Стана Ристић, Ивана Лазић-Коњик

Дом у српском језику

1. Увод (предмет, грађа, методологија)

Концепт ДОМА у српском језику биће представљен у складу са теоријским поставкама и методолошким основама Лублинске етнолингвистичке школе, према принципима и фазама рада за формирања речничког чланка, наведеним у Методолошким инструкцијама (Абрамович, М., Бартмињски, Ј. и др.), а на материјалу тезаурусног Речника српскохрватског књижевног и народног језика (РСАНУ), текстова (из електронског корпуса) савременог српског језика, народних пословициа и анкетe.

Материјал тезаурусног РСАНУ који осим речничког чланка лексеме дом и чланка њеног најближег синонима кућа обухвата и лексичке јединице њихових творбених гнезда, представља системски језички материјал [1] па ће бити представљен са свим карактеристичним лексичкосемантичким односима: хиперо-хипонимским, антонимијским, синонимијским, са афиксалном и семантичком деривацијом, са карактеристичним синтагматско-синтаксичким спојевима и колокацијама. С обзиром на то да он потврђује обухватну, вишедимензијалну појмовну предству ДОМА у српском језику, на њему ће бити утврђени најважнији, општи параметри за профилисање овог појма у свим његовим аспектима: физичким, функционалним, друштвеним, емотивним и аксиолошким, на којима се заснива стереотип овог појма у језичкој слици света носилаца српског језика. Материјал народних пословица указује на традиционалну заснованост неких параметара у савременој представи ДОМА. Материјал електронског корпуса и анкета репрезентују концепт овог појма који је најближи његовој наивној представи у разговорном језику, као најнеутралнијем, изворном народом језичком идиому.

Тако ће на основу прегледа реализација употребе лексема дом и кућа на целокупном материјалу бити издвојене заједничке карактеристике, профили стереотипа дом [2], док ће на примерима који подлежу нормативној, стилској и жанровској диференцијацији бити представљене оне карактеристике које проширују или модификују концептуално поље ДОМА, уводећи нове, потенцијалне параметре актуелне за профилисање овог појма у динамичном развоју стереотипа.

У тезаурусном РСАНУ издвојена су следећа значења дома:

и куће:

Прототипична представа дома у српском језику одговара значењу које је у РСАНУ представљено као прво, примарно значење лексеме дом [1а]. Иако је особина дескриптивне лексикографије да значења речи наводи у виду таксономски и хијерархијски рашчлањених дефиниција с ограничавањем на нужне и довољне елементе, што по правилу смањује степен њихове информативности, у првом значењу наведеном у РСАНУ спојено су представљене семе дома као физичког објекта („зграда”) и као друштвене заједнице („породица”), што је у складу са уобичајеним начином концептуализације овог појма у српском језику.

Структура и хијерархијски распоред основног, прототипичног значења показују да у српској лингвокултури лексеме дом и кућа на вербално-семантичком плану функционишу као синоними. Међутим, разлике се јављју на когнитивном и комуникативно-прагматичком плану, што се најопштије испољава у виду маркиране употребе лексеме дом и неутралне употребе лексеме кућа. Основна разлика у значењу и употреби лексема дом и кућа у савременом српском језику односи се на друштвену димензију. Док појам ДОМА у уобичајеној, свакодневој концептуализацији обухвата дати параметар, за појам КУЋЕ је он од секундарног значаја. У примарној интерпретацији кућа се доживљава као „зграда” тј. грађевински објекат са функцијом „за становање”, што је јасно истакнуто у дефиницији у РСАНУ [1а], а тек секундарно као „породица”. Наведене разлике потврђују уобичајене колокација типа купити / продати кућу, изнајмити кућу, у односу на нереализоване, па и немогуће колокације *купити дом, *продати дом, *изнајмити дом. Неке од наведених разлика у употреби ове две лексеме показује следећи пример из књижевног дискурса, преузет из електронског корпуса српског језика:

Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка! (Јанко Веселиновић, Хајдук Станко),

у коме се лексема кућа употребљава у смислу физичког објекта који је подложан пропадању и који се чува у физичким траговима исказаним дериватом кућиште, [4] док је лексема дом употребљена у друштвеном смислу као породична заједница, „народ из нечијег дома“, а у аксиолошком смислу као чувар традиционалних културних, моралних и др. вредности (апстрактан домен).

Дакле, поред устаљених физичких карактеристика представа ДОМА у српском језику обухвата и друге битне карактеристике на основу којих се концепт ДОМА структурира као вишедимензионална категорија која укључује различите параметре: физичке, друштвене, функционалне, емоционалне и аксиолошке (исп. Бартмињски 2011: 222–224).

Уобичајена представа ДОМА у српском језику и култури, као и у осталим словенским језицима и културама, подразумева зграду (грађевину) правоугаоног облика који има зидове, врата, прозоре и кров са димњаком, намењену првенствено за становање. Физички аспекти ДОМА препознају се у виду следећих мотива: а) грађење куће: саградити, подићи, изградити, довршити, омалтристи дом / кућу; обновити, реновирати, поправити и сл. дом / кућу; б) трошност куће као грађевине: разрушити, срушити, порушити и сл. дом / кућу; в) мотив дома као унутрашњег простора: изаћи, отићи, отпутовати из дома / куће; доћи, допутовати, вратити се дому / кући; напустити дом / кућу; г) материјал од којих су куће направљене: кућа од цигала / камена / дрвета / бетонских блокова / сламе / земље и др.; д) архикетонски, грађевински тип: куће на стубовима / на један спрат / на више спратова, приземна кућа, ниска, висока кућа и др.; ђ) продати, изнајмљивати кућу (лексема дом не може реализовти спојеве са наведеним типом глагола); осигурати, обезбедити дом / кућу и др.

Постоје разлике у традиционалној и савременој представи физичких аспеката ДОМА, као и руралној и урбаној. Оне се у првом реду односе на материјал од којег је изграђен (блато, дрво, камен / бетон, цигла) и спољашњи изглед (висина, спратност, величина). Тако би традиционалној и савременој руралној представи дома с физичког аспекта више одговарао назив кућа, а савременој урбаној назив стан (зграда).

Друштвени аспекти ДОМА на синтаксичком плану реализују се у синтагматским спојевима и предикатским јединицама у вези са аксиолошким и емотивним аспектима. Мотив ДОМА као породице потврђују примери: породични дом /кућа, родни дом, домаће огњиште, стећи свој дом / кућу, заснивати дом, који је профилисан и емотивним параметрима, што потврђују спојеви лексеме дом са присвојним заменицама: мој, твој, свој, његов дом, или спојеви типа: опростити се са домаћим својим, поштовати свој дом, Домаћине, доме мој, чиме се концепт дома употпуњује информацијама о личном задовољству поседовања свога дома, осећању поштовања и љубави према свом дому, према члановома своје породице, али и одговорношћу домаћинског управљања. Друштвени аспекти у концептуализацији ДОМА допуњавају се и другим вредностима, као изразом личног, идивидуалног искуства, сазнања, тачке гледишта и перспективе, па је на плану друштвене ковенције дом конципиран и као брачна заједница са основним, патријархалним вредностима, у којима су домаћин и домаћица стубови дома, породице, брачне заједнице и родоначелници новог нараштаја. Дом је у колективној представи конципиран и као „добра породица“ са позитивним емоционалним вредностима: слобода понашања, радовање, слога, љубав и поштовање ближњих, али и са искуством обезвређивања или одсуства наведених врености.[5]

Функционалне аспекте ДОМА профилишу устаљени синтагматски спојеви са следећим значењима: „привременог боравка“: а) „привремени смештај“: сиротињски дом, старачки дом, дом за незбринуте особе, б) „за одмарање“: планинарски дом, кућа за одмор; в) „за забаву“: гостилни дом „заст. гостионица“, луда (лудачка) кућа, ноћна кућа „забавни локал (кафана, бар и сл.) у којем се забавни живот одвија првенствено ноћу“; г) „за обављање неког посла, делатности и сл.“: дом културе, дом здравља, дом господњи, божја кућа, братска кућа „црква, храм“, трговачка кућа, извозничка кућа, шпедитерска кућа, издавачка кућа, робна кућа; д) „наменске просторије у кући“: женски дом „заст. део куће у коме станују жене и девојке“; ватрена кућа, огњена кућа „споредна зграда у домаћинству у којој се ложи ватра; кухиња“; ђ) „обваљања службе“: војна (војничка) кућа „војне јединице додељене владару“.

