Андра Гавриловић

Срезњевски

Словенска путовања. Београд, 1922

 

Један је од младих словенских путника био и И. И. Срезњевски.

У упуству које му је дано вели се како је “предмет изучавања словенских наречја, у правом научном значењу, јоште мало одређен”, а “тешко је и наћи већи број научника, који су се по позиву посветили том важном предмету” Зато му се обраћа пажња на властито и практично изучавање језика. “Путујући ма којим крајем - вели се ту даље - он је дужан пре свега старати се да прибави верну и детаљну карту тога краја”; према њој треба да удеси своје путовање, па да походи све што је за тај крај карактеристично. Има да обраћа пажњу на физички положај, на климу, изобиље или оскудицу у природним даровима, на ступањ цивилизације, развиће радиности и т. д. јер све то утиче на одржавање карактера народности. Треба да проникне у дијалекат, у особине које одликују језик или наречје тога краја; нека зађе у смисао и у дух народног песништва и у мелодију напева, нека скупља предања и скаске и т. д. Да би то постигао, најбоље ћe бити да путује пешице, бирајући за то угодно време. Јер кад путник научник зависи од поште, од делижанца и таког чега, онда кроз села и градове протрчава, не видећи што би иначе занимало његову научничку радозналост. А на страну што има и таквих места куда мора пешице путовати ради самог предмета 3ато нека путник удеси распоред тако како ће у летње доба ићи по најмање испитаним крајевима, залазећи и под сељачки кров, како би се са сељаком спојио и речју и душом, те да од њега испита све што у њему напомиње Словенина, и да добро уочи туђински утицај, који је у њему избрисао многе словенске црте. Зимње, пак, време, као мање пријатно за пут, треба да проведе у већим градовима као научним средиштима, где има библиотеке и других научних збирака, где ће ухватити веза и створити познанства с ученим људима свога предмета, те помоћу свега средити сабрано градиво.

Од свих кандидата овакав је програм и план путовања и рада најбоље пристојао природи Срезњевскога, и добро је још из ране младости био свикао дружити се с простим људима путовао је по Украјини, општио је с тамошњим народом, и уопште је имао сву спрему за извршење тог задатка.

Оваква је одлука у Русији знатно унапредила Словенску Науку испунивши је убрзо стварном грађом. Тада је Сревњевски, поред осталог, пропутовао по земљама у којима живе Словенци, Хрвати и Срби. С пута је слао многа писма својој мајци и, онда у јеку славе, Ханки. Та писма стално имају великог значаја, јер су фотографија свог времена. Како је саобраћајних средстава онда било мало, то су и путовања била знатно ређа. На свем се Словенском Југу приповедало о Русији и о Русима, и то се чинило с великим одушевљењем али с врло малим познавањем. Слично је било и у Русији о Словенском Југу. Код Словенаца још не бејаше настало време њихова препорођаја под водством Јана Блајвајса; било је уочи тога догађаја, али је не само живео него и у најбољој снази био највећи песник њихов Прешерн. У Хрвата је илирска идеја завладала била свим духовима; Дубровник је спавао, а у Црној је Гори владика све дубље залазио у књижевни рад; у Србији је било врење и основање Ученог Друштва, а међу угарским је Србима књижевна. радња бројно претезала сву такву радњу у Срба других земаља. Али је свуда владало неподељено словенско одушевљење: Славија и Колар свуда бејаху знани и вољени. Тако је стање Српства и Словенског Југа било кад их је походио Срезњевски. Он је на путу провео пуне три године: пошао је из Харкова 17 септембра 1839, а у Харков се вратио 23 септембра 1842. Нас овде занима његово путовање по Словенском Југу, што је било 1841. Већи је део пута Срезњевски прешао сам а у мањем - и ако не мање важном - путовао је заједно с Прајсом. –

Измаил Ивановић Срезњевски рођен је 1812 у Јарослави, где му је отац био професор Демидовског Лицеја, али је имао тек два месеца кад му се отац одселио у Харков за професора универзитета; тако је потоњи словенски научник одрастао и школовао се у Харкову, па је ту добио и универзитетску катедру с које је отишао у Петроград одакле је постао чувен и слављен.

После бављеља у Бечу, где је стекао познанство и пријатељство Вука Караџића, које ће се идуће године још боље утврдити, Срезњевски се кренуо на пут по Словенском Југу, и 27 фебруара 1841 стигао је у Грац, главно место Штирске. Ту је почетак његова познанства с Јужним Словенима на њиховој територији.

У Грацу се познао с професором словенске филологије Квасом, с капеланом Мурком, који је написао граматику и речник, с хрватским песником Ив. Трнским и с другима. “У новим својим издањима - пише Срезњевски - Мурко мисли употребити илирски правопис: Боже дај! Кад би тај правопис пригрлили Словенци Штирске и Крањске и то би већ било доста за њихово зближење с осталим Илирцима... Месне простонародне особине наречја не могу вредети саме, већ су, напротив, дужне помоћи образовању, литерарног језика”. С Трнским се видео два-три пута; о њему нема свога мишљења, даровит је али, вели, треба да увиди како је књижевност дужна износити на видик народне особине и имати печат своје народности, а не да непрестано у преводу препричава оно што је туђе. Пријатно му је било чути словеначки говор, а тога већ у Грацу има доста.

Ипак прва главнија тачка на правом народном земљишту у Словенаца, идући са севера на југ, јесте Марибор, где се Срезњевски најпре познао с професором Пуфом, који је пореклом Немац а душом Словенин. Он је - вели Срезњевски - “до безумља заљубљен у Словене”. Његова служавка, “премила девушка”, сва је срећна што може разумети говор човека који је дошао из даљине од преко триста миљa; жена, пак, Пуфова мало разуме словеначки, али народне песме пева наизуст па је и Сревњевском записала две песмице. Од осталих познанстава треба нарочито забележити познансгво с Орославом Цафом, младим човеком од кога се, вели, много може очекивати: сад баш ради на речнику словенског jeзикa у Штирској, и намерава га издати с преводом на руски, илирски, чешки и пољски. “Ја сам га - пише Срезњевски - молио да не заборави и етнографских напомена, које тако раскошно украшавају Рјечник Вука Стефановића: народна реч, преводи је ако хоћеш и на хиљаду језика, остаје непојамна, ако нисмо потпуно упознати с појмом који народ сједињује с њом - и стога ми се чини да сваки добар речник треба да је не само филолошки него и етнографски”.

У Марибор је Срезњевски стигао 7 марта, а одатле је пошао 10. Походио је Птуј [Pettau], мален град с многим остацима из римског доба, а из Птуја је учинио и неколике излете у околину. “Ту је одело већ чисто словенско, у језику нема много немачких речи, а изглед је лица чист, правилан, не ретко и прекрасан”. - “Бити близу Дајнка, који је био тако велики радник на позорници штирске литературе, а не походити га, био би не мал гpех” - вели Срезњевски. Петар Дајнко [1787 - 1873] познат је у историји словеначке књижевности као плодан писац и филолог, који је гледао да стару азбуку усаврши према потреби ондашњег језика словенског. Зато је Срезњевски 11 марта отишао у Велику Недељу Дајнку, који је ту био свештеник. “Већ је - пише - старац који о својој литерарној радњи говори као о нечему прошлом, али изгледа, да би при бољим околностима поново постао активан... Народ га веома воли, чему је доказ и то што од многих његових књига није могућно наћи примерка. А гостопримство је његово у опхођењу према мени просто прелазило границе сваке могувности”.

О природним лепотама крајева кроз које је пролазио говори Срезњевски и често и доста. Поред осталог и овде вели: “Ишли смо са Дајнком на једну виноградску косу ради уживања. И јесте нешто у чему се, може уживати! Доле се простире широко птујско поље, даље се беласка Драва, а за Дравом у даљини одсјајују снежни Каринтијски Алпи”.

Са Дајнком је путовао до Вараждина. Остало му је жао што није ишао у Радгону, где се штампају књиге за угарске Словенце које у Штирској називају Прекомурцима. “И још ми је једно жао: што сам у Штирској био тако рано. Сунце jе cвeтлело, али је по горама још лежао снег, а трава се по луговима тек пробијала из земље. Мора бити да је лети овде рај!... Шта човек не би зажелео! Желео би у свакој прекрасној земљи остати целог века - али ето кола, бич пуца, и онда збогом, може бити за свагда, прекрасна земљо, виђена и невиђена!”

Марта 12 стигао је у Вараждин који му се доста допао; подсетио га је на руске градиће, али је савршена тишина учинила да се осећа “као да сам у кући из које су јуче изнели покојника”. Укратко описује положај града, а за језик вели: “Наречје је овде хрватско али не чисто већ смешано са штирским”. - Занимљиво је ово опажање Срезњевског. “За мене су - пише - врло интересантни били “племенити" мужици: то су просто мужици с племићским правом, и тако су јадни и тако мало начитани као и други прости, мужици хрватски, само, су горди са своје “племенитости”. Ако Baс је мужик, сретнувши се с вама на путу поздравио скидањем капе, то је био прост Хрват, а ако је прошао мимо и не поздравивши вас, то је зацело био “племенити””.

На путу је ка Загребу имао три одмора, и тада, је у крчми частио сељаке, који су пили у његово здравље, певали му песме и причали приче.

У Загреб је стигао 14 марта, и сутра дан је походио Гаја. “Шта је Гај, - пише Ханки - и њиме пробуђени родољуби, урадио у литературном погледу, Ви знате. Књижевни покрет није остao без утицаја и на општи живот... о духу родољубља нећу ни да говорим: душа је пробуђена и хоћеда живи”... Да би показао већ дотадашњи успех илирске литературе, Срезњевски наводи списак књижевника који су писали илирски. Ту има и Срба који су радили на Гајевим новинама, али је чудно како је Саву Текелију обележио као “угарског Хрвата”! Наравно да прво место не по количини већ по дyхy припада Гају, а грофови Драшковић, Зденчај и Зрински служе као пример за друге аристократе илирске. Срезњевски је одушевљен, па вели како би Враз, Вукотиновић, Деметар, Кукуљевић, Раковац, Штос и др., као песници “заузели, часно место у свакој другој литератури”. Посебице му се, и највише, допао Враз “као песник који уме схватити дух народни”. Не мање му је пријатно било видети одушевљење с којим се у Загребу изучавају и други словенски језици, нарочито пољски, руски па и чешки. “Нећу ни да говорим о томе с каквом се љубављу старају изучити језик народних песама и староилирских писаца. Уопште литерарни покрет у Загребу може служити за пример”. Као етнограф, што је у оно доба још био, Срезњевски додаје: “Mогло би се само пожелети да се обрати пажња и на изучавање народних навика и обичаја”.

