. Али на зидовима, осим књига на полицама, налазиле су се и његове збирке. Био је страствени колекционар. Етикете, привесци за кључеве, сличице, флашице и марке били су ситнији део његове колекције. Онај важнији налазио се на полицама и у витринама. Било је ту аутомобилчића, бродића, модела авиона, дрвених коњића. Сви су се они шепурили и скупљали прашину. Па ипак, све је то било веома живописно и неодољиво на неки начин. „Једнога дана ћу заиста отпутовати“, мислио је. „Можда у неком сличном броду или авиону и истражићу свет. Али сада, сада треба да конструишем машину у којој ће путовати неко други. Даћу свој допринос утопијским проналасцима човечанства. Зар ћу бити први у томе? Најзад, што да не? Шта можемо да изгубимо? Најгоре што може да се догоди јесте то да не успемо. Па шта?“ И ове га мисли мало охрабрише. Но не задуго. Стога је узео четку и наставио да помно чисти занимљиве предмете које је скупљао, а они су му се одуживали на тај начин што би заблистали као поново рођени. Под руку му дођоше урамљене Теслине речи које су стајале одмах изнад његовог радног стола и храбриле га свакога дана. Сам их је откуцао и урамио, а гласиле су: „Када се природна склоност изроди у пасионирану жељу, човек напредује ка свом циљу чизмама од седам миља“. Ова крилатица давала му је подстрека сваки пут када би је поново прочитао. Тако је било и сада. Тесли је веровао и мислио о њему с великим поштовањем и оданошћу. Стога је, када је очистио један део своје збирке, узео тај комад хартије и проучавао га све дотле док се није осетио охрабреним. Затим посеже за Теслином књижицом „Моји изуми“, која му је такође стајала при руци, и стао насумце да чита. „Највеће добро долази од техничког напретка који тежи сједињењу и хармонији…“, писало је, „а ово ће бити допринос техничком напретку“, ласкао је себи и читао даље. И када је прочитао још и познату реченицу која је тврдила да сви људи морају имати неки идеал коме ће тежити, би му лакше.

„Који је мој идеал?“, питао се. „Наука, у сваком случају“, потврди сам себи. „Покушаћу!“ И Зоран заклопи књижицу са новим самопоуздањем. „Да видимо одакле да почнем. Где је кључ?“

Дуго је тако седео, размишљао и шарао папир испред себе. „За чиме трагам? Можда… или не… Како оно беше? И седео је пред белином хартије, беспомоћан. Ништа што би било од помоћи није му падало на памет. Најзад поче несвесно да лупка оловком по ивици стола. Најпре нервозно и без реда, а онда све правилније. Тако наједном постаде свестан ритма и, да би побегао за тренутак од претешког задатка који је био пред њим, настави да куцка оловком а левом руком да удара по површини стола. Оно што се чуло била је брза ритмичка вежба којој је звиждукањем придодао и мелодијски призвук. И сад му је све било другачије. Кад је кроз пет минута завршио великим тушем, то јест, наизменичним ударањем двема оловкама по шољи за чај и ногама о под, био је насмејан и ведар. Посебно задовољство причињавала му је мисао да је сам измислио и ритам и мелодију.

— Велики композитор Зоран у акцији! — узвикнуо је и то га је просветлило. „Па да! Математичке пропорције! То је оно што ми треба!“ Ускоро пронађе велику историју математике са примерима, и стаде да је прелистава. Крену од Питагоре и његовог живота и учења. „Број је господар облика. Облик је закон на темељу кога се мотив понавља. Тако долазимо до ритма“, учио је мајстор са Самоса. „Постоји закон којим се владају и природа и уметност. Он се налази у хармонији, ритму, пропорцији и броју“, читао је даље. „А број који доминира свеопштим складом је један плус корен из пет кроз два, то јест 1,618. То је број који влада неорганским и органским светом“.

— То је оно што ми треба! — узвикну Зоран. Даље је читао како је овај „златни број“, како су га звали примењен у архитектури, музици, поезији, математици… „Како ли су само знали да га употребе?“, питао се. „Значи да и ја коришћењем овог броја у својим прорачунима могу да дођем до циља. То је једино на шта се могу ослонити“. Читајући даље, сазнао је како је Леонардо, Боначијев син, из Пизе, у 13. веку направио математички низ, који се по њему зове Фибоначијев низ, у коме је сваки члан једнак збиру два претходна и тако опет дошао до златног броја, златног пресека.

Зоран поче да рачуна. „Али како да га одведем баш у 15. век?“ „Колико ми је познато, то још никоме није пошло за руком. А можда и јесте, само ми не знамо“, тешио се. „Најзад, ако су стари математичари у оно доба могли тако добро да рачунају, без икаквих помагала, ваљда могу и ја у 21. веку, уз помоћ рачунара“. Ово је звучало утешно, па је опет прионуо на посао. Но не задуго. Рачунање му није ишло од руке. „Не зна се да ли сам уображенији, или детињастији“, оптуживао је себе. Онда је опет писао, а потом гужвао и бацао папире, затим шетао по соби и враћао се за сто. „Па шта“, најзад олакша себи муке, „ако и не успем, биће то само игра. Више је него извесно да нећемо успети, али шта мари? Уосталом, кад сам се последњи пут играо?“ И Зоран сместа позва свог друга преко телефона да дође што пре. Но, како га није пронашао, замоли Каћу да му пренесе поруку.

Сенке су већ биле дугачке кад је Влада стигао. Било је мирно и топло предвече. Топлота која је стизала у прохладну собу кроз отворен прозор уносила је мирис цвећа из баште. Хватао се сумрак, али Зоран још увек није имао потребе да упали светло јер је још било видно. Влада остави точак од бицикла поред врата и спусти кесе на слободну столицу, па обојица седоше. Насупрот Влади који је сав треперио, Зоран је био миран и ћутљив. И тако се постепено мир недељног поподнева и Зоранов опуштени изглед полако пренесоше на њега. Искористио је прилику да се издува после пешачења, а Зорану као да се више није журило, јер што се вече више примицало, његов оптимизам је сплашњавао.

— Нашао сам скоро све што треба — поносно ће Влада. — Погледај.

Зоран завири у обе кесе, провери садржај и климну главом.

— Једино још немам петнаест старих сијалица. Имам свега шест. Зашто морају да буду покварене?

— Не морају, него је штета да бацамо нове.

Влада се разбесне у себи, мислећи на време које је потрошио у трагању за старим сијалицама, али није хтео да то покаже. Зато је завукао руку у кесу и извадио књижицу. — Имам нешто за тебе — рече и осмехну се.

— Хм, перпетуум мобиле! Где си то нашао?

— На бувљаку, где и све остало.

Зоран узе да прелистава књижицу. Гледао је слике. Било је ту различитих справа необичног изгледа још из времена Грка, Римљана, Арабљана, па све до данашњих дана. „Такав ће бити и наш удео, заробљен у каквој књижици“, горко ће у себи.

— Шта мислиш, може ли ово нама послужити? — упита Влада, надајући се добром исходу.

— Требало би да може — неодређено ће Зоран. А да видиш, имам и ја нешто — рече и устаде да пронађе брошуру која му треба. — Сајамски каталог. Један наш земљак направио је двостепени осцилатор. А нама треба сталан извор енергије. Мораћу да га проучим. Ако нам то не помогне, ништа неће. Али, док га не проучим, израчунаћу твој биоритам. Имам тај програм у компјутеру. Треба да путујеш онда када ти све три кривуље буду у горњој тачки.

— Па добро — збуњено ће Влада.

Зоран седе за сто, унесе дан, месец и годину Владиног рођења, као и датуме које хоће, и одмах му се на екрану указа графикон са синусоидама. Изгледале су као да јуре једна другу. У горњој тачки ће се све три  налазити 21. септембра.

— Требало би да буде тај дан. Да погледамо ефемериде.  И док је Влада беспомоћно гледао шта му друг ради, овај је већ посегао за брошуром Астрономског друштва у којој су биле дате табеле кретања небеских тела. 21. септембра био је пун месец.

— Ха! — узвикну Зоран. — Имамо среће! Уклопило се. Биће нешто од нашег плана!

— Шта мислиш, Зоране, шта би требало да понесем на пут? — замишљено ће Влада.

— Већ сам ти написао — теглу џема — незаинтересовано ће Зоран.

— И неки кекс у џепу.

— Дабоме — одсутно ће Зоран.

— А шта мислиш, да ли ми треба још нешто, новац на пример? И шта ако ме људи виде?

— Шта ће ти данашњи новац? Тамо ће бити безвредан. Њих папир није занимао. А ово друго је твоја брига. Мораћеш  да се сналазиш. Поведи кућног љубимца, а ризик путовања сносиш сам — немилосрдно ће Зоран.

— Да… — промрмља Влада — само…

— Шта само?

— Ништа. Немам пса, а он би ми једини био од помоћи. Онај мој папагај је потпуно неупотребљив. Стално нешто гризе. Могао би да ми поједе команде. И шта би било кад би одлетео! Замисли како га јурим по прошлости!

Зоран се на то гласно насмеја. Био је сасвим повратио своје самопоуздање, док је Влада тонуо све ниже. Постајао је све забринутији.

— Знаш ли некога ко се разуме у музику?

— Моја сестра свира и пева.

— Одлично. Имам један задатак за њу.

— Какав задатак?

— Треба да састави једну мелодију. Објаснићу ти које захтеве треба да задовољи.

И Зоран се упусти у објашњење. Влада га је пажљиво слушао и нека нова вера у успех опет стаде да му се јавља.

— Сада иди и пусти ме да радим — заврши Зоран. — Сутра почиње школа, имаћу мање времена.

— И ја — сложи се Влада. А кад оно пада 21? — лупи се по челу. — Шта ако буде радни дан?

Обојица јурнуше до календара који је стајао на столу. 21. је била недеља.

Пре него што ће кренути, Влада случајно стави руку у џеп. — Умало да заборавим — досети се. — Купио сам нешто за твоју збирку — рече, тутну привезак Зорану у руку, опрости се и оде.

Привучен страшћу колекционара, Зоран одмах стаде да загледа нови експонат који му се беше допао на први поглед. Учинио му се веома занимљив, па укључи лампу, узе лупу коју је користио за разгледање марака и стаде да га помно проучава. Није могао да му процени старост. Био је сребрнаст, превучен патином. Ко је био спреман да се одрекне нечег овако финог, није му било јасно. Истина, тај мали предмет није био драгоцен, али је имао неку привлачну снагу. Његов најважнији део, округло парче метала са уметнутом украсном шаром на емајлираном постољу, изгледао је необично лепо. Шару је сачињавао један круг издељен на шест делова који се налазио у средини, а око њега је било још осам мањих. Изгледало је као да се окрећу сви заједно, и сваки појединачно око себе. Сем тога, сваки од њих одавао је нежни сјај и преливао се у дугиним бојама. На тренутке му се чак чинило да сваки цветић, како је ове режњеве назвао у себи, има свој посебан изглед, ма колико личили један на други. Када се још више удубио у њих, запазио је да привлаче зенице тако дубоко, чинило се до бескраја. Никада није видео ништа слично и није могао ни да претпостави да постоји тако нешто. Имао је утисак да је продро у дубину еона и то га потпуно опчини. Није могао ни слутити да је исти такав прстен некада носио његов омиљени научник Никола Тесла и да је занавек загубљен заједно са другим стварима из његове собе на дан смрти.

Зоран остави лупу и искључи лампу. Стегнуо је привезак. После неког времена имао је утисак не само да му његови отисци пецкају руку, већ и да зрачи. Осетио се чудно спокојним и затворио очи. Имао је утисак да плови кроз време. Чинило му се да из неке бескрајне удаљене перспективе посматра свет и да погледом обухвата читав универзум. То је потрајало неко време, а онда је био принуђен да погледа око себе. Био је сам у својој соби у којој је  мирис ружа био јачи него до сада. Све је било мирно.  „Да, могуће је“, наједном схвати. „Могуће је додирнути бесконачност, али на други начин од оног грубог који би Влада хтео. Но свеједно. Поклонио ми је ово богатство. Испунићу му жељу. Направићу му играчку коју тражи.“

 

 

Тог јутра се у граду појавио свирач. Нико није знао одакле је дошао, тек створио се после отварања градских капија. Живахан и стамен, малог раста, у својој лепо скројеној, извеженој, иако похабаној ношњи, са гајдама и полупразним прљавим торбаком. Беше то наочит човек у најбољим годинама. Одмах се распита за гостионицу и недуго потом седео је на дрвеној клупи за добро орибаним столом.