Аксиолошке аспекте, с позитивном или негативном конотацијом, у профилисању ДОМА представљају везани спојеви, изрази, идиоми у чијој основи су лексеме дом и кућа. Позитивну конотацију засновану на осећању удобности реализује израз бити код (своје) куће „добро се сналазити у некој области, материји и сл., добро нешто знати, познавати, бити сигуран, успешан у изразу“; на осећању поузданости, сигурности: кућа од куће „поуздан, поштен човек“; на осећању блискости: Домаћине, доме мој, | Ево вука пред твој двор (у нар. песми), кућо моја „назив од миља (обично у обраћању мајке детету)“; стара кућо „назив у обраћању, обично при поздраву, којим се показује присност, пријатељство“; гостољубивости: држати (имати, водити) отворену кућу „радо, много примати госте, посете, бити гостопримљив“; отворити кућу „почети примати госте, посетиоце и сл.“; марљивост, упорност: гледати своју кућу „радити свој посао“, савити кућу „основати свој дом, породицу“; кућу (с)кућити, (с)тећи; на угледу уважавању: бити од (из) куће „покр. бити из добре, угледне породице“; на пијетету, поштовању: вечни дом /вечна кућа „гроб“; вечна кућа „покр. мртвачки сандук“; паметна, мудра мисао: та је из дома (нар. посл.) „кад неко рекне нешто паметно, мудро“; ближе кући „корисније, паметније“; слога: ако не буду гости бијесни, неће бити кућа тијесна; није кућа тијесна, док није чељад бијесна (нар. посл.) „ако су људи скромни, могу се задовољити оним што имају“; договор кућу гради „сложним радом постиже се успех“.

Неки примери указују на амбивалентан однос према жени и њеној улози у породици, домаћинству, при чему се истиче значај њене улоге: не стоји кућа на земљи, него на жени; на жени кућа стоји „жена знатним делом одржава кућу, породицу“ или се релативизује: женски пород туђа кућа „женско дете удајом прелази у туђу кућу“.

Негативну конотацију са значењем непоузданости, несигурност реализује израз кућа од карата; са значењем сиромаштва, беде: без куће и кућишта (бити, остати), немати куће ни кућишта; са значењем нетрпељивости: далеко (даље) му (ти и сл.) (лепа, црна) кућа; нетолерантности, неслоге: дићи (дизати) кућу на главу (на леђа, на себе) „(на)правити галаму, неред“; раскопати, растурити кућу „учинити да дође до деобе, да се већа породична заједница (обично од браће и њихових обитељи) раздвоји, издели у посебна домаћинства“; непромишљености: подупирати кућу одозго, с крова „наносити штету, упропашћивати“; злурадости: заиграће мечка и пред твојом (његовом и сл.) кућом „и тебе ће (њега ће и сл.) снаћи несрећа, зло, невоља, и ти ћеш (он ће и сл.) доћи у незгодан положај, у неприлику“; неморала: јавна кућа, блудна кућа, проститутска кућа, блудни (блуднички) дом „заст. јавна кућа“; са пејоративним значењем: луда (лудачка) кућа, жута кућа „болница за душевне болести, лудница“, црна кућа (комунска кућа, стара кућа) „тамница, затвор“. Негативно вредновање показују и примери експресивне употребе ових лексема: крвава кућа „породица чији су мушки чланови гинули у борби“; екскламтивна употреба: кам (ти, му, им итд.) у дом у клетви „несрећа те задесила, зло те снашло“.

У вези са вредновањем овог појма реализују се и примери који указују на конвенционлно друштвено поимање дома као мере „добрих или лоших поступака, понашања, особина и сл.“: а) било на личном плану: ићи, ући у пуну кућу „женидбом односно удајом ући, доспети у имућан дом, постати члан богатог домаћинства“; ући жени у кућу „настанити се женидбом у женској кући“; кука (плаче) кућа за тобом (њим и сл.) „каже се када је неко необично вредан, способан за нешто“; кућа је (стоји) на њој (њему и сл.), држи (држиш и сл.) кућу на себи „сама (сaм) управља кућанством, сама (сaм) одржава домаћинство“; у кући шушањ, а на двору бубањ „у својој кући је тих, а пред светом говорљив, гласан“; б) било на ширем, друштвеном плану: ићи од куће до куће; закопати (затворити, затрпати, затрти, ископати, угасити и сл.) дом / кућу; у сваком селу прави (гради) кућу „свуда стеци себи пријатеље“.

У народном поимању кућа / дом се узимају и као мера нечијег расположења: нису му (јој и сл.) све козе код куће „није расположен, не иде му све како је планирао и сл.“; као мера хитности: не гори (ти, му и сл.) кућа (над главом) „није (ти, му и сл.) хитно, није потребно да журиш (да журим и сл.)“; па и као мера уопште, у збрајању, сабирању и у одређивању крајње границе нечега и сл.: кућа дјеце „фиг. велика количина нечег, велики број нечег”, кућа и кућиште „1) у истицању, у појачаном значењу кућа као дом, пребивалиште, домаћинство, место где је човек на своме, са својима; 2) основно што је за живот потребно; 3) све што неко има; свеукупно имање“; до божје куће „до краја, до крајње границе, мере, до крајњих могућности“; с куће на кућу „просечно од куће, домаћинства, по домаћинству“; пиши кући пропало „нема лека, помоћи (чему)“.

Вишеаспектност односно вишедимензионалност концепта ДОМ долази до изражаја у опозицијама. У његовом концептуалном пољу опозиције су засноване на друштвеним, емотивним (психо-социјалним), егзистенцијалним и просторним односима. Наведени примери из различитог језичког материјала показују да концепт ДОМА функционише као универзални културални концепт (уп. Алефиренко 2011: 32–33) и као древни, базични ментални појам, који је у вези са основном људском егзистенцијалном ситуацијом.[6] У његовој реализацији функционишу основне егзистенцијалне вредности у виду бинарних опозиција: „свој – туђи” и „живот – смрт“. На мисаоно-сазнајном плану појам ДОМА функционише као изворни домен у категоризацији других појмова, и то не само на основу позитивних параметара „свој“ и „живот“, него и на основу просторног параметра границе као његове суштинске вредности у успостављању опозиције „унутрашњи простор / свој / пријатељски – спољашњи простор / туђи / непријатељски”.[7] У својству граничника јављају се праг и врата. На просторној и друштвеној опозицији заснован је антонимијски однос лексема дом и свет: дом је близак, пријатељски, а свет далек, туђ, и опасан, што показују следећи примери: свуда је проћи, ал’ је кући доћи; свуда поћи, али кући доћи; код (своје) куће (бити).

У савременом српском језику, параметризацију за профилисање стереотипа дома, осим употребе лексеме дом и кућа, употпуњују употребе лексеме из истог семантичког поља, које се могу представити или као парадигме уређене различитим односима: хиперо-хипонимским, еквонимским (еквиваленти), синонимијским, антонимијским; затим и као пардигме регуларних деривационих низова творбеног и семнтичког карактера, или, пак, као структурне јединице у предикатско-синтагматским спојевима (исп. Бартмињски 2011: 56–57).

2.6.1. Синоними. У српском језику постоји велики број назива који именују појам ДОМА у његовим најразличитијим видовима, тј. попуњавају семантички простор ДОМА (’место за становање’), откривајући бројне особине по којима се новоименовани појам удаљава од уобичајене (прототипичне) представе именоване лексемама дом / кућа. Ти називи се у одређеним контекстима јављају као синоними лексеме дом: зграда, грађевина, стан, гарсоњера, дуплекс, петероспратница, вишеспратница, кућа „на лакат”; вила, дворац, палата; чардаклија, земуница, колиба, сојеница, барака (чатрља, пушара), приземница, поземљуша; сламара (сламарица, сламњача), плочара, шиндралија, ћерпичара; чатмара, уџера, уџерица, страћара, трошарница и др. Наведени називи профилишу физичке аспекте „грађевине“ из концептуалног поља ДОМА: технику изградње и подлогу на којој је подигнут; изглед, величина, висина, спратност; материјал од којега је изграђен и др.

Неке од њих профилишу аксиолошке аспекте овог појма, истичући његове позитивне или негативне особине. Тако лексеме гнездо (породично, топло, гостољубиво), уточиште и скровиште, преузете из других лексичкосемантичих и тематских група, у својим метафоричним или метонимијским значењима носе позитивну конотацију, истичући особине удобности, топлине и сигурности; лексеме: вила, дворац, здање, палата, са семом „богатство“ поред удобности истичу статусно профилисање овог појма. Лексеме овог типа показују да се појам ДОМА концептуализује као простор издвојен од спољашњег света с егзистенцијалном и заштитном функцијом и као уточишта које пружа осећај топлине, угодности и сигурности. Негативну конотацију са семом „неуређености, неудобности“ имају лексеме брлог, свињац, пржница у својим пренесеним значењима и оне са семама „сиромаштва“ и „дотрајалости, трошности“: страћара, трошарница, уџера, уџерица. Супротно лексемама са позитивном конотацијом, ове лексеме указују на одсуство удобности, топлине и осећња сигурности.

Синонимни називи изведени метонимизацијом огњиште, кућиште, оџак, кров, капија, упрет [8], сљеме [9] откривају делове дома који у концептуализацији овог појма с традиционално-културолошког аспекта имају посебно важну улогу (в. даље под пословице).

2.6.2. Хипероними / хипоними. У парадигматском систему наведени називи, који профилишу појам ДОМА у његовом непрототипичном виду, заједно са лексемама дом и кућа, који профилишу уобичајену (прототипичну) представу овог појма, предствљају хипониме, па се на основу истакнутих разлика успоставља хијерархијска уређеност читавог хипонимског низа. Улогу вишег категоријалног појма, хиперонима за појам ДОМ има неколико лексема, распоређених према „принципу најближег нивоа хијерархије“ (Бартмињски 2011: 113): кућа, зграда, грађевина, (грађевински) објекат. Може се, међутим, говорити и о хијерархизацији између хипонимних назива унутар самог концептуалног поља и надређености једних појмова у односу на друге. Тако се, у српском језику, у истој хијерархијској равни налазе називи кућа, дом и стан и имају надређену улогу у односу на остале хипонимне називе. Разлике у значењу ове три лексеме засноване су на ванјезичким факторима и тичу се пре свега разлика у физичким карактеристикама самих стамбених објеката.

2.6.3. Деривати. Посматрано с творбеног аспекта обе лексеме, дом и кућа, у полисемној структури показују богату семантичку деривацију која се у централном делу креће у оквирима истог семантичког поља и то како у стандардним реализацијама тако и у покрајинским, док на периферији семантички деривати излазе из оквира овог семантичког поља и повезују га са другим семантичким пољима из различитих области, што је показано у издвајању таквих значења за обе лексеме (в. нап. ).

У афиксалној деривацији евидентан је висок степен деривационе продуктивности. Структура деривата, међутим, открива различит степен семантичког варирања. Премда деривати обе лексеме не излазе значајно изван основног појмовног смисла „дом – кућа – породица”, семантичка дисперзија лексеме кућа је ипак богатија (исп. нпр. кућаница; кућанин; кућар 1. а. одељење, преградак или посебна зграда у дворишту сеоске куће у којој бораве младенци и држе своје ствари; б. в. кућер (2) „мала, тескобна кућа, обично сеоска, кућерак“. 2. покр. мања просторија, остава поред кухиње, у којој се држе кухињски предмети 3. кућица, колибица у близини тора, често покретна (на саоницама и др.) у којој спава чобанин. 4. покр. а. капелица, црквица. 5. а. ист. сељак беземљаш, који поседује само кућу с окућницом и који се издржава надничењем и сл.; б. покр. онај који скупља, откупљује предмете по кућама. 6. покр. онај који се бави зидањем, градњом кућа. кућарица ж 1. дем. и хип. од кућара. 2. кућаница, домаћица. 3. а. зоол. врста морске рибе Callopeltis guadrilineata; б. змија која живи у кућним зидовима, кућна змија).

Анализа творбене семантике омогућава да се уоче још неке особине значајне за концептуализацију речи и појма ДОМ у српском језику и да се утврди природа односа овог појма са другим појмовима. Већи број деривата указује на бројне параметре који профилишу ДОМ у свим његовим аспектима: физичким, друштвеним, аксиолошким и емотивним. У том погледу истиче се придев домаћи, који својим значењима у бројним синтагматским називима, покрива скоро читаво концептуално поље ДОМА: домаћа хаљина „употребљава се / носи се само у кући”; „кућне израде”: домаћа комовица, домаћи дуван, домаће вино, домаће сириште); „породични”: домаћи људи, домаћи народ; „неусиљен, слободан”: домаће понашање, домаћи човек; „питом, припитомљен; одгајен”: домаћа животиња, домаћа коза, домаћи пас; домаћа винова лоза, домаћи купус и др.; „члан породице”: Ова кућа нека Вам буде као да је Ваша. Ви сте наш, домаћи. Исти значај за концептуализацију ДОМА имају и други деривати са својим значењима: „глава породице” (домаћин; домар); домородитељ заст.; „старешина, газда” (домаћин); „чуварност, брижљивост, штедљивост” (домаћин; домаћински); „имућност, богатство”: домаћин; домаћински; „углед”: домаћински свет; „блискост” (одомаћити; удомаћити); „власник / власница гостионице” (домаћица, домаћин); „плодност” (домаћица заст.); „родбински односи“ (домазет; домаћица етн. покр. „учесница у свадбеном обреду, деверова жена или рођака”; домаћин „муж, супруг”). Неки деривати показују да се појам ДОМА концептуализује као „крај, постојбина; домовина, отаџбина; патриотизам” (дома прил. „у свом крају, у домовини, отаџбини”, „у свој крај, у своју постојбину”; Слика је уљена ... од домаћега умјетника; домаја заст.; домовина; домобран; домољуб, домољубље, домородство и др.). На периферији творбеног гнезда лексеме дом реализују се деривати који именују реалије изван овог семантичког поља: „документ“: домовница; „непостојање дома”: бездом, бездоман; издомити; „не дом; туђина; расипништво”: недомаћи; недомаћин; недомаћински; „клуб, екипа” спорт.: Домаћи играју врло оштро, борбено; Имена клубова који су домаћини штампана су црним словима; „кућни дух“: мит. покр. домаћи; „врста крушке“ агр. покр. домаћица.

У семантичком погледу најзанимљивији је однос деривираних придева домаћи и кућни који, осим чисто релационог значења („који се односи на дом, кућу, породицу, домаћинство”) развијају бројна квалитативна значења која конкретизују осећања и схватања везана за дом (исп. Бартмињски 2011: 225).