У свима писмима одавде, па н иначе, говори о књижарским приликама, а више се пута враћа да рече што и о илирском позоришту.

Зa прва је два дана поред Гаја стекао још на петнаест других познаника “Говорим руски - пише мајци - и мене сви разумеју врло добро. Хајде де код учених људи, али ево шта ми се још десило. Трећег смо дана били ван града. Сретосмо Хрвата, Говорим му руски - он све разуме. Другови моји, весели што се тако лепо споразумевамо, па питају Хрвата шта мисли од куда сам. - Хрват! вели он - А да ли ја говорим хрватски? - Дабогме, хрватски. - Или, можда, крањски ? - Не, не крањски; Крањца, кад стане говорити, ни ђаво не разуме, а овога господина ја разумем! - Ја, пише Срезњевски даље, не угађам, не ломим језика, већ говорим oбично руски, московски”.

Слично му се десило и кад је неколико дaнa ишао по 3агорју - Бистрици, Крапини, Јаковљу... У једном се дому познао и с малом Габриелом, коју је на крилу држао и миловао. - Шта си ти, Габриела? - Илирка! одговори она, гледајући ми право у очи. - А ниси Маџарица? - Не, не, ја сам Илирка, Словенка! - А ја сам, видиш Маџар! - Маџар? И Габриела ме не хтеде више гледати, не хтеде ми ни у крилу остати, већ побеже па каже мајци жалостиво: Маменка, он - Маџар! - А, не, он није Илир, али није ни Маџар. И Габриела ми, весела, опет дође у крило... Код абата се у Бистрици његова управница дома не могаше начудити како се споразумева са човеком из даљине од двеста педесет миља; проговори па виче: “Чудно, чудно!”

Био је у свечаној седници Загрепске Читаонице. “У пет се часова дворница напунила. Ту је међу осталима био и гроф Јанко Драшковић као председник, за тим загрепски жупан Зденчај, вицебан, гроф Оршић и др. Била је реч о куповању дома за народно илирско позориште, где би могла бити, и библиотека Читаонице, сала за Учено Друштво и др. Пројекат је прочитан и од свих, усвојен. Настаје: бирање одбора за извршење те одлуке. И овде се све без спора свршило. Драшковић чита имена, а сви вичу “Живео!” Чудновато како је Гај могао и умео ујединити посебне егоистичке воље једну домородну: пројекат је писао Гај, и све што он предложи сматра се светињом... Ти мислиш - пише Срезњевски мајци - да је Гај неки старац; не, то је млад, и по себи прекрасан човек”

Ишао је с Бабукићем и ка Зденчају. “Частрн старац родољуб, воли Русе свом душом; чита и има Карамзина, Пушкина и др... Од њега смо били код Драшковића. Опет честит старац, родољуб, Словен у пуном смислу речи. Разговарајући са мном о односима између Руса и Пољака, он је заплакао: “Боже мој, кад ће доћи време да сви ми Словени као браћа пружимо руке једни другима!” Уопште овде сви родољуби идеалишу о сједињењу Словена, а њихова је омиљена песма:

“Боже, сложи све Словене,
“Да им слава не повене”. -

Био је и у семинарији и уверио се о учењу словенских језика, а студентима је Академије имао да изложи правила руског читања. “Ревност је за изучавање руског језика огромна. Нашег цара воле као Бога, Русе не мање. Ако овако потраје и даље, не знам, шта ће бити после двадесет година. Не само овде него и у свој Хрватској, Славонији, делом и у Далмацији и даље - све је младо поколење за Русе. Маџари се нас, напротив, боје и мрзе нас. Многи ме уверавају да сам ја сад у Загребу један од главних предмета разговора: једни су за мене, други против, мене. Само нико не може да се помири с тим како сам ја малог раста: Руса овде свак замишља грдосијом” - и т. д.

Из Загреба је пошао 31 марта заједно с Вразом с којим се био договорио да путују по Крањској и Корушкој. Прва jе станица била Карловац; ту су их већ очекивали, те је било части и гозбе. “И у Карловцу као и у Загребу родољубље цвета и уважава се”. Походили су народну читаоницу и књижевницу Драгојлу Јарневићеву. За тим су били гости на имању Јурову, па су у једној сеоској кући бележили, што шта из усмене литературе. Иначе је “народ бедан, не живи онако чисто као н. пр. у Украјини, али је добар, простодушан и боји се свих који су одевени немачки, јер све такве сматра за Немце”.

О “провинцијално - хрватском” говору јавља Ханки ово. Главноје наречје кајкавско. “Кајкавци се од штокаваца, који живе у Војној Граници и у Далмацији, као и од чакаваца, који живе у Приморју до Сења и на далматинским острвима, разликују тиме што употребљавају кај место што и ч а. Може се рећи да је најбедније од илирских наречја и заузима средину међу илирским западним (словенским) и илирским источним (српско-далматинским) говором... По западним је границама ово наречје било под утицајем штирског и крањског говора...”

Од Јурова су прешли крањску границу и - 2. априла - упутили се Метлици, крањском градићу, где су имали угодне прилике за проматрање народа и за бележење. “Наречје овде још није чисто крањско; ја спокојно говорим руски, и сви ме разумеју.

И идућег је дана Срезњевски био врло задовољан. Себе сматра срећним, јер је успео да у своју бележницу унесе много градива. Из Метлице су ударили преко Ускочких Планина, названим тако по Србима Ускоцима који у њима живе... “Горе високе, дивље, камените, по врховима обрасле непроходном шумом, местимице покривене травом а овде онде потпуно голе; међу њима увале и долине и у њима где где њиве; jош ређе виногради; понегде се бели црква, тамо амо разбацане или притешњене кућице; овде онде пасу овце, а пастир, седећи високо на стени, пева јуначку песму, помињући Краљевића Марка, Матију Корвина или Јана Хуњада”. Указује се даље девојка с ведрицом у руци, с капом на глави и с плетеницама косе које јој падају низ леђа и у којима стоји уплитак; на њој је кошуља са широким рукавима и са црвеним и другим шарама на грудима као и широк појас са црвеним прегачом... Очи и коса - црни као катран, лице смагло као у Италијанке, израз лика леп и поносит. Њој прилази “јунак” у живописном оделу, а она, мало после, узима ведрицу на главу и полази кући, из које као и у другима иалази дим, кроз кров... У кући је много жена, много деце, има и остарине а ретко свежег човека, јер су људи на граници, под пушком, вечито служећи цара - о свом круху. Путници су у једном таком селу потражили свештеника, али га није било дома. Зато су свратили другим људима. “Они нису знали како да нас приме, како већ да нас угосге”. Одмах спремише јаја и вина. “Али нам је од свега милије било њихово радовање”. Они су православне вере, Крањци их зову Власима, а старци су плакали кад су од Сревњевског чули “Оче наш” и то од речи до речи онако како ту молитву и они знajy. Ту су сад настале песме и приче. “Свештеник се, међутим, вратио дома, потражио нас и силом одвео к себи, угостио нас - и опет се приповедало”. За тим су продужили пут ка Новом Месту. “Пут иде с почетка све врхом, и очима отвара диван изглед у даљини; по том се спушта доле вијугајући се као змија међу хумовима и долинама”. У Новом су Месту били 3, а у Љубљану су стигли 5 априла.

Из Љубљане 9 априла пише мајци: “Пети већ дан живим у Љубљани, и могу Вам о овом граду казати реч-две”. За тим описује положај Љубљане који му се допада. Љубљана има свега 13.600, становника, али је врло жива, јер је на путу Беч- Трст. Био је на градском пазару, с Вразом је неколико пута прошао горе доле, разговарајући с девојкама, које су врло лепе и има их много - “етихъ Мицокъ”. Љубљана има прекрасну касину, има и позориште, које је тада, због Велике Недеље, било затворено. “Полиција је овде врло строга: без њеног се одобрења не могу држати ни саме мале вечери, на којима се игра уз фортепијано”. Познао се с професором Метелком, с песником Прешерном, адвокатом Хорватом и другим.

Походио je, 10 и 11 априла, и стари Крањ, “малени градић на утоку Кокре у Саву”, па jе с Вразом ишао и у село Наклас. Свуда је накупио прекрасног етнографског материјала, а у селу jе чуо и приче о разбојничкој дружини “Роковњаци”. У Љубљану је поново дошао 14, а из Целовца 17 пише мајци: “Данас сам дан провео неочекивано пријатно: путовао сам из Љубљане у Целовац. Овакво се путовање може сматрати правом насладом”. Враз се у Љубљани поболео, те је Срезњевски сам продужио путовање. У Целовцу се познао с професором Жупаном, кога назива “одличним зналцем илирских језика и, уопште ученим човеком.” Ту је видео и престо корушких словенских војвода из деветог сголећа, што се показује као особита реликвија. Из Целовца је чинио ближе и даље излете. Најзад је пешке отишао у Рожну (Ружичњак, Rosenthal), Прекрасно Целовачко Језеро подсећа га својом ширином и обалама, на Оку, и Дњепар, а Рожном тече Драва; обале су покривене зеленим луговима, њивама, шумама, изнад којих се одсјајује снег - и ако је месец април! Одатле је отишао у чувену Зиљску Долину, где су Словенци усред Немаца очували своју народност, са чега су познати у свој Илирији. Дотле је цео дан пешачио. Налази да се таким начином заиста за један дан види и сазна више него у другим приликама за недељу дана. У Зиљској је Долини - која је име добила пo реци Зиљи - имао прилике да прибере драгоцено етнографско градиво, о коме у писму мајци даје доста простран реферат.

Друга је важна тачка за њега била Резјанска Долина (Valle dela Resia) у Млетачкој Италији на граници Крањске. О Резјанским је Словенима Добровски знао рећи неколико речи, а после њега нико ни толико. Требало је Срезњевском доста труда док се уопште оријентовао о положају Резије; а кад је ближе дошао вели: ево ме већ у Италији! Све је друкчије: и архитектура и људи и језик. “Немачки нико ни речи, словенски тако исто, сви говоре фурлански [језик на средини између италијанског и француског, прекрасан, али мени до досаде неразумљив”]. Имајући различите путничке преокрете, Срезњевски 28 априла стигне у Резију. То је “долина као котао”, са свих страна окружена дивљим стрменима, а само с једне има узан пролаз. Свештеник, старац од седамдесет три године, жив, весео и поносит што су, по његову уверењу, Резија и Русија сродне!

У Горицу је, стигао 1 маја. Одавде мајци пише како је “вeсeо нapoд - ти Горичани! Покличи, шум, песма, свирка - непрестано; а данас није никакав празник већ обичан понедељник!” Главни је говорни језик фурлански, само Крањци кад долазе на пазар говоре својим језиком; натписи су на дућанима италијански, новине у каванама такођер.

