Момчило Рајин

40 година котрљања

Ако су Битлсе волела „добра деца“, у Стонсима је свако, ко се осећао одбаченим, имао потврду да није усамљен

Joe Strummer, вођа друге најважније панк дружине — The Clash, је једном приликом рекао да је било једноставно одрастати шездесетих година, јер кад год бисте укључили радио могли сте да чујете нешто ново и узбудљиво. И ту би обавезно били The Rolling Stones. Страмер, као и милиони „клинаца“ који су стасавали у то време имали су прилику да прате рађање и развијање оних група и музичара који ће дефинитивно заокружити слику о најутицајнијем феномену друге половине двадесетог века, о рокенролу. И заиста, од 1962. када су почели да наступају, снимају и издају плоче Ролингстонси су на свака два-три месеца испоручивали дозу емоција, бунта и енергије која је била јасна и пријемчива. У поређењу са осталима Стонси су представљали групу избора. Битлси су брзо постали не само национална већ и светска атракција — весели, интелигентни, духовити чупавци из Ливерпула убрзо су виђени као пожељни дечаци којима би свака мајка поверила своју девојчицу. И не би требало да брине. Стонси су били нешто друго. Готово супротно. Ако је изгледало да сви воле Битлсе, могао се стећи утисак да Стонсе сви мрзе. Жута штампа која се, такође, у то време формира и задобија широку популарност, пунила је свакодневно ступце новостима о скандалима. А Стонси су се ту показали као златни рудник. Материјала је увек било довољно, требало га је само мало ушминкати, дотерати и надувати. Вређање јавног морала, разне опсцености и хапшења, смењивали су се у ритму довољно постојаном да им слике не силазе са насловних, или барем средњих страна новина.

Што је јавност била оштрија према њима, то су их млади више обожавали. Када су 1965. испоручили Satisfaction, па затим Get Off Of My Cloud, Paint It Black и 19th Nervous Breakdown свет је био њихов. Битлси, који ће потрајати још неку годину нису добили ривале, ни конкуренте — добили су наличје. Ако су прве волела добра деца, ученици без проблема, будући љубопитљиви интелектуалци, у потоњима свако ко се осећао одбачено и неприхваћено имао је потврду да није усамљен.

Нема групе, у скоро педесетогодишњем трајању рокенрола, која је боље насликала пут од малих клубова до стадиона, ширила видике и границе ове музике, која је убедљивије исписала сторију о успесима и падовима, срећи и трагедији.

У почетку, следећи узоре с друге стране Атлантика, превасходно црне пути помогли су, више него ико други, да свет упозна блуз и ритам и блуз музику, а затим ширећи интересе, популаризацији кантри музике. Када се подвуче црта, Џегер и Ричардс, су сигурно, уз Ленона и Макартнија најважнији композиторски дует популарне музике. За разлику од потоње двојице која су, пред очигледним притиском музе инспирације, нестрпљиво грабила напред, Џегер и Ричардс су постојано табали свој пут налазећи увек нову и свежу варијацију познате теме. Ричардс не само да је успео да дефинитивно заокружи препознатљиви звук Стонса, он је успео и да дефинише звук модерног рокенрола. Када се говори о рокенрол херојима, најчешће се мисли на гитаристе. У истицању виртуоза на овом инструменту ретко ко ће споменути Кита Ричардса. Можда је тако и боље, јер његов рад никада није био усмерен на то да заустави дах, али с друге стране нема гитаристе који је испоручио толико карактеристичних рифова на овом инструменту. Баш зато је могуће препознати Стонсе од првих акорда било које песме, а то постићи је признаћемо — најтеже.

Од „немогућих дечака“ с почетка каријере Стонси су постали миљеници данашњег светског политичког, економског и уметничког џет-сета. То је и логичан завршетак пута који су сами крчили, пута на коме им је мало тога било поклоњено. Докле год су Стоунси ту постоји потврда да је рокенрол жив. А мени, као и многима, то још увек пуно значи.

31. 3. 2002.