Момчило Рајин

Повратак винила

Све се више издавачких кућа враћа винилним издањима. Поготово оне које имају позамашан каталог старих издања

Један од главних приговора при појави музичких CD-а био је тај да сте закинути за омот, за паковање које је током година развоја популарне музике израсло у нешто што је пуно више и пуно значајније од носиоца пуке информације. Импозантни формат винилне плоче омогућио је најразличитије стратегије паковања па и занимљиве експерименте, док је униформисан и минијатуран формат CD-а видно хендикепиран у том смислу. Али, ма колико „љубитељи винила“ и графичког дизајна истицали ове разлоге CD формат је, мора се признати, практичнији и ефикаснији. Дигитални запис је супериоран у односу на аналогни, мање је осетљив и уз минимум пажње, практично неоштетљив.

Али, слављенички занос музичке индустрије што је пронашла ултимативни формат, супериорну замену за винилне плоче и музичке касете, био је релативно кратког века.

Док је производња винилних плоча компликован процес који захтева специјалне машине, па је због тога био поприлично заштићен од неовлашћеног копирања, развој компјутерске технологије и пад цена открили су да је CD потпуно незаштићен. Машине за уписивање на CD-у данас су толико јефтине да се налазе у сваком мало опремљенијем компјутеру. Како запис у дигиталном формату не губи ништа у квалитету код преснимавања, сваки копирани диск се може сматрати „мастером“. Све је то омогућило невиђену експанзију „пиратерије“ широм света. Негде је она, као код нас на пример, условљена пре свега економским разлозима, недостатком или непрецизном законском регулативом, док у развијенијим земљама она поприма карактер борбе против монополизма и глобалистичког корпоративног капитализма.

Свесне и осетљиве на губитке које им неовлашћено копирање наноси музичка индустрија намерава да промовише систем заштите. Један од таквих је већ у оптицају у Немачкој, али још увек није апсолутно сигуран (рекламацијама се враћа негде око 10% дискова што је недопустиво висок проценат). Мање компаније, пре свега оне које у својим каталозима имају велики број старих издања, све се више враћају винилу. Тако формат за који се пре петнаестак година сматрало да „одлази у пензију“, узвраћа ударац. За сада је то ексклузиван формат, намењен колекционарима и љубитељима музике пунијег новчаника, али већ сутра — ко зна...

Не знам шта су наше некадашње фабрике плоча урадиле са својим машинама, али се надам да их нису продале у бесцење, јер ово је тренутак да их ваљано обришу и подмажу.

25. 2. 2002.