Мирослав Радовановић

Оглед о феномену понављања

О причи „Смрт на монголском коњу“ из књиге аутора Славена Радовановића „Повест о спису Рајмонда Лила“, „Народна књига“, Београд, 2003.

Славен Радовановић у причи „Смрт на монголском коњу“ предност даје опису ствари и феномена над анализом човековог унутрашњег лика. Приповедач се у комплексу излагања приче појављује као осамостаљена личност са пуном свешћу о себи као ствараоцу и лику коме је, у извесном смислу, додељена и улога неког важног и незаобилазног ко непосредно из задате стварности обликује приповедачки свет: „Уочавамо, осим мрачног предсказања о будућој судбини становништва Царства, и страховито убрзање времена које скрива овај, по својој природи ипак више војни извештај него што би био историјски. Но, како га морамо испричати језиком приче, Извештај мора добити некакву форму историјског апокрифа“.^[1] Улога осамостаљеног приповедача је наглашена и продубљена јер он из сувопарне историјске материје ствара своју причу и потврђује основна начела новореалистичког усмерења творећи заправо постмодернистичко приповедање које инсистира на аутентичности приче и на конструкционој функцији приповедача који склапа према свом виђењу и непосредном истраживању. Писац манипулише одређеним техникама које усавршава, комбинује и користи при том различите трикове изненађења. Он покушава да оживи сурову пустоловину сеобе народа током четвртог и петог века наглашавајући да су извори само благо мамузање времена које подстиче манипулације, померања тачке гледишта, употребу различитих лица приповедања, убацивање новог и „модернијег приповедача“ који продубљује постојећи историјски извор „али нема приче која се завршава нити догађаја који умире“.^[2]

Радовановић се у овој збирци приповедака приклања писању које се ослања на постојећу ризницу историјских, културних и књижевних облика из којих преузима одређене обрасце и мотиве комбинујући и дајући им продубљени и обновљив значај (посебно видљиво у обрасцима суровости тако приметним и доминантним у наше време). Пишчев рад је сродан научној делатности, проучавању историјских списа и образаца. У суштини Радовановићев поступак обраде рукописа из заоставштине није никаква новост у историји приповедања, у ствари то је објављивање туђег рукописа уз продубљивање приче, наглашавање да нема догађаја који неповратно умире: „Да стварно догађаји не умиру (па и овај о побуњеном кагану) посведочиће један спис чија је главна тема: како одржати вулгарну апсолутистичку власт, ону власт која је, пре свега, увек у стању да свој најочигледнији пораз претвори у победу“.^[3] Из постојеће ризнице историје писац узима неке од елемената за склапање свог дела не претендујући да „ствара нешто ново“. То је главно начело поетике постмодернизма, јер за европске романсијере сличног усмерења, традиција и прошлост су извор мотива, али они намећу и специфичан и особен начин њиховог структурног и стилског обликовања. Прошлост, по Радовановићу, укључена је у садашњост и поништава сваку футуристичку назнаку о напретку света и хуманом уздизању и усавршавању. Историја је збир непоузданих текстова од којих сваки садржи своју истину, а писац своју визију истине реконструише из постојећих и одабраних текстова. Радовановић у овој причи писање схвата као преслагање постојећих докумената у нову верзију. „Смрт на монголском коњу“ уводи нас у далеку прошлост, где прича увире у мит и губи се у дози неодређености, а приповедање нимало не личи на митско понављање. Наглашена и потцртана фантастичност доприноси лебдећем стилу из другог временског распона.

Прича „Смрт на монголском коњу“ је израз саображења поетике и мистичне инспирације са светом и пишчеве поруке израсле из искуства колективне свести која се обликује призорима ужаса и пакла: „Пред очима пораженог кагана поклали су сву његову мушку децу, а женску чељад, већ опијањени кобиљем кефиром, поделили су између себе тако што су се отимали око робља; кидајући са њих хаљине, кожу са њихових руку, вукући их крвнички за косе док су жене вриштале од бола. Њега су поставили на коња тако што су му подвезали ноге испод трбуха животиње, а руке привезали на леђима. Потом су ископали човечији леш и, лицем на лице, привезали за осуђеног. Дуго су свезаног коња, са осуђеником на сапима, подбадали усијаним гвожђем: животиња се њиштећи болно пропињала, онда су га нагло пустили у степу са лешом и жртвом на себи. Осуђени на смрт, човек и животиња нестајали су у дубинама степе, чинило се као да их она гута“.^[4] Писац открива исконску потребу да оживимо ишчезли свет и да у суровим и поразним стањима и сазнањима откријемо вечни говор који се понавља и умножава. Радовановић, захваљујући историјским забелешкама и списима, ослушкује гласове прошлости и открива трагове колективних људских поступака кроз векове који одгонетају смисао наше судбине. На првобитним искуствима и изворима, у записима и предањима давно ишчезлих векова, Радовановићев приповедачки говор формира митску првобитност у којој се збивања зачињу и бесконачно понављају. Стога прича настаје и као потреба за продужавањем духа и свести у коме је обликовано поразно искуство историје. Пишчево приповедање утемељено је у историји и уздиже се из света легенди у просторе човековог судбинског суочења са парадоксалним обртима историјског збивања и непредвидљивошћу људских одлука.

Славен Радовановић провео је велики део живота, као и већина нас српских националиста, у паклу страховладе усташе Броза где су владала начела истоветности. То је била заједница људи у којој су управљали они којима су биле одстрањене емоције, а прогањани они са индивидуалном креацијом за мишљење и уметност. У таквој заједници владао је сурови терор према неистомишљеницима и нељудски прагматизам који допушта све врсте манипулације човековим бићем и производња одговарајућих и са тачке Државе функционалних људских примерака. Брозомора, као систем владања и понашања, успоставио је апсолутну контролу над појединцем и наметнуо истине које жели диктаторска власт и њен вођа. Насилно монополисање прерогативима власти, заслепљени ригоризам силе одржаван терором и страхом, мистификовање система лажних вредности имало је исходиште у овим записима из четвртог и петог века „таква политика би личила на свињац у ком би се омамљени људи ваљали у сопственој погани изазваној страхом, баш као свиње у обору, убеђени да имају сва права и слободе, па чак и да ће, временом, стећи прилику да управљају другима у том обору“^[5] и продужило се у временима која следе до данашњег дана развијајући се у богату арабеску животних ситуација и људских судбина од којих свака сведочи о осећању угрожености и страха као примарних облика. Историја се не зауставља на индивидуалним судбинама него се наставља и траје као неминовност колективног суочења са обновљеним облицима готово исте праксе.

^[1] „Смрт на монголском коњу“, стр. 7

^[2] Исто, стр. 9

^[3] Исто, стр. 9

^[4] Исто, стр. 8

^[5] Исто, стр. 10