Ранко Павловић

Шта јутро доручкује

Завод за уџбенике на наставна средства, Источно Сарајево, 2007.

Уредник електронског издања на „Пројекту Растко“: Тамара Лујак

Садржај

• Пјесма
• Реците гласно то што шапућете (циклус)
• Пјесма о Јовани
• Афрички југ и Милица
• У њеном плавом оку
• Реците гласно то што шапућете
• Старија сестра
• Невидљива рука
• Дједово пијанство
• Дјед из читанке
• Беба, бака или дјед
• Млијечни зуби
• Караван
• А ја хоћу да живим
• Загрљен с отаџбином
• Завичајна огрлица
• Стид и радост
• Пут у Хашане
• Родитељски
• Храбрен са Амазона
• Луда дворска луда
• Година у пјесми (циклус)
• Јануарске рукавице
• Жар фебруарске мећаве
• Цилик мартовских звончића
• Кад све се зааприли
• Мајска зелена пјесма
• Јуни има много обавеза
• Јулско плаветнило
• Топломјер у августу
• Румено лице септембра
• Октобарске трепавице
• Новембарска бунда кратких рукава
• Децембарске кочије
• Шта дању ради ноћ (циклус)
• Зора
• Шта јутро доручкује
• Шта дању ради ноћ
• Дан се спрема на починак
• Ноћ
• Поноћ
• Мјесец
• Грч, грба и врба (циклус)
• Прсти
• Руке
• Врба и грба
• Грч
• Архимед у млијеку

Пјесма

Једно сунце, три кликера,
два цвијета, срећна Вера,
један мјесец, три јаблана,
дах прољећа, свјетлост дана,
таласасто поље жита,
путељак што шумом хита,
лахор вјетра, цвркут птица,
па од росе огрлица,
Милош, Соња, Игор, Данка,
Милан, Драган, па Десанка,
поток, роса, птица, гај,
радост, срећа, мама, мај,
и још к томе љупко лане
– ето пјесме насмијане.

Реците гласно то што шапућете
(циклус)

Пјесма о Јовани

„Куд си блен'о, што зуриш у празно?“
питају ме сви моји другари,
а не знају да и када жмурим
ја Јовану посматрам уствари.

Мама виче, тата подвикује,
„Учи“, кажу, ал' ко да их чује,
све ријечи напросто полуде,
јер Јована из њих провирује.

Реченице просте и сложене,
одговоре тачне и све грешке
само један Јованин смијешак
већ претвори у задатке тешке.

Плус и минус, слова и бројеви,
то за мене баш нема значаја,
кад Јована својим плавим оком
модро небо са ријеком спаја.

И у свесци, пуној жврљотина,
гдје за цртеж више мјеста нема,
смијеши се њено ведро лице
с мрљицама од еурокрема.

Плетенице боје златног класја
уплићу се у моје задатке.
Ма, мораћу измамити поглед
од Јоване, те гушчице слатке.

„Куд си блен'о, што буљиш у празно?“
и даље ме питају другари,
а сви знају, то више не тајим,
о Јовани да мислим уствари.

Афрички југ и Милица

Кад невоље разне склопе
око њега круг,
Синиша би побјегао
на афрички југ.

Чак и ведро љетно јутро
стане му на жуљ.
У базену бистре воде
налети на муљ.

Чоколаду чим загризе,
врисне кваран зуб.
За болове у леђима
криви јастук груб.

Сви навале: Пери зубе,
једи маслац, мед!
Гриј столицу, учи, читај,
памти сваки ред!

За разговор брат старији
и не хаје баш.
Како онда том животу
смисао да даш?

На улици, чуј, одједном,
цвркутави глас!
Златна коса, ведро лице
и заносан стас!

То Милица кратком шетњом
уљепшава град.
Синишине тмурне мисли
доводи у склад.

Сад се пита: Шта ће њему
тај афрички југ?
Са Милицом овдје може
бити макар друг.

У њеном плавом оку

Цвјетић плавичаст ускочи
у њено плавкасто око
и са њим у њене очи
небо зарони дубоко.

