Бранислав Матић

Избављење из света као лавиринта

Поводом Љубавника од трешњевог дрвета Тање Булатовић, „Принцип Прес“, Београд, 2012)

У неким изгледа ишчезлим временима, када је у издавачком послу било много мање буке а више господства, много мање маркетинга а више знања и стила, подразумевало се: ако издавач на једну књигу стави своје име, знак и потпис, он је тиме њеном читаоцу рекао заправо све што један издавач треба да му каже. Остало је на другима, понајвише на самим читаоцима. Са тог становишта, све што ћу вечерас рећи ја, уредник ове књиге, вама, њеним читаоцима, могло би представљати чист плеоназам.

Па ипак, у овом времену, заглављеном у вишку брзине и мањку дубине, у вишку брбљања и мањку смисла, кад и најмрачније тамнице имају форму циркуса, добрим књигама се мора помоћи. Одавно није довољно направити их и гурнути у свет, пустити их да саме играју ове намештене утакмице. Што рекао покојни совјетски лидер Леонид Брежњев: „Другови, ми морамо помоћи талентованима! Неталентовани ће се ионако сами снаћи.“

А Тања Булатовић и њени Љубавници од трешњевог дрвета су управо такав случај: талентован писац и добра књига.


Тања Булатовић није писац чије приповести почињу оним дугим и заморним пренемагањем о бесмислу приповедања. Није ни неимар који сматра креативним да не уклони скеле са већ завршене грађевине. Напротив, својим кореном и језиком, образовањем и искуством, она је посвећена у древну тајну уметности приповедања. Не заборавља да Шехерезада причом откупљује свој живот и одлаже своју смрт. Зна игру којом Аска опчињава вука, „на оном простору између живота и смрти широком колико оштрица ножа“. Увиђа да нас Аријадна помоћу предива приче избављује из света као лавиринта, из заточеништва званог судбина, од минотаура нашег малог, себичног и обневиделог ја.

Преплићући све то, Тања Булатовић додаје још једно важно својство књижевности: терапеутско, лековито и исцелитељско. Исправно помишља да туђе „мале личне и породичне историје“, исприповедане, могу послужити за бекство од заглушујуће тишине у себи, пусте и опасне. Познаје коб оног „ћутања које од нас непрекидно захтева занимљиву приповест“. Није јој непознато ни езотеријско уплитање оне нити прастарог зла, које се пројављује у свим временима и безброј обличја, али се увек окончава сломом. Ужасом безличности и неословљивости.

Поврх тога, код Тање Булатовић књижевност је и благотворно средство демистификације, од личних митологема у световима посрнулог малог индивидуалног ја, до догми великих политичких идеологија које су појеле сопствену децу.


Висока модерна, кад је била већ оцвала и обеснажена, донела нам је хипертрофирану опседнутост формом од које се још нисмо сасвим излечили. Сетићете се колико смо тада слушали о роману-реци, роману-укрштеници, роману-речнику, роману-делти, роману-шпилу. Ако би у таквом коду требало одредити Љубавнике од трешњевог дрвета, могли бисмо рећи да је то роман-слагалица (роман-пазле) или роман-плетеница. Шкриња пуна крхотина разбијене слике на којој се и сами налазимо.

Роман је сачињен од једанаест поглавља, плус епилог. Пре сваког од њих, писац нас, у маниру Црњанског, уводи малом луцидном и поетичном најавом о чему ће ту бити речи. Да бисмо ослушнули њен тон и равнали се по њему, ево примера како то чини:


О тањирићима с марципаном. О примабалерини и небеским сиренама-стјуардесама. О суботару и једној мачки...

О љубави и искрености. О развијању додира са природом. О црвеном бициклу и скоку цене слепих мишева на црном тржишту...

О сусретима и раздвајањима. О Русији и једном старцу на умору. О соби покварених сатова и Рахмањинову у пролећна преподнева...

О трави и свицима. О Валпургијској ноћи и читању Гетеа наглас. О бундама и Распућину...

О промашеној Аријадни. О црногорским принцезама на руском двору. О жвакању опојне биљке јереси и једној комоди од трешњевог дрвета...

О пијаци половног знања. О светом Павлу на небу „Пустињске олује“. О склапању једне слагалице за одрасле и црној боји на путу белих облака...

О тајнама које треба да остану скривене. О једном тужном политичком комесару. О предметима моћи и успаваној контеси на кревету с розе балдахином...

О туги и ништавилу. О једној истинској љубави. О дефинитивно погубљеном стаду и једном трагаоцу на путу боли...


Цео ток овог романа-плетенице, разуђених обала, почиње од једне „мале троугласте љубавне приче“. Увек у нашим животима и нашим смртима постоји нека таква прича која покреће радњу и кад сви други покретачи замру. Нити те приче, кроз мале породичне историје јунака, воде нас у револуцију у Русији, на путеве беле емиграције, у Други светски рат у Србији, у Лондон 1960-их, у Орегон и Индију, у Београд и Подгорицу, и све се уливају у годину злотворског бомбардовања Србије од стране Североатлантског пакта. Пред нама су испреплетане неостварене љубави, животи налик на хице испаљене у погрешном правцу, пошиљке разаслате на непостојеће адресе. На крају, наравно, нисмо сигурни да ли су то уопште биле љубави и да ли су то заиста били животи.

Бољи познаваоци прозе и преводилаштва Тање Булатовић свакако се неће збунити ако им се учини да у овој књизи намах чују гласове Набокова и Џојса, Пруста и Пастернака, Достојевског и Маркеса. И, свакако, Анаис Нин и Лу фон Саломе.

При самом крају романа ми схватамо да глас приповедача припада девојци која, ослепела, после свега што се догодило, тихује као искушеница у манастиру. Оној која за себе каже да је била „помахнитали путник на стази туђих патњи“. Тако се круг затвара: почиње покушајем бекства од „заглушујуће тишине у себи“, завршава се покушајем повратка у тишину.

Немам упутства за читање Љубавника од трешњевог дрвета. Ова књига, као и друге, пут је којим свак од нас треба да ходи на свој начин, по својој мери.

Исак Бабељ каже да ништа не продире у човечије срце с таквом снагом и упечатљивошћу као тачка стављена у прави час. Тражећи реченицу која би могла бити таква тачка на ово моје мало говорење о новој књизи Тање Булатовић, издвојио сам две.

Прва је чувена Фокнерова реченица, коју цитира и Тања Булатовић у роману: „Ако морам да бирам између ништавила и бола, изабраћу бол.“

Другу, на самом крају романа, као његов последњи акорд, ослепелој девојци која се спрема у манастир изговара наизглед изгубљени и од свих изиграни стари Александар: „Драга моја Софија, да сте само знали да понекад у животу затворите очи пред оним што видите, данас бисте имали вид.“

Хвала вам.


Београд, петак, 5. октобар 2012,
промоција књиге на сцени „Вук“

На Растку објављено: 2012-11-15
Датум последње измене: 2012-11-15 22:16:17
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује