Момчило Рајин

Пацовска дружина

Знали су да певају и глуме, били су духовити и забавни. И умели су да то покажу

Роби Вилијамс, један од најпопуларнијих певача данашњице, је пред крај прошле године издао нови албум Swing When You’re Winning са обрадама песама Френка Синатре. Како је већ у првој недељи од изласка плануо у неколико милиона примерака он ће вероватно постати најуспешнији Вилијамсов албум до сада. Одмах затим, дискографска кућа EMI је издала Eee-011 — The Best Of The Rat Pack, крчећи пут за успех најновијег филма Стивена Зодерберга Ошенових 11. Као Вилијамсов албум тако и овај филм туче рекорде на благајнама и готово је сигурно да ће уз глумачку екипу коју чине — Џорџ Клуни, Бред Пит, Џулија Робертс, Енди Гарсија и Елиот Гулд бити један од најгледанијих ове сезоне. То ће, наравно, овог извиканог мада не претерано обдареног режисера учврстити на топ листи комерцијално најисплативијих филмских посленика.

Све ово је још једном скренуло пажњу на Френки боја и његове другаре, пре свих Дина Мартина, Семија Дејвиса Џуниора, Питера Лафорда и Џоија Бишопа који су име „пацовска дружина“ или касније „Клан“, зарадили захваљујући вршљању по Холивуду и околини, снимајући филмове и плоче дању и дивљајући по непрекидним журкама ноћу. Јер, Играј своју игру (како је код нас назван) је римејк филма Ocean’s Eleven, кога је ова дружина снимила, као први у низу, 1960. године. Прво окупљени око легендарног Хемфрија Богарта име дугују Лорин Бекол, која је затекавши тадашњег мужа са пријатељима у карактеристичној ситуацији узвикнула — „Видите ли на шта личите — ви сте једна гомила пацова!“ После Богијеве смрти 1957. Синатра постаје лидер скупине која је била трн у оку тадашњег Холивуда. До 1962. ова дружина увесељава не само редовне посетиоце Лас Вегаса, већ политичку, економску и мафијашку елиту, са којима дели не само славу и богатство као и оно што неизбежно иде уз то — младе старлете и глумице, већ и многе послове који се ни тада, као ни данас, не би могли назвати најчистијим.

Осим у филмовима променљивог квалитета као што су: Sergeants 3, Robin And The 7 Hoods, Ocean’s Eleven Синатра, Мартин и Дејвис били су годинама домаћини самита у казину Сендс. Врцави хумор којим су њихови наступи били редовно зачињени, са данашњег становишта, сигурно би био критикован као „политички некоректан“ или недопустиво расистички, али тада се још увек није бринуло о таквим стварима. Или барем не на данашњи начин.

Мада је, уз неизбежне глумице Енџи Дикинсон и Ширли Меклејн, наоколо било и пуно других жена, „пацовска дружина“ је била мушка ствар. Били су увек пијани — мада никада мамурни, ломили су срца — али никада нису били сломљеног срца. За младе скоројевиће у освит Кенедијеве ере који су црна одела и кравате облачили само за венчање или сахране, њихов имиџ је био неодољиви бљесак духа и стила. Уз њих је неодвојиво везан израз „cool“, који ће отада па убудуће означавати све што је нехајно и опуштено.

Као ни Зодерберг у теми, ни Вилијемс није могао да погреши у избору песама, које су својевремено смислили најбољи аутори које новац може да плати. Обдарен гласом „један-у-сто-година“ Синатра је истом убедљивошћу певао најсентименталније баладе као и мангупске доскочице. Духовити и још необузданији Мартин и без толике уверљивости могао је да шармира и птице на грани, док је Семи Дејвис увек препун изненађења био више него убедљив певач, глумац и комичар. Када су заједно наступали у Сендс казину или глумили у Ошенових 11 били су још моћнији, али и необузданији. У њиховом заједничком наступу, форма и садржај, глума и стил постали су неодвојиви једно од другог. У доброј мери то важи и за данашње звезде, којима је разметљив провод део свакодневице, ако не и саставни део посла. Тада је то било ново и заводљиво. Био је то фазон, и то један од најбољих. Уз све уважавање Вилијамса и Зодерберга јасно је да је мој избор The Best Of The Rat Pack и одлазак у Кинотеку.

14. 04. 2002.