2.6.4. Синтаксичко-синтагматски комплекси. На основу свих реализација значења лексеме дом / кућа, предствљених на различитом језичком материјалу у виду концептуализације овог појма и његове вишедимензионалности, може се, у складу са принципима „когнитивне дефиниције“, разрађене у оквиру Лублинске етнолингвистичке школе (Бартмињски 2011: 237–241), дати јединствен семантички опис свих његових димензија. Он се остварује „дефиницијским реченицама“ („минималним дијагностичким константама“ или „семантичким стандардима“), које откривају основне елементе појма, који се на плану друштвене употребе одређују као „стереотипни мотиви“ [10]. Они покривају читав комплекс конвенционалних реализација на нивоу друштвене норме и потенцијал оквирне синтаксичке структуре, која се са становишта предикатско-аргументске синтаксе, у српском као и у пољском језику,може формално представти на следећи начин: Nhum станује / живи у Nloc, из кога се исказано апстрактним језиком семантичке синтаксе изводи реченица [породица станује / живи у згради]. Она представља основни стереотипни мотив који дефинише дом /кућу, са три надређена појма (хиперонима) ових лексема, а то су зграда, становање и породица, који се спајају у семантичку целину, чији се делови (домени, фасете): [место] - [догађај] - [људи који учествују у догађају] међусобно прожимају. Из њих се изводе други основни мотиви заменом хиперонимних лексема њиховим еквивалентима. Тако у српском језику у домену [догађај] позицију предиката осим надређене лексеме становати / живети, може попуњавати читав низ глаголских / предикатских лексема, типа: привремено становати, боравити, пребивати, градити, изнајмити и др.; у домену [партиципанта] позицију субјекта, осим надређене лексеме породица, попуњавају бројне именице из сфере хумано: породица, укућани, пријатељи, гости ... ; сељак, радник, службеник, човек из града и др; а домену [места] [локализације] позицију локализатора, осим надређене лексеме зграда, попуњавају лексеме: дом, кућа, стан, палата, викендица и цео низ наведених синонима и еквивалената односно хипонимних назива.

Велики потенцијал у развијању стереотипних мотива потврђен је у фразеологији и везаним колокацијама употребе лексема дом и кућа који откривају веома широко и густо умрежено концептуално поље ДОМА у наивном поимању свих његових аспеката: физичких (који предствљају културу становања), друштвених (који указују на уређивање међусобних односа у кругу породице и шире друштвене заједнице), аксиолошких (који откривају систем вредности у српској лингвокултури) и емотивноих (који откривају менталитет и нарави припадника српске културе).

Илустрација могућих варијација основних мотива дата је у претходним поглављима у виду реченица и минималних конекста употребе, који указују на могуће видове супституције, док су за илустровање сложенијих деривираних мотива насталих у процесима парафразирања и разраде много погоднији текстови / дискурси из различитих функционалних стилова савременог српског језика.

Развијање основних стереотипних мотива засниваних на примени различитих наративних процедура, биће представљени материјалом из пословица и текстова / корпуса.

3. Пословице

У основи развијених стереотипних мотива дома / куће у народним пословицама (Народне пословице 1969) [11] јесте процедура поуке која се изводи на основу низа сличних искустава у разним ситуацијама из свакодневног живота. Поука се не даје експлицитно него у виду претпоставки, примера нечега што се десило, а често су проткане хумором и исказане у виду шале, чија се актуелност у свим временима заснива на модалности, исказаној у различитим формама: најчешће монолошким, погодбеним реченица, безличним конструкцијама, у стиховима, једна поука у више варијаната, а ретко у дијалогу, у форми загонетке и клетве.

У народним пословицама је реализована наивна представа ДОМА, профилисаног на традиционалним вредностима и обичајима патријархалне кутуре. Тако се и у овом материјалу ДОМ конципира као вишедимензионални појам са свим аспектима: физичким, друштвеним, аксиолошким и емотивним.

Друштвени аспекти откривају неке опште обичајне норме у регулисању приватних, јавних и других односа између чланова породице и шире друштвене заједнице, при чему је указано на основне моралне и породичне вредности. Тако се „опраштање дуга“ исказује пословицом: Ако кућа изгори, дуг на оџак излети, 46, надмудривање и инаћење између снахе и свекра: Ако ми не метеш куће, мекше ми је спавати, ако ми не переш судова, гушћа ми је чорба. Казао некакав свекар снаси, и значи: не можеш ми напркосити ничим, 46; неговње толеранције у породици, слога: Ако не буду гости бијесни, не ће бити кућа тијесна, 46; велика одговорност за стицање и очување породице: Да је кућа добра, и вук би је имао. Рече се у шали, кад ко ђе не ће да остане, него се изговара да хоће кући да иде., 80; Тешко је туђу кућу служити, ал’ још је теже своју стећи., 279; оправдана шкртост и одмереност у помагању другог: Туђу кућу диже, а своју обара., 285; Хатарова кућа је у потоку, једва јој се слеме види., 299.

У неким пословицима у наивном поимању дом / кућа се узимају као мерило позитивних или негативних вредности: „нетрпељивости“: Далеко му лијепа кућа! Кад ко није рад кога имати код себе., 81; „скитање, беспосличарења“: Зашао од куће до куће као водичар., 108; „штедљивости, нерасипништва“: Зрно до зрна погача, / Камен до камена палача., 113, Куће колико те може покрити, а баштине колико ти око види (ваља гледати да чоек стече). У Боци., 166; „сиромаштва“: Кућа му је на батини (у торби? просјак)., 166 (пословица исказана у форми загонетке); Кућа му је од камена, / А у кући ни камена., 166; зурадости: Игра мечка пред чичином кућом. — Доћи ће и пред нашу., 114 (у форми дијалога); „скромности, незхтевности, трпељивости“: Кад кућа гори, барем да се чоек огрије. Да се чоек и од штете своје помогне колико се може. Приповиједа се како је рекао Насрадин хоџа кад су му казали да му је кућа изгорела и покућство и имање све да су људи разграбили: Штета што нијесам био ту да и ја што уграбим!, 131; „одмерено гостопримство“: Незвану госту мјесто за вратима., 192.

У неким пословицама конципиране су основне вредности дома / куће: „комотност и слобода“: Моја кућа моја слобода. Лисица частила дању јежа па га увече устављала на конак, али он никако није шћео остати говорећи да је рад ићи својој кући. Кад се опрости с лисицом и пође својој кући онда лисица пристане за њим поиздалека да види каква је та његова кућа, за којом он толико чезне и не ће да остане код ње у лијепој пећини на конаку. Дошавши јеж до једне кладе, увуче се под њу у буково лишће, па се протегне колико је дуг, и одрезавши рече: „Моја кућа моја слобода.“ — Говоре се и варијанте: Моја кућица моја слободица., 179, Своја кућица своја вољица; Своја кућица своја слободичица., 255; „осећање власништва, господарства у свом дому; домаћинска, старешинска одговорност“: Свак је свога дома владика; Сваки (је) домаћин дому владика., 252; Тешко кући ђе није госпара, / А баштини ђе није пудара! У Дубровнику., 280; Тешко кући на младој старјешини!, 280; Свуда је проћи, ал’ је кући доћи; Свагђе је добро, а код куће најбоље., 256; вредност куће се мери људима који у њој живе: Тешко кући без чоека а огњишту без хреба! У Боци., 280.

У пословицама се у поимању ДОМА релативизује опозиција „живот – смрт“ чиме се указује на развијену спознају о краткоћи човековог живота: Данас у дом, а сјутра у гроб; Ближе сам гробу него дому., 82; У огњиште посвадиште, у одриште помириште. У Паштровићима., 294.

Метонимијска замена дома / куће деловима куће, истиче вредности граничника „прага“ и „врата“ у поимању дома као „унутрашњег простора“ у опозицији према „спољашњем простору“: Кућни је праг највећа планина. Тешко се чоеку само од куће отиснути, а послије оде куд науми., 166; Златан кључић гвоздена врата отвара., 110; И дувар уши има. Што није за говор не треба нигђе говорити., 115.

Поједине пословице имају експресивно или пејоративно значење и екскламативну употребу, исказану у форми клетве: Кућа му се коцем затворила! Пуста остала!, 166; Кућа му се кућерином звала!, 166.

4. Текстови

Развијање основних стереотипних мотива засниваних на примени различитих наративних процедура, биће представљени и материјалом из текстова / електронског корпуса (за нека наведена значења лексема дома и куће текстуални примери су преузети из РСАНУ).

