Момчило Рајин

То је само рокенрол

Прва генерација која је одрасла уз телевизију истовремено је и прва рок генерација

Дуги низ година, поготово у време док је рок био планетарни феномен, било је модерно да сваки мислилац који држи до себе пружи теорију о његовом настанку и развоју. Али рок се врло спретно мигољио разним теоретичарима који су тврдоглаво настојали да га уклопе у своја учења. Они су најчешће грешили у томе што су обиље понуђених информација круто подвргавали свом систему гледишта. Такав начин посматрања, у коме се као у унапред постављеном силогизму само замењују премисе, и поред заговарања општости у најбољем случају је као резултат доносио осветљавање само једног од многих сегмената. И као на матрици ређали су се социолошки, психолошки или музиколошки огледи који су уместо откривања велике истине заправо сведочили о све већем расцепу између традиционалне и масовне културе.

Зато није ни чудо, како је искуство показало, да су највреднији публицистички излети долазили из саме рок средине, те да су били неупоредиво супериорнији над онима у којима су аутори анализирали рок са стране. Јер, онима који су га тек узгредно посматрали, непремостив проблем је био и остао да рок схвате као динамичну мешавину музике, међуодноса између извођача и публике, законитости масовних медија, друштвених услова и средине. Као и у самој музици, показало се да интуитивност и сензибилитет у овом специфичном медију могу да буду дореченији и проницљивији од крутог интелектуалног система.

Неко је давно рекао да „рок тражи свестран приступ“. Управо се тиме руководио француски социолог, урбаниста и композитор Анри Торг у свом кратком огледу Поп и Рок музика написаном још давне 1975. а допуњеном средином прошле деценије. И то са променљивим резултатом.

Да не буде неспоразума Торг није у криву када апострофира непосредне музичке изворе рока који сежу чак у тридесете године прошлог века. Такође је у праву када указује да се ради о специфичном музичком хибриду, састављеном из неколико међусобно испреплетаних израза — блуза, спиритуала, ритма и блуза, џеза и кантри музике, пре свих. Узгред он ће негде поменути да је еволуција рока од самог почетка била прожета међусобним деловањем двеју култура, Црне и Беле Америке, што свакако носи и одређене друштвене и политичке импликације.

Али он очигледно излази из француске интелектуалне школе постегзистенцијалистичког проседеа, дакле левих погледа, у којој се не ретко произвољно (по потреби теме) мешају феноменологија и структурализам. Тако ће он инсистирати на субверзивној улози ове музике у шездесетим и седамдесетим годинама често пренаглашено инсистирајући на елементима који постоје а заобилазећи оне који му не одговарају, и не помињући слична па и радикалнија дешавања око рока. Зато ће и превидети да је рок је пре свега музика везана за град и зато овде нема ни речи о трансформацији која је из руралних и наглашено етничких музичких елемената створила чисто урбани феномен. Торг ће узгред напоменути да је рок постао и глобални феномен али неће објаснити ни како ни зашто. Нема овде готово ни речи о развоју масовних медија који су педесетих година доживели праву експлозију. А то је, уједно, био један од најважнијих момената у афирмацији рока. Прва генерација која је одрасла уз телевизију истовремено је и прва рок генерација. Прихватање рока од стране младих без сумње је кључни моменат и једна од битних особина која га одређује до данашњег дана. Оног тренутка када је хибридна музичка творевина постала својина младих и посебан генерацијски феномен може се рећи да је настао прави рокенрол.

Торг занесен својим псеудо-историјским и квази-феноменолошким исказима мало каже о свему овоме. Ако је издавачка кућа „Клио“ стварно решила да се укључи у истраживање попа и рока онда јој се може опростити овај промашај. Има толико добрих књига из ове области које чекају на превод и објављивање да је штета арчити папир на овако произвољне „синтезе“.

2. 6. 2002.