Момчило Рајин

Плава трава

„Блуграс“ стара горштачка музика која у себи спаја фолк, баладу, госпел и блуз поново је актуелна. И не без разлога

Када су пре две године браћа Коен направила О брате, где си могли су се понадати да ће горко-слатка комедија о времену депресије постати хит сезоне, али тешко да су претпоставили да ће се музика из овог филма удобно сместити на топ листе и ту остати још пуно времена пошто је филм скинут из биоскопа.

Није ретко, мада не и обавезно, да се музика из неког филма добро продаје. Стога је честа пракса да се у филм „угурају“ проверени хитови или славне комерцијалне звезде (сетимо се Скорсезеових филмова, Фореста Гампа или Дневника Бриџет Џонс), да би саундтрек потпомогао успеху филма и обрнуто. Овде се десило нешто друго. Музички продуцент T. Bone Burnett „спаковао“ је на истом месту, углавном младе и релативно непознате, кантри музичаре окупљене око хита I’m A Man Of Constant Sorrow. Оно што је на први поглед још чудније, окосницу чини „Bluegrass“, који, мада чини кичму модерне кантри музике, никада није био њена доминанта. „Блуграс“ је стара горштачка музика (име је добила по Кентакију — земљи „плаве траве“ одакле потиче) која у себи сједињује фолк баладу, госпел напеве и блуз елементе уз унисоно певање и обавезну соло деоницу, најчешће бенџа са пет жица, виолине или мандолине. Ова три инструмента уз гитару и акустични бас чине базичну поставу сваке блуграс групе. Нове песме најчешће настају од старих уз промену текста, хармоније или аранжмана. Основне теме су неуспешна или неузвраћена љубав, дом, мајка, катастрофа, религиозно осећање и све остало што се исказује једноставним директним речима, без икаквих примеса ироније или метафоре. Свој зенит ова музика је имала средином прошлог века када је Бил Монро, да би звучао другачије, окупио сјајне свираче какви су били Лестер Флет и Ерл Скрагс и формирао групу Blue Grass Boys, а главни конкуренти били су им Stanly Brothers. Да би некако одговорио на изазов све популарнијег рокенрола Нешвил, престоница кантри музике, је крајем педесетих „одгурнула“ блуграс у страну одричући се бенџа и виолине. Отада блуграс се могао повремено чути у вестерн филмовима, а оно што му је донело интернационалну славу свакако су две теме — прва у филму Бони и Клајд и друга Dueling Banjos из Бурмановог Ослобађања.

T. Bone Burnett се постарао да, уз посвету ветеранима ове музике, лансира и нове снаге. Оно што су отпевале Алисон Краус и Гилијан Велч на овом албуму улази у ред најлепшег што се може чути на данашњој музичкој сцени. Да се то препознало сведочи чињеница да је албум само у Америци продат у преко два милиона примерака, те да није заобиђен на недавно одржаној церемонији доделе „Греми“ награда.

Кажу да се током године у свету одржи око шест стотина фестивала блуграс музике. Стога ако се нађете у близини, а на рекламном материјалу запазите неко од поменутих имена, Стива Ерла или Пети Лавлес приде, немојте оклевати. Забава је загарантована.

24. 03. 2002.