Онда ја погледом кренем
да цвјетак уберем плави
и кад се озарен пренем
плавет ми мисли преплави.

На крају у оку њеном
мој поглед гнијездо свије
и ту, под плавом сјеном,
плаво ме сунце грије.

Реците гласно то што шапућете

„Лако је дјевојчицама,
оне имају своје лутке
и не морају да се играју рата.
С луткама могу, онако ћутке,
да другују у самоћи
и по три дебела сата.“

Тако говоре дјечаци
и дрвеним мачевима кидишу
на љуте противнике.
Послије у своје дневнике пишу
да су поразили до ногу
дотад непобједиве силнике.

„Зашто се дјечаци играју рата“,
сашаптавају се дјевојчице,
„кад могу несметано да гледају
наше несташне кикице
и своје зачуђене погледе
нашим очима да предају?“

Да чују те повјерљиве трачеве,
дјечаци би побацали мачеве
и загледали се у ведра лица
насмијешених дјевојчица.
Зато, дјевојчице брзоплете,
реците гласно то што шапућете.

Старија сестра

Вољела бих да сам сестра млађа,
нико на ме галамио не би,
а кад неко донесе поклоне,
најљепше бих узимала себи.

Ал' шта могу кад сам ја старија,
па сви вичу: „Млађу сестру пази!
Склони шестар да се не убоде!
Баш те брига што ти језик плази!

Не греби је! Дај јој све играчке!
Нека она прва зубе пере!
Не отимај своју књигу од ње,
бићеш крива ако се подере!“

Од старије сестре сви одреда
траже да се млађој покорава,
млађа сестра старијој пркоси
и живот јој стално загорчава.

Вољела бих да сам сестра млађа,
па старија да сикће на мене,
макар њене хаљине носила
кад јој буду кратке и малене.

Невидљива рука

Жути балон диже се високо,
заискри над водом.
Ухвати га невидљива рука
и поведе плавим сводом.

С ливаде узлети змај,
одлети као перо меко.
Рука невидљива одведе га
с једним облаком далеко.

Упијајући оком небеску плавет,
дјевојчица на ливади и не слути
да то невидљива рука њеног тате
одводи змаја и балон жути.

Дједово пијанство

Иде средином улице,
сад лијево, сад десно,
тетура, запиње, посрће,
ваљда му је тијесно.

Набио шешир на чело
као бекрија, лола;
остају за њим апотека,
самопослуга, школа...

„Пијан је, тако ми Бога“,
крсти се бака пред кућом.
„Ма, ја ћу њега штапом,
ил', боље, водом врућом!“

А дјед улази у двориште
и као џентлмен прави
скида шешир, клања се,
па се чешка по глави.

„Ја мало с друштвом“, муца.
„Догоди се, па... знате.
Данас у предузећу,
дијелили су плате...“

Испод капута вади
поклоне па нам пружа:
мени велику чоколаду,
а баки букет ружа.

Шта би са штапом, водом?
Бака све заборавља.
Узима дједа подруку:
„Нек буде само здравља.“

Дјед из читанке

Мој дјед не пуши лулу,
не оре, не носи опанке,
нема ни шешир на глави,
није као дјед из читанке.

Не суче дуге бркове,
сиједе, дебеле ил' танке,
ни штапа нема, ни наочара.
Ја хоћу дједа из читанке.

Мој дјед не преже коње
у дивне дрвене санке,
он се вози трамвајем.
Ја хоћу дједа из читанке.

Купује, плаћа рачуне,
трчи од поште до банке.
Он носи фармерице.
Ја хоћу дједа из читанке.

Не води љуте ратове,
не диже буне, устанке.
Иде на утакмице.
Ја хоћу дједа из читанке.

Молим га да прича бајке,
он жури на састанке.
„Гледај цртиће“, каже.
Ја хоћу дједа из читанке.

Али, брига ме за састанке,
устанке, банке и санке!
И овакав мој дјед добар је,
као и онај из читанке.

