Момчило Рајин

Летње шеме

Од прошле године, са фестивалом Егзит уписали смо се на карту највећих светских рок окупљања

Иако то из данашње перспективе гледано може изгледати доста чудновато много пре него су почели да се организују рок фестивали постојала су редовна окупљања џез и фолк музичара. Најпрестижнији међу њима — фестивал у Њупорту, годинама је означавао пресудну степеницу на путу афирмације музичара овог типа. Веома сличан фестивал постојао је и у Енглеској, организован од стране Националне џез федерације и средином шездесетих постао је платформа за лансирање нових ритам и блуз, као и рок група. Ту су, рецимо, Јардбердси и Ху између осталих, наступали поред афирмисаних џез музичара.

Модерна ера рок фестивала почиње 1967. окупљањем у Монтереју. Његова основна намера била је да представи савремену музику кроз најкарактеристичније представнике у одговарајућем окружењу. Инспирација је проистекла из серије концерата под ведрим небом који су већ организовани почетком те године у Сан Франциску. Представљајући Џимија Хендрикса, Ху, Џенис Џоплин, Џеферсон Ерплејн, Мамас енд Папас, Отиса Рединга, Равија Шанкара и друге Монтереј је поставио темељ за оно што ће уследити. У следеће три године само у Америци организовано је тридесетак фестивала на којима се окупило око два и по милиона младих. Највећи међу њима био је Вудсток фестивал који је под слоганом „три дана љубави и мира“ привукао 450 хиљада младих људи. Ова цифра је била премашена тек 1973. када се маса од 600 хиљада окупила да чује Алман Брадерс Бенд, Бенд и Грејтфул Дед у Воткинс Глену у Индијани, али за разлику од већине до, или од тада, ово је било једнодневно окупљање.

Било је то доба хипика и мистицизам овог покрета обавијао је фестивале тог времена. Говорило се да су они прототипови комуна новог друштва, доказ да смо „ми“ способни да донесемо мир и љубав читавом свету. Ван тог идеализма фестивали су били сан сваког промотера који је могао да представи своје извођаче и до десет пута многобројнијем аудиторијуму од уобичајене концертне сале. Почетком седамдесетих фестивали замиру што под притиском политичара који су страховали од потенцијалних нереда као и радикалних вођа који су сматрали да они морају бити бесплатни. Аура која их је окруживала распршила се после несреће у Алтамонту 1969. када је на концерту Ролингстонса избоден један млади црнац.

Од краја седамдесетих на овамо, стандарди су порасли и важе пуно строжа правила око њиховог организовања. Сигурност, хигијена, исхрана, превоз, кампинг простор, одлично озвучење услови су који се морају испунити до детаља. Нема више идеализма о мењању света, све је усмерено заслуженом проводу доколице. Наравно, убрзо је постало јасно да су то изванредни туристички мамци, па не треба да чуди да их данас, само у Европи, током лета има на десетине. Мањи, али не занемарљив број одлази на редовна џез и блуз окупљања, док су најбројнији и најпосећенији они који представљају врх модерне популарне сцене.

Од прошле године и ми смо се са Егзит фестивалом уписали на светску карту оваквих дешавања. Колико је такво окупљање дуго очекивано, али и добро организовано, сведочи чињеница да је упркос великом броју присутних од немилих ствари забележено само једно ломљење ноге — неког несретника који је страдао прескачући зид, јер није хтео или није могао да плати карту. За који дан почиње Егзит 2 и нека прође без ломова.

30. 6. 2002.