Одатле је отишао у Постојну, па је 7 маја, стигао у Трст. У Locanda Grande потражи у путничкој књизи имена Прајса па онда Надеждина и Кнежевића с којима је, према споразуму у Бечу утврђеном, и с Вуком Караџићем требало даље да путује. Али место њихових имена нађe, y истој гостионици, само Прајса лично. Сутра дан разгледаше Трст, па по предлогу Срезњевскога одлуче да оду, и до Млетака. Увече се тога дана крену и сутра дан освану у Млецима. Тада су у Млецима били и Надеждин и Кнежевић, али Једни друге не могоше наћи. У Млецима су остали четири дана, па се вратише у Трст, где затекоше Вука, Надеждина и Кнежевића. Од заједничког пута по Далмацији ништа није могло бити. Они журе, а Срезњевски вели: “они хитају, а нама је боље и не ићи но хитати”. Тако Срезњевски и Прајс остадоше у Трсту сами још две недеље. У писму мajци Срезњевски лепо описује Трст.

Маја 28 пођоше Срезњевски и Прајс на заједничко путовање по Истри, где су се бавили до, 5 јуна кога су дана стигли на Ријеку.

Из извештаја посланог Ханки, бележимо неке појединости о њиховој походи Истре.

Занимљивим путем из Трста стиже се делижанцем за три сахата у Саро d' lstria - Копар. Становници су Словенци, и ако по оделу личе на Хрвате. Копар лежи на малом и ниском полуострву спојеном с копном пилотском везом од пет стотина корака. Први им је познаник био гимназијски професор Похлутка, Чех из Моравске Слезије, који је чешки језик, истина, заборавио али се одушевљено бави о филологији, поредећи словенске корене са санскритом, германским, грчким и др. језицима. Он је путнике познао с капеланом Сиронићем, урођеним Истарцем, и с управником Казненог 3авода. У овом су заводу нашли “представнике свих далматинских наречја” и сувише два Црногорца и једног Бошњака који им за себе рече: “Ја нијесам [поданик] нашега цара већ турскога”. Италијанци су осуђени већином за превару и крађу, а ови за убиство.

На три сахата хода од Копра наиђоше на малено село Corte d' Isola - Курта. Свуда су путовали овим редом: напред магарац, на њему бисаге, а на бисагама један од њих, Руса, за магарцем пешке спроводник који непрестано гони магарца, и најзад други путник Рус на коњу. У Курти их је лепо примио свештеник Паушиц, млад и добар човек и одличан зналац месног крањског наречја. Он им је дао прилике да виде неке обичаје и да запишу нешто од говора и неколико песама народних. Крањско се наречје простире до сељана у Пирану и даље од њих долином и гором.

У Висинади су били разочарани у ћутљивом и мрзовољном пароху, а нису боље прошли ни код капелана у Св. Лоренцу; међу тим их је овде око поноћи гостољубиво примио један прост сељак!

Истарска је наречје свуда измешано италијанским речима и изразима: у чистије долази оно којим се говори у Антњани, Лоренцу и Целину. “Оно се уопште може прибројати у тако знано чакавско”.

Причали су им раније да ће у Истри свуда наилазити на просјаке и просјачење: Било је сасвим друкчије: само су у Копру видели свега једног просјака, па је и он био Италијанац! А Словени истарски избегавају да приме не тек награду него и саму захвалиосг за хлеб и вино што изнесу путнику.

У градићу Бале, четири сахата од Св. Лоренца, и Италијани говоре словенски. Овде су чули и нешто мелодија словеначких.

На три је сахата одатле Перој, црногорска насеобина од пре двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женско одело. Свештеник Петар Петровић Маричевић, урођени Перојац, жарки је родољуб и стара се о одржавању старог поретка у народу. Под његовим смо гостољубивим кровом провели две ноћи, распитивали њега и сељаке о обичајима, слушали песме. Ја сам - каже Срезњевски - међу њима записао пет јуначких песама. Диктовао ми је Нико Брајић, који их је научио од своје старе тетке, а она је, по његовим речима, за свако вече знала другу песму. “Шта ћу да вам певам?” рекла би она. “Јесте ли чули... ову или ону?” И свагда би почињала непознату, коју дотле никад чули нису. И сам их Нико зна много. Занимљиво је што се три од тих песама које сам ја записао (Владимирко, Трибињани, Бан Скендербег, Челебија Мујо и Секула дијете) налазе у Качића, а ниједне од свих пет нема у Вука. Да Вуков зборник ни из далека није исцрпан, о томе не треба ни говорити; али зборник Качићев може на се да обрати и друкчију пажњу кад су се у њему нашле три народне песме, које се дакле не убрајаху у народне, није ли слободно закључити да је у њему још и других не мање народних? Ко зна - може бити да су и све друге песме зборника Качићева, изузевши 10-15, народне, и од Качића овде онде само измењене”. - Још о Пероју вели: “Перојске су кућице постројене много лепше него у других Истараца, а и зеленила је у: Пероју знатно више. На пет стотина је корака од Пероја море, а виде се и Фазанска Острва".

Два сахата од Пероја лежи Пола или Пуљ, мален градић. Пристаниште је велико и утврђено с осам тврђава. Амфитеатар пуљски “поражава” нe само знаоце и љубитеље старина и уметности, већ се и сами Перојци одушевљавају њиме и називају га Дивић, па су му спевали и песму:

Ај Дивићу бијеле градине!
На тебе је толико боткуна,
Колико је у годину дана.
Тебе јесу виле уградиле,
Уградале в једну тамну ноћцу.

У Пуљу је православна црква: парохијани су Грци, али је служба словенска, и служи је свештеник из Пероја

Нико Брајин водио их је све до Ријеке, те су прошли Водњан, Барбано, Пизино, Паз, пели су се на Учку, одакле се с једне стране види Истра а с друге Кварнер и далматинске горе. “Изглед чаробан”.

И ако сy на Ријеку стигли 5 јуна а одатле у оближњу Краљевицу и даље пошли 11, ипак о Ријеци Срезњевски нешто више говори тек у повратку.

С Ријеке су ударили на Краљевицу, а одавде су на барци пошли ка оближњем острву Крку. У месташце Воз стигоше лепо, али овде не нађоше никога који би их повео даље у Омишаљ (Castel Muschio), те су им ту услугу учинили возари који су их барком до Воза били превезли. Први је утисак био непријатан: врућина камењак. Ту, у Омишљу, одседоше код попа, с којим су ишли и на вечерњу (глаголску), па су били и на развалинама старог замка и походили су и Белведере (стена над малим заливом, с које је прекрасан поглед на море и на суво). Омишаљ је сиромашно место: тешко је одредити шта је улица а шта двориште.

Сутра дан - 12 јуна - пођу преко острва у град Крк. Пут пет сахати дуг, јер је запуштен, каменит; дрва мало, поља више, шуме - изгледа - доста али младе. Кад не би било винограда (вина има к'о воде), смокава, маслинака и лавора, мислио би човек да иде по каквој Новој Земљи. Град је Крк приморско место, мало с тесним улицама. Месни их је старешина примио лепо, дао им је стан, и уопште чинио је све што се може. - Недалеко од града Крка у заливу лежи острвце Кошљон (Сalsionе) и на њему манастир, окружен вечно зеленим лавором. Острвце је пријатно, али у манастиру не нађоше каквих старијих књига ни рукописа осем нешто глаголских одломака. Дан доцније, 13 јуна, пођоше из града Крка по острву источно. Пут је био опет тежак. Уочи тога дана била је провала облака: старци не памте такав поводањ. Увече су стигли у Башку (Веsса), прешавши преко горе Трескавац до потока званог Рика, па онда долином низа њ до реченог места. Месни старешина не бејаше ту; из неприлике их изведе поп, с којим се сретоше, те их одведе у свој дом. Поп је некад писао стихове, па им је и сад - и ако је старац - декламовао своје песме с таквим жаром да им је тешко било уздржати се од смеха. Ипак један куриозум: кад су се, дан раније, враћали с излета из Кошљона у Крк (што је мало пре поменуто), чули су како веслачи као народну песму певају стихове овог попа!

“Острво се Крк - уопште говорећи - друкчије приказује путнику, а друкчије за своје становнике. Путник види и осећа камењак, траве је мало, а лозе, смокве, шљиве дају хлада мање но што он жели. Путник се радује кад место шљунка наиђе на мермерне плоче те могадне скакати с једне на другу, или када духне ветар те мало умери суву жегу. За становнике је боље: плодно је, има здрав ваздух и није густо насељено - има свега 13.000 душа .

“Глаголашка је служба на целом острву осем града Крка. Али ни она неће задуго још живети: млади свештеници налазе да им је азбука глаголска тешка, па јој претпостављају стару хрватску! - У Омишаљу је и неколико рукописа глаголских и нешто натписа на цркви и замку, али је ово новијег доба. Једино је зачикивао натпис на зиду старог замка Франкопанова; стоји тако високо да без величава стекла није могућно разабрати писмена, а још се мање може тамо пети Међу тим писмен имају форму друкчију од обичне”.

Још су на Ријеци слушали како има јуначких песама које су сложили фратри и монаси. Становници Крка сви носе црно одело; има предање да је то знак жалости за једним из породице Франкопана; који су владали острвом, “али Бог зна колико је то истинито”. Има овде и песма о Франкопану, која се овако почиње:

Ој, турне ми мој лијепи,
Л'јеп тер ми поштени,
Како сам те ја лијепо зазидао,
А сада те лијепога остављам,
Сад ћу ја молити втицу ластавицу,
Ка би могла мени, јуран надлетати.

Тако је Срезњевском издиктовао један од омишаљских попова, и ништа више није могао казати осем да то мало њих уопште знају.

“Наречје је Крка хрватско чакавско или верније цакавско: место што говоре ца или, врло ретко, ча, и уопште место ч често се чује ц, и место ж - з, место ш - с, и обратно, што је и у Сењу у употреби; место г употребљавају х, место ћ имају тј а дј и гј место ђ. Народ је гостољубив, сачувао је којекакве старе обичаје, воли песму (напеви су песама као у Хрватској и Истри), игра у колу, али је врло мало за “промишљеност”, и зато је сиромашан, много горе но Словени Фриулски”.

Из Башке се до Сења иде барком за два сахата, Они су пошли сутра дан, 14 јуна, рано, у пет часова, али се барка, због немирног мора, окрете у десно и пристаде у каменити залив. Ту су возари пекли рибу, а они кували себи каву. У Сењ су стигли тек у 11 часова. Ту су стекли више познаника у лицу православног свештеника и неколико трговаца. Католички их је епископ Ожеговић такођер врло лепо примио. “Он је прави Словенин, и ако стар - свеж је, младолик, весео; а ручак је прекрасан”. Писмо из Сења мајци завршује стихом:

“Сутра ћемо преко Велебита!”