Беба, бака или дјед

Ако у глави немаш више од два зуба,
у горњој или доњој десни, свеједно,
мораш бити беба,
у колицима дјетешце чедно,
или насмијешена бака,
а можда главом и брадом дјед,
мало погурен и сијед.

Кад само два зуба имаш у устима
нимало није важно ко си,
јер невјештим прстима
дјед и бака се као и ти
чешкају по ријеткој коси.
Они такође гучу:
гу-гу, ба-ба, де-да,
као да им се не да
да изговоре ниједну ријеч.
С нестрпљењем чекају
да мама папицу спреми,
па да сви буду сити,
радују се млаком чају,
отимају се за звечку,
грицкају гумену лопту,
све раде баш као и ти.

Ту ипак постоји разлика нека:
ако си беба
никако не можеш без млијека,
баки бар мало кафе треба,
а дјед је, у дан ведар ил' сив,
без луле незамислив.

Ако у глави немаш више од два зуба,
што показује рачуница груба,
којој кроз прсте не треба да се гледа,
мораш бити беба, бака или деда.

Млијечни зуби

Кад неко нокте грицка
или на глави дуби,
ако случајно нос чачка,
или се вере по столици
к'о мачка,
поиспадају му млијечни зуби.

Кад неко нокте не грицка
или на глави не дуби,
па чак ни нос не чачка
и не вере се к'о мачка,
опет га напусте млијечни зуби.

Баш су чудне те инаџије,
сврстане у двије дивизије –
у горњу и доњу вилицу.
Процвјетају као бијеле руже,
још док не знаш ни чему служе.
Брзо науче да грицкају
хљеб, крушку, мрквицу, јабуку,
понекад, богами, и властиту руку.
Тако тек неколико година,
а онда одједном, изненада,
углавном кад ти се једе чоколада,
почну страшно да боле
и на крају,
баш у школу кад треба да кренеш,
један по један поиспадају.

Док тако крезуб учиш прва слова
у вилице се војска нова
сврстава у два реда.
Ниједан млијечни причу не распреда
о томе треба ли уступити мјесто
новом зубу с којим се често,
како код ког човјека,
и старост дубока дочека.

Караван

Широм отворите прозоре,
јер сутра у наш град
стиже караван,
најчуднији на свијету:
Долази сјеверни медвјед –
дембелан,
на тротинету.

Прате га фоке на трициклима,
под бијелим и црвеним капицама,
и ирваси витороги
на ролшуама.

Долази необичан караван,
јер је Мићи прваку –
рођендан.

А ја хоћу да живим

Укључим те-ве да гледам цртић,
а на екрану ништа сем рата:
тутње тенкови, падају бомбе,
уши ми пара фијук граната.

Слушам радио, хоћу музику,
весела пјесма да зажубори,
а они опет само о рату,
стално се неко са неким бори.

А ја хоћу да живим
у миру и слободи,
желим да ме кроз живот
рука љубави води.

Па кад је тако, дајте и мени
бомбу велику као планета,
а ја ћу да је напуним цвијећем
нек се над нама бујно расцвјета.

И нека онда прсне ко балон
та бомба пуна среће и наде,
па нека свуда радосно крену
умјесто војних цвјетне параде.

Јер ја хоћу да живим
у миру и слободи,
желим да ме кроз живот
рука љубави води.

Загрљен с отаџбином

Кад неко воли бор изнад куће
што стреми у висину,
и жубор потока покрај школе –
он воли отаџбину.

Ко воли рунолист на планини
који призива грмљавину,
или пшенично поље у равници –
он воли отаџбину.

Кад неком цвркут птица драг је
као топла рука мамина,
у њему то букти румен пламен,
у срцу куца отаџбина.

Завичајну литицу осунчану
у сјећању кад носиш живом,
то значи да куд год корачаш
идеш загрљен с отаџбином.

Завичајна огрлица

Густа шума над селом
што крије много тајни
и кривудав поток у селу
– они су завичајни.

Друм завичајни и живица
што се одувијек грле,
мојим босоногим корацима
у снове ми све чешће хрле.

