Момчило Рајин

Лепо и празно

Последњи албуми Пола Макартнија и Мика Џегера и даље изнад просека у њиховом опусу

Постојало је време када је излазак неког албума дуго најављиван, ишчекиван да би затим, сходно утицају, постао догађај који се памти. Ово нарочито важи за период друге половине шездесетих, дакле почетке рока, и објављивање албума као што су били Pet Sounds — Бич бојса, Are You Experienced — Џимија Хендрикса, Highway 61 Revisited — Боба Дилана или Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band — Битлса. Мада не и најбољи албум легендарне четворке — управо је излазак овог потоњег дуго био маркациона линија за одређивање до и од, у процени ауторских домета у овој области.

Било је то време када је рок музика је била у пуном замаху а индустрија забаве имала пуне руке посла како да региструје и забележи то богатство идеја, ентузијазма, енергије и провокације. Битлси, Стонси, Дилан, Хендрикс, Морисон или Запа израсли су у гласноговорнике генерација који се, у потрази за идентитетом и потврдом сопствене вредности, нису либили ни потребе за (претераним) хедонизмом. Сваки њихов потез, реч, а поготово музика били су важни, тим пре јер су, барем, у очима милиона следбеника крчили нове стазе кроз џунглу старих конвенција, хипокризије и малограђанштине.

Није тешко сложити се да су тих двадесетак година најзанимљивији период када је ова музика у питању, јер артистички импулси и осећај обавезе били су далеко најважнији елементи на лествици процене ничијег кредибилитета. У тренуцима када су неки пребрзо прегорели, а многи рок посленици постали уобичајени чланови новог светског џет-сета иступила се, ако не и поломила, оштрица која је као трн у оку дуго сметала управо онима који сав свој животни кредо заснивају у додавању нула свом банковном рачуну.

Када је индустрија забаве успела да заузда Секс пистолсе и Клеш и стави под контролу средње и мале независне диско компаније, господа у сивим оделима и црним лимузинама која се појављују само на састанцима управних одбора, којима политичари служе као портпароли, коначно су могли не само да одахну него и да задовољно трљају руке.

Потпуно би погрешно било тврдити да од тада на овамо није било квалитетне и занимљиве музике, напротив, но проблем је био и остао што она више није била важна. Или, барем не у смислу како су је доживљавале генерације од педесетих до осамдесетих. Како год био сићушан број оних који су успели да одоле биолошким изазовима и науче да достојанствено старе, још је мање оних који су успели да се заштите од диктата капитала, сачувају и наставе да развијају ауторске пориве и импулсе.

Помало је тужно — када ставите у плејер последње албуме Мика Џегера и Пола Макартнија, који узгред, мада претенциозни и препродуцирани, још су увек изнад просека у њиховом опусу — што не можете докучити кога они стварно дотичу. Сем можда баш оне који се као путујући циркус селе с доделе Оскара на Кански и ине фестивале и онолике доделе награда. Или, оне који у обрисима звезда виде трајност и успех и можда су тек за који слободни викенд спремни да купе карту за парче носталгије. Оне који воле лепо па било оно и безначајно.

19. 05. 2002.