Пут им је био: Сењ-Брлог-Оточац-Госпић.

Предео је с те стране Велебита прекрасан: између гора, које су лево и десно, а покривене су шумом, прострла се долина и у њој гај, лугови, расуте сеоске куће у засенку јасена, јавора, липе. То је - Војна Граница. Гора се Велебит уздиже под углом 60°. Бора је ломила и пустошила све, а човек је овде онде на камену подигао нешто винове лозе. Уз такав се Велебит припојио Сењ, Карлов Паг, Али је у њима добро што се чује словенски а не талијански говор. Около се виногради издижу један изнад другог. О маслини ни речи. С друге је стране Велебит много живљи, зеленији. Огранци који од њега иду у разним правцима пуштају се у долине покривене шумом, поља су притиснута житом, а ту су и речице и потоци. Градови: Оточац, Перушић, Госпић више личе на села и то војничка. Мало је радних руку; поља су лепа, али слабо обрађена; кућице су све дрвене. По врховима стоје “наноси” т.ј. смолом натопљено грање, да би могло планути у тренутку турских напада; такви се сигнали брзо пале један за другим, те се цела крајина за час узбуни. Пред сваком кућом стоји “чекало” т.ј. клепало које клепље у таким приликама. Народ је доста сиромашан; једино официри и “сержанти” живе добро. Наши су се путници запрепастили кад су видели како овде изгледа православни поп: на њему су суре војничке панталоне, такав прсник, на ногама утегнути опанци а на глави капа. Оточац и Госпић пуковска су места. Пут је од Госпића преко Велебита заиста страшан. “О хајдуцима се мало чује, а ускоци живе само још у предањима, управо у песмама”. Срезњевски се хвали како је у Сењу “успео” дa повише таквих песама запише... Морска је страна стрмна, каменита, али је изглед јединствен. Под ногама је чудновата форма острва Пага, за тим море, по коме је расејано пуно већих и мањих острвчића, па најзад опет чисто море које cе на крају љуби с небом. Сунце је баш залазило кад су они силазили, па је море горело његовим жаром и златом, тако да је тешко било у њ гледати - као и у само сунце!

“У Госпићу смо се - пише Срезњевски Ханки - познали с Николом Боројевићем, чије Вам је име познато из Српског Летописа и Српских Пештанcкиx Новина. По свом литерарном положају он припада броју оних који себи допуштају позајимање речи и израза из руског језика. Позајмица је допуштена, али је дужна да се прилагоди духу језика у који се уноси. Речи као што су “нужда”, “надежда”, “поњатија” итд. српском језику пристају тако као трговцу мундир или официру “жабо”. Друга би ствар била кад би постојала српска публика, коју би литератор био дужан слушати и по њеној жељи чинити; онда би се јаш могло и опростити, али је српски књижевник слободан радити како хоће, он ствара читаоце, а маса има још, тако мала заједничких мисли и жеља, да о српској публици не може бити ни речи”.

У Оточцу су били 19, у Госпићу 20 јуна, и овог су се дана спустили у Карлов Паг на обали спрам острва Пага. “У Каpлову Пагу - пише Срезњевсни Ханки - упознали смо се са деканом Старчевићем, чије ће Вам име такођер бити познато па маленој Илирској Граматици, изданој првих година нашег столећа. Сад ју је за штампу припремио поново и то већу, детаљнију. Једна је од најважнијих глава у њој посвећена правопису, али не препоручује нов илирски већ стари хрватско-далматински. “Ах, правописаније, правописаније! Кад ћеш ти престати људе с ума сводити?! Старчевић иначе прекрасно зна илирски језик, па је за жаљење ако његов труд остане неиздан”.

Ту се Срезњевски опрашта с Војном Границом па прелази у Далмацију.

Имајући писма за протопопа на острву Пагу, сели су на барку па су с копна од Карлова Пага ударили сахат и по кроз Морлачки Залив и по сахата кроз Пашки Залив, те приспеше на острво Паг. Попа не бејаше дома - доћи ће тек око девет часова ноћу са шетње па мору. За то су време путници прегледали град, окружен зидинама; ту су и соларе, каје су ове године једина нада пашким становницима, пошто је суша њиве сагорела а град винoграде потукао. Све подсећа на Млетке: и неизбежни млетачки лав на бедему и архитектура ломова и језик. “Острво је Паг насељено двојаким становницима: северна је страна, с градам Пагам, насељена, Хрватима; на југу живе Далматинци. Први су чакавци, други штокавци. Пређе је служба била глаголашка, али сада већ прапада. Једностранаст природе на Пагу досадна је; нема горе, има винограда, прилично и маслине и смокава, али “деревьевъ” нема, кажу нимало на целом острву, а камена је и сувише”.

У месту Прутни сели су на чамац те су преко мора прешли у Привлаку [BreviIaqua) на копно далматинско, Привлака, као и Нин [Nona] у који су одмах по там стигли Л.И. стоји у “равним Котарима”, идући ка Задру: камена је мало, дрвета доста, а Велебит се у даљини издиже као град. У Нину су видели народну светковину: долазио је епископ; ту се пуцало, певало и играло y колу. “То су савршено друкчији људи, ти Далмагинци, и по лицу и по оделу и по пријаму, и то људи који се не могу посматрати без уважења, без особитог задовољства”.

Рано у зору 24 јуна продужише пут и стигоше у Задар. Овде прво познанство учинише с православним трговцем Медовићем а друго с православним попом. Чинили су и неке походе лицима католичке цркве, али слабо кога нађоше дoмa. Задар им се приказао као знатно поиталијањен град: само сељаци, кад на пазар дођу, говоре народним језиком, и зову се Власима. Илирски се предаје у семинарији али безуспешно. И духовенство се задовољава да говори италијански и то исквареним наречјем, млетачким. У књижарама - има их две - нема никаквнх словенских књига осем, може бити, Српскодалматинског Магазина. Знаменитија је личност професор илирског језика Кузманић: “Он одлично зна далматински језик и труди се око састављања речника, у коме ће бити само народне речи. Кузманић је за тај речник већ сабрао огромну грађу. Слушати Кузманића - права је наслада: он језиком далматииским влада као Канова длетом и мpaмоpoм”. Оставивши Задар, који га ипак није могао задовољити, Срезњевски је готово цео тај дан, без Прајса, провео на блиском острву Уљану, где се и при месечини возио по мору. Ту је манастир, ту је и једна кућа Медовића, где се частио сиром, вином, кавом и слушао песме. Прелазио је, и на острво Лукрано, које се и зими зелени и где је у крчми такођер слушао народне песме. Био је и на гори Св. Михаила; ту jе био “град хрватског цара, како вели предање”; ту су и цркве у којима се служи једном у години, а “са горе је простран видик преко мора, и целе Далмације”. За становништво острва Уљана, вели да се “које где називају Хрватима, али језик није хрватски”. - Доцкан се вратио у Задар. Град је на полуострву, окружен је са свих страна зидовима, архитектура старих здаља подсећа на Млетке, има једанаест цркава, много манастира, попова, монаха, војника, многих који не знају или неће да говоре друкчије до само италијански, а готово нигде никога који што зна о Словенима и који хоће да мисли и осећа словенски.

Трећег су дана по ручку пошли из Задра а ноћили су у Бенковцу, т.ј. ту су се одморили, напили се каве, па у поноћи колима пошли даље, тако да су у шест часова изјутра били у Кистању. Због велике врућине често су путовали ноћу. Овде су пртљаг метнули на коња, па су се упутили у манасгир Крку. Храм је посвећен Св. Арханђелу. Игуман Кнежевић, млад и врло образован човек, примио их је прекрасно. Ту су нашли пуно старих српских рукописа, и Прајс се одмах видео у свом елементу. Манастир је у дубокој долини међу стрмим планинама обраслим шумом. И око манастира је шумица, а неколико је корачаји даље река Крка. “Положај је ориђиналан и прекрасан”.

У Крку су дошли 29 јуна а из ње су пошли 1 јула, па су у Дрнишу код трговца Мијовића били примљени као код својих. По ручку се Срезњевски крене на коњу да походи Косово. До православне цркве Св. Петра ишао је сам, а овде се код попа почастио, па су онда заједно продужили. “Природа је јединствена: горе, долине, зеленило и све”. “Православних у Далмацији - вели овом приликом-има 73.000; али су њихове цркве мале, бедне и уопште притешњене! Хтели су, а хоће и сада, да православне обрате у унијате; за тврдост у вери леже у тамницама и сада. Отац Стефан Дрнишки, не гледајући на све то, чврсто стоји на бранику вере и храбри народ да не клоне”, Недалеко од Косова стоје развалине града Тројанова.

Из Дрниша су 3 јула с писмом Мијовића за старог Синбада стигли у Скрадин. Овај часни старац већ није знао чиме све да их угости. “Ама зар Руси код мене у кући!” виче он радосно па се поново љуби с њима. Његову радост деле и сви укућани његови - и мушки и женски. По ручку седоше на чамац па уз Крку пођоше навише ка водопаду. Писмо, које је о томе Срезњевски писао мајци из Шибеника 4 јула, баш је на томе месту оштећено, али се ипак види како их је водопад очарао. Ту су и многобројне воденице. Ханки Срезњевски помиње како су ишли “крчком водопаду, због кога једног вреди видети Далмацију”.

Снабдевени, по том, у гостољубиву дому Синбадову хлебом, вином и другим потребама за пут, пођоше чамцем по Крки у Шибеник. Вожња је трајала “око три часа - на четири весла”.

Шибеник је постројен амфитеатарски. Цркава има преко тридесет - “и две наше”. Недавно су туда прошли били Погодин, Кнежевић и Вук, па су нагласили и њихов долазак, те су им се надали. Сутра дан изјутра ишао је Срезњевски на острво Првић а Прајс је остао дома с хартијама. Вративши се с острва, Срезњевски је с Прајсом и домаћином Павковиhем разгледао цркве: православна није велика али је лепа и у старом стилу.

Увече су пошли пут Трогира, који је на малом острву између копна и већег острва Буа, а показује и с мора и с гора дивну слику својим црквама, развалинама, млетачком архитектуром домова и др.