Славуј у гају, врапчић под стрехом,
у пољу зебе и препелице,
драгуљи су понајљепши
завичајне ми огрлице.

Стид и радост

Када нека луда глава
заподјене бој,
због тога се често стиди
баш сав људски сој.

Када неки војсковођа
изазове рат,
људски род му одмах треба
да скочи за врат.

А кад неко умом такне
озвјездани свод,
од свег срца радује се
баш сав људски род.

Пут у Хашане

Када прољеће заћарлија
кроз пупове грабових грана,
кажем сјећању: И ти и ја
крећемо сутра пут Хашана.

Тамо нас чека Јапра бистра,
пригрлила обале своје,
на њој и стари млин олиста
на сред баште сљезове боје.

Пасји кнез Жућо диже репић,
млинар Тришо прутом га тјера.
У грм скаче Јежурка Јежић,
тамо с Јежићем да вечера.

Ено, стриц Ниџо, па дјед Раде,
с њима и Петрак самарџија,
док мачак Тошо сланину краде,
она му од свег' најмилија.

И, да не дужим, ово је битно:
на сред Хашана Бранко чека.
Под Грмеч, школи, крени хитно,
препознаћеш је издалека.

Прољетни вјетрић већ ћарлија,
остаје за нама хладна зима.
Сутра ћемо се и ти и ја
срести с Ћопићем у Хашанима.

Родитељски

Тата, остани код куће,
твоје вријеме је скупо.
Могло би бити вруће
на том састанку глупом.

Ти старјешина си, газда,
глава си породице.
Не мораш да бринеш вазда
за све кућне ситнице.

Хајде да као људи
смјестимо све на мјесто.
Ти знаш да разредник полуди
и без разлога често.

Шта ће му родитељски,
обична партија трача?
Могло би поштено, људски,
без притужби и плача.

Добро, та двојка... схваташ ли?
Па и кец из матиша...
Зар не бисмо лако нашли
како све да се стиша?


Наредна два мјесеца
ја загријаћу столицу,
створити двојку од кеца,
а од двојке петицу.

Тата, пусти тај састанак,
не иди без потребе!
Ја имам мамин пристанак:
она ће умјесто тебе.

Све нам је јасно сада,
ставови су нам блиски.
Сан нека те савлада,
не мисли на родитељски.

Храбрен са Амазона

Посред Амазона, кроз страшну прашуму,
баш као камила по пустињском друму,
грицкајући кексић од шећера слађи,
плови храбри Храбрен на бијелој лађи.

Мачем сасијеца дебеле лијане,
грозне крокодиле и рибе пиране,
густо шибље, жиле у дубокој води,
одсијеца главу змији анаконди.

Нема тог јунака – сам себи шапуће –
који би дошао у ово беспуће
макар да покуша у замку да хвата
или да пресретне Храбрена пирата.

Одједном – гле чуда! – пред њим је чистина,
гола голцијата, ко сушта истина,
ко сњежни покривач затегнут по пољу,
као машта кад јој све пустиш на вољу.

На празној хартији трагови брисања,
нестало прашуме, нема чак ни грања.
На столу оловка, тушеви, бојице –
и брод од папира, одмах крај гумице.

Луда дворска луда

Можеш бити блесав – чудног ли ми чуда! –
прави је погодак – бити дворска луда.

Ћакнутом се памет расипа, врлуда,
али је корисна кад си дворска луда.

Треба лудовати, не жалити труда,
најбоље је кад си луда дворска луда.

Дворске луде памет расипају свуда,
најпаметнија је луда дворска луда.

Кад царица хоће принцезу да уда,
за веселу свадбу треба дворска луда.

Ако нема луде (то му је пресуда)
сам цар тада мора бити дворска луда.

Година у пјесми
(циклус)

Јануарске рукавице

Њежним крилима машу
сњежне птице над нама,
разносе радост нашу
бијелим долинама.

Кад се из јануарског гнијезда
проспе облак конфета,
под ројем бијелих звијезда
ми смо два бијела цвијета.

Правимо грудве чврсте,
од снијега голубице.
Зима ми гризе прсте,
јер немам рукавице.

Он својим рукама тада
моју руку загрије.
Сад снијег може да пада
и сјеверац да вије.

Како му очи сјаје,
чега ли се он сјети!
Шта ми то крила даје,
па хоћу да полетим?

Плетем мисли и снове
док гледам сњежне птице,
знам – руке су његове
најљепше рукавице.

Жар фебруарске мећаве

Кад фебруарска мећава
студен селом заталаса,
у оку и срцу дјечијем
чудна ватра се распламса.

Дими се оџак на кући,
дими се лула дренова.
Фијуче љута мећава,
жубори прича дједова.

„У нека давна времена
имао цар кћер и сина...“
Грије унучиће прича
док пуцкета грабовина.

Дах фебруарске мећаве
ледом окива двориште,
жар дјечије знатижеље
све причу за причом иште.

И де сад буди сигуран,
док снијег кућу засипа,
да л' фебруарска мећава
лед или жар расипа.

Цилик мартовских звончића

Из снијега главу подижући
зациличу мартовски звончићи,
сав се цилик у један глас стапа
и жубори из сунчевог слапа:

Клањам се, клањам! Добар дан свима!
Моја бијела глава три латице има:
једну за птице што нам пјесму нуде,
другу за траве што се из сна буде,
трећу за шуме, још голе и снене.
На глави су ми три капе зелене:
једна за Сњешка на далеком друму,
друга за кукуријек кад украси шуму,
трећа оном ко први бистрим оком
разгрне плавет неба над потоком.

Кад све се зааприли

У ријеци небеско плаветнило,
по небу ријека се плави.
Априлу буђење из сна мило
па с дјецом прољеће слави.

Њежним зеленилом младих шума
блистају очи дјетиње.
Миришу љубичице крај друма
и зелени се јасиње.

Благ вјетрић кад распе с цвијета
прве прољетне латице,
озари тад на лицу дјетета
и насмијане пјегице.

Свако је у априлу највећи,
сваком се живот мили
кад све се запрољећи
и све се зааприли.

Мајска зелена пјесма

Мај има зелене руке,
зелено чело, зелену косу,
весело цвркућу ласте
на зеленкастом му носу.

Росом умива зелене груди,
зелене очи и трепавице.
Попут бијелих голубица
на главу му пале латице.

Плаву капу на ведрој глави
златом сунчевог броша краси,
док му осмијех зеленог лица
запљускују зелени таласи.

Јуни има много обавеза

Има јуни много обавеза,
за сваки дан по једну и више –
да уреди плаже, игралишта,
па књижице ђачке да испише.

Мора јуни у сваку књижицу
да упише најбоље оцјене,
ђачка лица тако да озари
и успава школе затворене.

Затим мора – и то му задатак –
да спакује оно најважније,
па на село, код баке и дједа,
да поведе унуке што прије.

Тамо трешње и јагоде руде,
бистар поток кроз шуму клокоће,
журбу тамо позобале птице,
па се игра колико ко хоће.

Тамо бака ништа ти не брани,
а дјед причом уљепшава дане,
тамо јуни разбуди све птице,
тамо јутро у пјесми осване.

Јулско плаветнило

Никада толико плаветнила
као када јули рашири крила,
па плавим осмијехом с небеске пучине
зарони у тајанствене морске дубине.

Плав плашт јули простре преко свих језера
и проспе по њему прегршти бисера,
затим сваки облутак и рибицу сваку
азуром обоји у бистром плићаку.

Потом плаветнилом хитро завијуга
и све од сјевера до жаркога југа,
покрај букве, храста, јеле и јавора,
крчи пут ријеци све до плавог мора.

И де онда реци које плаветнило
у јулској раскоши највише ти мило?
Одговор ћеш наћи у плавети сненој
Јаснинога ока и у коси њеној.

Топломјер у августу

Жалио се топломјер
кад август завлада:
„Хоћу одмах на одмор,
доста ми је рада!