— Дед' вина, газда! — затражи и би услужен. Потом заспа. Кад се мало одморио и сачекао да се мала, чађава гостионица напуни свакојаким светом, био је спреман за свирку и разговор. Стога извади пастирску свиралу из недара и поче да ћурличе, тек да разгиба прсте и скрене пажњу на себе. И наравно, и једно и друго му врло брзо пође за руком. Сви се гости окретоше. А кад је почео да свира, људи прекидоше разговор, жељни забаве. А овај је заиста добро свирао, како су се могли уверити, те одмах почеше да одобравају и дају једни другима знаке како имају мајстора пред собом. Они који су били сами, развукоше лица у осмех. Јер шта ће човеку лепше разгалити срце од музике? Уосталом, ретко се чула. Ово је био град, па су се звуци чобанске свирке милили и онима који су се спремали на неизвестан пут, као и онима који беху дошли с планина. Један, коме су нарочито недостајале овце, не сачека да човек заврши, већ седе на клупу до њега, а кад овај доиста ускоро јаким звиждуком оконча мелодију, пљесну га по рамену из све снаге.

— Свака ти част, људино. Одакле си?

— Из далека — неодређено ће свирач.

— Како те зову?

— Арса.

— Вода која тече? — Е право ти име дадоше — умеша се господин у црвеној долами који је седео поред прозора. — Баш тако тече твоја песма.

— Хвала, племенити.

— 'Ајде још мало по чобански, молим те — настави човек у кожуху.

Арса то једва дочека, па принесе свиралу устима и опет поче да дува у њу. Сада се сви окретоше, а многи и приђоше, у жељи да га што боље чују, али и виде. Занимало их је како то овај вешти човек надуваних образа хитро преплиће прстима и зашто га свирала тако слуша. Јер, како ће се видети, није било жеље коју му није испунила. Мелодија је најпре била пискутава и личила на звиждук. Онда је почела да се спушта. И тако, најпре више, па ниже, текла је свирка, као да се два пастира надговарају са оближњих брда. Онда се и то заврши, уз опште одобравање. Свирач није чекао да му се наручује даље, већ је наставио. Сада је ћурликао ситно и весело, варирајући један кратак позивајући мотив, који је чинио да људи почну да цупкају, добују прстима по столу или ударају врчевима. Усред општег весеља стаде. Људи се запрепастише.

— Нећеш ваљда прекинути?

— Да се мало окрепим — најави Арса, и погледа значајно у гостионичара, но овај је већ стизао са новим врчем. Арса добро потегну, узе свиралу, а онда као да се предомисли.

— Шта је сад? — чудили су се остали.

Арса не рече ништа већ се опет маши за недра па извади окарину, на опште весеље.

— Е да чујемо и то — говорили су.

А свирач тек само настави како је почео, ништа мање вешто. Само су звук и мелодија били другачији. Сада је свирка некако отвореније одјекивала а звук је био мирнији, отменији. Слушаоци се уозбиљише. Слушали су га пажљиво и да се није чуло како узима ваздух, заиста би помислили да мелодија извире и тече сама од себе. Но и то се заврши.

— Знаш ли Себарско коло? — питао је један човек.

Арса не одговори, већ пронађе у торби двојнице и одмах поче да свира. Сада се људи већ нису чудили одакле му и тај инструмент и радовали су се унапред новим изненађењима. Свирач најпре крену споро. Двојнице су давале шкрипутав, мукли звук. Ова отегнута, једнолична, добро знана мелодија са припевом, на коју се играло лагано, окретним, широким кораком, многима је била најмилија. Оно „дај-ди-гу“ јасно се могло разазнати, па су га неки и певуцкали. Кад свирач једним отегнутим, прозуклим писком престаде, настаде жагор. Сада га више нико није наговарао да свира још, знали су да ће задовољство потрајати и весели и разговорни, пустили су га да се окрепи.

А онда свирач, без најаве, устаде и поче да дува у гајде. Изгледало је да сада свирају два човека. И чуло се више мелодија истовремено. Једна је била потпуно равна, а друга, која се хитро и ћурликаво мењала, била је чудно тужна и некако тешка. Али је све то слушаоцима било по вољи и пуштали су га да везе мелодију за мелодијом, како зна и хоће. То је потрајало дуго. А за то време су се пред њиме почеле да пуше печене штуке и шарани и гомилали пуни врчеви доброг црног вина. То су други наручивали у његово име. Било је богами и бакарних новчића. Људи нису жалили да плате ово изненадно весеље.

Свирач потом најави станку па се наклопи на хлеб са икром од моруне и масну, укусну пуњену разноврсну рибу. Када се најео, сто је још увек био пун пред њим. Стога напуни јелом торбу и поглади се по трбуху. Имао је чиме бити задовољан. Утом господин који је седео поред прозора упита да ли је слободно и седе за његов сто.

— Хоћу да те нешто замолим — најави.

— Само напред — одобри свирач.

— За неки часак крећем на далек пут. Ко зна хоћу ли стићи куд сам наумио? Чуо си шта нам се спрема?

— Начух — смркнуто ће свирач.

Господин извади сребрни динар са Деспотовим ликом. Свирачу синуше очи.

— Биће твој, ал' да ми још одсвираш штогод за срећан пут. Ти почни, а ја ћу полако кренути. Хоћу да ме твоја свирка прати део пута.

— Немај бриге и нек' си срећан — одврати Арса и маши се за торбу. Овог пута морао је мало да тражи. Најзад извуче дудук, нешто мало замашћен. И не часећи ни часа поче да свира свирку за спас, на почетку тек овлаш додирујући устима писак. Зачу се мукла и сетна мелодија која је, док је господин загрћући се огртачем, излазио, постајала све хитрија и веселија. Разговетно се чула док је узјахивао коња и касније док га је натеривао у кас. Могао је чути с времена на време све до изласка из градске капије. Била је изгубљена тек изван градских утврда где ју је заменио коњски топот. Но дуго му је још одјекивала у души.

 

 

Понедељак је освануо сунчан и леп, што је једино било утешно, ако узмемо у обзир да је био 1. септембар. Нека тежина у желуцу коју је Влада осећао на почетку сваке школске године, није пропустила да се појави ни сада. Није то био страх од школе, већ је ишао у седми разред и био одличан ђак, али се требало припремити за један дуготрајан напор са неизвесним исходом. Осим тога, требало је опет потиснути устрану остала интересовања и посветити се учењу, и што је било најгоре, све мање времена проводити напољу. Знао је да ће, колико већ сутра, заборавити на лето и ону дивну слободу коју је носило са собом. А овога пута мислио је и на свој тајни план, који му је сада, при блештавој дневној светлости, изгледао потпуно несхватљив. Тако је доручковао не знајући шта једе и у три скока већ био напољу са ранцем на леђима.

До школе није било далеко; још на игралишту иза куће  угледао је и драга и непријатна лица како журе ка истом месту. И пси су били у дворишту, као и маса узбуђених родитеља и збуњених првака. Влада се прогура, уђе у хол и ускоро пронађе нову учионицу у којој се, заостао од прошле године, већ осећао онај киселкасти мирис креде и мокрих сунђера. Ускоро је у разред ушао наставник са дневником под мишком и затворио врата. Тим поступком раздвојио је два света; онај лагодни, безбрижан и окупан сунцем остао је напољу, а онај суморан, који је тражио напор, припао је њима, па се један заједнички уздах просу разредом као прво увело лишће на плочнике улица.

После ручка Влада остаде сам са сестром у кухињи.

— Имам један задатак за тебе — направи увод док су брисали судове.

— Већ су нам задали домаћи — одмахну крпом Каћа.

— Ово ће се теби сигурно допасти — рекао је напола молећивим тоном. Каћа га је само погледала испод ока и пустила да се још мало мучи. Када је спустила последњу виљушку у фиоку, подбочила се и упитала о чему се ради.

— Треба да компонујеш једну песмицу.

— Какву песмицу?

— Какву год хоћеш, само треба да задовољи извесне услове.

— Које услове?

— Ја се не разумем у то, али ти ћеш знати — рече и пружи јој цедуљу.

Каћа поче да чита у чуду. На папиру је писало: Тон а₁-х₁=9/8, октава е₁-е₂=12/6=2, кварта е₁-а₁=8/6=4/3 и квинта е₁-х₁=9/6=3/2. Фреквенције нота да буду у обрнутом поретку 12,9,8,6, с лева на десно. 12 да одговара ноти сол (е₁).

— Шта си ми ово дао?

— То ти је послао Зоран.

— Је л' он мене зафркава?

— Не.

— Ја то не разумем.

Влада се накашља. Јеси ли ових дана стално говорила о складу и златним карикама?

— Говорила сам и о паприкама.

— Пусти сада паприке. Јеси ли хтела да све буде складно око тебе?

— Јесам и хоћу још увек.

— Онда немој да се буниш, него уради шта ти се тражи.

— А шта се тражи?

— Божанска пропорција, или златни пресек.

— А-ха! — изненађено ће Каћа.

— Ми то нисмо учили у школи — рече кад се прибрала.

— Зар те не изазива да пробаш? Знаш ноте, снађи се.

— А шта ће то њему?

— Није важно.

— Важно је. Не могу да трошим своје знање улудо, хоћу да знам о чему се ради — наваљивала је Каћа сва важна.

— То је у вези са нашим пројектом — преко воље ће Влада.

— Ето. Знала сам да си ти умешан. А овамо — Зоран тражио.

— Кажи шта хоћеш за узврат — хукну Влада.

Каћа се замисли. — Нисам ја неки уцењивач, као што си можда мислио. Не треба мени ништа, само хоћу да ми откријеш тајну. Реци за шта ће ти и молим лепо.

— Треба нам за временску машину.

— За шта? — запрепашћено ће Катарина.

— Тише, чуће неко!

— Сад си стварно претерао! Све је то твоје масло, знам ја. Хоћеш да путујеш у прошлост, је л' тако?

— Тако је — признаде Влада.

— Питам се само како си успео да наговориш онако паметног дечка на такву глупост.

— Да знаш да га нисам много молио. Уосталом, шта нас кошта да пробамо? Шта можемо да изгубимо?

— Откуд ја знам шта?

— Ма хајде, помози нам. То је најузбудљивија игра коју сам икад играо у животу.

— Па дабоме, недостаје ти игра, кад цео дан буљиш у књиге — буљино!

— И шта си одлучила? — прекиде је брат.

— Видећу шта могу да учиним — загонетно ће Каћа.

Но Влада је био уверен да је ово било довољно да заинтересује сваког композитора и надао се позитивном исходу. Јер, према Зорановим речима, присуство музике божанских тонова могло би помоћи остварењу њиховог сна.

Зоран је одлучио да машини да име „Милојко 1“, по своме деди. Била је и то карика која га је везивала за прошлост, па се надао да ће и она помоћи на свој начин. „Милојко 1“ је био у фази настајања. Прототип, какав такав, био је такорећи готов на хартији, а сада га је требало конструисати и пустити у рад. Међутим, његовом конструктору се није журило јер је, као стваралац, био свестан његових мањкавости. Желео је да га побољша, али није знао како. Много је драгоценог времена потрошио у трагању за старим патентима не би ли му неки од њих послужио као путоказ. А када му је до шака допао каталог са овогодишњег сајма технике, ту је најзад пронашао нешто за шта му се чинило да ће му помоћи. Отада је  свако вече, када би завршио с учењем, одлазио у шупу и ту вредно радио. Влада би свраћао да га запиткује, да му помаже или смета, већ према прилици.

— Важно је да обезбедимо сталан извор енергије — понављао би Зоран као да се преслишава. — Справа мора имати појачање убрзања кретања. У томе је ствар. Бензински мотори користе само три посто уложене енергије, а ми ћемо са нашим „Милојком“ постићи жељени ефекат…

Тако би говорио Зоран, а Влада би мислио о свом делу посла.

— Хоћу ли знати да управљам том машином?

— Наравно. Све је врло једноставно. Кад покренеш клатно, улазиш у интерференцију са тегом у покрету; код убрзања долази до хармонијске резонанце. У једном тренутку наћи ћеш се у временској тачки која се налази на Мебијусовој траци. Срећа што ту тачку знам да израчунам.

— Јаој, то је много компликовано — одмахивао би главом уплашени Влада.

— Тај део је моја брига — храбрио га је Зоран — као и подешавање сензора и контрола помоћу рачунара. Твоје ће бити да покрећеш педале и притиснеш неко дугме, ту и тамо. Него, дај да ти узмем висину глежња.

И Влада би радио шта му се каже, седео и посматрао како машина његових снова расте из дана у дан. Изгледао је све збуњенији и беспомоћнији, а његов пријатељ све размахнутији и сигурнији у себе.

— Сигуран си да ћу да стигнем баш у 1409?

— Ако све добро израчунамо, хоћеш — уверавао га је Зоран.

— А шта ако не израчунамо?

— Онда неће успети.

— И сигуран си, исто тако, да ћу се нормално вратити?

— Е то је твој властити ризик — неумољиво би говорио Зоран.

Влада га је уплашено гледао.

— Ма шалим се, шта ти је. — И ту би се упустио у детаљно и компликовано објашњавање принципа рада „Милојка 1“, као и доказивања да овај не може оманути.

Влада није разумевао много од онога што му је пријатељ говорио, али би његове речи ипак деловале умирујуће. Стога би прелазио на обичнији терен, који је био познатији и самим тим, приснији.

— Први пут у животу ових дана мислим шта ћу да обучем. На тако далеко путовање човек не може да се отисне тек тако. Важно је да имам што више џепова да у сваки ставим понешто. Мислим да ће ми татин рибарски прслук за то најбоље послужити. Шта мислиш, је л' могу теглу џема да заменим ајваром? Он је хранљивији, а и имамо га, брате, колико хоћеш. Да не купујем џем.

— Ма понеси шта хоћеш, ту немаш никаквих ограничења.

Влада се сетио да пита и за судбину љусака од јаја. Зоран му је онда подробно објаснио њихову примену:

— Калцијум карбонат из љусака, помешан са сирћетом, треба да надува балон који ће својим притиском померити полугу из лежишта а у позицију б.

— Ау! — чудио би се Влада и мислио о томе неко време, а онда би говорио даље:

— А што се кућног љубимца тиче, од Ћубана немам бољег. А он зна само да пишти, спава или једе. Још би се могло десити да ми изгризе команде, па шта ћу онда? Али пас, пас је нешто друго — настављао би Влада свој монолог. — Он би ми сада био право друштво. Како је она мала Лајка прва путовала у свемир. Јадна животињица! Кад год помислим на њу, саму у бескрајном пространству, како кружи, обузме ме жалост. Како су само имали срца да је онако оставе?  То је самоћа, а не ово овде. — И Влада би ућутао на неколико тренутака, па би опет наставио своју причу.

— Али овога пута би пас ишао са мном, то није исто, и заједно бисмо се вратили. Ако тамо уопште стигнем… А које доба дана мислиш да би било најбоље за полазак?

— О томе још нисам размишљао.

— Ако бих се појавио преко дана, људи би ме видели. Можда би се уплашили, или би ме ухапсили… А ако дођем ноћу, нећу ништа видети. Знаш ли ти какав је то био мрак? Нигде сијалица, нигде светла километрима далеко.

— А ипак се не сетимо Тесле тако често — приметио би  Зоран.

— И нигде никога не бих срео — настављао би Влада. — Сви су ноћу били у кућама, а не к'о ми. Једино су стражари чували стражу. Не бих желео да завршим у некој бувари.

— Е немој сад да ми говориш о свим могућим компликацијама — љутио би се Зоран. — Одлучи се. И само храбро.

— Ма наравно — слагао се Влада. — Само онако питам. Али на путу до куће, који му се сада чинио тако кратак, Влада би поново пребирао по глави све могућности које су му падале на памет. „Немам пса, па ћу ићи сам, и готово. Мањ' ако се не увуче неки гуштер. Њему би било свеједно.“ И поново би се сетио Лајке. Сада је све чешће мислио о томе колика је усамљеност човека који путује кроз време. „Ја сам до сада мислио само о добрим странама путовања. Вукла ме радозналост. Одеш, погледаш како је и вратиш се. Као у биоскопу. А шта ако не буде све по плану? Шта ако ме задрже, ако се уопште не вратим?!“ И Влади би почела да се диже коса на глави од помисли о свим страхотама које могу да га снађу. Потом би се некако опет смирио, па би мислио о свему као и пре. „У антици су законе доносили странци — Солон, Ликург; како то, кад стари за странце нису давали ни пишљива боба? Ко зна ко су били ти људи и одакле су стварно дошли… И ја бих могао бити један од њих и истаћи се. Могао бих им понети какву справицу. Да ме запамте. Да будем Владимир Велики. То би баш било сјајно!“ Онда би смиривао своју машту. „Ма шта ће ми то? —  ја хоћу да будем научник. Ко би знао боље од мене шта се догађало у старом Београду?! Да ми је да видим каквог човека који је живео у прошлости, да га пипнем, да се рукујем с њим, да видим како је стварно изгледао, онда бих можда боље разумео све ово што се данас догађа око мене. Овако…“

Тако је размишљао Влада, мада му се све више допадала мисао да све то види са стране, да никога не узнемири, да све посматра однекуд, као у биоскопу, и остане неопажен. Онда се касније, пред налетом страха од непознатог, уљуљкивао мислима да ионако не може успети. „Ја знам да ми све радимо као да ће бити“, говорио би сам себи, „али ми се ипак играмо. Колика је вероватноћа да наш подухват успе? Скоро никаква, право говорећи. Али, можда ипак буде све како смо замислили. Најзад, да је Тесла као дечак веровао да неће успети, како би смислио онолике проналаске? А чињеница је да је Зоран, најпаметнији момак кога познајем, пристао да сарађује. Па не би он своје време улудо трошио кад би мислио на неуспех… И откуд знамо да то никоме није пошло за руком? Колико ми уопште ишта знамо?“ И Влада би опет заборављао на страх и враћао се оним покретачким мислима које су га одувек терале напред. Желео је да доживи живот средњовековних људи, да види Деспота, галије, ратнике, њихове жене и децу, наше претке. Све је то било управо очаравајуће. И онда би заборављао на страх, на опасност и огромну могућност неуспеха и поново бринуо о опреми коју треба да понесе. Та окупираност је учинила да у овом новом, седмом разреду не пође одмах све како треба. Није од првог дана било добрих оцена, на које су сви навикли, али нико још на то није обраћао пажњу, па ни Влада сам.

А Катарина је са своје стране најпре добро размислила о задатку који је добила. Била је поласкана улогом која јој је додељена, али не и сврхом којој је њена композиција имала да послужи. Тај подухват јој се чинио опасним и плашила је сама помисао на њега, иако није баш ни најмање веровала да је такав пут могућ. Али је, уз то, морала да призна себи да њен брат није сасвим обичан дечко и да ће га његова упорност и знатижеља једном довести до испуњења жеље да постане научник. „Итекакав“, мислила је. „Он сада углавном прави глупости, али биће нешто од њега кад порасте, у то сам сигурна. И зато би био ред да га подржим, да му помогнем, без обзира што у овај експеримент не верујем баш нимало. Зато ћу учинити шта могу. Али да баш ја направим композицију божанских одлика, није ли то превише?“

И тако је Каћа настојала да испуни свој задатак како је знала и умела. Узела је нотну свеску, села за синтисајзер и покушала да смисли какву мелодију и запише је. У томе јој је прошло неколико дана, но песма се није дала записати.

Била је веома љута. Међутим, сви око ње били су задовољни — мама и тата што дете тако приљежно вежба, Влада што се толико сестрински труди око њега, папагај што има додатни извор звукова за опонашање и папира за грицкање. И сви су били у праву.

Најзад после неког времена Каћа схвати да јој је потребна помоћ. Њено познавање хармоније и контрапункта после неколико година учења тајни музике, било је веома мало, да не говоримо о томе да је страхопоштовање према овој уметности које је имала, само погоршавало ствари. Осећала је свој музички талент као ништаван спрам оних који су јој били узори. Зато је узела књигу композиција старих мајстора којом је располагала не би ли јој они дошапнули како се компонује. Но ишло је то тешко. Потом је слушала Моцартову музику са траке. „Дивно, нема шта“, мислила је, „али ја то не умем“. Затим би слушала Ћубанову песму. Морала је да призна да је била прилично једнолична, како је приметила Љубица, и није јој ничему послужила. Била је веома забринута. Стога је покушавала да нађе подстрека у свему што чује. Док би се враћала кући из школе, слушала би лавеж паса, мјаукање мачака и друге звуке који су припадали природи. „Птичји цвркут ми треба“, мислила је „шта ће ми боље од тога?“ У близини њене куће гакали су гачци, гугутале гугутке, штектале свраке и свађали се врапци. То је било све. „Мени треба свечана песма, а ово је свакодневни говор, морам отићи у шумицу. Тамо ћу ваљда чути неку птицу певачицу“. Тако је заиста и урадила. Али, на путу до парка десила јој се ствар која је најгоре утицала на њено самопоуздање. Зачула је необичне звуке који су је најпре подсетили на какав источњачки жичани инструмент. Окретала се око себе да угледа извор тих чудних звукова који су на махове подсећали на свирање по тестери, али тајанственог свирача није могла видети. Најзад подиже поглед и запрепасти се. Наједном се све објаснило. Био је ветровит дан и шипке армираног гвожђа које су штрчале из недовршене грађевине савијале су се ударајући једна о другу, стварајући при том ове необичне звуке. Каћу ухвати очајање. „Сви могу да створе музику, и обичне шипке. Само ја не.“

Но када је стигла у шумицу, осетила се боље.  Села је на клупу испод високог дрвећа и чекала. „Ако ми птице не покажу шта треба да урадим, нико неће“. После неког времена, огласи се шева својом јасном и једноставном песмом. „Баш сам глупа“, помисли Каћа, „као да све што је лепо мора бити компликовано и тешко. И ја ћу написати једну једноставну мелодију. И Каћа написа нешто чиме, међутим, опет није била задовољна.

„Шта треба да има једна песма да би била складна?“, мислила је. „Зашто ми не полази за руком да створим нешто лепо?“ Каћа је размишљала и загледала се у смреку испред себе. „Виолина се прави од јаворовог и смрекиног дрвета“, помисли. „Оба су различита и тек заједно дају онако диван звук. А како да се ја ускладим сама са собом? Па да, и мени је за такав посао потребан још неко. Станко, или Марко, на пример. И Каћа дозва у сећање неколико драгих слика што их је чувала за најпријатније тренутке самоће. Сетила се како јој Станко са смешком показује биљке и објашњава како да направи  хербаријум и како је Марко посматрао док је свирала. „Да. Тако нешто треба описати. Од тога треба направити песму.“ И Каћи најзад пође за руком да је створи. Касније је увежбала, снимила на траку и предала брату. Била је задовољна собом, и свој део посла сматрала завршеним.

 

 

После неколико дана, Влада је одлучио да поново оде на Калемегдан. Овога пута је ишао сам. Био је то сада његов део приче. Биће сам онда када му буде најтеже. „Сам сам се и родио“, мислио је. „Сам ћу путовати и вратити се. Ово истраживање и генерална проба моји су.“

Влада остави витке стубове павиљона „Цвијете Зузорић“ с десне стране, прође кроз капију и уђе у стари град. Избегавао је да гледа према згради музеја не желећи да се подсећа на непријатне успомене, већ је окренуо главу ка некадашњем шанцу у коме су се налазили спортски терени. Овде се сада играла кошарка. Било је живо, утакмица је била у току. Ни гледаоци на трибинама нису изостали. Влада је мало застао и посматрао игру, а онда је кренуо својим путем. Стигао је до моста испод Сахат-куле и када је већ хтео да се попне у Горњи град, одлучи да пре тога још једном погледа она места на зиду која је загледао заједно са Кобасицом пре, сада му се чинило, читаве вечности. Поново је газио траву и коров и приближио се бедему, у жељи да га осети, не би ли примио какву поруку из прошлости.

Најпре је посматрао наслагано камење, но ништа ново није приметио. Опет је стао да превлачи руком преко храпаве површине, трудећи се да разуме нешто више. Био му је потребан какав знак који би му рекао да је могуће то што жели. И тако је стајао пиљећи у бедем. Неки људи су се окретали. „Шта ли он ту тражи?“, мислили су. Јер ово је сада био део данашњице. Људи су уживали у пријатном дану, разговарали, држали се за руке, јели сладолед. Место на коме су се налазили толико се променило од времена када је служило својој сврси да о њој више нико није ни мислио. Остаци тврђаве били су сада део парка и видели се оком данашњице. Тврђава је данас имала сасвим другу намену. Служила је разоноди, па је људима, окренутим себи и својој забави, тај дечак који опипава зидове изгледао  чудно.

Влада најзад на једном камену запази некакве урезе. Погледа их мало боље и схвати да је то запис. „Ето мени поруке!“, помисли сав озарен. „Шта ли ту пише?“, трудио се да разуме, али је камен био тако постављен да је запис био окренут наопачке и тим пре га је било тешко одгонетнути. Искриви се не би ли га прочитао, но без успеха. „Па ипак“, мислио је, „то јесте некаква порука из прошлости. Да сам старији, ја бих је лако прочитао. Овако… Овако ме она позива да је прочитам у времену када се видела, док је још ветар, киша и време нису оглодали. То је порука“, помисли задовољно. „А ја хоћу да идем у оно време када се наш језик говорио у овом граду и разумећу све.“

У тим мислима попео се мостом у Горњи град. Отишао је до Деспотове куле. Одлучио је да уђе у Опсерваторију која се сада била ту смештена. Са осматрачнице ће моћи да гледа на све четири стране. Посматрао је дрвене степенице мислећи како су туда трупкали војници док су се пели на осматрачницу. Замишљао их је у лаким панцирима са шлемовима на главама. Попе се за њима на врх. Сада је поглед пукао пред њим. Видео је град прострт по брежуљцима како се шири у недоглед. Гледао је реке како вијугају и огромно небо. Спустио је поглед и посматрао остатке некадашњег града. Виделе су се степенице које су некада водиле у унутрашњост тврђаве, лукови великих капија и пролаза, зидови, прозорчићи пушкарница, шанци, чистине које је запосела трава, дрвеће. Ту негде у унутрашњости зидина поставиће своју машину. Влада потражи погледом Деспотов споменик и одлучи да то буде у његовој непосредној близини. Ово место је несумњиво било добро. 

Најзад његову пажњу привукоше и људи којих је био пун парк. Парови су шетали, мајке возиле бебе у колицима, неки дечаци су се мачевали… Неки дечаци? Одједном му се учини да препознаје једног од њих. Носио је беле панталоне, белу мајицу, и имао беле патике… Тако се облачио Душан. Онда препозна Синишин плави качкет. Није могло бити сумње да су то њих двојица. Утом се друга два дечака попеше на плато обрастао травом, подигоше доглед и стадоше да проучавају околину. Показивали су нешто руком један другом. Били су то Лазар и Стефан. Најзад, као крунски доказ да су то све несуђени витезови његовог реда, угледа и Кобасицу како излази из неке рупе и малог Ђорђа како му прилази и ставља поводац.

Влада их је помно посматрао са своје висине, не знајући још увек шта да мисли. А видео их је као на длану. Најзад признаде себи да му је криво што су ову причу наставили без њега, али је ово њихово личило на игру за коју је држао да је прерастао. „Дабоме“, мислио је. „Они се играју, а ја сам прави. Ја истражујем. А тек да знају шта припремам, пукли би од зависти!“ И тако се Влада утеши. Посматрао их је како се играју још неко време, а онда му се учини недостојним да уходи своје другове, па сиђе и неопажено се спусти према излазу. У жељи да самог себе увери у то колико је старији и озбиљнији од њих, он реши да поново оде до зида са старим натписом не би ли још нешто извукао од њега. „Како се само раније нисам сетио!“, помисли. „Преписаћу га!“

Ускоро је опет био поред великог бедема. Требало му је времена да пронађе тражено место, али се оно, после неког времена поново указа. Али ништа му није полазило за руком. Покушавао је да препише крива, неједнака слова, али их није добро разумео. Најзад се сети да прислони папир на њих и да их прецрта. Но папир му се поцепао. Онда из блокчета извади други и покуша поново. Усред овог посла зачу глас иза леђа:

— Шта то радиш?

Влада се трже. Осећао се као лопов затечен у крађи. Очекивао је да види полицајца или неког чувара који ће га опоменути што дира старину. Ипак, глас је био сувише младолик… Када се окренуо, угледао је Марка с Интернета како га посматра с осмехом на лицу.

— Е ти си — с олакшањем ће Влада, али када је Марко поновио своје питање, још увек није знао шта да му одговори.

— Пронашао сам овде један мали запис — најзад признаде — па хоћу да га препишем.

— Какав запис?

— Ево погледај.

Марко приђе месту које му је Влада показао и удуби се у кривудаве знаке.

— Мени ово личи на део неког надгробног споменика — најзад рече своје мишљење. — Највероватније и јесте тако. Погледај овај крстић.

— Да, могло би бити — промумла Влада, не сасвим задовољан открићем свога друга. Зашто се он није тога први сетио? Изгледа да им је камење било преко потребно, па су узимали редом до чега су дошли, или овај запис уопште нису приметили. Сувише је ситан.

Марко је за то време покушавао да прочита шта пише, али није успео. То име, које је да је, није се дало прочитати.

— Не знам — најзад одмахну руком. — Али има још оваквих записа. Хоћеш ли да ти покажем?

— Наравно — обрадова се Влада.

— Има један ту близу и сасвим се добро види.

— Је л' долазиш овде често? — упита Влада обрадован занимањем свог новог познаника.

— С времена на време. Много волим ово место. Знаш, све ми ово некад личи на позорницу, или на филм. Све је ту, као на длану. Само фале глумци.

— Какви глумци?

— Па људи из будућности.

— Не разумем — изненађено ће Влада.

— Не знам шта бих дао да могу да их видим. А ови урези ми се чине како неки путокази.

— Какви путокази? — чудио се Влада све више.

— За оно што ће бити у будућности. Историја се понавља.

Влада је био одушевљен, али још није ништа рекао. Само га је пажљиво слушао. А Марко се отварао све више.

— Знаш, ја стално о томе мислим. Како ће ово место изгледати кроз двеста, триста година! И цео овај град!

— Па јесте — прихвати Влада — ал' мене занима прошлост Ја мислим исто к'о ти, само што бих ја завирио у оно што је било. Волео бих да видим Стефанов град и живот у њему. Ја стално мислим да су људи у прошлости живели друкчије него што ми сматрамо.

— Право да ти кажем, не бих ишао у ту гужву. Знаш ли да су после неке битке овде пронашли врапца прободеног са три стреле?

— Знам, али ја бих да видим Деспота и његово доба.

— У ствари, наше жеље су заправо исте. И једно и друго је ван овог тренутка — размишљао је Марко. Обојица су ћутала неко време, а онда је Марко поставио ново питање:

— Је л' волиш да читаш научну фантастику?

— Онако — био је неодређен Влада који је, искрено, радије читао књиге о историји.

— Јеси ли читао „Временску машину“ од Херберта Џорџа Велса?

— Нисам — с осмехом ће Влада, чекајући шта ће даље бити.

— Замисли једну такву моћну машину! Седнеш у њу и одведе те у неко друго време! То ме је одушевљавало откад знам за себе, то јест за ту књигу.

— Право да ти кажем — искрено ће Влада — и сам маштам о једној таквој. — А онда не издржа. — Је л' могу да ти кажем нешто, ал' да ми обећаш да ником нећеш рећи?

— Обећавам — свечано ће Марко.

— Један мој друг и ја спремамо се на такав корак. Зато сам данас овде — рече гласом измењеним од узбуђења.

— Стварно? — запрепашћено ће Марко и добро га одмери. — Чекај, како то?

— Тај мој друг — поверљиво ће Влада — прави је генијалац. Успео сам да га наговорим и он сада прави такву машину!

— Не могу да верујем! — узвикну Марко и пљесну рукама. — Свака вам част! Ја никад не бих смогао снаге за тако нешто, а ви, ни пет ни шест, к'о да то није ништа. Не могу да верујем — понови као ехо.

— Хоћеш ли да нам помогнеш?

— Још питаш!

Овим је пријатељство између два друга било запечаћено.

— Идемо код Зорана — предложи Влада, па обојица сместа заборавише на непрочитане записе у тврђави и журно кренуше Зорановој кући. Тако је Марко, без много церемонија, био упућен у тајну и прихваћен у друштво.

 

 

Деспот Стефан Лазаревић налазио се у својој Палати на гребену, здању ван градских утврда, на самој ивици београдске стене. Цело то поподне посветио је писању и читању. Осим мастионице, пергамента и пера, на његовом великом храстовом столу налазиле су се још и три књиге, које су донели из његове библиотеке. Једно је било Јеванђеље у новом сребрном окову, које је недавно мајстор Радич завршио за њега. Била је ту и „Пчела“, зборник кратких изрека светих отаца, беседника, песника и филозофа, коју је са задовољством и често прочитавао. Најзад, стајао је ту и „Луновник“, књига савета за сваки дан у месецу.

Ово мирно послеподне Стефан је одвојио за нешто што је било и лепо и важно у исти мах. Писао је посланицу брату Вуку, подсећајући га на љубав, као врховни принцип живота. Пред њим су се на пергаменту сушила последња слова написана тога дана, пре него што је одложио перо. Није то било стога што му је био потребан предах, нити су му недостајале речи. Пажњу су му привлачили звуци који су долазили споља — људи су се с рада враћали кућама. Чуо је поздраве и разговор рибара, колара, праља и трговаца. Стефан погледом потражи „Луновник“ и стаде да га прелистава. „Данас почиње нова година. Шта ли ће ми она донети?“ Нажалост, вести које су стизале нису обећавале ништа добро. У књизи је писало: „Први дан луни Адам сазда се. Тај  дан је добро продавати, куповати, храм основати, брак творити, дело делати, скот учити, сасуди делати…“ „А шта сам ја досад урадио? Мало или много? Има већ шеста година како се овај град пода мном бели, обновљен и уређен, добро утврђен, јак и напредан. Нешто сам учинио, али морам наставити, ако узмогнем, и ако се за кратко време све не претвори у прах…“

Стефан приђе прозору и погледа наниже. „Моји поданици су несумњиво задовољни и срећни, или су то барем били доскора, док се нису чуле вести о могућем рату“. Али свакодневни живот је ипак ишао својим током. Људи су жагорили, пси лајали, чула се шкрипа колских точкова. Ускоро се зачу звоно. Започињао је први ноћни час. Одмах затим огласи се и звекет гвожђурије — то су са великом буком радили огромни чекрци што подижу мостове. Капије су се затвориле. Ко је требало да уђе, ушао је. Сада је град био сигуран, на своме, препуштен ноћној свежини и миру. Но Деспот је чекао гласнике.

„Можда ће ноћас стићи“, мислио је. Није знао да ли да пожели њихов скори долазак, или не. „Какве ли ће ми вести донети? Да ли је најезда пред нама? Јесу ли Исмаилћани пред вратима?“, мислио је, а лепота и свежина смираја дана нису му умиривали срце. И у граду је сада било тихо. Но није то била уобичајена тишина пред починак, знао је. Та стајао је толико пута поред прозора. Наслушао се уличне песме и вечерње вреве током ових година. Али није волео овај мук који не долази од спокоја и ноћи која људима доноси починак. Била је то тишина пуна стрепњи. Људи нису много говорили. Зебња им је била у срцима. „Плаше се“, мислио је. „На овај град падају тишина и страх“. Са места са којег ће командовати битком, ако непријатељ дође воденим путем, потражио је погледом стражаре што су чували стражу на бедемима. Двојицу најближих видео је сасвим добро. Ћутали су и гледали у небо. „Мисле исто што и ја. Нека размишљају о својим поступцима. То је добро за њих… и за све нас…“

Деспот је осећао како град дише и наслућивао обрисе грађевина у мраку. Чинило му се да зна место свакој кући у граду на седмоврхом брегу и да види своје поданике у њима. Дело његових замисли припремало се на починак. „Нећемо га дати тек тако“. И сети се стиха „Канона молебног“ који му је посветио монах Јефрем. Тог дана га је чуо на јутрењу; ганули су га и изненадили његови брига и напор. Тражећи милост од Господа, рекао је и ово: „Ходисмо по вољи срца наших“. Шта је све било ових година по вољи његовог срца? Сем овог града, готово ништа.

А небо је постајало сасвим тамно. И сјај Вечерњаче блистао је као какав знамен у ноћи. Стефан се није могао нагледати тог сјаја па је дуго тако стајао запажајући како се звезде помаљају једна по једна. Видео је сазвежђа и пратио њихов облик. Потом му се поглед спусти на реке, које су на неки волшебан начин још увек сијале, хватајући одсјаје умирућег сунца. „Да нисам обузет овим мислима које ме везују за место, ноћас бих се у чуну извезао на воду. Хтео бих да видим одраз звезда у њој и огромне рибе испод речних таласа. Како оно рече Проповедник: 'Откуда но воде истичу, тамо се пак и натраг враћају'. А ове воде пода мном, осим што нас поје и хране, имају одраз васељене…“ И наједном нестаде оне нелагодности што му је мутила мисли и спутавала покрете. Обузе га некаква милина и није ни помишљао да легне. Остао је у својим мислима о будућности свог седмоврхог града до јутра. Звезде су се гасиле, а њихова светлост као да се пренела и на њега па, поново миран и свечан, седе за сто. Обасјан светлошћу мисли, настави да пише. Почео је да верује да ће их најезда мимоићи и како ће све бити добро. И није се преварио. Гласници ће донети повољне вести. Те 6917. или 1409. године, Београд ће живети у миру.

 

 

Дани су се смењивали вртоглавом брзином и, док дланом о длан, осванула је субота, дан пред планирани пут. И до сада је било ишчекивања у Владином животу, али никада оваквих. С радошћу је ишчекивао одласке на море, рођендане или завршетак школске године. Али ово узбуђење није се могло упоредити ни са чим. Био је то корак смео и храбар. У недељу ће са Марком отићи на Калемегдан и ту, на травњаку испред Опсерваторије, поставити своју машину. Сачекаће пет сати и покренути је. А онда, шта буде.

Субота се лењо ваљала пред њим, трома и непријатна. Ништа у њој није ваљало — ни заједнички ручак, ни колачи, ни одмор од школе, коју је, уосталом, био забаталио већ неко време. Само га је унеколико смиривала музика. Извршио је неопходне припреме. Одело је било спремно, џепови татиног прслука напуњени ситним алатом и сувом храном. Тегла ајвара одмарала се у кеси на балкону. Чак су и патике биле опране. Није више ништа читао. Шта је знао, знао је. Није више имало шта да се дода. Требало је издржати до сутра поподне када је полазио од куће. Није знао шта да ради. Стога се препустио некој чамотињи која га је разједала, а изгледало је да никада неће проћи.

Али, временом се субота претопила у недељу. Сунце је изгрејало не питајући никога ништа, но дан није био ведар. Влада се пробудио још пре његовог изласка и више осећао него посматрао свитање. Слушао је птице које су се оглашавале једна по једна, свака у своје време. И пси су већ били разговорни и нешто су жестоко расправљали међу собом. Чуо се и звук мотора првог јутарњег аутобуса који је брујао и овог нерадног дана. Све је било мирно и уобичајено. Сви су још спавали, сем пекара и поливача улица. Влада је имао утисак да никога не занима оно што је у њему и би му  криво због тога. Најпре се наљути, а онда помисли да је можда још некоме тај дан посебан. „Неко ће данас отићи у болницу, неко ће оздравити. Неко ће се родити, а да ја то и не знам. Њима не могу помоћи, све и да хоћу, па ни они мени. Можда би то било могуће када би град био мањи, кад бисмо се сви познавали.“ И Владу спопаде осећање велике усамљености. „Човек заиста све мора да уради сам“, мислио је. „А када данас одем тамо, можда ће све бити другачије. Али ја ћу бити непознат тим људима и ко зна како ћу завршити“. Поново се уплаши. „Милојко 1“, нарезане шипке, ајвар, Мебијусова трака и будилник, жице од кишобрана и музика божанских тонова, све се то ковитлало у његовој глави. Најзад се некако умири и поново заспа.

Пробудило га је сестрино дрмусање.

— Устани, чмавало, тражи те Марко.

— Где, шта? — буновно ће Влада.

— Јави се на телефон, ћускијо.

Марко се интересовао да ли све иде по плану и питао у које време треба да буду код Зорана. У прави час, јер је требало извршити последње припреме.

У заказано време, обојица су била на капији Зоранове куће. Препознали су узбуђење на лицу један  другом, но ништа нису рекли. Једино је Зоран, кога су затекли поред компјутера, био сасвим миран.

— Јеси ли ми донео касету? — питао је.

— Јесам — одговори Влада и спремно је пружи.

— Врло добро. Укључићу је у пет сати. Све остало је готово и требало би да ради. Једино ме мучи ово подешавање сензора.

Дечаци наставише разговор о појединостима предстојећег подухвата и њихово узбуђење полако се пренесе и на Зорана.

— И гледај да тамо заиста стигнеш! — наредио је Влади  на крају. — Волео бих да се нисам узалуд трудио.

— Гледаћу — уверавао га је Влада.

— Теоретски, ово би требало да ради — убеђивао их је Зоран. — А у пракси ћемо још видети — додаде с уздахом.

— Овде вам је цртеж машине. Пазите да је добро саставите. Али, толико је једноставно да мислим да не можете погрешити.

И он им даде још нека упутства, а онда се упутише према шупи где су их чекале две путне торбе, точак и цеви, који се нису могли спаковати. Дечаци се натоварише, а Зоран на крају тутну Влади привезак у руку, уз опаску да му може требати, и поручи:

— И питај где се изгубила размера златног пресека.

— Кога да питам?

— Шта ја знам. Учини и ти мени нешто.

— Хоћу — обећа Влада и убрзо се растадоше.

— Срећно! — довикну Зоран за њима.

Преношење временске машине у деловима аутобусом градског саобраћаја, с једног краја града на други, остаће Влади трајна успомена. Била је то пустоловина за себе. Иако је Зоран спаковао делове машине у торбе, извесни најнезграпнији њени делови морали су се носити у рукама. Они нису били тешки, али су необично изгледали и падали су у очи сваком пролазнику, то се видело још по изласку из куће.

Ушуњали су се у аутобус као лопови и заузели добар део задње платформе. Иако су настојали да буду што мање упадљиви, сваки путник који би ушао питао би их шта носе, почев од кондуктера. Он је значајно подигао обрве:

— Зар нисте имали неки други начин да пренесете тај алат? — незадовољно ће.

— Нисмо — слегоше обојица раменима, мањи од маковог зрна. Били су у страху да им овлашћено лице не укине вожњу.

— Мораћу да вам наплатим доплатну карту.

— Наплатите — сложише се дечаци, па је тај најнепријатнији део био завршен. Што се осталих путника тиче, свако је имао нешто да примети:

— Је л' ви то помажете неком водоинсталатеру? — занимао се један човек.

— Да — прихвати Марко.

— Ако, децо, ако, мора да се ради.

— Како одрасли користе децу — вајкала се једна жена. — Сироти дечаци, морају да вуку толики терет.

— Шта им фали? — добацивао је други човек. — Могу волу реп да ишчупају.

И тако редом. Влада и Марко се окренуше према задњим прозорима како би привлачили што мање пажње, но чинило им се да их путници на успутним станицама упитно посматрају. И нису се преварили. У нашем граду очигледно није било довољно чудеса, па се људи нису могли нагледати њихових занимљивих појава.

А тек кад су изашли из аутобуса! Сачекали су да остали изађу и пажљиво изнели своју скаламерију. И одмах ту, испред парка, срела их је група деце која се враћала у вртић. Сви су гледали у њих, показивали прстом и чудили се. Најзад пређоше сто метара, колико је делило станицу од парка и крочише на Калемегдан. Уметничка галерија, која је била у непосредној близини, спасла их је. Јер, ту их је један полицајац упитао да ли је то што носе експонат за изложбу. Пошто одговорише потврдно, овај их отпусти. Сличну примедбу могли су чути и када су, сат времена касније, склопили своју машину. Две младе госпође закључиле су у пролазу да је то „инсталација“ и споменуле једно познато уметничко име. Стога је Влада, када су знојави и задихани заврнули све делове и проверили цртеж још једном, најзад рекао:

— Јао када ће пасти мрак?!

Но, до мрака је још било далеко. Дечаци погледаше на сат. Раздвајало их је још неких четрдесет минута од пет сати, кад је Влада требало да покрене педале. И тако су њих двојица сели на травњак да у разговору сачекају време.

— Зашто ли је само изабрао пет сати? — чудио се Марко.

— Зато што је то био први вечерњи сат — објашњавао је Влада. — Тада су другачије рачунали време. И он погледа на часовник као да га први пут види. Гледао је у казаљке које су се мицале и мислио како је време неухватљиво и чудно. Први пут у свом животу схвати његову немерљивост. Стога то и гласно изговори:

— Све је то тако чудно, зар не мислиш? — упитао је не завршивши мисао до краја.

— Шта?

— То како рачунамо време. Сада смо у 7511. години, по некадашњем рачунању. Код нас ће бити пет сати, а код њих један. Да не говоримо о рупи од шесто година која зјапи, мада мени то време није тако велико, као другима, приметио сам.

— Време — тихо ће Марко. — Да ли то уопште постоји?

— И знаш шта ме највише чуди од свега?

— Шта?

— То што сви јуре унапред, а ја уназад. Мислиш ли да је то у реду?

— Што да није. Такав си.

— А време је увек исто, само су људи другачији, је л' тако?

— Јесте — потврди његов друг.

— Увек ме је то занимало, а сада ми се све ово чини помало бесмисленим.

— Ма није бесмислено, шта ти је.

Но Влада је изгледао све малодушнији.

— Мислиш ли да ће Зоран збиља пронаћи ону тачку на Мебијусовој траци и да ћу стварно отићи у петнаести век? То ми се сада чини скоро немогуће.

— Ко зна. Видећемо ускоро — уздахнуо је Марко.

— А шта мислиш, шта ће се догодити у пет сати? Да ли ћу ја нестати, или ћете ви нестати?

— Немам појма — отворено ће Марко.

Влада је опипавао џепове и проверавао где му је шта. Наједном пребледе. На великој удаљености од њих, доле, сасвим према степеницама које воде ка Римском бунару, пролазили су његови другови. Сви су били на броју: Стефан, Лазар, Синиша, мали Ђорђе, Душан, Урош и Кобасица. Изгледало је да ће поћи ка Војном музеју, но као да се предомислише и кренуше им право у сусрет.

Влада скочи и сакри се иза Деспотовог споменика дајући знак изненађеном Марку да ћути.

Марко се у недоумици освртао. У почетку му ништа није било јасно, али када угледа групу дечака који су нешто тихо говорили међу собом, он схвати да их Влада познаје. Дечаци прођоше поред њега, бацајући успут зачуђене погледе на постављеног „Милојка“, кога Кобасица неповерљиво оњуши. Најзад прођоше, али се не удаљише много, већ остадоше на извесном одстојању и није се имао утисак да ће се скоро одатле склонити.

— То су ми другови из разреда — прошапутао је Влада полусакривен иза споменика. — Шта ћу сада?

— Отићи ће, не брини.

Међутим, дружина је села и о нечему зането разговарала, као да је имала намеру да ту логорује.

Влада је био крајње узнемирен, па Марко стаде да премишља како да им одврати пажњу. Најзад предложи свом другу да помере машину на неко скровитије место. — Ти крени први, а ја ћу те заклањати. — Влада немаде куд него да се сложи.

Упртише скаламерију на леђа, одшуњаше се према североисточном бедему и поставише је уза сами зид. „Да ли је овај положај добар?“, питао се Влада. — Немој га сувише приљубљивати уза зид — уплашено ће Марку — нећу да будем узидан! Ко зна докле је допирао  у 15. веку.

Марко се сложио, па је „Милојко“ био померен још једном. Влада је био све нервознији.

— Ово је потпуно шашава идеја — љутио се. — Ко још кује тајне планове усред бела дана? Па сви ме виде! Још мало па ће се људи окупити око мене. Шта да радим? Не могу да се усредсредим ни на шта.

Марко се чешкао по глави и освртао око себе. Било је пет минута до пет. Скупљали су се тамни облаци. Киша само што није пала. Ако се изузму Владини другови, у околини ипак није било много света. Стога Марко одлучи да привуче њихову пажњу. Поздрави се са Владом, пожеле му срећан пут и крете према групи дечака. Када им се приближио, он чучну и стаде да се шуња на тако смешан и упадљив начин да га ови одмах приметише. Прикрадао се од грма до грма једнако се удаљавајући од места на коме је био Влада. Правио се да нешто неодољиво вуче његову пажњу и кретао као какав неспретни Индијанац, тобоже се чудећи  гласно нечему. Дечаци прекидоше разговор и стадоше да прате сваки његов корак, а он им даде знак да га следе. Они то, после малог оклевања и учинише, на Владино велико изненађење. Није могао ни да претпостави да ће моћи да изведе овакву представу. Стога је, као опчињен, изашао из свог заклона и посматрао их. Најзад две ствари привукоше његову пажњу: киша и нешто је шушкало иза његових леђа. Осврну се и угледа Кобасицу како се обрачунава са изгубљеном тениском лоптом у близини. Онда не издржа, већ тихо звизну, а овај васпитани пас, навикнут на добро знани звук, сместа остави свој плен и пожури к њему. Влада стаде да га тапше по глави и да га мази. Кобасица, веома обрадован сусретом са старим познаником, поче да му се умиљава.

— Хоћеш ли да пођеш са мном на један краћи пут, а? — питао је Влада.

Кобасица не одговори ништа, па је Влада његово махање репом протумачио онако како му одговара, то јест као потврдан одговор. Стога седе на седиште, стави шлем на главу, стави педале у погон и тиме покрену осцилатор. Затим још рече: „Дођи, мали“, и „Хоп!“, а пас, не чекајући да му се двапут каже, нађе се у његовом крилу у три скока.

 

 

Помно пратећи понашање свог брата тих дана, Каћа је запажала све промене на њему и била забринута. Молила га је да јој каже када ће пустити своју машину у покрет, но овај је то одбио. Због тога је мотрила на њега и није јој било тешко да утврди да се време велике пустоловине приближило. А када је чула делове Владиног телефонског разговора са Марком, схватила је да је тај дан освануо. Због тога се, чим је веза  била слободна, затворила у своју собу и позвала Корнелију.

— Слушај, Корнелија — рекла је узбуђеним гласом — овде се догађају чудне ствари. Ја мислим да ће мој брат данас кренути у још једну своју луду авантуру, мада ми то нико није потврдио.

— Какву авантуру?

— То ћу ти објаснити кад се будемо виделе, а сада хоћу само да те питам да ли би пошла са мном.

— Куда?

— Тамо куда он буде ишао, вероватно на Калемегдан. Морамо да га пратимо.

— Мене је срамота — успротивила се Корнелија.

— Шта ти је, Корнелија, нећемо ми њега да шпијунирамо, већ да му помогнемо, ако затреба. Ја бринем!

— То је онда нешто друго. Поћи ћу с тобом. Кад треба да кренемо?

— За сат времена, како стоје ствари.

Тако су се Корнелија и Каћа нашле на клупи недалеко од Зоранове куће и стражариле. Каћа је била уверена да ће се њен брат ускоро појавити и није се преварила. После краћег чекања, угледале су га како долази хитрим корацима.

— Ха! Шта сам ти рекла! — тихо ће својој другарици. 

Још није стигла да заврши реченицу, кад се из супротног смера појави нико други до Марко с Интернета.

— Шта? И он! Ко би рекао! — није могла да се начуди.

— Ко? Шта? — збуњено ће Корнелија. — Мислиш на оног дечка? Ко је то?

Каћа јој објасни а потом су промениле место. Прешле су улицу и упутиле се ка аутобуској станици. Застале су код једног киоска и чекале да се дечаци појаве.

После двадесетак минута то се и догодило. Носили су  путне торбе и некакве цеви које су их, криве и необичне, издајнички одавале.

— Имала си право — заинтересовано ће Корнелија. — Ти си добра сестра. Ја немам брата, па не знам како је то. Али имам родитеље па бринем за њих. Они се некад тако неодговорно понашају.

Међутим, Каћа је није слушала. Сада је најважније било да их не изгубе. Стога је усредсредила своју пажњу на то у који ће аутобус ући. Наравно, био је то онај који је водио до Калемегдана. Сада су мирно могле да сачекају други и крену за њима.

Ускоро су биле на Студентском тргу. Оне двојице није  било на видику. Ушле су у парк, но он је био веома простран и требало је претпоставити на коју су страну кренули. Срећом, био је прегледан и ко га је познавао, могао је да се снађе. Девојчице уђоше на главни улаз па кретоше најпре према Великом Калемегдану. Тамо је било толико људи да су одмах могле мирно кренути даље. Са шеталишта је пукао поглед на доњи ниво, свечан и миран са својим споменицима, цвећем и шишаним четинарским дрвећем. Ни ту их није било. Стога пођоше десно, према Војном музеју. Тај део је био неупоредиво мирнији. Готово нико туда није пролазио, осим возића, који би протутњао с времена на време. Зато су њих две ишле тихо, без речи. Око њих су падали чупави плодови кестена и распрскавали им се под ногама. Каћа чак задоби ударац у главу.

— Није фер — рекла је тихо.

У другој прилици оне би застале. Ко би одолео чарима кестенове кише? Блистави, мирисни, риђкастосмеђи плодови влажне коре нудили су се сами, али девојчице не посегнуше за њима. Каћа ипак не издржа, већ се похвали:

— Ја имам кестењасту косу. И очи — додаде затим.

— Благо теби — озбиљно ће Корнелија — а ја имам сламу на глави. Ја сам жута — ојађено ће.

— Пст! — опомену је другарица, па се опет вратише свом тајном задатку. Шуњале су се од дрвета до дрвета и застајкивале посматрајући околину. Све је било мирно.

И тако су њих две полако напредовале.

— Ако неопажено пређемо мост, на коњу смо — прошапта Каћа. — Ту је брисани простор. — Но имале су среће да мирно пређу и ту препреку, па су пожуриле кроз капију да би на излазу застале и провириле напоље. Зараван која је пукла пред њима била је пуна разног листопадног дрвећа. То је било прво што им је пало у очи. Видео се тек понеки пролазник. Био је то миран тренутак у дану који је наговештавао скору кишу. Облаци су свему дали пригушен изглед, блиставило сваког појединог листића и травке што је царевало на сунцу сада се изгубило и потамнело. И ваздух је био тежак. Осећала се спарина. Сенке су се навлачиле. Читав крај попримио је неки чудан, помало сабластан изглед.

Девојчице, које су биле готово сигурне да ће ту пронаћи Владу и Марка, потражише заклон иза дрвећа и стадоше да осматрају. После неколико тренутака, Корнелија повуче  другарицу за рукав и покретом главе показа на десну страну. Тамо је био онај кога су тражиле. Узнемирен, премештао се с ноге на ногу и као да се од некога крио. Мало даље угледаше и скаламерију „Милојко 1“. Сада су је виделе први пут. Изгледала је прилично шашаво. Усправне и водоравне цеви које су се укрштале под правим углом, истовремено су чиниле потпору некаквим великим крилима која су била ојачана разапетим жицама од кишобрана. У средини тог нечег што су формирале шипке, налазило се седиште, испод њега педале, а испред точак од бицикла са некаквим кућиштем. Позади су се видели тегови и пропелер. Осим ових, било је ту и неких ситнијих појединости, које је било тешко описати, јер им се сврха није знала. На горњој хоризонталној шипци налазила се плочица на којој је нешто писало.

— Немај бриге — поверљиво ће Корнелија — овим неће никуд стићи. Само ће покиснути.

И заиста, прве капи већ су росиле травњак, најпре као кантица са најфинијим ситним отворима, потом се млаз појачао, а онда су се небеске уставе отвориле. Киша се спустила не водећи рачуна о томе да ли квари нечије планове. Крошња младог цера под којим су биле девојчице поче да прокишњава, али су оне вириле и даље, у жељи да сазнају шта ће даље бити.  И виделе су Владу како меће шлем на главу, ставља пса у крило и покреће педале не обзирући се ни на шта.

Тако је то трајало неко време, које се њима двема чинило бескрајно дуго. Пас се врпољио у дечаковом крилу, али је овај, као опчињен, и даље окретао педале.

— Иди кући, будало — тихо га је наговарала сестра из свог све мање сигурног склоништа.

Но ништа од тога. Влада је и даље покушавао да покрене своју машину.

— Ја сам потпуно мокра — пожали се Корнелија. — Одлепиће ми се еспадриле, јуче сам их купила.

Стога њих две закључише да морају да нађу бољи заклон, па отрчаше до улаза у капију и ту се шћућурише. Међутим, одавде се није могло видети шта се догађа поред зида. Морале су да сачекају да прође пљусак. А када је ослабио, и њих две се поново вратиле до церића који им је пружао заклон, Владе тамо више није било.

— Нема га! — узбуђено ће Каћа.

— Отерала га киша — практично ће Корнелија.

— Откуд знаш? Можда је заиста отишао у неповрат!

— Ма хајде, шта ти је — умиривала је Корнелија.

— Нема ни пса.

— Али машина је ту. Зар не би требало да нестану заједно?

— Не знам — искрено ће Катарина. — Никад се нисам занимала за такве ствари.

Девојчице изађоше из свог заклона и почеше да га траже.

— Владо! Владо! — викала је Каћа. Али, он се није одазивао. Обиђоше цео круг. Најзад код Опсерваторије Марко искрсну пред њих.

— Здраво Ружице, откуд ти?

— Нисам ја Ружица — плачно ће уплашена Каћа.

— Ма знам. Ти си Катарина.

— Рек'о ти Влада?

— Погодио сам и без тога.

— Извини — промуца Каћа. — Немој да се љутиш. Јеси ли видео мог брата?

— И ја га тражим.

— Што си га уопште остављао самог? — прекорно ће Каћа.

Марко је најпре зачуђено погледа, а онда схвати њену бригу.

— Морао сам да заварам његове другове из разреда — објасни. — Мували су се туда.

— И где су они сада?

— Најпре су се склонили од кише, а сада траже неког Бруска. Ваљда је то пас.

— То је Хруско, јазавичар. Ако хоћеш да знаш, узео га је Влада и повео са собом.

— Паметно — одобри Марко.

— Ништа он није паметно урадио — незадовољно ће Каћа. — Чудим се да је и тебе придобио за своје глупе планове.

— Немој тако — на то ће Корнелија — он је упоран и радознао. Биће прави научник.

— Много си строга — закључи и Марко. — Ако је нестао, значи да је успео, ако се склонио од кише — и то је паметно.

Катарина је ћутала; није јој било ни до каквих расправа. Само је желела да поново види брата. Тако сада сви троје направише још један велики круг око Горњег града, али Владу и Хруска не нађоше.

— Најбоље ће бити да кренете кући, а ја ћу остати још мало — предложи Марко.

— Ништа нам друго не преостаје — уздахну Каћа. — Да макар ја будем код куће. Мање ће се наши бринути.

— И ја морам кући — рече Корнелија.

Тако су и урадили. На растанку Корнелија покуша да утеши своју другарицу:

— Можда је он већ стигао.

— Чисто сумњам — одречно ће Каћа.

Њене сумње су се обистиниле. Влада није био код куће. Корнелија је звала свако мало преко телефона да пита за новости. И време је пролазило.

— Где је Влада? — чудила се мама.

— Сигурно се задржао код Зорана.

— Зови га, Каћа, и реци му да одмах дође.

Каћа немаде куд него позва.

— Отишли су у биоскоп — слага да добије у времену.

Но мало касније мама понови свој захтев.

— Зоран је стигао кући — рече Каћа. — Сад ће, ваљда, и Влада.

— Шта је њему? — чудила се мама. — Потпуно је запустио учење. То не личи на њега. Мада…

— Шта? — бојажљиво ће Каћа.

— Напунио је тринаест година. То објашњава све.

Катарина је ћутала. Са зебњом чекала очев повратак из Гроцке. Срећом, и он се задржао. Завукла се у своју собу и премишљала шта ће бити ако се врати пре Владе. „Сад ће мучити мене, к'о да сам ја ишла у средњи век, а не он. Укључићу телевизор. Можда ће нешто бити на вестима…“

И тако се Каћа скупила у фотељи и ћутала. У неком тренутку чула је како се отварају улазна врата и претрнула. Очекивала је оца и страшни суд. А онда зачу мајчин глас који је с олакшањем изговорио:

— Где си ти? Добро си се сетио да дођеш кући.

Влада је нешто смушено мумлао.

— Иди и опери се, види на шта личиш, а после дођи да разговарамо.

Каћи паде камен са срца. Одшкринула је врата не би ли се уверила да јој је брат заиста стигао, а када га је угледала крајичком ока, лагано их је затворила. Села је у фотељу и чекала да Влада, после туширања и расправе с мајком, оде у своју собу. Како се то одужило, она леже. Чула је и оца, али сада више није желела да мисли о свему томе. Хтела је да се одмори, да спава, али је радозналост вукла да сазна појединости од брата. „Испитаћу ја већ њега, само да прође гужва“, помисли пре него што је заспала.

И збиља, после неког времена, Каћа се пробуди и ослушну. Све је било мирно. Било је касно, сви су већ били легли. Она скочи из кревета и одшуња се код Владе који је лежао у кревету, будан. Кад она уђе, направи се да спава.

— Где си био, несрећниче? — упита тихим гласом пошто је села на ивицу кревета.

Влада је жмурио и ћутао.

— Знам да си будан. Говори! — прошапта и стаде да га дрмуса.

— Само си ми још ти фалила. Зар не мислиш да ми је било довољно оно двоје? — промуца  Влада не отварајући очи.

Каћа престаде да га тресе. — Али ја те нећу питати ништа о школи и учењу. Мене само занима где си био.

— И њих је то исто занимало.

— Па онда реци.

— Био сам са Зораном у биоскопу.

— Не знаш да смислиш ништа боље, срам те било! То је моја измишљотина! Лагала сам да бих тебе спасла.

Влада је и даље ћутао.

— Слушај — убедљиво ће Каћа — била сам на Калемегдану и видела „Милојка 1“, тебе и Кобасицу.

— Значи, шпијунирала си ме?

— Нисам. Само сам бринула. То је све.

— Е па кад си ме видела, шта онда питаш?

— Нисам све видела. Не знам шта је било за време пљуска и што си дошао тако касно.

— Нећу да ти кажем — дурио се Влада.

— То ми је захвалност — наљути се Каћа. — А моја песма? Зар немам права да знам шта је било с њом?

Влада се осети кривим. — Касета је код Зорана. Он је требало да је пусти у време покретања машине. Ваљда је тако и урадио.

— Јеси ли био у средњем веку?

— Био сам.

— Стварно?! — запрепашћено ће Катарина. — И?

— И ништа. Видео сам шта сам видео.

— Ти си најгори човек ког сам упознала у животу, ако си човек! — узвикну Каћа и излете из собе.

Била је бесна као ретко кад. Легла је, али јој сан није ишао на очи, већ се превртала по кревету. „Платиће он мени за ово. Платиће, итекако“.

А Влада је и сам знао да ће да плати. Део тог рачуна био је положен родитељима, а требало га је  положити још и Каћи, Марку и Зорану. Али то неће бити сада, када је тако уморан, већ касније. И тако некако заспа.

 

 

Сутрадан је Влада поранио и отишао у школу без доручка, још пре него што су други устали. На часовима је, међутим, био збуњен, смушен и расејан, Не би ни знао да је тамо био тога дана да га није прозвао професор историје.

— Реци нам, Владимире, шта знаш о великим техничким открићима у 15. веку. Слушајте сада како се одговара — обратио се разреду.

Влада је устао и почео да се присећа.

— Петнаести век био је обележен војним и поморским открићима — рекао је и стао.

— Добро — одобрио је професор, још увек не опажајући Владину збуњеност.

— Почео је да се примењује барут у војне сврхе, затим ту су велика географска открића Колумба и Магелана — казао је и опет стао.

— Добро — понови професор, очекујући наставак.

Међутим, Влада је ћутао и професор је полако почео да примећује умор и неки паћенички израз на његовом лицу. Ипак, још увек је био уверен да ће добити бриљантан одговор на своје питање, како је био навикао. Стога му је помогао потпитањем:

— Које су то справе и машине биле пронађене?

Али Влада уопште није могао да се сети ниједне. Зато је кренуо изокола:

— Знаменити римски архитекта Витрувије дао је основно значење речи „машина“.

— Врло добро.

— Користиле су се разне справе и машине.

— Које?

Влада је покушавао да се сети, но све узалуд. Најзад угледа другарицу из суседног реда како савија прсте око очију и показује на ручни зглоб.

— Дурбин и часовник.

— Тако је — лакну професору. — И још?

Астролаб је већ било теже показати пантомимом, па је Влада морао да се ослони на шапутање, но није могао да разуме мумлање друга иза себе. Стога се одлучио за своју варијанту:

— Перпетуум мобиле — одговорио је.

— Шта? — изненађено ће професор.

— Перпетум мобиле — поновио је Влада. — Машина која се једном стави у покрет да би бесконачно радила. Када неко покреће клатно, улази у интерференцију са тегом у покрету; долази до хармонијске резонанце и у једном тренутку се нађе у временској тачки на Мебијусовој траци. Срећа што Зоран ту тачку зна да израчуна.

— Који Зоран? — згрануто ће професор који није навикао на несувисле одговоре свог најбољег ученика.

— Хтео сам да кажем да им је био потребан сталан извор енергије а то се постиже помоћу Вељковог двостепеног осцилатора.

— Ког Вељка?

— Па тог што је измислио осцилатор. Љуске од јаја помешане са сирћетом дају угљен диоксид који својим притиском помера полугу из лежишта а у позицију б. Мислим, код кретања на дуге стазе — додаде и коначно ућута.

Настало је комешање. Цео разред се кикотао. Могао је да чује Вуков и Душанов глас:

— Најбољи ученик. Кад бисмо ми одговарали хемију на историји, добили бисмо кечеве…

— Не хемију, него физику.

— Свеједно.

— Тишина тамо! — нареди професор а потом незадовољно  добаци Влади: — Седи.

Влада се спустио на столицу и подбочио се, покривши делимично шаком лице. Осећао је како му горе образи. Било му је ужасно, но како год да је било, изгледало је да је најгоре прошло.

Међутим, и код куће је требало довршити разговор од јуче. Влада је то знао и са зебњом очекивао његов расплет. Када је дошао с посла, отац уђе у његову собу и седе, спреман очигледно на дужу причу. Влади се подиже желудац од помисли да ће морати поново да слуша грдње од синоћ. Немо је гледао оца и препустио се ишчекивању.

— Владимире, разговарао сам са Зорановима. Ти јуче ниси био у биоскопу.

Влада је и даље ћутао.

— Могу ли да чујем причу о временској машини у целости? — питао је благо.

Влади се развеза језик. Једно због тога што више није имао шта да крије, а друго због начина на који га је отац гледао. Било му је јасно да га неће грдити. Најзад, требало је некоме отворити срце. И он исприча оне делове које је сматрао да његов отац, као одрастао човек и инжењер, може да прихвати.

Отац га је пажљиво слушао а када је завршио, рекао је:

— Знаш, ја мислим да се ти жалиш без разлога. Све што је требало да се деси, десило се.

— Како то?

— Лепо. Зашто мислиш да је нешто стварно само ако га опипаш руком? Постоје многе ствари које не можемо додирнути.

— На шта мислиш?

— Хоћу да кажем то да је важно досегнути нешто духом. А то си свакако урадио.

— Али ја нисам задовољан!

— А друго — настави отац — јеси ли некад размишљао о томе да је пут до циља можда важнији него сам циљ?

Влада је ћутао.

— Рећи ћу ти нешто што ће те, верујем, обрадовати.

— Шта?

— Сазнао сам да ће стара тврђава бити реконструисана. Има људи који већ раде на томе.

— Стварно? — одушевљено ће Влада.

— А кад почну радови, обећавам ти да ћемо заједно ићи да их надгледамо сваке недеље. Да нам ништа не промакне. Важи? — упита отац, загрли и пољуби сина.

— Важи — умирено ће Влада, кога је неочекивани обрт заиста веома обрадовао.

Овај нови моменат дао му је подстрека да позове све  којима је осећао да нешто дугује. Стога је рекао Каћи, Корнелији, Зорану и Марку да дођу у школско двориште. Није их требало двапут звати. У заказано време, сви су били на трибинама.

— Хоћу да вам испричам све како је било — најавио је —  Онај део до пљуска вам је познат.

— Мене занима да ли сте имали проблема са спајањем делова — занимао се Зоран.

— Нисмо. Све је ишло по плану, што се тога тиче. Да почнем: Марко је отишао да завара моје другове, а ја сам покренуо машину. Киша ме је ометала све време. И Хруско се врпољио, и њега је нервирала. У једном тренутку имао сам утисак да машина брекће, као да покушава да превлада неку препреку.

— Кад је то било? — занимао се Зоран.

— После неких пет-шест минута.

— Да. Тада ми је на тренутак отказао компјутер.

— И даље? — пожуривала га је Каћа.

— Чинило ми се као да поскакује, па опет ништа, све глатко, али се ништа не дешава. Онда сам осетио како се мења ритам кретања тегова. Постајао је неправилан, као да је испрекидан.

— Синкопиран — убаци Каћа, показујући своје познавање музике.

— После тога је машина почела да убрзава. У једном тренутку сам имао утисак да ћу полетети, али ме је киша тако јако ударала по лицу да ми је постало неподношљиво. И онда, када је вероватно требало да напрегнем сву снагу да бих се одлепио од земље, или већ не знам шта, мали се искобеља из крила. Хтео је да побегне. Попео се на кућиште, морао сам да се борим с њим. У том рвању ми је пореметио команде и машина се зауставила. Требало је поново покренути. Али, у следећем тренутку Хруско је скочио на земљу и почео да трчи. Кренуо сам за њим. Ушао је у Зиндан капију. Ту сам га ухватио, па само заједно чекали да прође киша.

Стајали смо тако неко време. Никога није било у близини. Били смо мокри до голе коже. Било нам је хладно. Ушли смо у једну од ниша да нас не пробија промаја. Почео сам да преврћем по џеповима не бих ли нашао марамицу. Нашао сам је и узео да се бришем, а онда сам и њега мало обрисао, али нам једна није била довољна. Нисам могао да се сетим да ли сам понео пакетић, па сам опет тражио по џеповима. Почео сам да вадим ствари и нашао онај привезак који си ми дао. Он је у мојој руци почео да светли. Не знам како ни зашто. Вратио сам ствари у џепове и оставио само привезак у руци. Осим што је сијао, био је необично топал. Подигао сам главу како бих утврдио да ли постоји неки извор светлости на стропу. — Влада застаде. — И ту сам се препао као ретко кад.

— Зашто? — питали су у глас.

— Угледао сам нешто што је сијало одозго. Али ту није било никакве рупе, никаквог отвора за улаз светлости, ниједна лампа није горела. Није било ничега сем дебелих, грбавих зидова, знате већ како изгледају. Оно што ме је уплашило било је то што ми се чинило да  светла одговарају једно другом — час светли једно, час друго. Онда ми је Хруско привукао пажњу. Најпре се утишао. Затим је почео да режи, па да цвили, а потом се загледао у неку тачку близу оне која је светлела, невидљиву за моје очи. Најзад се сакрио иза мене и заћутао. А мени се поглед стално враћао на ону светлу тачку, која поче да мења облик. Наједном ми се ужасно приспавало. Морао сам да седнем. Спопао ме такав умор да сам се наслонио на онај ледени, џомбави зид. Али, за дивно чудо, тај део иза мојих леђа почео је да греје и ја сам одмах заспао.

Сањао сам једног човека који је долазио из далека. Најпре ме је звао по имену, а онда је почео да ми се приближава. Но није ми пришао толико близу да бих могао да га опишем. Видео сам само његове обрисе. Остао је на одстојању и почео да говори:

— Куда си пошао, Владимире?

— Хтео сам у прошлост.

— У Седмоврхи град?

Знао сам на шта мисли и потврдио.

— Зашто?

— Због знања.

— Био је то груб начин. Не ради се тако.

— Него како?

— Сазнаћеш кад дође време.

Тако је рекао. Онда смо обојица заћутали. Знам да сам хтео да га питам нешто важно, али нисам могао да се сетим шта. Био сам чудно збуњен и спутан да бих могао јасно да кажем шта хоћу. Онда је човек поново почео да ме испитује.

— Шта тражиш?

— Златни пресек — рекао сам јер сам се само тога сетио. — Нема га више.

Човек се насмеја. Нађи га у сунцокрету. Све је још увек око вас, само не видите.

Био сам уверен да може све. Зато сам му рекао:

— Дај ми очи да видим.

Он се опет насмеја па рече: — Већ их имаш, само не умеш да их употребиш.

Ја нисам знао шта да кажем на то, већ сам ћутао, а он поче да се удаљава.

— Гледај сада — рече — и сети ме се! — Онда је нестао. Остао сам сâм. Почео сам да се осврћем око себе. Наједном спазих дивну кутију како, затворена, стоји преда мном. Био је то неки изрезбарени ковчежић. Неодољиво ме је привлачио. Пришао сам му и пажљиво га отворио. Био сам страшно радознао да видим шта има унутра. И онда, као са висине, угледах испод себе град са торњевима и кулама како се блиста на сунцу. Онда је одјекнуло звоно. Лепо сам видео торањ и тешко златно звоно како се клати. Но то је трајало тек само један тренутак. Хтео сам да полетим и да уђем, али нисам могао. Нека сила ме је држала у месту. Нешто касније постадох свестан да је град под водом. Више нисам био високо и вирио у кутију, него сам ронио кроз бистру воду и покушавао да уђем одоздо. Али нигде није било улаза. Само зидине. Љут на оног човека што ме не пушта унутра, почео сам да вичем. Но нико се није јављао. 'Одазови се!' — урлао сам, али ништа од тога. Онда нестаде и кутије и града. Једино што сам још чуо било је: „Нађи белег“. Онда је свега нестало.

Када сам се пробудио, киша није више падала. Нисам знао колико је сати, сат ми је био стао. Кобасице није било у близини. Тражио сам га по целом парку. Најзад сам га нашао, самог и очајног, како се врти око улаза у Калемегдан, кад сам већ кренуо кући. Прокријумчарио сам га у аутобус, али су ме на Славији истерали напоље. Пешачио сам до куће и најпре одвео Кобасицу код Уроша. Оставио сам га код врата, зазвонио и побегао. Онда сам дошао кући. Остало знате.

Друштво је ћутало.

— Све је то тако чудно — најзад се јавила Каћа.

— И где ти је сада привезак? — знатижељно ће Зоран.

— Изгубио сам га. Када сам се пробудио, није га више било. Мора да ми је испао док сам спавао.

— Па хајде да га нађемо — предложи Зоран. — Треба да понесемо лампе.

— Ја то не бих саветовао — одречно ће Влада.

— Зашто?

— Мислим да је испунио своју сврху. А нарочито не бих тамо ишао поново. Страх ме је, ако вас баш занима. И ко хоће, нек' иде без мене.

Онда се Каћа почела да чуди како га нису виделе кад су ушле у капију. — Па ми смо ту улазиле два пута!

Али Влада није могао ништа са сигурношћу да јој каже.

— Можда ме нисте запазиле у мраку, а можда… — само одмахну руком и не заврши реченицу.

— И где је сада „Милојко“? — интересовао се конструктор овог јединственог возила.

— Ко ће знати? — неодређено ће Влада.

— Шта вам је, зар мислите да бих дозволио да пропадне? Раставио сам га и однео на скровито место.  Поштено сам се натеглио. Никад се не зна, може устребати — признаде Марко и значајно погледа Владу.

Зоран је био задовољан, па потом остали дадоше допринос овој причи, свако на свој начин. Најпре су се ишчуђавали и понављали њене најнеобичније делове. Онда су се присећали својих снова, а потом причали о разним необјашњивим појавама за које су чули. Најзад почеше да расправљају о томе шта би било кад би било, то јест да је Влада стварно стигао у средњи век. Каћа је изјавила да у подухват никад није веровала. Зоран се о томе није изјашњавао, њега су занимале појединости о раду машине. Корнелија је изнела пример једног њеног стрица за кога је чула да је направио неколико разних проналазака и рекла са великом убедљивошћу да ће и Влада бити проналазач, научник, или песник, једног дана.

— Зашто песник? — питала је Катарина. — Он нема смисла за поезију, већ за историју и археологију. Он ће бити научник. — Томе се чудио и Влада, па је упитно гледао у Корнелију, која га је све више занимала.

— Рекла сам то због тога што они имају бујну машту и говоре тако неке немогуће ствари. Као, жена је формула један, или тако нешто. То не може обичан свет да разуме.

— Имаш право — с уздахом ће Каћа — прва ја не разумем свог брата.

— Ми га разумемо — рече Марко у своје и Зораново име. — Не може сваки покушај да успе од прве, важно је да се не губи нада.

— Дабоме — потврди Зоран. — „Милојко 2“ ће бити много савршенији.

— Ипак, онај сан ми не да мира — вајкао се Влада. — Још увек не знам шта је то имало да значи.

— Можда ћеш стварно једног дана разумети, к'о што је онај човек рекао — закључи Корнелија.

— Можда — одобри Влада.

Тако су седели у дворишту и разговарали све док се није смркло. Онда се сетише да морају кући, свако својим послом. Зоран се први опростио и кренуо. За њим је устала Корнелија, коју је Каћа одлучила да испрати, не би ли препричале скорашње догађаје још једном, на женски начин.

Када су остали насамо, Марко се озбиљно обрати Влади:

— Слушај, има нешто што никоме до сада нисам испричао. Постоји на Калемегдану, на једном скровитом месту, камен који сам одавно случајно открио. С времена на време одем тамо да проверим да ли је још увек тамо. На једном зиду, међу камењем неправилног облика, налази се један лепо заобљен. На њему је натпис. Не бих желео да те плашим, а можда ће те ово и обрадовати, али ми се чини да се речи уклесане на њему имају везе са онима које си чуо у сну. Покушао сам да померим тај камен. Нисам успео јер сам био сâм, али мислим да је то могуће. Можда је то путоказ, као што сам ти онда рекао. Треба га померити да видимо шта се тамо крије.

Влада га је гледао разрогачених очију.

— Како то мислиш?

— Лепо. Најбоље ће бити да пођемо заједно, да видиш.

Влада је оклевао. — Нисам сигуран да сам сада спреман за тако нешто — најзад рече одмахујући главом. — Још увек сам под утиском свега што се догодило. Не могу да се за тако кратко време упустим у нову пустоловину.

— Па и не мораш. Довољно је да погледамо. Мада ја мислим да се ту крије кључ, објашњење свега.

— О томе се и ради. Знам ја себе. Не бих могао само да погледам. Не бих одолео. Да оставимо то за лето и крај школске године? Потпуно сам запоставио учење. Како ћу завршити разред? Шта мислиш?

Немам ништа против. Ионако иде хладно време. Али обећај да ћемо двадесетог јуна бити тамо.

— Обећавам.

После поздрава, дечаци одоше кућама.

А Корнелија и Катарина, које те вечери нису успеле да изнесу једна другој сва своја запажања везана за протекле догађаје, договориле су се да првог слободног дана изађу на неку од речних обала. Тако су се већ следеће суботе нашле на Земунском кеју. Дани су још увек били лепи и топли и било је право уживање шетати поред Дунава. Ту су радост поделиле са многим суграђанима који су се такође ужелели његовог мириса и близине, па су ходали обалом, возили бицикле, ролшуе и ролере, или су доконо седели и уживали пијуцкајући освежавајућа пића на неким од бројних сплавова. Кад су се заситиле гужве, девојчице пожелеше да прозборе коју реч насамо. Запазиле су једно усамљено место у близини последњег сплава, према Ушћу. Ту су пронашле комад дрвета и селе на траву. Сада су могле мирно да посматрају врбе делимично уроњене у реку, галебове и чамце који се љуљушкају на води, обалу Великог ратног острва искићену дрвећем. Слушале су удаљени жагор људи и истовремено уживале у својој самоћи па их ухвати некаква милина. Мир и спокојство чистог дана без ветра пренео се са воде на њих. У том блаженству поделише једну чоколаду, а онда се, задовољне, вратише својој теми.

— Шта мислиш, Корнелија, —  започе Катарина разговор — да ли је она Владина замисао икада имала наде да успе?

— Искрено, не верујем, мада се много тога догодило — замишљено ће Корнелија.

— А шта мислиш, шта ће даље бити?

— Ко може знати? Мада, колико сам успела да га упознам, он неће тек тако одустати.

— Неће — сложи се Владина сестра. — А ни Зоран, нити Марко. Свако од њих тера своје, али удружени,  ко зна докле ће догурати.

— Можда и не треба да одустану, већ да крену другим путем.

— Да. Овакав подухват је немогућ — сложила се Каћа.

— Она твоја идеја са мувом била је много боља — насмеја се Корнелија.

— Јесте, само је и она неостварљива — незадовољно ће Каћа. А онда настави: — Знаш, сама помисао да видиш друго време за мене је тако узбудљива. — Ја, у ствари, потпуно разумем Владу. То је нешто заиста чаробно. Ко не би пожелео такав сусрет? Само мислим да су они погрешили. Добро је рекао онај човек.

— А како треба?

— Ко зна? Ако будемо сви много желели, можда ће се нешто од тога и испунити — закључи Каћа и ућута.

Обе девојчице се загледаше у реку.

— Ево ко је све већ  видео, доживео и не чуди се више ничему — замишљено ће Катарина и показа главом на воду.

— Ко? — зачуђено ће Корнелија.

— Река. Обе. И Сава и Дунав теку овуда од вајкада. Оне знају све како је било. Оне су живи сведок историје. Шта ти мислиш, чега су се нагледале!

Корнелија подиже главу и, обрадована, загледа се у Дунав. Онда се окрете својој другарици. — Баш  си то добро приметила. Ја се тога нисам сетила, али да знаш, негде сам чула и раније да вода има памћење.

— Ето видиш. А како то?

— Не знам тачно, то је много компликовано, али кад, на пример, ставиш неки суд у воду, онда се још дуго обрис тог тела сачува у њој. То је то њено памћење.

— Јој — само изусти Каћа и заћута. Онда настави после извесне паузе:

— Ми мислимо како све знамо, а није баш тако. Много се правимо важни, а појма немамо. — Онда се опет врати Корнелијиној реченици: — Ко би рекао. Како ће се Влада изненадити кад му будем казала! А, видиш, њему није ни пало на памет да  схвати да су реке једини сведоци тог времена.

— И понеко дрвеће — допуни Корнелија.

— Па да. Како сам ја на Великој Морави разговарала са храстом. Тај је био прастар, веруј ми. Можда је то онај човек хтео да каже! — пљесну Каћа рукама. — Можда треба њих питати.

— Како да их питамо?

— Шта ја знам како. Али тај човек, ко је да је, рекао је  Влади да не зна да употреби очи.

— Па да.

— Од сада ћемо мало боље гледати.

— Да — насмеја се Корнелија — ти гледај у Дунав, а ја ћу у Саву.

Каћа и нехотице окрену главу удесно и погледа према граду. Но Сава је била далеко. Девојчице онда устадоше, па стадоше да гледају у плићак. Како је водица само нежно запљускивала муљевиту обалу! Каћа приђе и захвати мало у шаку. Корнелија за њом. Тако су чучале и квасиле руке гледајући у неверици у влажне дланове.

— Кад будем рекла Влади како сам додиривала старо време, има да пукне од муке — насмеја се Каћа. А онда се сневесели. — Има он збирку свог камења. И оно је прастаро.

— Али вода је нешто друго — умири је Корнелија. — Нешто сасвим друго — понови.

Када је Каћа стигла кући, затекла је брата где учи. Још с леђа је могла видети да је утучен.

— Имам нешто за тебе — рекла је с врата.

— Шта то? — незаинтересовано ће Влада, не дижући главу с књиге.

Сестра му пружи малу пластичну флашу пуну мутне воде. — Узми. Ово ће те обрадовати.

— Шта ти је то? — зачуђено ће Влада.

— Твој  средњи век и многи други пре њега.

— Не разумем.

— То је дунавска вода. Она која је видела и запамтила све.

Влада је тронуто погледа а онда отвори боцу и помириса.

— Хвала ти — рече.

Катарина га остави самог.

Влада је дуго непомично седео и посматрао воду кроз зидове провидне бочице. Како је све било чудно и обично у исти мах. „Ми стварно немамо очи за ствари и појаве око себе“, мислио је. „Толико смо навикли на све што нас окружује да више ништа не разумемо. Треба све посматрати испочетка.“

Утом је зазвонио телефон. Био је то Зоран који му је изложио неколико кратких предлога за усавршавање прототипа „Милојка 2“, који ће избећи многе недостатке у раду „Милојка 1“.

Влада га је из пристојности саслушао, а онда му је рекао да, што се њега тиче, не мора више да се бакће око тога.

Зоран је био зачуђен.

— Зашто? — занимало га је.

— Зато што има и једноставнијих начина да се дође до истине. Мислим да сам на трагу једног.

— Јеси ли сигуран? — питао је Зоран.

— Сасвим сигуран — самоуверено ће Влада.

 

РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ

• Арсенал — оружница
• астролаб — справа помоћу које се некада одређивала географска ширина
• астрономија — наука о кретањима и величини небеских тела
• белег — ознака
• гривна — наруквица
• Град на седмоврхом брегу — Београд, како га је називао Константин Филозоф, биограф Деспота Стефана Лазаревића
• двојнице — народни дувачки музички инструмент
• дирижабл — ваздушна лађа
• дудук — народни дувачки музички инструмент
• еон — неизмерно дуго време
• ефемериде — годишњаци у којима су израчунате промене које ће наступити у положајима небеских тела
• жонглер — артист, човек који вешто баца и хвата лопте или слично
• инсталација — врста уметничког дела
• интерференција — појава која настаје када до исте тачке стигну два трептајна кретања (таласа)
• Исмаилћани — Турци
• кадифа — врста скупоцене тканине
• канон — врста духовне песме
• колекционар — сакупљач
• крајпуташ — надгробни камен који подижу народни неимари ономе чије тело није пронађено
• лавиринт — грађевина са намерно збуњујуће изукрштаним путевима
• лепак од вишње — смола вишњевог дрвета
• лозинка — тајна реч за распознавање чланова неког тајног друштва
• луна — месец
• математички модел — скуп формула по којима ради физички модел нечега
• Мебијусова трака — упрошћени материјални приказ континуитета свемира, трака коју је направио чувени математичар Мебијус
• митологија — проучавање древних народних веровања
• нафлитати — напрскати
• окарина — врста дувачког музичког инструмента од глине
• опсерваторија — астрономска осматрачница, звездарница
• пасиониран — страствен
• пергамент — очишћена, лужена и углачана животињска кожа која је служила за писање и повезивање књига
• плато — зараван
• подвиг, подвижнички — израз који се користи за духовно уздизање искушеника
• прототип — образац, праузорак
• реконструисати  — поново изградити на начин како је нешто било грађено
• сасуда — посуда
• синусоида — кривуља у равни
• скоротеча — гласник
• скот — животиња
• струк — стари риболовачки прибор
• тестија — глинени суд за воду
• универзум — уређени свемир
• фјорд — дугачак, узан морски залив
• фонтана — извор, чесма
• фреквенција — учесталост
• хармонија — склад, правилан однос између делова неке целине
• хербаријум — корице у којима се чува пресовано цвеће
• шишка — жир нападнут од зоље шишарице. Самлевен, служи за прављење мастила.

---