Одавде се прелази у Сплет, и они су то учинили истог дана, 6. јула. Сплет је повећи град с многим римским остацима. Ту су се, још првог дана, познали с мајорем Каталинићем, писцем дела “Storia della Dalmazia”, 1834-1835. С њим су сутра дан разгледали остатке од старина, Диоклецијанов Двор или боље рећи град, и оно што су позније подигли Млечићи и Угри. Од Диоклецијана није остало много, па је и то измешано с новим радовима: где су били стари храмови ту су сада нове цркве. Cтapи, тако звани, Грчки Храм морао је бити прекрасан, Дијанин је Храм сад без свода; од Јупитерова је начињена црква с врло лепим торњем који су у четрнаестом веку подигли Угри. Сплетске су улице прави лавиринти, и нису шире од аршина. Број становника са четири предграђа износи 10000. Трговински је обрт знатан: има трговаца и из Босне. Има и две књижаре, а и продавница римских старина које се налазе у недалекој Салони где је сада село Салин. Пристаниште је велико и пуно је мањих бродова. Виде се острва Солта и Брач, и уопште је поглед на море прекрасан. Говор је поглавито италијанско-млетачки. - Други им је познаник био учитељ Стазић. То је, можемо додати, Андрија Стазић, учитељ, Вуков пријатељ и скупљач пословица.

Између Трогира и Сплета пружају се уздуж горе које се к мору спуштају у лепе пољане, засејане лозом, маслинама, разним родним дрвећем и усевима. У раније доба, кад су још Турци владали горама, овуда су била мала утврђења, подигнута као замци за одбрану. Звали су се Кастели, па је то име остало и данас кaд је све преобраћено у обична села. Има их седам (код Вука осам) - лепих, чистих, пријатних. Народ је имућан, одева се лепо, и свега има довољно. Тада су наши путници ишли једног дана чамцем, па су се код неког попа частили, на другом су месту пили каве и т. д. Та се места називају вртом Далмације и - вели Срезњевски - с пуним правом. Народ је сав напољу, на улицама: неко ради, неко седи или лешкари, други спавају у хладовини. Штета само што међу кипарисима нема и липе и другог дрвећа које даје широк и богат хлад. Овде је још обичај сахрањивања уз нарикаче. Ово је, додајемо, Вуку било непознато.

У седам часова изјутра 9 јула кренули су се из Сплета паробродом. На броду је било и двеста војника и нешто официра који су путовали у Дубровник. У 11 су часова били у граду Лесини, у два су продужили пут, а у пет су стигли у Корчулу, где су и заноћили. Како је брод летео, тако су и они с њим пролетали поред острва кojа се, више каменита и мање зелена, расипају и лево и десно. У Корчули су разгледали место које је окружено бедемом; тешко је ходити туда, јер је кућа над кућом; у погледу архитектуре има их и врло лепих али - пустих; нешто је чума поморила а нешто се раселило, отишавши или у предграђе или и даље. Нашли су се у друштву два медика, а дошао је био и претор из Оребића са Сабиончела, који их наговори те сви поседају у чамац да, у вожњи од пола часа, походе и Оребић. Уз пут им је претор приповедао о огромним рибама и змијама, о пећини у гори Илији, која је с морем у вези - и т. д. У Оребићу су лепе и чисте кућице, ту су и кипариси и палме, а ношња је дивна: она има знатне сличности са шпанском, а ово је некад и била шпанска колонија али је сада чисто словенска и сви говоре далматински. На Корчулу су се вратили чамцем са четири весла.

Сутра дан, 10 јула, пођоше из Корчуле у осам изјутра, и у три по подне приспеше у Дубровник. Пошто су походили руског конзула Јер. Гагића, одлучише да бродом продуже пут у Котор - Дубровник је окружен јаким зидовима, који се величанствено спуштају у море, са две су стране предграђа а на узвишењу које се стрмо спушта ка граду стоји тврђава. Изглед је чудноват. И унутра је град леп, главне су улице праве, куће лепе, неке и прекрасне, а све је чисто. И ако се свуда чује италијански, и ако се послови воде такођер на италијанском, ипак сe нико не либи говорити и народним језиком Гагић је предобар старчић. Познали су се и с адвокатом Козначићем, књижевником и карактерним старцем. Он их је проводио по граду и около... Али врућина! Термометар показује 23, па ни ноћу нема хладовине.

Из Дубровника су се кренули 11 јула у шест изјутра. “Ја сам - пише Срезњевски - још спавао: пароброд је лупао точковима ветар Сироко узбунио је море - али ја ничега нисам чуо.” Отвореним су морем ишли три и по сахата, па су онда скренули бокељским заливом. “Овуда је море све уже, горе су све више, али је покрај мора богато зеленило, а у зеленилу уза само море кућице миле, веселе, док се изнад њих уздижу стрме скале”. Стигоше у Котор, пред којим залив, окружен горама, личи на језеро. Изнад града се види Црна Гора тако да би човек рекао е не врат сломити дижући главу да је догледа. Горе су дивље, стрме, величанствене и страшне. Ту су се нашли с Александром Владимировићем Чевкином, руским саветником, који с аустријским чиновником обележава границу Црне Горе и Аустрије. “Сви на нас гледају - пише Срезњевски - и није нам само један Црногорац данас стиснуо руку, славећи Москове и Николу (цара). Данас је у Црногораца велики празник Петров Дан. Покојног владике Петра тело је остало цело, и они га славе као светитеља. Врло нам је жао што нисмо успели да већ данас будемо тамо.”

Као што се види, Срезњевски је, док је пролазио и по српским крајевима, датуме бележио по новом календару, па су и у овим исписима они задржани.

Сутра дан, 12 јула, у пет часова изјутра, пођоше у Црну Гору. Јуче им је которска тврђава изгледала Бог зна како висока; сад су се за сахат они нашли далеко изнад ње, а которски им залив изгледа као право језерце; даље се погледу отвара сва Бока па онда и море. Испевши се са свим на гору, ишли су врхом све даље и даље до села Његуша, одакле је Владика родом. Ту су себи скували каве, пили су вина и јели колача, па су продужили пут. С Црногорцима, који су их проводили, говорили су често и, много. Многи су их од Црногораца с неповерењем питали ко су, али су, чувши да су Руси, сви одмах постајали весели и отворени. Срели су и једну литију; поп је, наравно, обучен као и други Црногорци, само је поврх свега навукао одежду; иначе се на њему црвене опанци а блистају јатаган и пиштољи! Дошавши на Цетиње, понајпре су запазили турске главе понабијане на коље; и то им је било непријатно гледати. Било је четири сахата по подне; владика је спавао, те су они отишли најпре његову брату па онда секретару. “У том је и владика устао, нас су позвали, и можете замислити моје “изумленије” кад сам угледао владику Петра Петровића Његоша - опет у црногорском оделу само с брадом! Гигантског раста, врло леп, млад, говори руски, француски, немачки и италијански, врло дружеван, у разговору уман и према нама ванредно мио”. Даље помиње и владичин билијар у соби у којој су на зидовима слике цара Николе, Наполеона, Карађорђа и Бајрона. Заједно су вечерали, а по вечери разговарали и шетали. “Све шуми, пева, довршује јучерашње светковање.”

Молили су владику за одобрење да два-три дана пропутују по његовој земљи, али их је он од тога одвратио. Поменуо је тегобу путовања на коме неће наћи других угодности до само гостопримство сиромаха који душом воле Русе, али је као главни разлог навео бојазан за њихово здравље: испарење је Скадарског Блата - рече им - у ово доба и јако и шкодљиво... То их је заплашило, и они су одустали од намере, што jе по вољи било и Владици, који им у својој владавини није имао чега ни показати. Место тога путовања позвао их је да сви заједно сутра путују - натраг у Котор. Срезњевски наивно мишљаше да овакво путовање за њих може бити и пријатније и корисније но десет дана друкчијега пута.

Сутра дан рано, у пет изјутра, долази им перјаник и вели да их позива Владика. Они отиду у цркву где је гроб Владике Петра I, па онда оду Владици Раду где су пили каве и по том појахали коње. Срезњевски и Прајс ради боље угодности добише мазге. Ипак је слабуњави Прајс већином пешице ишао. Од поласка па све до иза Цетиња пуцало се из пушака, а кад су пролазили поред цркве звонила су звона. “Чудноват кapaвaн: напред перјаници пешке, за њима Владика, аустријски капетан Орешковић, један од сердара, брат владичин, два три сенатора, - ко на коњу, ко на мазги, ко пешице - ми, проводник, слуге владичине, чудна смеса”, Срезњевски јашући и Прајс пешице у разговору изостану и изгубе из очију караван. Ето трчи перјаник и каже да их Владика чека у Његушима. Срезњевски да би пожурио - скочи с коња, па пешице пођy брже но јашући. Кућа је владичина “устројена по мужички”, само је већа и чистија. Поседали су у соби и почастили се. “Sans сérémoniе!” рече им Владика па их постави до себе. Оца су му видели на Цетињу, а овде му живе мајка и сестра. “Мајка му је здрава, добра, проста жена, која у сина гледа као у сунце”. Свршивши доручак пођоше даље. Срезњевски је ишао пешке поред Владике, па су готово целим путем разговарали о различитим стварима, и то већином француски. Тако стигоше до границе, где сви сиђоше с коња па, ивбацивши још по један метак и кликнувши пођоше пешице. Срезњевски прича како се уз пут и побратимио с једним перјаником и сав се ослонио на његову помоћ, без које би не једном пао. Изишавши на бољи пут Владика се попе на другог коња који је био у поводу, а досадашњег даде Срезњевском, и тако уђоше у Котор.

Сутра дан су, у Котору поново походили Владику, па су с њим и Чевкином шетали по обали. “Што више с њим говориш, то му се све више дивиш као човеку и као господару Црногораца. Говори лепо, умно, с осећањем, с достојанством, и у свима му се речима види љубав према народу, као што у понашању има лепе црногорске искрености и простоте”.

У Котору има две православне цркве: Св, Николе, већа, и Св. Луке, мања. Црква коју је подигао Цар Душан преобраћена је у католичку.

“Најмили смо барку, опростили се с Владиком и повезли се по которском заливу. 3алив је чаробан: вода је као огледало, по обалама села окружена виноградима, смоквама, гранатима, маслинкама, кипарисима, орасима, трешњама; над њима скале до небеса. Особито је у заливу прекрасно оно место, где се море сужава као река, које се зове Вериге”.

Град Нови је у положају амфитеатралном, и окружен је зидинама, а на вису је нова тврђава. Две врсте даље на обали је манастир Савина, куд су наши путници ишли надајући се да ће наћи старих рукописа. Стаза до манастира изненађује: сва је покривена зеленилом које се над њом саставља те је чини као тунел, а кроз које се овде онде види море. Црква је усред главног дворишта, повећа је и прекрасно сазидана из лепога камена, унутра је поплочана мрамором, чиста је и врло лепо украшена. Има и друга, мања, црквица и ћелије. Свуда чисто, а игуман - красан чичица.