Јер, како ћу да измјерим
августовске дане
од врелине кад ми глава
мислити престане?“

„Топломјере, шалиш ли се?
Није ли то грешка?
Чекаћемо јануар“,
август му се смјешка.

„Живе твоје срце кад
хладноћа заледи,
бунити се, молити –
ништа не вриједи.“

„Препланули августе,
буди мало фер.
Мјерићу ти врелину“,
рече топломјер.

Румено лице септембра

Румено му лице од зрелих плодова,
очи – плаве шљиве, а злато у коси.
Несташан, безбрижан, враголаст и чио,
увијек на леђима ђачку торбу носи.

Септембар дуго по шумама шета,
а затим зађе у ријечне плићаке,
прошета пољаном, прошврља ливадом
и за тили час сакупи све ђаке.

Звони потом септембар на сва школска звона
и сва школска врата поотвара,
пожели добродошлицу малим првацима
и нестане нечујно у мору шевара.

Октобарске трепавице

Октобар има намрштено лице
и кишом орошене трепавице.
У дубоким чизмама
влажним пољима гази
и пази
да свака сјеница прије зиме
топло склониште нађе.
Затим у шуме зађе
и сненом дрвећу
прохладним вјетром шапне
да пожутјеле капе стреса с крошања,
па заспи октобар у шумору грања.

Новембарска бунда кратких рукава

Погледаш ли га кроз голо грање,
новембар има три лица најмање.

Каткад је осунчан и попут дјетета
у кошуљи кратких рукава шета.

Понекад данима под кабаницом
шљапа твојом покислом улицом.

Догађа се опет да у бунди мора
разгртати снијег испод твог прозора.

Зато би могао, када не спава,
шетати у бунди кратких рукава

и када се сунчеве зраке помоле
имао би руке до лактова голе,

а кад сњежна мећава захуји ледена,
новембру би бунда гријала рамена.

Децембарске кочије

Кочијама сребрнкастим
кад ирваси из даљине
довезу нам Дједа Мраза
да најави крај године,
тад децембар баш за њега
стере тепих од снијега.

А година када Нова
закуца на наша врата,
он кочије зашушкава
и ирвасе брзо хвата,
па са Старом, док се грију,
одлази у историју.

Шта дању ради ноћ
(циклус)

Зора

Из крошњи, гдје је свуноћ слушала
шапат грања и цвркут птица, изиђе зора,
протрља очи, умије се жубором потока
и наднесе лице над огледало извора.

Латицама шумског цвијећа опере зубе,
капљице росе с лишћа попије умјесто чаја,
обуче хаљину од плаве небеске свиле
и закити се драгуљима јутарњег сјаја.

С крошања стресе и посљедњи трунак ноћи,
лахором почешља косу по гају разасуту
и, већ израсла у јутро, крене у сусрет сунцу
које је ноћ провело на далекоме путу.

Онда, низ злаћане нити сунчевог осмијеха,
кроз отворен прозор у твоју собу крочи
и њежним гласом мајке шапне ти на уво:
„У нови дан, сине, брзо ведар ускочи!“

Шта јутро доручкује

Милош често воли да доручкује
зобене пахуљице с чоколадним млијеком,
понекад, тек за промјену, ту је
брдо пекмеза и меда с кифлом понеком.

А јутро,
лијепом дану склоно,
шта доручкује оно?

У прољеће,
чим се пробуди, одмах
доручкује поленов прах,
па заједно са сунцем,
каткада и прије,
јутарње се росе напије.
Шта јутру више треба,
оно је лакохрано,
али – да се заслади –
поједе кришом и полагано
и парче плавог неба.

Љети,
чим зора прозрачна мине,
јутро поједе два-три сунчева зрачка
и одмах затим, да жеђ утоли,
сиђе полако низ стрмине,
вјешто попут спретнога мачка,
па жубор бисерног потока пије.

У јесен,
јутру сненом,
док буди се под копреном
кише која је свуноћ лила
и док са себе стреса
покривач саткан од сивила,
довољан је за доручак
густе магле прамичак
што као каква рита
над мутном ријеком скита.

Зими,
јутро се не двоуми,
доручак му на дохват руке:
у првој боровој шуми
захвати прегршт сњежних пахуљица
и поједе их као слатко воће
уз пригушене звуке
потока који под ледом клокоће.

И док се Милош слади
зобеним пахуљицама,
јутро се брани од глади
сњежним лептирицама.

Шта дању ради ноћ

Ујутро ноћ вечера росу,
бљедилом зоре опере косу,
па се у кревет завуче,
и ту цијели дан пробдије
кријући се од Сунца.
Тек увече,
кад Даница прва засвјетлуца,
а дан на починак крене,
буди се ноћ,
трљајући очи снене.

Дању ноћ, дакле, спава.
Увуче се у тамну пећину,
ушушка у топлу постељину,
па спава, дуго спава.
На сановнику јој глава
и сања, сања, сања...
Дању ноћ сања звијезде,
препуне сребрног сјаја,
како с Мјесецом језде
баршуном модрог бескраја.

Дан се спрема на починак

Уморан дан скине сунчану одјећу
и пусти дашак вјетра из топле душе,
затим крпице румених облака објеси
изнад западних брда да се суше.

Умије се на потоку, на језеру опере ноге
и обуче пиџаму од модрог плиша небеског,
онда се у шумарку опружи колико је дуг
и тако га звјездано вече затекне будног.

Тек када очи одмори у раскоши небеског сјаја
и жудно усркне гутљај-два мјесечине,
под главу стави сноп ливадског мириса
и покрије се јорганом успављујуће тишине.

Ноћ

Ноћ је кад небо обуче модру хаљину
са мноштвом треперавих туфница
и на крагну стави сребрни брош Мјесеца,
ноћ је кад у сновима брижних мајки
безбрижно снивају дјеца.

Ноћу снови постану невидљиве птице
па лакокрили одлете на друге планете
и дуго, дуго лутају бескрајем свемира,
ноћу шуме, поља и ријеке немају имена,
ноћу дан снива у далекој Земљи мира.

Поноћ

Баш је поноћ нека појава чудна:
нити је уторак, ни сриједа,
ни петак ни субота,
све около спава, само сова будна.

Баш је поноћ чудна звјерчица нека:
нити је јуче, ни данас,
нити је данас, ни сутра,
стари датум није, а нови се чека.

Мјесец

Ноћас, док су спавали цврчци и мрави
и док су се снено љуљушкале влати трава,
Мјесец, вјечити скитница и бескућник,
пожелио је поред ријеке да одспава.

Обукао је фрак и обуо лаковане ципеле,
а за шешир задјенуо цвијет тулипана
и пожурио да с плаве пучине сиђе
док исток не најави свитање дана.

Љествама које је шева пјесмом плела
да поведе птиће на прво виђење свијета,
сишао је с торбом звјезданог праха
и почео поред ријеке да шета.

Нашао је скровито мјесташце у врбаку,
легао и пустио мисли да таласима отплове.
Тада је Соња, чувши дах заспалог Мјесеца,
стргла покривач са себе и отјерала снове.

Отворила је прозор и видјела само звијезде,
па брзо пробудила своју сестру Веру
и усхићено викнула: „Гле, нема Мјесеца!
Сигурно је ракетом одлетио на Венеру.“

Грч, грба и врба
(циклус)

Прсти

Велика ил' мала,
рука баш свака,
пет прстију има,
пет сложних јунака.

Аутостоперу је
палац важан прст,
најдебљи, најкраћи,
а веома чврст.

Кажипрст казује
куда води пут,
а кад вам пријети
дрхти као прут.

Средњи је највећи,
међу њима див.
Тешко оном ко је
њему нешто крив.

Домалога зову
још и прстењак.
Прстен је на њему
срећног брака знак.

Мали је радостан,
није изузет.
Без њега их никад
не би било пет.

Руке

Послије напорног радног дана
очева рука, жуљевита,
стреса умор са себе и журно
топлој кћеркиној руци хита.

Кад двоје у топло прољетно вече
поред ријеке шетају сами
и слушају жубор бистре воде,
тада једна рука другу мами.

Једна црна рука на жарком југу,
с мирисом банана или ананаса,
сањари да једном, у свечаном часу,
негдје на бијелу руку набаса.

Понекад се двије руке посвађају
– живот је такав и то се дешава –
али убрзо једна другој похрле,
њихов нови сусрет радост је права.

Врба и грба

Крај потока расла Врба,
с Врбом кршан Врб.
Покрај Врбе прошла Грба,
с Грбом стасит Грб.

Откуд Грба покрај Врбе,
де ти сада знај,
јер камиле носе Грбе
кроз пустињски крај.

Кад размислиш, све ти јасно:
због риме је то.
Врб баш Грбу воли страсно,
па зар је то зло?

Грб у Врбу заљубљен је
– и то да се зна,
у свему јој привржен је,
без ње нема сна.

Грба – Врба, Врба – Грба,
онда Грб, па Врб...
Запетљано... Боли трба,
тако рећи – трб.

Грч

У мору се небо купа,
ја се бућнем: с њим ћу скупа.
Плавет мора, плавет неба...
Шта ми друго треба!

Пљас-пљус! Пљуска, пршти вода
из небеског плавог свода
који морем жустро рони
у љетној сезони.

Грч из Грчке дотрчао,
па у воду утрчао.
Ухватио грч ми ногу,
ништа му не могу.

Ја му рекох: Бјежи, грче!
За тобом – гле! – Грци трче.
Стигну ли те, несрећниче,
за тебе – крај приче!

На то се и грч згрчио,
с моје ноге одскочио.
Ја из воде искочио,
весео и чио.

Архимед у млијеку

Искочивши го и сав мокар
из каде пуне млијека,
Архимед је, да се све тресло,
узвикнуо: „Еурека!

Тијело, мушко ил' женско,
потопљено у текућину,
привидно од своје тежине
губи најмање трећину.“

И, не обукавши ништа
– а била је касна јесен –
појурио је ка излазу,
новим сазнањем понесен.

Све је то из прикрајка,
тих као зимско вече,
слушао слуга му мудри,
па скупивши храброст рече:

„Газда мој добри, Архимеде,
нешто ми ту баш не штима.
Да би све било јасно,
три питања за тебе имам.“

Застаде на вратима
Архимед, па се трже.
„То што имаш да питаш,
питај, али што брже!“

„Прво“, забрза слуга,
„гдје си то видио и када
да се, умјесто водом,
млијеком пуни када?

Друго, како објашњаваш,
или је то нека забуна,
кад из ње изиђе купач
да када остане пуна?

И, треће, најважније,
ради научне истине,
зашто потопљено тијело
губи трећину тежине?“

Замишљен, с прстом на челу,
напрежући мождане вијуге,
Архимед даде одговоре,
ни сувише кратке, ни дуге.

„На прво питање јасан
одговор, без много приче:
Чим и како се купам
баш никога се не тиче.

О кади препуној млијека,
послије мога изласка,
ни ријеч нисам рекао,
то пјесникова је опаска.

Твоје треће питање
у овом часу слуди ме.
Кад мало боље размислим,
та трећина је због риме.

Истина сасвим је друга,
баш сад ми у глави сину:
Када неко тијело
потопиш у текућину

оно привидно губи
од сопствене тежине
онолико колико истисне
било које текућине.“

И раздрагани Архимед,
го као од мајке рођен,
отрча низ улицу
с новом спознајом срођен.

А слуга за њим гледа
и сам ће себи рећи:
„Е, што је мој газда чудак,
не може бити већи.

Као велико дијете
го-голцат улицом шета.
Је ли то за науку
корист, или је штета?

Оним мудрим питањима
– не желим да се хвалим –
и ја сам научном открићу
дао допринос мали.

Свом газди Архимеду
и нисам више слуга.
Будућност научника
чека ме славна и дуга.

О својој голој задњици
нека сад брине без мене,
чекају ме моја открића
и нове теореме.“