Разговарала Ивана Радовановић

Милинко Стефановић: Где престаје реч, ту почиње слика (разговор)

Извор: Разговор са фотографом Милинком Стефановићем: Где престаје реч, ту почиње слика, "Православље", новине Српске Патријаршије, Аутор: Ивана Радовановић, Број 1034, Рубрика Разговор

Милинко Стефановић, уметнички и новински фотограф, публициста, ратни извештач, уредник, издавач – личност чије несравњиво животно искуство није могуће представити укратко. Оснивач је Српског фотографског друштва, има статус Истакнутог уметника УЛУПУДС-а и звање Мајстора фотографије.

По домаћем и међународном рејтингу и наградама, један је од најуспешнијих уметничких фотографа свих времена на овим просторима. Излагао је на преко 500 групних и 49 ауторских изложби. Његови радови се налазе у Музеју примењене уметности, Музеју СПЦ, бројним музејима у земљи и широм света, у Српској, Руској, Јерусалимској, Бугарској и Александријској патријаршији... Био је фотограф у саставу највиших званичних делегација СПЦ. Јуна 2001, уврштен је међу најбољих 70 фотографа од открића фотографије, на изложби „2000 година хришћанства“ у Франкфурту, у организацији 22 најпрестижнија музеја и галерије света.Недавно је у Клужу (Румунија) по осми пут представљена његова изложба „Косово и Метохија у сузама“ – ратни дневник из 1999. године, након изласка српских снага безбедности са Космета. Од децембра 2009. године са бројним сарадницима припрема своју 50. изложбу, чији ће пут кроз хришћанске земље пратити културни програм и каталошка монографија. Подухват се зове „Стопама Светости: Патријарх српски Павле“, а обухвата раздобље 1989–2006.

Сачинили сте неке од најпознатијих фотографија Патријарха Павла. Шта оне сведоче о њему?

- Ја сам, од 1982. године, много провео по Косову. Величина Патријарха Павла, тадашњег Епископа рашко-призренског, који је прошао ту страшну голготу доле, за те 33 године – да је само то у животу учинио за спас српског народа, то је нешто што га уздиже у свете. Толико издржати у злу које је било, са једне стране, качачко-арнаутско, а са друге стране комунистичко, у томе опстати и остати, сачувати и сведочити... Та његова скромност, мирноћа, одмереност, која је била једна посебна мера, где је свако уважен у оном својем што ради најбоље. Колико сам ја пратио, никад реч његова није била оштрија. Ни покуде, ни похвале, али толико брижљиво праћено све, да се види да је потпуно предат и у служби нечега. Био је и тренутак кад сам одустао и нисам га фотографисао, на дан Покрова Пресвете Богородице, славе Пећке патријаршије, 1995. године. Решавало се тада суштинско питање бића српског народа, чекао се и одговор свог духовника. Оно што сам тада видео на лицу Његове Светости, схватио сам да као фотограф више не смем да сам ту јер нешто најдубље у њему погађам, да морам да се склоним, иако ми ни трептајем ока није речено шта да радим. Али, израз лица и кретње, поглед... Све је то изгледало благо, али нешто се страшно ломило у мени и ја сам се измакао.

Каква је улога фотографије у СПЦ?

- Премлада је још фотографија, али је на многе начине већ ушла и припомогла Српској Православној Цркви у овом времену. Од 1994. године, преломан је био долазак Патријарха руског Алексија. Од тада се, на нивоу СПЦ, другачије гледа на фотографију. Фотографија треба. Најзначајнија сведочанства је забележио највећи фотограф српског народа у последњој деценији прошлог века, владика Атанасије Јевтић. Већег нема по значају за српску историју и српски народ што је забележено. Херцеговина и Босна, Далмација, Косово и Метохија... Фотографски неће бити документа који ће надрасти његове.

Радили сте и као новинар и фоторепортер. У чему се разликују реч и слика као сведочанства?

- Реч је у много чему испред, она је закон испред виђеног. Не каже се случајно: Реч Господња, Слово Господње. Реч, слово, носе енергију. И није свеједно ни ко је рекао, ни где је рекао, ни како је рекао. И те како је реч обавезујућа. „Ујасни ми језик, Господе...“ Ми, опет, у нашој традицији имамо неупоредиво богатије начине преношења, уз гусле и коло. Гусле, које тоном подастиру реч и глас као највећи инструмент који је Свевишњи дао, да се каже и искаже кроз предање, које је сачувало боље и тачније него много шта друго.
Нама су ти дарови дати. То млади народи немају. По томе се и те како препознаје. А фотографија остаје увек део слободе моћи и немоћи говорења, слободе тумачења значењâ. Фотографија може у дубљим слојевима више него реч, да убеди говором, немуштим језиком о томе што су дубоки слојеви, емотивни, спознајни. Фотографија помаже у васпостављању брисаног идентитета, брисаног самосвојства сопства, она може и те како да лековито утиче. Она је моћно средство. Њена моћ је тамо где реч постаје немоћна. Испричајте колико год желите шта је било од добра или од зла, ако не покажете радост од добра, или тешкоће од зла, том снагом не можете да убедите речју.

Да ли је фотографија Ваш начин борбе за Истину и против заборава, у времену када се истином често манипулише и где је заборав постао свакодневица?

- Неку жишку свако има у себи. Она дотакне другог, па распламти нешто, или је блага и не креће се. Ја сам био много предат томе да оно што је виђено могу да пренесем и другоме. Богат си ако другоме дајеш. Тако сам гајен у кући, такав је понајвећма простор из којег сам поникао. Неки ред, што космогонијски, што домаћински, стајао је у тој кући. Ред се знао. И ред се поштовао. У кући у којој сам одрастао, није постојала псовка, није смела да се изговори ружна реч, лаж, подлост, мржња. А данас човек нема преданост за раба Господњег, за ближњег, за род, за своје, нико ни за кога нема времена. Мора да постоји одвојено време од себе.
Морамо да имамо нешто што је светотројичко, што је саборовање, да се, кроз оно што је наша вредност и нама вредност, сабрани дружимо и једни друге уздижемо и чувамо. Ја дуге приче могу да причам о комунистичко-комуњарском и о томе шта је значило да неко иде у цркву или у манастир. И мене је мајка кријући крстила. А опет, наш народ, из дубине душе, снаге вере, коју је одржао у свем јаду који је био, знао је да сачува све, у тихом, без прављења представе од тога, јер се од непријатеља морало крити. Али се сачувало. Имали смо у традицији све оно што је саборно, што нас је сабирало и изједначавало пред Богом.

Пред којима светим местима сте задрхтали, где је фотографија била немоћна?

- Први пут сам ту снагу и то дрхтање пред нечим осетио ходочастећи Свету Гору, односно, Хиландар. Од пристаништа, од куле Св. Василија на мору, преко Савиних ливада, стиже се до крста цара Душана. Ходио сам Савиним ливадама, поред пирга краља Милутина, са осећајем: ја ћу стићи у Хиландар, газећи истим оним стопама, ону прашину које нисам достојан, а некмоли Хиландара. Пред том прашином на стази ја сам дрхтао као прут. О Хиландару да и не говорим. То је било треперење и узношење, немост. Прошао сам доста манастира на Св. Гори, напојен нечим што је непојмљиво ако не искусиш, то је приношење себе.
То су бесцени дарови и највећа радост. А, доживео сам и неописиву језу у Шамордрину у Русији, манастиру близу Оптине Пустиње. То је чудесан манастир, где су комунисти на два-три спрата били подигли собе, основали тракторску школу и побили стотине монаха. Чудесно изгледа споља, зановљен је био тада. Монахиње су се испеле у певницу и појале док смо ми били ту, а оно је изгледало као црна ластавица за бели зид да је саградила гнездо, и то појање кроз тај ужас срушеног унутра... То сатанско испољено према том храму, као и стрељани крстови манастира Доњи Острог, стрељане Царске двери, олтар у цркви Богетићи на улазу ка Острогу... Али, понајвше у манастиру Св. Василија у Кусоњама код Пакраца, мене је прошла таква језа... Пред рат у Хрватској, ја сам радио једну репортажу, фебруар месец. У том храму је 460 људи било затворено и спаљено у Другом светском рату. Изнад манастира је бунар, у који је бачено и затрто 163 људи. Мене у манастир води о. Василије. Великим кључем откључава катанац. Улазим, подижем поглед и, наједном, у мени је нешто... чудесно се завртело. Горе сам видео небо, које је било светло, сунчан дан. У магновењу, спустим главу, а испред мене је стаза, снег који је нападао, стаза кроз коју се видело да се два пута ишло, али само једне стопе... А, горе нема крова, снег је нападао, свештеник је улазио, ишао је до Часне Трпезе, и враћао се. И само те стопе, у снегу, у храму... Тај осећај језе, која је непојмљива, неземаљска.

Ваш живот и рад дубоко су прожети предањем...

- Моја светиња је била и остаје манастир Св. Троноша, коју је подигао краљ Драгутин, у време кад су подигнути Папраћа, Св. Никола на Озрену, Тавна. Имао је велике духовнике, један од њих је био и игуман Стефан, с краја 18. века, кога су Турци отровали у Зворнику, кад је ишао да тражи проју за сиротињу рају. И он каже: „Чувајмо у себи све оно што је најљудскије, од поноса до стида. Где је стида, ту је и поштења“.
Ништа паметнији није био Кант када каже: „Ако истина и правда не значе ништа, онда ни живот на овом свету не значи ништа“. То је исти ред говорења и исти ред памети. Што бих се ја правио да је филозофски то много високо јер је Кант рекао, а не што је рекао мој игуман Стефан? Нема разлике. С тим што игуман Стефан говори и о стиду, не постанимо охоли, постидимо се, узмимо се у меру саборног понашања, где ће, од оног маленог, које тек треба да изникне и подигне се, па до оног који је по годинама и искуству најудостојенији, где ће све бити на неки начин испоштовано. То је дух српског народа кроз молитвено и брижно, сабрано, саборно, то је та енергија која се уздиже горе. Некад је она јача, некад слабија, као што и Васељена пулсира неким својим, нама несазнајним животом.