У Новом су набавили коње па су пошли у Цавтат (Ragusa Vecchia). Путовање је трајало шест часова. У почетку су јахали поред обале, а после су у Суторини прешли на турско земљиште. Ту су добили гвардијана с којим су сахат ишли прека, “Турске”, где је мање насеља и више рђава пута. Прешли су и конавоску долину. Из Цавтата су за сахат чамцем стигли у Дубровник где су одсели у локанди аl Vароrе. Сутра дан су одатле побегли због нечистоте и користили се гостопримством грађанина Будманија, где су били прекрасно смештени. Ту у дому и у кавани sotto рilе, међу ивама и орасима у дебелу хладу повратише душу ови путници са севера, које иначе уби врућина. Овде се, у овој кавани на Пилама, скупљају Дубровчани те пију, једу и шетају. Била је тога дана и музика, а још изјутра дошао је био и Владика, те су се по трећи пут видели. “Са свих страна на њега гледају, а кад пође да се шета - сви за њим. Чули смо како један Аустријанац вели: “Како се допушта тим Црногорцима да по граду иду под оружјем?!”

О ондашњем Дубровнику пише Срезњевски даље: “Прекрасан и тврдо укрепљен град. Eкипажа, ни простих кола, у целом граду нема никако, а споредне улице и нису улице већ тесни пролази. Првенствено се чују три језика: далматински, италијански и француски, образовани говоре сва три без разлике, а мање образовани ипак више народни него италијански. Чешће се чује ти него Ви. Књижарска је радња Мартекини довољно богата. Он сам није човек без добрих намера, али је, на жалост, мало познат с књижарским позивом. Има богату збирку рукописа дубровачких писаца, а и штампа их не мало, али их штампа бесмисленим старим правописом, а и рђаво их по свету разашиље. Сад прештампава речник Делабелин и издаје Галерију Знаменитих Дубровчана с портретима. Литерарног живота у Дубровнику нема: нико не иде за током књижевним, о новој књижевности говоре као и о старој... Кад би се у Дубровнику јавио какав човек са свом јачином карактера, и литерарни би се живот дубровачки пренуо.”

Из Дубровника су после четири дана, 21 јула, у седам часова увече пошли чамцем према острву Пељешцу, па прошавши Стонски Рт продужише пут ка реци Неретви и онда Неретвом ка Опузину (Fоrt Оpus). Стон је град са старом тврђавом и с градским зидовима који се уздижу као и у Котору. Сећајући се, пак, још Дубровника, Срезњевски пише: “Дубровник је у нама оставио пријатну успомену: адвокат Казначић (књижевник) и православни свештеник отац Николајевић (такођер књижевник) причинили су нам пуно пријатних тренутака”.

Кад су из Стона пошли, пала је била у велике ноћ, те су морали спавати у тесној барци, али је спавање ипак било пријатно. Нарочито су имали задовољство у посматрању осветљеног мора ради ориђиналног начина ловљења сардела. У седам часова ујутру стигоше до Опузина, а одатле продужише пут ка Макарској. Клима је око Неретве нездрава.

Макарска је градић на обали; ту су у барци ноћили сном каквог на копну нема, а гледали су и фосфорно светљење мора. У Maкapcкoj су провели дан због маестрала, па су онда пошли ка Омишу, маленом градићу који стоји под величанственом Динарском Планином при ушћу Цетине. На супротној обали реке стоји здање с натписом: Seminarium iliricum. У њему живи честити старац Кружичевић, пређашњи викарије у општини Пољица. С помоћу Кружичевића и других Омишана наши су путници преписали повећи број рукописа који се тичу историје пољичке. Ту су због преписивања остали четири дана. Трећег дана Срезњевски, који је више волео природу, остави на преписивању Прајса, који је више волео рукописе, па се крене да види водопад Губавицу на реци Цетини, пет часова далеко од Омиша. У том је провео цео дан па се вратио у мрак, те Прајса ослободио даљег страховања да не изгуби друга.

Петог су дана пошли у Сплет сувим, а одатле лађом до Трогира, па опет сувим у Шибеник и даље до Задра, а одавде парабродом право на Ријеку.

На Ријеци су се бавили од 31 јула до 8 августа. 3а то је време Срезњевски доводио у ред своје хартије и записе. Ишао је с православним попом и на гору Трсат, где су развалине старог замка Франкопанова. Ту је и манастир у коме је некад била она икона Св. Богородице која је сада у Лорету. Али приморци особито поштују и другу једну икону која је овде и коју је, по веровању, радио Св. Јеванђелист Лука. У цркви има пуно венаца као прилог у добри час спуштања бродова у море. Има и много слика које приказују како ова трсатска Богомајка спасава бродове на мору при бури. Човек на земљи не осећа побожност ни близу онако како је осећа на мору, кад је над безданом, или у руднику, кад је на дну бездана. Овде се у цркви налазе венци, даровани од бродара и њихових породица као знак поуздања у Провиђење. У Трсату има и доброг вина, а до Трсата се пење на 141 ступањ од добра камена.

Море је на Срезњевског учинило уопште силан утисак. То показују и нeкe врсте у његову писму где је лепа апострофа мору. Али се он са жалошћу растао и од Далмације, помишљајући на задовољство душе ако још који пут у њу дође.

Путујући у Карловац колима, свратили су с друма удесно и стигли у мали и старински манастир Гомирје. Игуман Севастијан Илић, и сам познати књижевник, примио их је особито. За час је била зготовљена закуска, напијале су се здравице, монаси су певали “многаја љета”, а звона су звонила. Манастир је готово невидљив, међу висовима. - Увече су стигли у Северин на Кулпи, где су се одморили, па су продужили пут; сву ноћ су ишли и у Карловац стигли сутра дан рано. Одатле су дан доцније пошли Загребу.

У Загреб су стигли 10 августа.

Први необичнији доживљај имао је Срезњевски у позоришту, где се приказивала “Опсада Сигета”. Глумци који су играли Хрвате говорили су народним, а они који су играли Тутке говорили су немачким језиком. Ствар је у овоме. Вече је било у корист немачког глумца Шмита. Он је играо Зрињскога, па је улогу научио “илирски” - а појма нема о другом језику до само о немачком! Његово је учење улоге трајало месец дана - право немачко стрпљење! вели Срезњевски. О изговору се већ може знати какав је био. Публика га је ипак живо поздрављала.

Иначе су била два важније догађаја, које треба забележити. Мирко Фрања Шандор позвао га је на своје имање Псарево, где је била приређена народна свечаност у славу рођен-дана Гајева. То је било 25 августа. Имање је од Загреба далеко четири сахата. Срезњевски је тамо отишао с Раковцем. Званица је било четрдесет осам. Киша није допустила да се руча напољу, него је било постављено у пивници која је украшена и окићена венцима и транспарентима као и сликом Гајевом. У тањиру су пред сваким на хартији били исписани стихови у славу Гајеву. Кад је домаћин наздравио Гају, сви су клицали и певали песму која се почиње:

Људевита! ти си благо за нас први жртвовао,
Први све, што икад драго теби б'јаше, роду дао,
При здравици Словенству певали су:
“Бог да живи све Словене!”

Било је, и братимљења, па се и Срезњевски побратимио с Гајем, с грофицом Чачковића, с Драгојлом Степановића и многим другим. Уз братимљење је било и пуно љубљења. Ту су сви и преноћили.

Други је догађај био долазак Јана Колара у Загреб. Због гога је Срезњевски одложио свој пут. Колар је стигао 12 септембра. “Изванредан човек, фанатичар у љубави према Словенству, а кротак и у опхођењу прост као послушно дете. Видети га - није могућно и не заволети га. - Али сад настаје историја!” вели Срезњевски па прича. Кад је Колар дошао, Гај се није био затекао у Загребу. За сутра дан, 13 септембра, била је заказана омладинска серенада у част Колару; прекосутра, 14, одређен је књижевнички ручак. Гај је дошао 13, и - серенаду је забранио! Изговор му је био што је Колар протестанат, па ће се љутити католички каноници. Срезњевски и Прајс због тога бејаху врло љути на Гаја, те - под изговором да су слаби - нису ишли ни на ручак књижевника. Срезњевски вели, за Гаја: “Све је то урадио из егоизма, и понашао се детињасто. За нас је то јасно. Како је жалосно што је Гај, који је тако лепо Хрватску пробудио за литерарно јединство с другим Словенима истог језика, све друго само не оно што сам ја о њему мислио: тражи само своје славе, и у властитом егоизму заборавља и на морал!”

Срезњевски је ишао и у Крапину: дилетантско је позориште давало представу па је по том био бал. Играло се у корист Илирског Загрепског Театра. “Бал се продужио до сванућа, а кад се разданило млади су људи с музиком пошли горе ка развалинама замка Крапине, и тамо су поздравили сунце певањем у славу Чеха, Леха и Меха!”

У писмима Ханки има прилично и о тадашњим књижевним приликама у Загребу. Из тога саопштавамо ове мисли Срезњевскога. “У новом зборнику Вразових песама има ствари изванредних, и све носе печат народности. Кад смо где у гостима, онда можемо, а некад смо и дужни, старати се да се не одвајамо од потреба заједнице у коју смо дошли - разуме се, ако заједница то тражи. Али кад смо на дому, онда је ствар друкчија: ту би туђински обичаји били што коњу рогови или крави седло. Ако та истина стоји у начелу, онда је тако и у литератури. У књижевности нема и не може бити другога класицизма до класицизма народности; схватити њу, народност, и испољити њено биће - ето у чему је труд и ђенијалност, а не у подражавању оном што би било лепо у своје доба и кад је на своме месту. Није ствар у томе, да се пише као што је писао н. пр. Шекспир, већ у том да се пише онако како би он писао у наше доба, Ако писци ново-илирски стану подражавати писцима дубровачким, то не бити као кад би савремени руски писци стали подражавати писцима века Катарине II или савремени Француз Французу ХVШ века. То разуме Враз и иде по свом путу поузданим и смелим кораком”.

Друга је мисао о књижевном језику. “Од Раковчева издања народних песама - пише Ханки - можемо очекивати многа добра. Прво, његов је зборник огроман и богат многим драгоценостима; друго, он неће оставити своје издање без правилног плана и потребних објашњења; треће, задовољиће и локалности говора. Књижевни језик мора имати правилно јединство; он ће примити само оно што не иде против главне задаће његове; мeђy тим месни говори не могу бити без своје разнообразности, па водити рачун о њиховој разноликости јесте једна од првих обавеза филолога, и његова је дужност познавати сав обим развијености једног језика у његовој хармонији и мелодији. Наречја су илирска тако занимљиво једнообразна да би издање народних песама на свим тим наречјима било драгоцен поклон за филологе. Не мање су у народним, песмама важна и објашњења: с каквом се насладом, на пример, чита “Тhе Sоngs of Borders” Валтер Скота; у даљини на 300-400 миља и за 300-400 година живиш с народом који их је певао, осећаш ту поезију као своју властиту и савремену. А већ и да не говорим о научној користи [од таквих објашњења]”.