Представа ДОМА као „унутрашњег, заштићеног, интимног простора“ биће показана стиховима песме Моја соба, српског песника Алексе Шантића.[12] Она је заснована на емотивним и аксиолошким аспектима. За разлику од општејезичког стереотипа ДОМА, системски представљеног на материјалу РСАНУ, у поетском дискурсу овај појам носи обележје уметничког стила са карактеристичним контемплативним ставом према свету, као и индивидуалном тачком гледишта и комуниктивним интенцијама самог аутора (исп. Бартмињски 2011: 26). [13]

Један кревет, астал, књиге у ормару, / У куту бачене новине без броја / И лик мајке моје виси о дувару / Уз икону, ето, то је соба моја. / Малена. Но мени велика је башта, / Гдје над потоцима тихим трепте јоште / Лепирице сјајне мојих снова, машта, / Радости и среће, мира и милоште. / Овдје ми је као да сам гдје у страни / Високо, под сводом дуга уздрхтани’ / У којима рано прољеће се купа ... / Ово је крлетка топла душе моје, / Кроз њен мали прозор она лети, поје, / И сјај златни пије из небеских купа, 48.

Физички елементи ДОМА, као и у анкетном материјалу, односе се на унутрашњи изглед, са колекцијом најнужнијег инвентара, типичног за ондашњу српску културу становања. У песниковој перцепцији „мајка“ и „крсна слава“ истакнуте су као највеће вредности породичног дома (слика мајке виси поред иконе на дувару), што је у складу са колективном тачком гледишта у профилисању овог стереотипа, карактеристичном за припаднике српске патријархалне и православне културе. Други делови песме употпуњавају овај стереотип емотивним и контеплативним елементима, који у виду креативних поетских метафора [14] одражавају лични доживљај топлине и удобности ДОМА. У песниковом виђењу дом је велика башта, чија се удобност и лепота конкретизују у виду поетских слика, које побуђују позитивна осећања среће, радости и милоште. Оригинална песничка метафора дом је високи свод дуга уздрхтаних истиче песникову духовну узнесеност интимношћу суочавања са самим собом, што у профилисању стереотипа уноси аксиолошку вредност самоосвешћивања, битну за човеково духовно и личносно напредовање. Метафором дом је крлетка топла, песник позитивно вреднује поимање дома као унутрашњег простора, пре свега имајући у виду његову топлину која прија песниковој души, слободној да „кроз мали прозор“ и „лети“ и „поје“ и да се напаја златним небеским сјајем и лепотом.

За концептуализацију ДОМА битно је и то који се појмови у категоризацији јављају као циљни домени у примерима у којима се овај појам јавља као изворни домен, јер се на основу тога може утврдити који параметри најчешће утичу на ширење његовог концептуалног поља и умрежавање са другим концептуалним пољима у језичкој слици света.

Примери из корпуса показују да се у позицији изворних домена јављају појмови: црква, Косово, ћелија, гроб / гробље и свет. Веза ових појмова са појмом ДОМА заснована је на метонимији и метафори, што се у примерима реализује на следћи начин:

црква је дом (господњи):

Ово некада тако свето место, задуго представљаше право божије уточиште, гостољубиви дом у пределима дивљим и немилосрдним. (Давид, Филип. Ходочасници неба и земље. Београд: Рад, 2000.).

свет је дом

Трагање за Богом нема разумевања света изван љубави према свету као човековом дому. (Политика 13.04.2001.).

На основу друштвених параматера стереотип ДОМА је профилисан у виду метафоре свет је дом. Схватање света као дома, према Бартмињском, има корене у Библији (2011: 229–230), а такво схватање потврђују и религиозни дискурси у ауторским изворима (Ристић 2012а). Веза појмова „дом“ и „свет“ реализује се неутрализацијом параметра границе и укидањем просторне опозиције.[15] Ова промена уноси у концептуализацију ДОМА аксиолошке и емотивно-спознајне параметре, што се може перципирати на два начина: као индивидуална тачка гледишта из перспективе жеље или спремности да се искорачи из заштићеног, ограниченог простора „дома“ у незаштићени и неограничени простор „света“ ради стицања новог искуства, или, пак, на ширем друштвеном плану, као промењена тачка гледишта из перспективе актуелне глобализације која, задирући и у наше приватне животе, чини од нас „грађане света“.

На метафори свет је дом заснован је и мотив повратка дому, у коме се истиче значај емотивних параметара у профилисању концепта ДОМ, што показују следећи примери:

У тренуцима клонућа он је помишљао да се врати топлом родитељском дому, али ове разборите мисли живеле су у мени само док је беснела бура (Милован Данојлић, Робинзон); Путниче, када се опет вратиш дому, / И у топлој срећи и јаду студену, / Ти прислужи светом Марину; и к тому / Љуби свога ближњег и његову жену. (Јован Дучић, Дубровачки арцибискуп, Песме).

Жеља за повратак дому јавља се из болног искуства којем је човек изложен када се нађе „у свету“ ван „свог топлог дома“, што се у примерима реализује или као пролазно осећање у тренуцима слабости (први пр.), или као постојано осећање носталгије за „топлином дома“, које се у стиховима Ј. Дучића [16] перципира као песниково иронично саосећање са „повратницима“. Оно је исказано на духовит начин у виду опозиције осећања „топла срећа (дома) – (лични) јад студени“ и етичких вредности „хришћанске заповести – лични пороци, пориви“. У песниковој контемплативној перцепцији ДОМА истакнута је амбивалентност емотивних и етичких традиционалних породичних вредности, чиме се само привидно „замућује, квари“ језичка слика овог појма са позитивним вредностима, зато што на коцептуалном плану овакве индивидуалне перцепције уносе нове или истичу већ постојеће параметре у профилисању овог појма, подстичући динамику његовог развоја.

Већ је истакнути да појам ДОМА предствља основни ментални појам језичке слике света носилаца српског језика, што се потврђује и чињеницом да се овај појам јавља као полазни, изворни домен у категоризацији других појмова и процесима метафоризације, чији се механизми заснивају на аксиолошким параметрима у све три наведене опозиције. На просторној опозицји заснована је метафора човек је сам себи дом, реализована у књижевном и религијском дискурсу (исп. Ристић 2012 и Ристић 2012а).

У публицистичком дискурсу ова метафора се реализује у примерима у којима се негира оваква тачка гледишта, у експлицитној тврдњи „свет није дом“:

Удомљен у свету који нам није дом, песник Слободан Ракитић својом поезијом, попут песника несрећне 'Симониде', наставља традицију. (Политика 10.07.2008.); Темељна Ракитићева метафора да нам "свет није дом" тако добија једну посебну, индивидуалну димензију сталног људског и песничког странствовања. (Политикини културни додаци 2000); Бар је научила да уз помоћ малих ритуала бекства истрпи свет који јој није дом. (Политика 19.07.2008.).

У наведеним примерима из личне перспективе се истиче идеја човековог (песниковог) странствовања и осећање усамљености, чиме се релативизује опозиција „свет – дом“, релевантна из друштвене и породичне перспективе. Она је у примеру исказана у виду негације, која у импликатури даје две повезане позитивне тврдње: „само је човек сам себи дом“ и „све друго што га окружује јесте „туђина“, свет“. На плану концептуализације ДОМА оваква идивидуална тачка гледишта и лична перспектива сублимирају се у виду метафоре човек је сам себи дом.

Оваква представа дома реализује се из две различите перспективе: емотивно-психичке и друштвено-личносне. Из емотивно-психичке перспективе метафора човек је сам себи дом јавља се као опозиција метафори свет је дом, а заснована је на болном искуству искорака „у свет, у туђину“ (у примерима то је негативно осећање странствовања), па се из те перспективе поставља питање смисла искорака „из себе, из свог дома“ „у свет, у туђину“. Из друштвено-личносне перспективе метафора свет је дом, заснована на изазову и смислу искорака из „топлог породичног гнезда“ „у свет, у туђину“, у даљој метафоризацији развија дериват човек је сам себи дом, заснован на позитивном духовном и егзистенцијалном искуству таквог искорака у виду стицања индивидуалног, личносног идентитета и сигурности.[17]

4.1. Домовина као дом

На основу просторног параметра концепт ДОМА се проширује на појам домовине (родног краја, отаџбине). У поетским примерима у РСАНУ, којима је засведочено ово значење лексеме дом, истичу се емотивни и родољубиви аспекти у концептуализацији ДОМА:

Не љубит тебе мученички доме, | ... Ој как’ бих мого (Крањч. С. 3, 7). Сјај ми сунце домовини слаткој | ... Шта ја не ћу, да угледат можеш, | Да ми дом мој слободу доживи! (Бот. 2, 140),

док су потврде за значење лексеме кућа, засведочене углавном примерима из публицистичког стила, емотивно неутралне, засноване на друштвеним аспектима, било у значењу ’место пребивања (село, град и сл.)’ било у значењу ’родни крај, родна земља, завичај, домовина’:

Француска и Русија имале [су] пуне руке тешкога посла у својој кући (Јов. Ј. 1, 188). У то доба већ се била код куће, по Далмацији и Хрватском Приморју, распространила ... легенда о св. Јерониму као оцу глаголице (Водник Б. 1, 21). Наши привредни проблеми код куће нису ни мали ... ни лаки (ЛМС 326, 96). Кад га је сам генерал позвао ... да запева једну своју „од куће“, он је први пут пустио срцу на вољу (Петр. В. 8, 70).

У истом концептуалном пољу реализована је метафора косово је српски дом, потврђен публицистичким примером из електронског корпуса:

Срби морају остати у својим кућама, на својим огњиштима. Косово је и њихов дом. (Политика 22.06.2008.).

Метафора је заснована на елементима косовског мита, који још живи у свести српског народа, а у текстуалном материјалу је потврђена примерима из политичког и поетског дискурса. Митски значај Косова као „изгубљеног земаљског царства и задобијеног небеског царства“, у националној свести и сазнању је развијан од Косовске битке 1389. године до данас, а у концептуализацији ДОМА нашао је свој израз као „колевка српства и српског дома“, што је нарочито чест песнички мотив, преузет из народних песама, развијан и негован како код песника ранијих епоха тако и код савремених песника.[18]

Метафору гроб је дом потврђује поетски пример из електронског корпуса:

Немојте трошит руже убаве, / Китећи њима мој вечит дом! / Реците само: „Доста је славе — / Веран је био народу свом“. (Ђура Јакшић, После смрти, Песме).

Повезивање „дома“ и „гроба“ заснива се на неутрализацији егзистенцијалних параметара из опозиције “живот – смрт“, чиме се у концептуализацији ДОМА укида опозиција, која је релативизована и у наведеној народној пословици Данас у дом, сутра у гроб. Негативни смисао „смрти“ и „гроба“ укида атрибут вечити (вечни), употребљен у примерима уз лексему дом, којим се истиче смисао помирљивог поимања смрти било као неминовне чињенице било као начина досезања вечности.

Опозиција „свој – туђи“ у вредновању ДОМА у књижевноуметничком дискурсу коришћена је и за стилско контрастирање или за остваривање других стилских домета, при чему се вредновање „свог дома“ истиче позитивним атрибутима, а „туђег дома“ негативним атрибутима, што ће се илустровати невеликим бројем примера из електронског корпуса:

Спаваш по туђим кућама као скитница, а твој лепи дом пуст. Брука! Булатовић, Миодраг. Црвени петао лети према небу. (Београд: Просвета, 1963); А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама! Сладак је живот у дому твоме! (Јанко Веселиновић, Хајдук Станко); Кораци су му гласно одјекивали док је корачао кроз овај дом туђинских утвара. (Адамс, Даглас. Аутостоперски водич кроз галаксију. Београд: Алнари: Отворена књига, 2003).

Неки примери показују неутрализују опозиције „свој – туђи“, у виду мотива замене свог дома за други, туђи дом. У наредном примеру из књижевног дискурса мотив замене дома искоришћен је као ефектно стилско средство у „игри са судбином“, а неутрализација опозиције је реализована у стилу народног фолклора метафором замена домова је игра:

Једни су мислили да је то због тога што га је поочим, неки Страхиња Чупић, имућан сељак из Салаша Ноћајскога у Мачви, кад га је усинио, на особит начин провукао кроз ногавицу; други су веровали да је то због тога што је оку судбине измицао мењајући дом и презиме. Дом свог деде заменио је за дом свог поочима, као што је презиме свог оца, Добриловић, заменио презименом свог поочима, Чупић. (Светлана Велмар Јанковић, Дорћол),

Уобичајена представа ДОМА / КУЋЕ са физичким, функционалним, друштвеним и емотивним аспектима потврђена је бројним примерима из РСАНУ, различитих функционалних стилова, у којима су разрађени основни стереотипни мотиви:

Готово да му је било жао, што је походио родни дом (Коз. Ј. 4, 334).Министар Просвете прописаће ... правила о узајамним односима школе и дома и о заједничкој сарадњи родитеља и наставника (Зб. зак. 13, 14). Усејине, куће не видио! (НП Вук 7, 96). Сеја ће ти кућу одржати; | Сеја ће ти свећу сачувати! (Весел. 7, 90). Човек се растрже у непрекидној борби ... док је жена везана више за кућу (Јак. С. 1, 10).

Преплитање занчења лексема дом и кућа потврђују примери у којима се оне употребљавају као контактни синоними или у вези са хиперонимном лексемом:

Сама реч кућа нова је за ове крајеве [Лужницу и Нишаву]. Старе српске речи дом и ижа још су у већини (Ник. В. 2, 47). Главни мајстори ... размере само место, где ће се кућа (дом) зидати (Павл. Јер. 4, 124). Изненада се открива сва варљива пометеност фасада на грађевинама и домовима читавог прошлог столећа (XX век 1939, 609). Ужи смисао куће значи: највећу и најбољу између свију зграда, које чине кућу ширега смисла (Мрк. 1, 285). Кућа се зове главна зграда (Оток, Ловрет., ЗНЖ 2, 115).

Метонимијска замена дома / куће у значењу „они који живе у једном кућанству, домаћинству, породична заједница, породица“, потврђена је примерима из РСАНУ:

Кад се јави трава у планини, више кућа најме заједнички чуваре за стоку, па изјаве стоку у планину (Марк. Св. 9, 57). Храниоци куће биће ослобођени војне обавезе (Пијем. 1911, 112/1). За назив „породица“ чују се понекад називи „дом“ или „кућа“ (Петр. П. Ж. 2, 174);

а у значењу „породица; род; лоза, династија (често са додатком породичног имена као ближег обележја)“, примерима:

Благо мени умијешах се у кућу Петровића! (Нен. Љ. 28, 45). То је могућтво и снага самосталне државе српске, коју су утемељили и укријепили краљеви из славне куће Немањине (Јаг. 4, 29). У Нишу га је вољела богата лијепа дама из трговачке куће (Матош 8, 81). Немам него ово дијете, и ... мислила [сам] да га удајем у крштену кућу, а не у пустахије (Андрић 7, 446).

Појам дома / куће се у сазнању носилаца српског језика концептуализује и као „станиште, пребивалиште (животиња), што је потврђено следећим примерима:

Курјак нема дома (НПосл Стој. М. 1). Онај, који око пчела ради, звиждука и узме два каменчића, те удара један о други говорећи: „земљи пани блага, у дом хајде мајчице и бери дом мајчице” (Ћурч. 1, 54). Понудили [су му] ... стару кравицу Голубу (која бијаше безуба, без дома и без господара, као и он) (Горан 1, 8). Јазавци се лове ... зими поред своје „куће“ (јаме), где излазе да се сунчају (Влах. 1, 12).

Експериментална истраживања у виду анкете омогућавају приступ свакодневној, уобичајеној представи ДОМА / КУЋЕ, показујући начин на који просечни савремени српски језички корисник схвата њихово значење. Анкета је обављена у току школске 2011/2012. године на три факултета Универзитета у Новом Саду (Филозофском, Природно-математичком и Технолошком).[19] Резултати анкете су показали висок степен индикативности за разумевање семантичког односа испитиваних појмова и лексема и начина њиховог профилисања у уобичајеном језичком знању.

