Момчило Рајин

Мали велики блузер

Непрестано растргнут између распусног живота и библијских тема личио је на некога ко стиже из давно прохујалих времена

Када су недавно Боба Дилана упитали зашто је на свој последњи албум Love And Theft уврстио и песму Чарлија Патона High Water он је лаконски одговорио: „Када бих снимао плоче за сопствено задовољство, онда бих снимао само Патонове песме“. Ко је био тај човек кога толико респектује један од највећих аутора популарне музике а кога су познаници, без жеље да му ласкају, називали заводником, разбојником, пијанцем, лајавцем, кловном и ко зна како још, а он сам признавао да воли гужву и тучу?

Чарли Патон је био један од оснивача модерног блуза. Рођен на Мисисипију 1891. седам година пре Вилијема Фокнера, убрзо је израстао у једног од најпознатијих певача блуза на делти. Он је био први од три велика музичара који су свирали и певали у том подручју и радили на чувеној плантажи памука у Докерију. Остала двојица — Вили Браун и Сан Хаус били су „његова деца“. Контрадикторан као човек, сличан је био и у музици. Певао је све од — трубадурских, вашарских песама, наменских химни, регтајм тема до Бродвејских популарних мелодија, и све је то комбиновао невероватном лакоћом састављајући речи у риму на лицу места. Можда све то и не би превазишло ниво занимљивог, да Патон својим грубим, храпавим, наричућим гласом није заиста и мислио то што пева. Његов глас у песмама о поплавама, женама, усамљености, о возовима и бродовима звучао је уверљиво као воз и брод. Утолико се чуднијим чини да уместо громаде, што би свако очекивао, све те песме је спевао човек од 165 центиметра и шездесетак килограма. Својим гласом он је забављао али и опомињао и изазивао, управо такво понашање и став учинили су га „кумом“ Чикаго блуза. Он је био учитељ Хаулина Вулфа, који је електрифицирао његову сирову магију и одаслао је у свет.

Па ако је то већ тако зашто је Чарли Патон тек сада „откривен“? Један од разлога је слаб квалитет плоча на 78 обртаја које су, донедавно, биле једино сведочанство његовог рада, а други успех Роберта Џонсона. Патон је умро 1934. од срчаног удара а то је било три године пре но што је Џонсон ушао у студио и снимио прву песму. Откривен од младих заљубљеника у блуз средином шездесетих, око Џонсона се убрзо исплела легенда. Његов „пакт с ђаволом на раскршћу“ и апсурдна смрт у 27. години пошто га је отровао љубоморни муж жене која је према њему показивала недвосмислену наклоност учинили су га вечним мучеником. Џонсон је блузу дао управо ону трагичну димензију која му је била потребна. Патон није имао толико трагичан живот да би се квалификовао за тако високу позицију. Обојица су персонификовала слику уметника-паћеника, али, за разлику од чудноватог и несрећног Џонсона, Патон је водио више боемски, готово раскалашан живот. Он је био, и по данашњим критеријумима, врстан забављач. Могао је да свира гитару изнад главе, између ногу и да је окреће у ваздуху. Могао је да свира и забавља без престанка читаву ноћ. Дакле, прве лекције о томе како треба да изгледа рокенрол звезда постављене су пре осамдесет година. Непрестано растргнут између жена (званично се женио шест пута), распусног живота и библијских тема личио је на неког ко стиже из давно прохујалих времена. А тако је и звучао. Џону Фехију, такође изврсном гитаристи и аутору, требало је 40 година да сакупи целокупан материјал овог легендарног музичара. Њему дугујемо ово запањујуће сведочанство забележено на седам дискова. Више него укусно упаковано, са обимном књижицом која до најситнијих детаља прати сваки Патонов улазак у студио, ово издање је пример љубави и поштовања.

28. 04. 2002.