Прајс је и до Загреба чешће поболевао, а овде je због болести морао остати и пустити Срезњевскога да пут сам продужи. Ипак га је с Вразом и Раковцем испратио до Максимира. Растанак је двојице пријатеља и земљака, два права научника, Срезњевском тешко пао, и он у писму мајци говори о томе искрено из дубине поштене душе своје.

Из Загреба је Срезњевски пошао 17 септембра, а сутра дан је у подне стигао у Градишку, која му се, као и сва Славоније, веома допала по природним лепотама и по зеленилу. Био је и на једној части, где је фратарском лукавству знао доскочити један стари капетан православни.

На путу у Брод Срезњевски је ноћио у селу Брестовцу код свештеника Фергића, кога је затекао при бележењу народних песама. Увече су им девојке певале и играле коло.

Сутра дан је пошао у Пожегу. “Славонија - обећана земља: све у зеленилу, све у плоду, а мирис свуда, и по путу”. Истог дана пред подне продужи пут у Брод, и у њ стигне у девет часова увече. Ту је разгледао манастир, тврђаву и варош. Походио је и Игњата Брлића [1795-1855], писца “Илирске Граматике”. Брлић је трговац. “Он спрема ново издање граматике, има доста књига, и тргује свачим: и књигама и гвожђем и хартијом и платном и свим и свачим. Довољно образован човек. Његова библиотека и кабинет заузимају у дућану угао, преграђен стакленим вратима; очекујући купца, он чита или пише; дoђe ли купац, он искочи из угла, пазари па опет у свој кабинет”. Сутра дан је Срезњевски био “на скели”, како зову пазар међу Турцима и Граничарима. Занимљив је опис пазарења при каме се купци и продавци не смеју додирнути због куге, а и новац и купљена роба пролазе кроз чистилиште. Био је код Брлића на ручку у винограду, јер је тога дана била берба.

Трећег је дана отпутовао у Винковце. “Славонија - вели - свуда једна и иста: прекрасна”. Народ је одевен не богато али чисто, а међу девојкама пуно има правих лепотица. Винковци су мала, војничка варош. “Пост-мајстор” је уједно и кавеџија. Иначе ту се познао с књижевником Матом Топаловићем, Славонцем [† 1861], који је илирском идејом био особито одушевљен. Из Винковаца је отишао у Вуковар, одакле је започео излете по православним фрушкогорским манастирима. Има их, вели, тринаест, сви су више или мање богати, “а основани су од српских владалаца у време првих турских нападаја”.

Био је, 25 септембра, на ручку у Привиној Глави, а ноћио је у Кувеждину који му се особито допао. Игуман је стар и добар човек. “Берба је, сви раде, сви певају, сви су весели и - пијани”. Из Кувеждина је ишао у Шишатовац. “Пут води по равници, лево су фрушкогорски огранци, а десно и напред простире се огромна равница, позната под именом Равнога Срема. Далеко се надесно, преко Саве, виде српске горе Цер и Ваљево (!)”. Архимандрит га је примио врло ласкаво. Разгледао је цркву, ризницу, библиотеку. По ручку је походио Бешеново. “Црква је врло стара, али каквих особитих древности нема. 3ато је настојатељ протосинђео - млад и леп човек, који подсећа на црногорског владику; пријатан је и образован”. Од Бешенове до Митровице на Сави непун сахат. И ту је био у недељни дан. Иначе, враћајући се говору о манастирима, вели да сваки калуђер у Фрушкој живи “као бубрег у лају”. 3а време бербе износе се на пут манастирске каце и крај њих икона, те народ, љуби икону и баца грожђе у кацу, као побожан прилог манастиру. Из Митровице је преко Руме и Ирига походио Опово, Гргетег и Крушедол. Овде су за вечером пили у здравље честите мајке путника Срезњевскога. Сутра дан је два сахата разгледао манастирску библиотеку, y којој има знатних рукописа и других старина.

У десет је часова, 28 септембра, пошао и за сахат стигао у Карловце. Пут и изглед прекрасни. Ту је походио гимназијског директора Гершића. Митрополит Станковић био је умро, а други још није изабран, те је била попечаћена библиотека и све остало што припада митрополијском двору. Саборна је црква “врло, врло лепа и велика”. Сама је варош веома нечиста. Истог је дана био и у Варадину и у Новом Саду. Овде је походио дом Јована Хаџића - Милоша Светића - са чијом је породицом провео цело вече. Сутра дан се познао с Петром Јовановићем, директором новосадске гимназије и уредником “Бачке Виле”, и с др. Јанком Шафариком.

Кад је из 3емуна гледао Београд, двогубо је пожелео да га походи. А нада је, вели, расла и испунила се. О томе говори као о јави лепог сна. Ваљало му је унапред се одлучили да по повратку десет дана проведе у, карантину. “Нисам могао-не пристати, и то радо, да тим десетодневним затвором платим путовање по Србији, у толико пре што имам шта радити и за то време, нити ће ти дани за мене бити изгубљени”.

Октобра 1 сео је у чамац с три војника возара и с два чиновника пратиоца. Приспевши обали, војници су изнели и на песак спустили његов пртљаг, чиновници су се с њим опростили и одмах се вратили, не смејући се, из санитарних обзира, мешати с Београђанима. Одмах му се пријавио један момак, Србин, и понудио му своје услуге.

Прво је отишао у руски конзулат. Руски је конзул у Београду онда био Герасим Васиљевић Вашченко, који га је лепо примио, послао да му траже стан а њега задржао на ручку. За ручком се позвао и с госпођом Вашченковом: “премила жена, само штета што је - без носа”. После подне у пет часова дошао је у његов стан конзул да заједно походе Јеврема Обреновића, “Дом прекрасно намештен и украшен”. Јеврем није био, код куће већ само његова жена. Походили су и Димитрија Тирола, књижевника и у раније доба учитеља у кнежеву дому. Тирол је човек од најлепших услуга. С њим је шетао и разгледао варош, па су ишли Вашченку на чај. Описује положај тврђаве и вароши и мајци (од свега шаље нацрте. И у ранијим је писмима радо цртао. “У вароши су улице криве, доста уске, кућице прилично сиромашне, већином дрвене, а има и неколико нових и лепих. Џамија је пуно, цркава - само једна али споља изгледа прекрасна. Другог језика сем cpпског готово је немогућно чути. Међу тим виши кругови почињу говорити руски Вашченко и жена му говоре српски, а Срби, кад с њима разговарају - руски”...

Сутра дан је с Тиролом поново ишао Јеврему; по том су били код неких чиновника, у штампарији и т. д. Трећег је дана учинио нарочите походе. С Вашченком је ишао паши у град. Паша је човек од четрдесет година и од три, туга, а дочекао их је клањајући се. Одело му је шарено: маџарска атила и црвена капа слична козачкој. Кад су сели на диван, паша је говор почео француски, али како му је то тешко било - окренуо је турски. Вашченко говори турски, те је тако и Срезњевском био тумач. Соба је намештена мешовито - и турски и европски. Служење је отпочето слатким: за тим су дошли чибуци и кава. На питање Срезњевскога о наргилама, које дотле никад није видео, паша нареди те их донесоше. Паша је распитивао о његову путовању, знао је показати и неко интересовање за филологију, а при поласку је замолио Срезњевскога да му у бележницу упише своје име.

Од паше одоше Кнезу Михаилу. “Висок, леп не особито здрав младић, мало образован али врло добар”. Кнез је на себи имао руски мундир, који је и у војску уведен. Говорили су о забавама, које млади Кнез мисли ове зиме увести у двору; било је речи и о установи позоришта, за које се Кнез веома интересује. Срезњевски му је изнео практичан предлог: да се покуша најпре с бољим дилетантима.

За тим су походили Кнегињу Љубицу. “Умна старица, и ако проста”. - Били су и код Митрополита Петра. “Учен, образован човек, који се стара о просвети духовенства”. Ту се није пушило али кава није изостала.

Тога је дана био на ручку код Јеврема, којом се приликом познао и са четири кћери његове, од којих је једна удата, а три су девојке: једна од ових, Анка, била је недавно и у Бечу. Све се три носе европски, али се у разговор пуштала само Анка која “српски говори прекрасно”. Ту су му два часа прошла врло пријатно; по том је дошао и Кнез, после чега је Срезњевски ускоро отишао.

Једног је од идућих дана био на ручку и код Министра Просвете, походио је основне школе и Лицеј, па је опет ишао Министру и на вечеру.

Срезњевски је у Београду био 1 -7 октобра. “Правитељство”, сазнавши да се Надеждин, који је са свим скоро ишао по Србији, жалио на многе неуредности, није хтело да и Срезњевски понесе такве утиске, те му је за пратиоца био одређен чиновник. Министарства Унутрашњих Дела С. Милодраговић, млад човек, родом Херцеговац, који је био и у Далмацији и Босни, а добро зна и Србију. Срезњевски вели да му није познато како је то било, али је видео да је правитељство примило на себе бригу и о путним издацима. “То ми се чини не само необично него и неприлично”.

Прво, сачувано, писмо његово из Србије писано је “у Лужничкој Механи” близу Крагујевца, а почиње га српским народним стихом: “На кољену ситну књигу пишем”. - “Србија је прекрасна земља; поља плодна, шуме много, виногради, рогата стока, овце, свиње добро ужирене, свега у изобиљу - а по друму наилазите само на мexaнe, док су села подалеко разбацана, кућица овде, кућица онде; рекао би човек да у овој земљи и нема народа а међу тим у Србији живи милион душа! Ово је склањање света без сумње последица турског владања. И по механама се види да су земљом до скора владали Турци: оне су постројене на турски начин, без столова и столица, без ножева и виљушака, и - нaрочито - без женскиња”. У механи се може добити вина пилећа меса, хлеба, јаја, каве, сира а ређе и млека.

Први им је конак, прича, био у Сопоту. Ту је механа и “кнежевски конак”. Механа, вели, к'о механа, а ни “конак” није много бољи: кућица са четири, савршено празне, собе сем једне у којој је сено прострто па покривено поњавама. Ту су и они спавали. Други је, на овом путу, такав кнежевски конак, у Жабарима. Они су имали и треће ноћиште: у програму је било да стигну у Крагујевац, али су одоцнили и стигли овде у Лужницу. Ноћили су ту у механи, разуме се, на сену. Лепо су вечерали за совром, а за тим су пили вина и чаја, после чега је узео да “по источном обичају” на колену пише. “Народ је српски врло леп: ако и није питом, он је пун карактера Тек почиње да одише од пређашњих беда. Недавно је путовао Кнез, а народ је свуда весело излазио и говорио: “Радо ћемо плаћати не по пет талира од главе већ по осам, десет, дванаест - само нека буде мира”... И све је слободно, по селима се заводе школе, нити се коме пречи учити и напредовати по друштвеним лествицама навише”..