На питање да ли су дом и кућа исто само 12 студената је одговорило потврдно, што је јасно показало разлику у начинима стереотипизације, која се на лексичком плану одражава у виду непотпуне синонимичности, како је претходно показано. С друге стране, 12 потврдних одговора указало је на то да извесна концептуална преклапања у сфери семантичких језгара ипак постоје (на основу које се лексема кућа сматра најближим синонимом лексеме дом у српском језику), али да су она међу савременим (млађим) говорницима ипак мања, тј. да је мрежа семантичких особина другачије устројена (хијерархизована), него што се може стећи утисак на основу разматрања само речничког материјала (уп. у РСАНУ дом 2а и кућа 1а, и дом 1а, б и кућа 1б и неке одоговоре из анкете: Не постоји типичан изглед дома јер њега не чини изглед већ људи; не постоји опис, дом је нешто што с осећа унутар породице или друштва; хоћеш рећи куће? пошто ми то није исто... кућа ми је конкретан појам а дом апстрактан. Неком могу да се поклопе значења али мени не; дом : топлина, сигурност; кућа: објекат).

Анкета је показала да је физички аспект дома у другом плану у односу на друштвени, животни и емоционални, с израженом аксиолошком димензијом. У уобичајеној концептуализацији дом по правилу (мада не обавезно) подразумева физичку димензију у виду појма куће, али ова повезаност, чини се,[20] није двосмерна: кућа се у најопштијем смислу не доводи регуларно у везу са појмом дома, уп. одговоре: Кућа је објекат, зграда. Не мора да значи да је свака кућа и дом; Суштину правог дома представља породица која чини неки простор домом, где постоји љубав, топлина, подршка и поверење. Другим речима, кућа је општији појам у односу на дом који подразумева две, односно три јасно профилисане димензије: физичку (место–кућа), емотивно-социјалну (породица) и функционалну која повезује претходне две у једну недељиву целину (становање). Кућа такође подразумева три недељиве димензије (физичку, социјалну и функционалну), али је ниво карактеризације општији, што се може представити следећим реченицама у виду основног стереотипног мотива дома и куће: Кућа је зграда у којој живе људи или Кућа је зграда за становање и Дом је кућа у којој живи породица или Дом је породица (која живи) у кући.

На питање шта представља суштину „правог” дома добијен је велики број различитих особина, међу којима су многе више пута поновљене у истој или сличној формулацији, што је добар показатељ њихове устаљености и обавезности у значењу лексеме дом и односа који говорници успостављају према њему. Наведене су следеће особине као најчешће: породица, топлина, слога, љубав, сигурност, место/простор у коме живи породица, породична атмосфера.[21] То су особине које се у првом реду односе на психосоцијални и аксиолошки аспект, који су у стереотипизацији дома тесно повезани и обједињени, што јасно показују одговори у којима су навођени заједно, нпр. сложна породица; одлични односи, људи који у њој живе који су нам драги, које волимо и који нас воле; породица на окупу у једној кући; место породичног окупљања; топлина у кругу породице. Значај вредности високо је изражен у савременој уобичајеној слици правог дома. Дословно све наведене особине су позитивне особине које профилишу изразито позитивну вредност дома у свакодневној језичкој слици, у којој превладава друштвена и емоционална димензија, смештајући га у ранг највиших вредности.

Добијени одговори проширују слику основног стереотипног мотива дома представљеног у виду три димензије мноштвом особина које га карактеришу и вреднују. Физички аспект повезан је са психичким кроз емотивно сагледавање животног простора према критеријуму блискости. Дом није место/кућа, већ место где сам одрасла; место где је породица; место где смо рођени; место у којем се најпријатније осећамо; место где се човек осећа сигурно и срећно; мето где се осећамо као код куће; место за опуштање и уживање; уточиште. Занимљиво је да је на питање усмерено на физички аспект појма ДОМ, мањи број испитаника наводио искључиво физичке, визуелне карактеристике и то углавном оне које се односе на његову унутрашњост и просторије (према фреквенцији одговора: кухиња и мирис кухиње, купатило, дневни боравак, двориште, башта, спаваћа соба, дечија соба, собе, тераса; предмети: кревет, телевизор, камин), а не на спољашњост (као грађевину). Редослед одговора у вези је са друштвено-емотивним и функционалним димензијама ДОМА и показује неке елементе културе становања савремених носилаца језика и важност појединих просторија и предмета у кући. Емотивно-социјални план је јасно представљен одговором „породица“ а ближе одређен особинама: породица на окупу; сложна породица; добри породични односи; породична атмосфера; срећна породица; ближа родбина; родбина; људи које волиш; сестра. Функционални аспект карактеришу особине сталности, трајности, постојаности, што појму дома придаје статус стабилне емотивне и културалне вредности (живот са својом породицом у стану или кући; место где сам одрасла; успомене у том дому; карактеристичан мирис; место у којем сваки од чланова породице може да нађе уточиште било када).

На основу прегледа целокупног језичког материјала, изведеног са когнитивног и етнолингвистичког теоријско-методолошког аспекта, закључено је следеће: 1) да се у српском језику концепт ДОМА заснива на лексичкосемантичком, творбеном, синтагматско-парадигматском и текстуалном потенцијалу две лексеме дом и кућа 2) да се овај културни концепт у језичкој слици света профилише на основу више релевантних параметара: физичких, функционалних, друштвених, аксиолошких и емотивних 3) да се у варирању стереотипа неутрализују или укидају неке од опозиција, релевантне за стереотипизацију овог културног концепта: „свој – туђи“, „живот – смрт“ и „унутрашњи простор – спољашњи простор“; 4) да су варирања и амбивалентне вредности у профилисању овог појама засновани на променљивости тачке гледишта и перспективе.

НАПОМЕНЕ

^* Рад је урађен у оквиру пројекта 178009 који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

1. РСАНУ обухвата два века у развоју лексике српског језика и у централном делу свог корпуса репрезентује стабилно стање лексичког система савременог српског језика на просторној, временској, функционалностилској и нормативној равни. По веома исцрпном опису граматичких, лексичкосемантичких и комуникативно-прагматичких карактеристика лексема и потврда њихове употребе у различитим функционалним стиловима материјал овог речника може се сматрати системским.
2. У питању је параметризација заснована на следећим апектима: физичким, функционалним, друштвеним и аксиолошким (исп. Бартмињски 2011: 39–40, 222–224).
3. Специјална значења: дом 3. „пол. једно oд тела из којих се, у већини држава, састоји народно представништво” (седнице обадва дома, представништво подељено на више домова, скупштина од једног дома, горњи дом / кућа, господски дом, дом лордова, дом магната, доњи дом, народни дом, представнички дом, виша кућа, кућа великаша, кућа лордова; доња (нижа) кућа „народна скупштина, парламенат“); 6. „маш. део парног простора на највишем месту парног котла, одакле се одводи пара”; 7. „у дечјим играма место где играч стоји на почетку игре и одакле почиње да чини оно што игра захтева” (стати сваки у свој дом). кућа 8. а. заштитна љуштура мекушаца; б. јамица ископана у земљи за сађење или сејање поврћа. 9. покр. дечја игра у којој се надмеће у убацивању новчића, дугмади и сл. у рупицу ископану у земљи; таква рупица; исп. дића. 10. у народној загонеци, о роју пчела. 11. анат. покр. чашица у зглобу плећке. 12. астр. заст. свако од дванаест звезданих јата сазвежђа Зодијака. 13. покр. врста божићног колача. 14. покр. лопатица за преношење жара, ватраљ.
   Покрајинска значења: дом 2.б. део куће где станује домаћин са породицом, стан; в. кућа са окућницом. 5. б. породица у коју се девојка (одн. жена) уда; в. породица у којој девојка живи пре него што се уда; г. добра, угледна, племенита породица (оженити се од дома). кућа 1. г. покр. скуп зграда, све зграде једног домаћинства или једне задруге. 2. а. део, одељење у згради за становање у којем је огњиште, где се кува, једе, борави итд.; кухиња; б. соба; в. одељење у згради за становање, у којем се држи стока. 3. в. већа породична заједница (обично браћа са својим породицама), чији чланови живе на заједничком имању; задруга (велика кућа, веља кућа, задружна кућа, јака кућа).
4. Промене физичких параметара у стереотипу ДОМА у ЈСС су лако уочљиве, док су промене у друштвеним и културним вредностима мање изражене и условљене су променама у структури породичне и друштвене заједнице (исп.Бартмињски 2011: 238-240, нап. 20 и 21).
5. Одсуство таквих вредности показаће се сликом опустелог дома, као самотног простора, која је реализована у песми Десанке Максимовић Нема никог: Мутнога неба завирило око – / никог нема. / Куцнула као дечијим прстом / капљица у окно – / никог нема. / Пљусак залупао целом шаком / у тамно стакло – / никог нема. / Отворио врата вихор / као руке грању – / нема никог. / Пројурила кроз кућу олуја / у очајању – / никог нема. / Загрлила двориште дуга, / сем тамних смрека – / никог нема. / Увукла се испод прага / хладноће гуја – / никог нема. / На стреху трема легла туга / и бди тихо – / никог нема. / Бол закуцао / и нем чека – нема никог, 38. У песми се индивидуално, болно искуство и туга због опустелог дома и окућнице дели са персонифицираним природним појавама: мутним небом, кишом, вихором, дугом, хладноћом, које као незвани посетиоци не налазе никога. Призор пустоши и човековог одсуства открива се на свим оним деловима ДОМА, на којима се иначе очекују и дочекују, гости, посетиоци: на прозору, тамном стаклу окна, вратима, прагу и дворишту.
6. Због свог прворазредног значаја овај појам утиче на начин концептуализације и категоризације света. Отуда има централно место не само у животу већ и у обреду (ритуалу), нарочито у тзв. обредима прелаза и иницијације, у којима функционише као симбол „свог”, пријатељског, људског (у односу на оно што је изван и симболише „туђе”, непријатељско, демонско) (исп. Павловић 2004: 36–37).
7. У питању је оријентациона категоризација која је у основи оријентационих појмовних метафора. О овој и о другим врстама појмовних метафора (структурне, онтолошке и сликовне метафоре) в. Кликовац 2004: 22–24.
8. У основном значењу „запретана ватра, жар, попрет”.
9. У основном значењу „уздужна линија у којој се секу две кровне површине куће, врх крова”.
10. Термини под наводницима преузети су од Ј. Бартмињског (2011: 238–240, и нап. на тим странама у којима су појмови објашњени и опримерени). Дефиницију стереотипног мотива дао је Бартмињски (241) и према њему могућност креирања текстова коришћењем основних стереотипних мотива теоријски су ограничени само прагматичким, историјским и културним чиниоцима.
11. Пословице су дате у ијекавској варијанти, са коментарима и другим забелешкама, како су наведене код В. Стефановића Караџића, јер су и то релевантни подаци који указују на прагматичке елементе у којима се представљене ситуације у којима је пословица настала или када се пословица може употребити; затим напомене о територијалној ограниченост употребе неке пословице и сл. Неке од њих су на граници између фразеолошких израза у форми изрека, неке су наведене у РСАНУ у истом или варијантном облику и коришћене су као илустрације у пртходном излагању.
12. Алекса Шантић (1868-1924) је један од најпопуларнијих песника новије српске поезије.
13. Према Ј. Бартмињском (2011: 27–28), са антрополошког становишта центар стилског система језика представља разговорни стил, најбогатији у средствима и регистрима, док су други стилови (уметнички, административни, научни и сл.) изведени из њега и представљају његове стилске „деривате“.
14. О разликама између појмовне и фигуративне, поетске, „живе“ метафоре која настаје разрадом и конкретизацијом појмовне метафоре в. Кликовац 93–102, а у нав. делу указано је и на разлике између фигуративне и иновативне, оригиналне метафоре (101); исп. нап. 9 у раду.
15. О параметрима за овакву концептуализације ДОМА у пољском језику в. Бартмињски 2011: 228–232.
16. Познати српски песник Јован Дучић (1874-1943) већи део свог живота провео је ван своје домовине, службујући као дипломата у многим европским земљама, а у току Другог светског рата завршио је као емигрант у САД.
17. Са психичког становишта метафора ЧОВЕК ЈЕ САМ СЕБИ ДОМ, заснована је на самосвести да је човек и у „родном дому“ „идилично заштићен“, али и изолован и упућен на самог себе, што подстиче изаов и осмишљава искорак из идиличне топлине „родног дома“ у „свет“ ради упознавања самог себе и стицања властитог идентитета, макар и по цену горког искуства (исп. Бартмињски 2011: 243).
    Поетско виђење и лична перспектива у реализацији овог концепта биће представљени стиховима песме Сиви дом савремене песникиње Даринке Јеврић: Сиви дом: Овдје је трон / наковањ, помеђу огња и Бога / Очекујућ првјенца да искупи своју браћу / Живимо од лова / и сабирања плодова / (док не бјеше олова) / као у вријеме прапочела / земни доброчини / Небески угодници / опет ће на ватру чистилишта / правдоумље и кривоумље ставит / И поспрд нашу / С рђавим изгледом раја, 24.
    Свој дом, и дом других Срба на Косову и Метохији у време изгона из Приштине, у последњем ратним збивањима, песникиња назива сивим домом, што се перципира као затвор, робија, а на плану концептуализације такав ДОМ се реализује у виду више оригиналних поетских метафора са разрадом изворних домена: ствари и религиозних појмова: дом је трон (жртвени), дом је наковањ (између агресора и Бога, божије воље и заштите), дом је чистилиште (за одмеравање праведности и кривице). У таквој безизлазној егзистенцијалној ситуацији изгледи Срба на Косову и Метохију, по виђењу песникиње, исказани су метафором дом је рђав изглед за рај. Уз наведене аспекте поробљеног дома, истичу се и други негативни елементи у његовом профилисању: одсуство домаћина у сабирању чланова дома, породице, егзистенцијална угроженост због несташице хране и могућности погибије у ратној ситуацији у којој агресори, „небески угодници“, одлучују о опстанку у поробљеном, сивом дому.
18. У анкети је учествовало 112 студената, по 56 са оба профила (друштвеног, хуманитарног и природног, техничког); имала је 5 питања: 1. Да ли је дом исто што и кућа? да/не (заокружи одговор); 2. Суштину правог дома представља (допуни); 3. Опиши изглед типичног дома; 4. Напиши што више особина/појмова које се односе на дом; 5. Допуни следеће реченице: Ја имам дом али, и Ја имам дом и., детаљна статистичка обрада и анализа резултата биће представљена у посебном раду.
19. Анализирајући резултате ове анкете дошли смо до закључка да би било потребно урадити још једну анкету у којој би се од испитаника тражило да одговоре на питање: Шта представља суштину праве куће. Упоређивањем резултата дошло би се до поузданог одговора на питање о семантичком међуодносу појмова дом / кућа у уобичајеној савременој концептуаллиизацији носилаца српског језика)
20. Готово идентични резултати добијени су и за друге језике (исп. Бартмињски 2011: 236–237).

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Шантић Алекса, Целокупна дела, књига трећа, Библиотека српских писаца, / Приредио В. Ћоровић/, Београд: Народна просвета.

Резюме

В настоящей работе авторы представили концептуальное понятие дом в современном сербском языке на материале тезауруса Словаря сербскохорватского литературного и народного языков (РСАНУ), разных текстов (источником которых являеться корпус), пословиц и анкете. Анализ отрозил многоаспектное понимание ДОМА в языковой картине мира носителей сербского языка, в связы с различными параметрами: физическими, функциональными, социальными, аксиологическими и емоциональными, а также показал што исследуемый культурный концепт строиться на основе положительных ценностей трёх оппозиций характеризующих способ стереотипизации дома: „свой – чужой“, „жизнь – смерть“ и „внутренее пространство – внешнее пространство“.

Др Стана Ристић, др Ивана Лазић-Коњик

Институт за српски језик САНУ, Београд

Rad za VI EUROJOS konferenciju "Koncepty: DOM, EUROPA, WOLNOŚĆ, PRACA, HONOR w aksjosferze Słowian i ich sąsiadów" 21-23.11.2012.