Друго је писмо из ратковачке механе. Али је писано за “столом”... Очекујући млека у лужничкој механи, нису похитали па су у Крагујевац стигли 9 октобра у девет часова изјутра. Ту им се на расположење ставио Помоћник Начелства. Говори о Крагујевцу као о престоници у којој је “Милош царовао као Султан у Цариграду”. Најпре су разгледали чаршију, а баш је био пазарни дан - субота. (“У целој је Србији пазар суботом, само је у Београду суботом и, због Јевреја, понедељником”.) У писму је нацртао план и распоред боље домаћинске куће крагујевачке и описао је походу коју су учинили једној таквој кући. Разуме се да су били и у Кнежеву Конаку који описује детаљније. Помиње Лепеницу и цркву с дрвеном папертом. По ручку су, сачекавши да стане киша, пошли даље. Али је тешко било путовати: по шуми је оркан, о каквом је само у романима читао, направио лом, и њихов је кочијаш, Мехмед Мула, једва могао кола протерати између изваљених грмова по друму. Зато су, преко програма, заноћили у једној крчми покривеној сеном, у којој на средини гори огањ а на крају су - коњи. Прострли су им сена. За писање су му наместили исправљено буре, преко њега совру, осветлили су воштаницом коју је он имао у свом пртљагу - “и хорошо”, вели добри баћушка. “На наше питање шта има за јело био је одговор: ништа! Ипак се нашло мало хлеба од проса и топле воде за чај”. За време спавања киша је кроз “кров” и на њих ишла.

Ново је писмо писано у селу које је он забележио “Залагоевац!” Ноћили су ту у једној сеоској кући, коју су им показали један дечко и девојчица. Он им је у награду дао по нешто пара; дечко је пару разгледао, па га је упитао: шта је то? Срезњевски вели како је овде новац мало познат и код многих одраслих, “а природно је богаство изумително”.

Четврто је, писмо из Бање (Соко-Бање). - Трећег дана пред подне стигли су у Крушевац, где је живео “знаменити Кнез Лазар”. Спомиње, “како говори предање”, развалине куле Царице Милице, помиње и цркву Лазарицу и њену судбину... Били су наредили ручак у механи, али се није могла наћи кокош да се зготови, те их је одвео својој кући секретар судски, Србин из Аустрије, коме је и жена “пречанка” те се “не стиди туђих људи”. По ручку су пошли даље; мислили су стићи у манастир Св. Романа, али су заноћили у простом салашу на Моравиној обали.

У Алексинцу су били гости Помоћника Начелства. Послужени су били чибуцима; по том је изишла госпођа са слатким, ракијом и кавом. Послуживши, хтела је да их пољуби у руку, “али ми то не допустисмо, већ се с њом ижљубисмо по староруском обичају”. Пред ручак изиђе кћи, прекрасна девојчица, те их поли да оперу руке, али за сто не седе, ни она ни њена мајка! По ручу опет прање руку. Ту су и вечерали, а по вечери дође исто девојче да Срезњевском скине обућу. Кад тај посао он сам сврши, она донесе воду да му мије ноге. Залуд се бранио, и “церемонија се продужила до пола десет”. Сутра дан су пошли даље, и он је, у знак захвалности, домаћици пољубио руку: “то је било нешто тако ново да је она сва поцрвенела”. У Алексинцу, који је до скора био село, видео је и карантин који је “прекрасно устројен” - као сред Брода или Митровице!

До Бање није било никакве механе и они су тек ту јели и остали да преноће у Милошеву Конаку. Бележи о лековитости воде и о старини бање. И он се купао; вода је врло топла, а тамо где она тече у цистерну “јаје се обари за петнаест минута”.

Идуће је писмо из Ћуприје. - Сутра дан из Бање стигоше у Ражањ, где су имали стан ништа бољи но у колиби на Морави. Чуди се како је стакло на прозорима велика реткост У Србији: није га било ни овде, и ветар је дувао кроз непопуњене прозоре: они су се мрзли и једва га је чај загрејао. Из Ражња су ударили преко Шупељака, где је “прекрасна мезулана”. У мезулани се добијају коњи за јахање; “друге поште у Србији нема”; за јахаћег се коња плаћа два гроша на сахат; ко хоће да путyje брже може узети и једек - до осам коња! У Параћину помиње добар нов мост на Црници; иначе jе као и У Ражњу, и ако је богаство веће. Иза Параћииа су видели мечкара с медведом. У Ћуприји је имао лепу собу, испуњену мирисом од дуња. Објашњује мајци да је дуња “у роду јабука, само тврђа и већа”; дуње су, прича, поређане на полици по свој соби у полукруг, а с њиховим се мирисом меша мирис смиља, босиљка, кадифице и др. Пише, опет, на колену, а напољу се бура разиграва. Сутра дан је с окружним начелником и ескадроним командиром разгледао касарну, која је, као, и коњушница, врло чиста и добра. “Сва коњица Србије (260 људи) састоји се из улана у Београду, Крагујевцу и Ћуприји. Официри су учили у Русији, у новоруским војним заводима. Одело је, савршено руско”... На месту где је сада касарна била је некада тврђава, од које се овде онде види тек по неки камен из земље. Народ овде прича о латинском цару Тројану.

Из Ћуприје су походили Раваницу. Поред осталог ту су развалине и од два двора: Лазарева и Обилићева; “био је и трећи - Вука Бранковића, али је уништен”. - “Особито се осећање јавља, у човеку кад гледа ове остатке старина о којима-народ пева у песмама”. Помиње стари живопис и пећину која, по причању, иде до Црне Реке. У Раваници су преноћили па су сутра дан походили Манасију, чији је укупан “вид поразитељан”. А још је веће изненађење кад се ступи унутра: дворови тако велики као да су нови. Највећа је Деспотова Кула. У цркви се лепо виде остаци живописа и турског варварства; на дрвеном су иконостасу свега четири иконе.

По ручку су пошли даље, али нису стигли до Свилајинца већ су заноћили у доброј сеоској кући у Луковици, одакле је и писао писмо у коме описује путовање од Ћуприје дотле.

Сутра дан рано стигли су у Свилајинац, али их је срески начелник задржао на доручак који се продужио до једанаест часова. “Као свуда тако се и овде пило за здравље покровитеља Србије Николаја и Српскога Кнеза, а ја сам додавао: и Српског Народа!”

Пут је од Свилајинца до Пожаревца прекрасан, местимице “шосе”. Ноћили су у селу Влашком Долу у сеоској кући. Сутра дан су ручали у Пожаревцу - помиње често Милошево бављење ту - па су на ноћиште стигли у Смедерево, одакле пише последње своје писмо из Србије. У Ђурђеву граду има деветнаест кула, али су у рушевинама. Захваљујући начелнику, имали су добру собу и из ње поглед ма Дунав. Чаршија је добра, а таква је и у Свилајинцу.

Октобра 20 пошао је из Смедерева и увече у седам часова стигао у Београд, чије су џамије већ биле осветљене, а то бива увек уз рамазан који је већ био настао. Одмах је отишао Вашченку, и код њега је у разговору остао до једанаест увече. Сутра дан су походили Министра Полиције, Просвете, Кнеза, Митрополита, Обреновића (Јеврема), ђенерала Даниловића, који је у руској служби служио преко педесет година. Походили су још и друга нека лица. Трећег је дана опет чинио походе, па је онда с Тиролом и сапутником Милодраговићем сео у чамац и превезао се у Земун, где се и с њима у карантину опросио. Растајући се у Београду од Кнеза, чуо је од њега да је по његовој наредби био гост Србије.

Тако је Срезњевски оставио Србију 22 (10, по старом) октобра, а у Земуну је због карантина и боловања остао до 9 новембра. Већ је 1 новембра био изишао из карантина, али је сутра дан пао у постељу. Имао је стомачну грозницу; лечио га је љубазни доктор Пантелић, обилазећи га дневно по неколико пута. Био је на стану код учитеља Сенчића, где су га сви пазили као рођака. Из Београда му је Вашченкова госпођа послала чаја.

У Земуну се нашао с В. Бабукићем, па су 9 новембра преко Инђије, Карловаца и Варадина стигли у Нови Сад. Не нашавши собе ни “код Зеленог Венца” ни “код Фазана”, ноћио је код Шаферика, а сутра дан пред вече походио је дом Светићев, где је затекао и Вашченкову госпођу, која је одсела код Светићевих а дошла је била у Нови Сад да београдским дамама купи балске тоалете за нову сезону. Она га је љубазно позивала да се врати у Београд. Причала му је како је Анка Обреновићева рекла за њега: “Има људи који на први поглед чине непријатан утисак, има их према којима и после дужег познанства ништа не осећамо - а Срезњевски ми се већ од прве речи учинио као неки род”. У Новом је Саду походио и представу у циркусу, којим управља неки Чех.

У Пешту је путовао паробродом, којим му је неко из Земуна, а од његове земунске домаћице Сенчићке, донео за спомен и на поклон нешто, бисером израђено; за портфељ, “али ни сам не знам за шта”...

У писмима, Ханки говори и о српским књигама које су недавно изишле у Србији или у Угарској. Те су књиге: Зборник закона и уредаба; А. Драгосављевића: Постанак словенски слова - о којој вели Срезњевски: “књига за Србију врло знаменита, али се ни аутор ниje свyдa једнако држао Вукова правописа”; Начелни основи... полиције, од Ј. Рајића; Голубица III; Народни Срб. Огласитељ, год. I св. 1. - Друге су књиге мање значајне. “Мора се желети да се, у Србији јави човек, који би - имајући утицаја и на државну управу, а познајући и прилике - могао управљати током литературе. Желети је да и Учено Друштво, које се сад оснива у Србији, ради за прве потребе српске литературе. А време је размислити и о простом народу: знање читање и воља за то изванредно се брзо шире, јер општине саме себи подижу школе, а књига за народ уопште нема - управо нема ниједне!” - О српским књигама у Угарској вели да их има доста на броју али их је мало добрих. Помињу се: Бачка Вила, Срб, Пчела и Матичин Летопис, у чијој се последњој свесци са читаоцима опростио дотадашњи уредник Теодор Павловић, а уређивање је примио Јован Суботић “Хвала пређашњем уреднику, који се старао да Србе позна с њима самима и с другим Словенима, а на Суботића се полажу наде не само Срба него и осталих Словена у Аустрији. Он је млад, образован, воли литературу, нема недостатака и погрешака - остаје му само да прионе послу”.

 

Дигитализација и коректура Вера Петровић (Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" у Београду)

На Растку објављено: 2012-05-18
Датум последње измене: 2012-05-18 11:01:33
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује